Odbijanje i odbacivanje ustavne žalbe zbog neisticanja povrede načela ne bis in idem u redovnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu u delu o povredi načela ne bis in idem, jer podnositeljka nije istakla tu povredu u redovnom krivičnom postupku, već tek u ustavnoj žalbi. Preostali deo žalbe je odbačen kao neosnovan, odnosno neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. M . iz Č, opština Žabalj, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republ ike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. M . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 396/18 od 27. marta 2018. godine, zbog povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba R. M . izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1569/15 od 18. septembra 2017. godine i presude Višeg suda u Novom Sadu Kž.1. 298/17 od 26. januara 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. M . iz Č, opština Žabalj, podnela je 16. jula 2018. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 396/18 od 27. marta 2018. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 33, 34. i 36. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka suštinski osporava i presudu Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1569/15 od 18. septembra 2017. godine , kao i presudu Višeg suda u Novom Sadu Kž.1. 298/17 od 26. januara 2018. godine, a kako to nesporno proizlazi iz navoda same ustavne žalbe.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno:

- da „nijedan sud nije bio nepristrasan ni pravičan, obzirom da nije pravično raspravio i odlučio o osnovanosti sumnje i optužbi protiv okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe“;

- da „prema stavovima Ustavnog suda u predmetima Už-1285/2012 od 26. marta 2014. godine i Už-9529/2013 od 20. oktobra 2016. godine – član 34. Ustava Republike Srbije zabranjuje dvostrukost postupka, odnosno zabranjuje da se protiv jednog lica, a povodom istog životnog događaja vode dva kaznena postupka. Ovakav stav naslovnog suda našao je svoju primenu i u već izgrađenoj sudskoj praksi, pa i praksi samog Vrhovnog kasacionog suda, koja za slučaj dvostrukosti postupka, po službenoj dužnosti nalaže donošenje odbijajuće presude“;

- da je podnositeljka oglašena krivom za dela koje u konkretnom slučaju predstavljaju prekršaje i za koje ona nije mogla da bude kriva jer je računopolagač;

- da se „postupajući sudovi uopšte nisu osvrtali na činjenicu da se povodom istog životnog događaja već vodi prekršajni postupak, dakle drugi kazneni postupak“.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi postojanje povrede označenih ustavnih prava i da poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda, te da naloži da se ponovo odluči o podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1569/15 od 18. septembra 2017. godine i presude Višeg suda u Novom Sadu Kž.1. 298/17 od 26. januara 2018. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, iz dostavljene dokumentacije uz ustavnu žalbu i spisa predmeta Prekršajnog suda u Bečeju – Odeljenje u Žablju Pr. 2136/13, utvrdio:

3.1. činjenice i okolnosti koje se odnose na prekršajni postupak

- da se protiv okrivljene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, vodi prekršajni postupak u predmetu Prekršajnog suda u Bečeju – Odeljenje u Žablju Pr. 2136/13 zbog prekršaja iz člana 104. tačka 4. Zakona o budžetskom sistemu;

- da je prekršajni postupak pokrenut rešenjem Prekršajnog suda u Bečeju – Odeljenje u Žablju Pr. 2136/13 od 29. jula 2013. godine;

- da je napred navedeni prekršajni postupak i dalje u toku;

3.2. činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

- da je osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1569/15 od 18. septembra 2017. godine okrivljena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, oglašena krivom da je učinila produženo krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 1. Krivičnog zakonika u vezi sa članom 61. st. 5. i 1. Krivičnog zakonika i posledično joj je izrečena uslovna osuda;

- da su osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu Kž.1. 298/17 od 26. januara 2018. godine odbijene kao neosnovane žalbe okrivljene i branioca okrivljene, a presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1569/15 od 18. septembra 2017. godine je potvrđena;

- da je branilac okrivljene podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom kasacionom sudu protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1569/15 od 18. septembra 2017. godine i presude Višeg suda u Novom Sadu Kž.1. 298/17 od 26. januara 2018. godine;

- da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 396/18 od 27. marta 2018. godine odbijen kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (član 33. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. stav 5.), da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, kao i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (član 34. stav 4.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13 ) (u daljem tekstu ZKP), propisano je: da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno od bijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen (član 4. stav 1.); da će presudu kojom se optužba odbija sud izreći ako tužilac od započinjanja do završetka glavnog pretresa odustao od optužbe ili je oštećeni odustao od predloga za gonjenje (član 422. stav 1. tačka 1.); da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje (član 438. stav 1. tačka 1.); da drugostepeni sud ispituje presudu u okviru osnova, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u žalbi (član 451.); da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju: povređen zakon, primenjen zakon za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda okrivljenog ili drugog učesnika u postupku koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim prototkolima, a to je utvrđeno odlukom Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava. Povreda zakona u smislu stava 1. tačka 1) ovog člana postoji ako je pravnosnažnom odlukom ili u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređena odredba krivičnog postupka ili ako je na činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj odluci pogrešno primenjen zakon. Zahtev za zaštitu zakonitosti iz razloga propisanih u stavu 1. tač. 2) i 39 ovog člana može se podneti u roku od tri meseca od dana kada je licu (član 483. stav 1.) dostavljena odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava. Zbog povrede ovog zakonika (član 74, član 438. stav 1. tač. 1) i 4) i tač. 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tač. 1) do 3) i član 441. st. 3. i 4.) učinjenih u prvostepenom i postupku pred Apelacionim sudom okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena pravnosnažna odluka, pod uslovom da je protiv te odluke koristio redovni pravni lek (član 485.); da Vrhovni kasacioni sud ispituje pravnosnažnu odluku ili postupak koji je prethodio njenom donošenju u okviru razloga (član 485. stav 1.), dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti (član 489. stav 1.); da ako Vrhovni kasacioni sud nađe da razlozi zbog kojih je doneo odluku u korist okrivljenog postoje i za kojeg od saoptuženih u pogledu kojeg nije podignut zahtev za zaštitu zakonitosti, postupiće po službenoj dužnosti kao da takav zahtev postoji (član 489. stav 2.); da Vrhovni kasacioni sud može povodom zahteva za zaštitu zakonitosti javnog tužioca ukinuti ili preinačiti odluku samo u korist okrivljenog (član 489. stav 3.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe utvrdio da podnositeljka isključivo ukazuje na povredu prava iz člana 34. stav 4. Ustava, kojom je, pored ostalog, utvrđeno da niko ne može biti gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen. Pri tome navodi da se „prema stavovima Ustavnog suda u predmetima Už-1285/2012 od 26. marta 2014. godine i Už-9529/2013 od 20. oktobra 2016. godine – član 34. Ustava Republike Srbije zabranjuje dvostrukost postupka, odnosno zabranjuje da se protiv jednog lica, a povodom istog životnog događaja vode dva kaznena postupka. Ovakav stav naslovnog suda našao je svoju primenu i u već izgrađenoj sudskoj praksi, pa i praksi samog Vrhovnog kasacionog suda, koja za slučaj dvostrukosti postupka, po službenoj dužnosti nalaže donošenje odbijajuće presude,…, U ovom postupku, postupajući sudovi, pa i V rhovni kasacioni sud, oglušili su se kako o odredbe Zakona o budžetskom sistemu, tako i o zapisnik Pokrajinskog sekretarijata za finansije – Sektora za budžetsku inspekciju br. 207-1/2012.12-01 od 31. oktobra 2012. godine, pa su umesto presude o odbijanju optužbe, protivno opšteobavezujućim stavovima naslovnog suda, doneli i potvrđivali presudu o mojoj osudi, …“.

Ustavni sud je pre svega cenio da li je u konkretnom slučaju Vrhovni kasacioni sud po službenoj dužnosti trebao da razmotri pitanje da li je došlo do povrede načela ne bis in idem podnositeljki ustavne žalbe . Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 489. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku propisano da Vrhovni kasacioni sud ispituje pravnosnažnu odluku ili postupak koji je prethodio njenom donošenju u okviru razloga (član 485. stav 1.), dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti. Sud konstatuje da je prilikom ispitivanja zahteva za zaštitu zakonitosti V rhovni kasacioni sud vezan granicama pobijanja koje su postavljene u zahtevu. Vezanost Vrhovnog kasacionog suda odnosi se na razloge pobijanja, deo odluke koji je predmet pobijanja i pravac u kome je zahtev podnet. Vrhovni kasacioni sud je omeđen dispozicijom ovlašćenih podnosilaca zahteva za zaštitu zakonitosti. Stoga je Ustavni sud ocenio da Vrhovni kasacioni sud nije imao nikakv u Zakonikom o krivičnom postupku propisanu obavezu da ceni da li je podnositeljki u konkretnom slučaju povređeno načelo ne bis in idem utvrđeno članom 34. stav 4. Ustava i članom 4. stav 1. Zakonika. Pri tome, Ustavni sud naročito napominje da podnositeljka navode o povredi načela ne bis in idem nije ni istakla u zahtevu za zaštitu zakonitosti podnetom protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1569/15 od 18. septembra 2017. godine i presude Višeg suda u Novom Sadu Kž.1. 298/17 od 26. januara 2018. godine, a kako to nesporno proizlazi iz dostavljene dokumentacije. Takođe, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe ni njen branilac, tokom čitavog krivičnog posupka koji je prema njoj vođen nisu istakli da se prema podnositeljki, vezano za isti životni događaj, vodi prekršajni postupak, dakle ni u jednoj fazi krivičnog postupka nisu se pozvali na povredu načela ne bi in idem, već je podnositeljka povredu ovog načela is takla prvi put u ustavnoj žalbi, a kako to nesporno proizlazi iz dostavljene dokumentacije. Stoga je U stavni sud utvrdio da podnositeljka nije iskoristila propisana pravna sredstva da svoja pr ava zaštiti u redovnom postupku. Dakle, podnositeljka ne može prvi put u ustavnoj žalbi da ističe povredu Ustavom zajemčenog prava, a pri tome propuštajući redovni pravni put koji je nesporno imala za zaštitu svog prava. Sud je ovde imao u vidu i činjenicu da je podnositeljka u postupku u kome su donete osporene presude imala i branioca, odnosno lice iz reda advokata.

S obzirom na sve napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 396/18 od 27. marta 2018. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe iz člana 34. stav 4. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 396/18 od 27. marta 2018. godine, utvrdio da ona sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 33. i člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Ustavni sud konstatuje da se pravom na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova, kao u konkretnom slučaju.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, u krivičnom postupku donošenjem odluke po žalbi na prvostepenu presudu, odnosno na drugostepenu presudu, ili po žalbi na rešenje, smatraće se da je iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je okrivljena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, osporenu drugostepenu presudu Višeg suda u Novom Sadu Kž.1. 298/17 od 26. januara 2018. godine , a kojom je krivični postupak vođen protiv okrivljene pravnosnažno okončan, nesumnjivo primila pre 27. marta 2018. godine kada je doneta osporena presud a Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 396/18. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se osporava presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K. 1569/15 od 18. septembra 2017. godine i presuda Višeg suda u Novom Sadu Kž.1. 298/17 od 26. januara 2018. godine , kao neblagovremenu, jer je podneta po isteku roka od 30 dana, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijanje i odbacivanje ustavne žalbe zbog neisticanja povrede načela ne bis in idem u redovnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti