Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe kao neosnovane

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda redovnih sudova u sporu za naknadu štete zbog manje isplaćene penzije. Sud je utvrdio da nisu povređena prava na pravično suđenje, pravno sredstvo i suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dra giša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku p o ustavnoj žalbi Dragoja Đošića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragoja Đošića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 4821/08 od 20. januara 2009. godine i presude Okružnog suda u Nišu Gž.1628/09 od 30. aprila 2009. godine.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragoja Đošića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 4821/08.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoje Đošić iz Niša je 2. juna 2009. godine, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, izjavio ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž.1628/09 od 30. aprila 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo, garantovanih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da je u svojstvu tužioca pokrenuo parnični postupak protiv tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika Beograd, radi naknade materijalne štete zbog neisplaćenih pripadajućih iznosa penzija; da je presudom Opštinskog suda u Nišu P. 4821/08 od 20. januara 2009. godine delimično usvojen njegov tužbeni zahtev; da je Okružni sud u Nišu presudom Gž. 1628/09 od 30. aprila 2009. godine odbio njegovu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. Smatra da su sudovi povredili njegova Ustavom garantovana prava na pravično suđenje, na suđenje u razumnom roku i na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. člana 36. stav 2. Ustava, tako što su postupali na njegovu štetu kako bi ga onemogućili da ostvari svoja prava i pravne interese, odugovlačili su postupak, a drugostepeni sud je ignorisao njegove žalbene navode u pogledu bitne povrede pravila postupka i pogrešne primene materijalnog prava, na koje je ukazao žalbom protiv prvostepen e presud e.

Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da poništi presudu Opštinskog suda u Nišu P. 4821/08 od 20. januara 2009. godine i presudu Okružnog suda u Nišu Gž. 1628/09 od 30. aprila 2009. godine.

2. Prema odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnog organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Osporenom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 4821/08 od 20. januara 2009. godine, u stavu prvom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca Dragoja Đošića iz Niša, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tuženog Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u Beogradu, pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime naknade štete, za manje isplaćenu penziju, za period od 1. avgusta 2004. godine do 30. novembra 2007. godine, ukupan iznos od 81.976,87 dinara, sa zateznom kamatom za pojedinačne periode i u iznosima kako je to bliže označeno u izreci. U stavu drugom izreke ove presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da na sve mesečne novčane iznose iz stava prvog izreke ove presude isplati tužiocu zateznu kamatu, počev od 20-tog u mesecu za prethodni mesec, pa do dana navedenih u stavu prvom izreke. U stavu trećem izreke presude tuženi je obavezan da tužiocu naknadi parnične troškove.

U obrazloženju osporene prvostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da je sud, na osnovu sprovedenog dokaznog postupka u kojem je pročitao rešenje tuženog SP. 504522 od 1. juna 2005. godine, rešenje tuženog SP. 504522 Up.-1 3875-1/02 od 9. januara 2003. godine, saslušao tužioca u svojstvu stranke, pročitao rešenje tuženog Up.-2 138/05 SP. 104522 od 30. septembra 2005. godine, pročitao nalaz i mišljenje veštaka finansijske struke N. J. iz Niša, utvrdio da je tuženi manje isplaćivao penziju tužiocu od one na koju je tužilac po rešenju imao pravo, i to za period od 1. avgusta 2004. godine do 30. novembra 2007. godine, a u iznosima navedenim u stavu prvom izreke ove presude; da je stoga sud našao, da je tuženi pričinio štetu tužiocu, u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je tuženi dužan da tu štetu naknadi i to u utvrđenim manje isplaćenim iznosima, pa je sud usvojio tužbeni zahtev i odlučio kao u izreci ove presude. Dalje je navedeno: da je zateznu kamatu sud dosudio na osnovu člana 279. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima; da je tom zakonskom odredbom predviđeno da na povremena dospela novčana davanja teče zatezna kamata od dana kada je sudu podnesen takav zahtev; da je tužilac tužbu podneo 18. oktobra 2005. godine, kada je tužbom tražio da mu se isplati naknada štete za period od 24. oktobra 2004. godine do dana podnošenja tužbe u iznosu od 90.000,00 dinara; da je na raspravi od 30. oktobra 2008. godine tužilac preinačio tužbeni zahtev, povećanjem perioda za koji traži naknadu, odnosno za period od 1. avgusta 2004. godine do 30. novembra 2007. godine; da je sud smatrao da tužilac ima pravo na zateznu kamatu na sve mesečne iznose od 1. avgusta 2004. godine do dana podnošenja tužbe, počev od 18. oktobra 2005.godine, kao dana podnošenja tužbe, a na iznose od 18. oktobra 2005. godine do 30. novembra 2007. godine počev od 30. oktobra 2008. godine, kao dana postavljanja tužbenog zahteva i za taj period, a sve u smislu člana 279. Zakona o obligacionim odnosima, pa je s toga sud dosudio zateznu kamatu kao u izreci ove presude, a preko dosuđenog do traženog, odbio tužbeni zahtev kao neosnovan i kao suprotan navedenom članu 279. stav 3. zakona.

Žalbe su protiv navedene prvostepene presude izjavile obe parnične stranke.

Okružni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 1628/09 od 30. aprila 2009. godine odbio kao neosnovane žalbe stranaka i potvrdio prvostepenu presudu Opštinskog suda u Nišu P. 4821/08 od 20. januara 2009. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev i za svoju odluku dao dovoljne i pravilne razloge koje prihvata i Okružni sud, te da su neosnovani žalbeni navodi tužioca u pogledu traženja veće kamate.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari od značaja su i odredbe Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO), kojima je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1); da p ravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi i da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev sluča ja kad zakon naređuje što drugo (član 189. st. 1. i 2.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da poverilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje (član 278. stav 1.); da na dospelu, a ne isplaćenu ugovornu ili zateznu kamatu, kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče zatezna kamata, izuzev kad je to zakonom određeno, tj. da se na iznos neisplaćene kamate može zahtevati zatezna kamata samo do dana kada je sudu podnet zahtev za njenu isplatu i da na povremena dospela novčana davanja teče zatezna kamata od dana kad je sudu podnet zahtev za njihovu isplatu (član 279.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 4821/08 od 20. januara 2009. godine i osporenom presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 1628/09 od 30. aprila 2009. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje u parničnom postupku se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku, od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na svoj stav da je pravilnu primenu materijalnog prava pre svega nadležan da ceni instanciono - viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

U smislu navedenog , Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Ustavni sud je konstatovao da su osporene presude zasnovane na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, u kome je, između ostalog, utvrđeno: da je tuženi isplaćivao manju penziju tužiocu od one na koju je tužilac imao pravo, i to za period od 1. avgusta 2004. godine do 30. novembra 2007. godine, u iznosima navedenim u izreci prvostepene presude, da je prvostepeni sud našao da je tuženi pričinio štetu tužiocu u smislu člana 154. stav 1. ZOO; da je tuženi dužan da tu štetu naknadi u manje isplaćenim iznosima, pa je nadležni sud usvojio tužbeni zahtev. Zateznu kamatu sud je dosudio na osnovu člana 279. stav 3. ZOO, kao u izreci prvostepene presude, imajući u vidu da je tužilac podnetom tužbom od 18. oktobra 2005. godine tražio da mu se isplati šteta za period od 24. oktobra 2004. godine do dana podnošenja tužbe, a da je na raspravi od 30. oktobra 2008. godine tužilac preinačio tužbeni zahtev povećanjem perioda za koji traži naknadu, odnosno od 1. avgusta 2004. godine do 30. novembra 2007. godine. Sud je odbio kao neosnovan i suprotan članu 279. stav 3. ZOO tužbeni zahtev preko dosuđenog do traženog iznosa, kao u izreci prvostepene presude.

Drugostepeni sud je ocenio da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev i da je za svoju odluku dao dovoljne i pravilne razloge koje prihvata i Okružni sud.

Kako su redovni sudovi dali detaljne i jasne razloge za svoje odlučivanje, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim ili diskriminatorskim, Ustavni sud zaključuje da tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje predstavljaju izraz njegove subjektivne ocene o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi navedenog Ustavom zajemčenog prava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud nalazi da osporenim presudama Opštinskog suda u Nišu P. 4821/08 od 20. januara 2009. godine i Okružnog suda u Nišu Gž. 1628/09 od 30. aprila 2009. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravno sredstvo, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava kojim se garantuje svakome pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Naime, navedenom ustavnom odredbom zajemčeno je dvostepeno odlučivanje, odnosno mogućnost preispitivanja prvostepene sudske odluke povodom izjavljene žalbe pred drugostepenim sudom, a što je podnosilac ustavne žalbe i učinio. Presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 1628/09 od 30. aprila 2009. godine konačno je odlučeno o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog drugostepenog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da izjavljeno pravno sredstvo bude usvojeno.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba i u ovom delu neosnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 4821/08, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca neosnovani.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započeo 18. oktobra 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Nišu i da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Okružnog suda u Nišu Gž. 1628/09 od 30. aprila 2009. godine, čiji je pismeni otpravak uručen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 28. maja 2009. godine, što znači da je parnični postupak u dva stepena ukupno trajao tri godine sedam meseci i deset dana.

Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj istaknutog zahteva za podnosioca ustavne žalbe, su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku , u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak podnosilac ustavne žalbe vodio radi naknade materijalne štete koja je nastala zbog manje isplaćenih penzija, da je predmet postupka bio relativno složen u pogledu činjenica koje je trebalo utvrditi, zbog čega je prvostepeni sud sproveo relativno obiman dokazni postupak, kao i da je istaknuti zahtev, o koje m se raspravljalo pred sudom, bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe doprineo dužini trajanja predmetnog postupka tako što je na ročištu od 30. oktobra 2008. godine, nakon dostavljanja nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke, preinačio tužbeni zahtev povećanjem perioda za koji traži naknadu štete.

Imajući u vidu navedeno, a pre svega ukupno trajanje predmetnog postupka koji je vođen u dva stepena i okončan u roku od nepune četiri godine, Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, ocenio da u osporenom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 4821/08 podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe kao neosnovane

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti