Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je podnosiocu povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje. Povreda je nastala jer je Apelacioni sud u Nišu u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Perice Jovanovića iz Velikog Trnjana kod Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Perice Jovanovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 377/13 od 26. septembra 2013. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Perica Jovanović iz Velikog Trnjana kod Leskovca podneo je, 21. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika Sanje Cvetanović, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 377/13 od 26. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu preinačena presuda Osnovnog suda u Nišu P. 8632/11 od 29. novembra 2012. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade nematerijalne štete. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je nepravilno pravno stanovište Apelacionog suda da je predmetni tužbeni zahtev neosnovan. Prema navodima podnosioca, radi pravilnog razmatranja prigovora zastarelosti neophodno je bilo utvrditi u čemu se ogleda šteta i kada je nastala, u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Podnosilac je istakao da početak roka zastarelosti teče od dana kada je bolest dobila svoj konačan oblik, a kako je to navedeno u nalazu i mišljenju veštaka kao stručnog lica. Podnosilac smatra da je primena materijalnog prava, u konkretnom slučaju, bila proizvoljna, a što ukazuje na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju od strane suda, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Podnosilac je istakao i da su drugostepeni sudovi u identičnim slučajevima donosili drugačije odluke, a u prilog svojim tvrdnjama dostavio je i više presuda Apelacionog suda u Nišu. Prema navodima podnosioca, Ustavni sud je povodom sličnih pravnih pitanja doneo Odluke Už-4933/2011 od 5. decembra 2012. godine i Už-1749/09 od 4. aprila 2012. godine. Podnosilac je naveo da mu je osporenom presudom povređeno i pravo na delotvorno pravno sredstvo, jer su sudovi doneli odluke protivno tom „načelu i načelu zabrane uticaja na sudije u vršenju sudijske funkcije“. S tim u vezi, podnosilac je izneo da je na sudije drugostepenog suda, u ovom i svim drugim predmetima iste vrste, izvršen jak uticaj da oni odbijaju predmetne tužbe. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, kao i da poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 377/13 od 26. septembra 2013. godine, donetom u žalbenom postupku, preinačena je presuda Osnovnog suda u Nišu P. 8632/11 od 29. novembra 2012. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane – Vojna pošta 1097 Niš da tužiocu na ime pretrpljenog straha i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti isplati označene novčane iznose, sa opredeljenom kamatom. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac mobilisan kao pripadnik rezervnog sastava vojske tužene i da je učestvovao u ratu na području Kosova i Metohije u periodu od 24. marta 1999. godine do 20. juna 1999. godine; da je još tokom ratnih zbivanja osećao da mu se zdravlje pogoršava, zbog čega se po povratku sa ratišta javio lekaru, kao i da se lečio kod neuropsihijatra, te da je proveo i 50 dana na bolničkom lečenju u Specijalnoj bolnici u Gornjoj Toponici; da je prvostepeni sud pravilno i u potpunosti utvrdio činjenično stanje, ali da je pogrešno primenio materijalno pravo, pa su se stekli uslovi da se pobijana presuda preinači; da je veštak utvrdio da je strah jakog inteziteta kod tužioca bio prisutan za sve vreme boravka na ratištu, ali da je prestao sa prestankom ratnih dejstava i da od tada ne postoji; da su kod tužioca prvi put verifikovane smetnje nakon sedam godina od završetka rata, a prema dokumentaciji koju je sam tužilac priložio, te da tužilac ne poseduje medicinsku dokumentaciju pre 2006. godine, iako je naveo da je sa lečenjem započeo odmah po povratku sa ratišta; da su se kod tužioca prvi simptomi javili još 1999. godine i da je on već tada imao saznanje o promeni svog zdravstvenog stanja u domenu psihičkog stanja, nastalog usled događaja preživljenih na ratištu; da je sam tužilac, saslušan u svojstvu stranke, izneo da je po povratku sa ratišta osećao tegobe, da je imao nagon za povraćanjem, te da se lečio kod neuropsihijatra; da je sudski veštak u svom nalazu i mišljenju objasni o da tužilac dolaskom u kućne uslove po završetku ratnih dejstava, nakon šest meseci do godinu dana, počinje da oseća intenzivan nemir, strah, napetost, sve propraćeno lupanjem srca, povraćanjem, mučninom, trnjenjem ruke i noge; da je tužilac tužbu podneo 2. novembra 2011. godine; da primenjujući odredbu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, a imajući u vidu vreme podnošenja tužbe, te činjenicu da je tužilac promenu zdravstvenog stanja uočio na ratištu i da je uočio da vremenom promena postaje sve izraženija, drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete.

Presudama Apelacionog suda u Nišu Gž. 4245/10 od 6. aprila 2011. godine, Gž. 85/11 od 7. aprila 2011. godine i Gž. 1377/11 od 22. septembra 2011. godine, koje su dostavljene kao dokaz različitog postupanja drugostepenog suda u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama, pravnosnažno je obavezana tužena Republika Srbija da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, odnosno za pretrpljeni strah, isplati određene novčane iznose. Iz obrazloženja navedenih presuda proizlazi da je kod tužilaca koji su obavljali vojnu dužnost tokom rata 1999. godine na području Kosova i Metohije došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja, da su kod tužilaca manifestovane psihičke smetnje još u toku 1999. godine, odnosno da se prvi simptomi bolesti javljaju u periodu od šest do osam meseci nakon povratka s ratišta, da je bolest dobila konačan oblik kada je dijagnostifikovana trajna promena ličnosti (u 2006, odnosno 2007. godini), a od kada su tužioci i saznali za štetu, te da od tog momenta teče rok zastarelosti. Stoga je ocenjeno da je pravilan zaključak prvostepenih sudova da nije nastupila zastarelost predmetnih potraživanja, odnosno da nije istekao ni subjektivni, niti objektivni rok zastarelosti iz člana 376. st. 1 i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, a koje podnosilac zasniva na tome da su drugostepeni sudovi u istovetnim slučajevima donosili različite odluke, Ustavni sud nalazi da podnosilac takvim svojim tvrdnjama ukazuje na povredu prava na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 377/13 od 26. septembra 2013. godine pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da mu tužena Republika Srbija na ime naknade nematerijalne štete isplati određeni novčani iznos, sa obrazloženjem da je, u konkretnom slučaju, predmetno potraživanje naknade štete zastarelo zbog proteka roka iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud u osporenoj presudi nije posebno razmatrao činjenicu kada je bolest dobila konačan oblik - kada je dijagnostifikovana, niti je smatrao da je ta činjenica pravno relevantna za određivanje početka roka zastarelosti. S druge strane, Apelacioni sud u Nišu je, u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, u presudama Gž. 4245/10 od 6. aprila 2011. godine, Gž. 85/11 od 7. aprila 2011. godine i Gž. 1377/11 od 22. septembra 2011. godine, pravnosnažno usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženu Republiku Srbiju da im naknadi nematerijalnu štetu, nalazeći da nije nastupila zastarelost predmetnog potraživanja. Naime, drugostepeni sud je u navedenim presudama zauzeo stav da je za utvrđenje početka roka zastarelosti, u skladu sa odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, upravo od značaja činjenica kada je bolest dobila konačan oblik, tj. kada je dijagnostifikovana trajna promena ličnosti kod tužilaca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Nišu, kao sud poslednje instance, u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama zauzeo suprotne stavove po pitanju određivanja početka roka zastarelosti naknade štete, što je u krajnjem ishodu imalo za posledicu donošenje različitih sudskih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva. Takvim postupanjem Apelacionog suda u Nišu podnosilac ustavne žalbe kome je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, doveden je u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci u drugim parničnim postupcima okončanim pred istim sudom čiji su istovrsni tužbeni zahtevi pravnosnažno usvojeni. Ustavni sud je ocenio da je različitim postupanjem Apelacionog suda u Nišu, povodom bitno slične činjenične situacije i gotovo identičnog pravnog pitanja, povređeno pravo podnosioca na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine, st. 36 – 39, kao i Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), te je odlučio kao u prvom delu izreke.

5. Ispitujući ostale navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac takve svoje tvrdnje o povredi označenog prava, u suštini, zasniva na tome da je Apelacioni sud u Nišu proizvoljno primenio materijalno pravo u konkretnom slučaju. Pored toga, podnosilac je istakao i povredu prava na nepristrasan i nezavisan sud.

Imajući u vidu sadržinu prava na pravično suđenje i razloge ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi tog prava zasnivaju, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili procesno i materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca, koji izražavaju njegovo nezadovoljstvo donetom sudskom odlukom i pravnosnažnim ishodom spora, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud preispita i oceni zakonitost osporenog akta. Naime, podnosilac je osporio pravni stav drugostepenog suda o neosnovanosti predmetnog tužbenog zahteva, iznoseći svoje tumačenje odgovarajući h odredaba Zakona o obligacionim odnosima koje regulišu zastarelost potraživanja naknade štete. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da, prema odredbi člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, potraživanje naknade štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo (subjektivni rok), a prema odredbi člana 376. stav 2. istog zakona, u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (objektivni rok). Po shvatanju Ustavnog suda, nastanak štete je objektivna činjenica koja često ne koincidira sa momentom kada je oštećeni saznao za štetu i njenog učinioca. Međutim, pitanje kada je oštećeni saznao za štetu i učinioca, te da li je od tog trenutka prošao zakonski rok od tri godine, može se postaviti samo ukoliko od nastanka štete nije protekao zakonski rok od pet godina, u okviru kojeg se pomenuti trogodišnji rok uvek kreće.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije pružio činjenično i pravno utemeljene ni ustavnopravno relevantne razloge koji ukazuju na povredu prava na nepristrasan i nezavisan sud.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Navod podnosioca kojim je u jednoj rečenici ukazao i na povredu prava na pravno sredstvo Ustavni sud nije posebno razmatrao, imajući u vidu da podnosilac povredu tog prava zasniva na istim razlozima kojima obrazlaže i povredu prava na nepristrasan i nezavisan sud , te da u ustavnoj žalbi nije ni postavio zahtev za utvrđenje povrede tog prava u predmetnom postupku.

6. S obzirom na to da nisu ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje o ustavnoj žalbi u delu u kome podnosilac povredu prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnjama o proizvoljnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud je ocenio da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, dovoljna da se postigne pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

7. Polazeći od navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti