Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i poništava presudu Upravnog suda. Utvrđeno je da je ocena Upravnog suda o odbijanju zahteva za restituciju nacionalizovane imovine bila proizvoljna i bez ustavnopravno prihvatljivog obrazloženja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda Snežana Marković , zamenik predsednika Veća i sudije Miroslav Nikolić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), dr Jovan Ćirić, dr Vladan Petrov i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. Š . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V . Š . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 15248/14 od 29. septembra 2016. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba o dbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 15248/14 od 29. septembra 2016. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko pravne poslove broj 46-00-00196/2014-13 od 26. juna 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. Š . iz Beograda , preko punomoćnika R . A , advokata iz Beograda, podnela je Ustavnom sudu , 9. novembr a 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda u Beogradu U. 15248/14 od 29. septembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporena presuda zasnovana na sledećim „pogrešnim stavovima“: da se izjavom može zasnovati pravo svojine; da podnositeljka nema pravo na vraćanje ¼ idealnog dela gradskog građevinskog zemljišta; da imovina koja je premet zahteva nije postala društvena svojina, već da je pok. R . R . u svojinu ostavljena 1/2 poslovne prostorije; da nije reč o dva jednosobna stana, već da su u pitanju magacinski prostori.

Podnositeljka ustavne žalbe ukazuje da je u rešenju Komisije za nacionalizaciju od 23. marta 1962. godine navedeno da se njenom pok. ocu R. R . ostavlja u svojinu ½ idealnih delova poslovne prostorije u prvoj uličnoj zgradi u ulici V . broj 35, za obavljanje poslovne delatnosti, ali da je predviđeno da ovu poslovnu prostoriju vlasnik ne može otuđiti, te d a je mogu naslediti njegovi zakonski naslednici, samo ako „u smislu člana 5.“ služi njihovoj dozvoljenoj poslovnoj delatnosti. Po mišljenju podnositeljke, iz samog rešenja se ne može zaključiti da je reč o svojini, budući da njen otac nije mogao raspolagati predmetnim prostorom, odnosno prodati ili izdati u zakup, pa čak ni „preneti na testamentalne naslednike“, a u rešenju je navedeno da predmetna nepokretnost, kad prestane da služi poslovnoj delatnosti metalostrugara , postaje društvena svojina.

U ustavnoj žalbi se, takođe, ukazuje da je odluka Upravnog suda o odbijanju zahteva za vraćanje ¼ građevinskog zemljišta koje se nalazilo na k.p. broj … KOB1, odnosno na delu k.p. br. …/3 i …/6 novog premera, zasnovana na tome da je R. R . bio vlasnik samo 1/2 poslovne prostorije u uličnoj zgradi V . broj 35 u Beogradu, koja je izuzeta iz nacionalizacije i ostavljena u svojinu imenovanom. Osporava se ocena tog suda da podnositeljka nema pravo na vraćanje predmetnog zemljišta u delu koji je pripadao svim objektima i služio njihovoj redovnoj upotrebi, iz razloga što pok. R . R . nije bio isključivi vlasnik k.p. broj …. Podnositeljka ističe da njenom pok. ocu nije isplaćena bilo kakva naknada za zemljište na kome su se nalazili predmetni objekti, na kome je bio suvlasnik sa ¼ idealnog dela.

Prema navodima ustavne žalbe, pogrešan je stav nadležnog organa da dva jednosobna stana koja su predmet zahteva za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje, nisu stanovi već magacinski prostor, jer su kao takvi označeni u navedenom rešenju Komisije za nacionalizaciju. Podnositeljka, s tim u vezi, ukazuje da nadležni organi, ni Upravni sud nisu ocenili njene navode da se iz rešenja Odeljenja za stambene poslove NO Stari Grad br. 38002/157 i 38002/158 od 30. decembra 1959. godine, jasno vidi da su u pitanju stanovi i da u jednom stanu površine 27 m2 stanuje S. Š, a u drugom površine 32 m2 stanuje M . S, kao nosilac stanarskog prava.

U ustavnoj žalbi se dalje ističe da je u pogledu poslovne zgrade površine 30 m2 u ulici V., načinjena „zaprepašćujuća greška“, jer je nadležni organ, na osnovu izjava suvlasnika te nepokretnosti, utvrdio da pok. otac podnositeljke ne polaže pravo na naknadu za dvorišnu zgradu, pošto je ista bila suvlasništvo O. M . i D . M. Podnositeljka ukazuje da se pravo svojine ne ko nstituiše izjavama određenih lica, već upisom titulara prava svojine na nepokretnostima u zemljišne knjige, pa, kako su navedena lica bila suvlasnici i kao takvi upisani u zemljišnjoj knjizi, to izjava nekog suvlasnika da je vlasnik jednog ili drugog dela nepokretnosti ne daje njemu pravo da taj deo „postane celina 1/1, bez strikt no izvršene“ fizičke deobe.

Ustavnom žalbom se predlaže da Sud poništi osporenu presudu Upravnog suda, odredi da se uklone štetne posledice u najkraćem roku, te naknadi šteta koju je podnositeljka pretrpela i objavi svoju odluku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Upravnog suda u Beogradu U. 15248/14 od 29. septembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana tužba V. Š, ovde podnositeljke ustavne žalbe, podneta protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko pravne poslove broj 46-00-00196/2014-13 od 26. juna 2014. godine.

U obrazloženju osporene presude je najpre konstatovano: da je pobijanim rešenjem odbijena žalba podnositeljke izjavljena protiv delimičnog rešenja Agencije za restituciju – Područna jedinica Beograd broj 46-006751/2012 od 13. februara 2014. godine; da je navedenim prvostepenim rešenjem delimično odbijen zahtev podnositeljke za vraćanje oduzete imovine i obeštećenje, u delu koji se odnosi na potraživanje 1/4 ulične zgrade koja se sastoji od dva jednosobna stana, u ukupnoj površini od 59 m2 i jedne poslovne prostorije površine od 80,78 m2, zatim 1/4 poslovne zgrade od 30 m2, koje su se nalazile u ulici V . broj 35 u Beogradu, kao i 1/4 građevinskog zemljišta na k.p. broj … KOB 1, starog premera odnosno …/3 i …/6 KO Stari grad novog premera u ukupnoj površini od 4 ara i 54,2 m2, koje nepokretnosti su oduzete na osnovu rešenja o nacionalizaciji Komisije za nacionalizaciju pri Izvršnom veću HP Srbije 06 broj 2046/3-61 od 23. marta 1962. godine, kao neosnovan; da je stavom 2. delimičnog rešenja određeno da će se o delu zahteva koji se odnosi na potraživanje 1/2 idealnog dela poslovne prostorije koja se nalazila u uličnoj zgradi u ulici V. broj 35 u Beogradu na k.p. broj 346 ZKUL 1308 KOB 1, starog premera, koja nepokretnost je eksproprisana po osnovu rešenja Odeljenja za imovinsko-pravne poslove Sekretarijata za finansije NOO Grada Beograda broj 53-12437/62 od 21. decembra 1962. godine od R. Ra, pok. oca podnositeljke ustavne žalbe, odlučiti naknadno posebnim rešenjem kada se za to steknu zakonski uslovi.

Upravni sud je dalje naveo da iz spisa predmeta i obrazloženja pobijanog rešenja proizlazi: da je predmetnim zahtevom podnetim Agenciji za restituciju traženo vraćanje imovine, odnosno obeštećenje, za sledeće nepokretnosti: uličnu zgradu, koja se sastoji od dva jednosobna stana i jedne poslovne prostorije, površine 80,78 m2, poslovnu zgradu od oko 30 m2 u ulici V. br oj 35 u Beogradu i građevinsko zemljište površine 300 m2, koje se nalazi na k.p. broj … KO Stari grad, koje nepokretnosti su oduzete od R . R . rešenjem Komisije za nacionalizaciju pri Izvršnom veću NS HP Srbije 06 broj 2046/3-61 od 23. marta 1962. godine; da je 18. oktobra 2013. godine u službenim prostorijama Agencije za restituciju podnositeljka precizirala zahtev tako što potražuje da se vrati 1/4 ulične zgrade koja se sastojala od dva jednosobna stana, u ukupnoj površini od 59 m2 i jedne poslovne prostorije površine 80,78 m2, zatim ¼ poslovne zgrade od 30 m2, koje nepokretnosti su se nalazile u ulici V . broj 35, u Beogradu i 1/4 građevinskog zemljišta na k.p. broj … KOB 1, u ukupnoj površini od 4 ara i 54,2 m2; da je potom izjavila da potražuje da se vrati u vidu novčanog obeštećenja i 1/2 idealnog dela poslovne prostorije u zgradi u ul. V . b roj 35 u Beogradu, koja se nalazila na istoj parceli, a koja je po osnovu rešenja Odeljenja za imovinsko pravne poslove Sekretarijata za finansije NO grada Beograda broj 53-12437/62 od 21. decembra 1962. godine oduzeta od R . R .

Upravni sud je u osporenoj presudi dalje naveo : da je uvidom u rešenje Komisije za nacionalizaciju pri Izvršnom veću NS HP Srbije 06 broj 2046/3-61 od 23. marta 1962. godine utvrđeno da je tim rešenjem poništeno rešenje Komisije za nacionalizaciju pri NOO Stari grad N. broj 470/59 od 7. februara 1960. godine, te da je rešeno – da su nacionalizovane i postale društvena svojina na dan 26. decembra 1958. godine dve poslovne zgrade u ulici V . broj 35 u Beogradu, na k.p. broj … KOB-1, ranije vlasništvo M . M . sa 1/8, D . M . sa 1/8, O . M . sa 1/4, R . R . sa 1/4 i A . R . sa 1/4, svi iz Beograda i to a) prva ulična zgrada , koja ima u prizemlju poslovnu prostoriju veličine oko 80 m i u potkrovlju iznad poslovne prostorije magacinske prostorije koje su nast anjene kao dva puta soba-kuhinja i b) druga dvorišna zgrada, koja ima jednu poslovnu prostoriju veličine oko 30 m2 (stav 1. dispozitiva rešenja); da se ostavlj a u svojinu R. R . 1/2 idealnih delova poslovne prostorije u prvoj uličnoj zgradi, na osnovu čl. 5. i 14. ZON za obavljanje dozvoljene poslovne delatnosti, te da ovu poslovnu prostoriju vlasnik ne može otuđiti ali je mogu naslediti njegovi zakonski naslednici, ako u smislu čl ana 5. ovog zakona služi njihovoj dozvoljenoj poslovnoj delatnosti; da prva ulična zgrada u prizemlju ima poslovnu prostoriju, koja se sastoji iz tri odeljenja veličine oko 60 m2 i da se iznad poslovne prostorije u potkrovlju nalaze magacinske prostorije „koje su nastanili - dva puta sobe i kuhinje“ (stav 2. dispozitiva rešenja) , a da je iz obrazloženja navedenog rešenja utvrđeno da je Komisija za nacionalizaciju pri NOO Stari grad u rešenju N. broj 470/59 od 7. novembra 1960. godine pogrešila kada je utvrdila da prva ulična zgrada ima pored poslovne prostorije još dva jednosobna stana na spratu; da je iz obrazloženja rešenja Komisije za nacionalizaciju pri NOO Stari grad N. broj 470/59 od 31. jula 1962. godine utvrđeno da su na osnovu izjave ranijih vlasnika „M. O, D . i M .“, overene od Prvog sreskog suda u Beogradu pod Ov. broj 2530/54 od 30. jula 1954. godine, R. R . i A . R . bili isključivi vlasnici poslovne zgrade do ulice, u kojoj R . R . obavlja zanatsku delatnost, dok je na osnovu izjava R . R . i A . R . datih prilikom uviđaja na licu mesta 30. jula 1962. godine utvrđeno da oni ne polažu pravo na naknadu za dvorišnu zgradu , pošto je ta zgrada bila suvlasništvo M . O, M . i D. Upravni sud je, takođe, naveo: da je uvidom u rešenje Odeljenja za finansije Narodnog odbora opštine Stari grad NK broj 470/59 od 31. jula 1962. godine utvrđeno da je određena naknada za nacionalizovanu nepokretnost (delove zgrade, zemljište pod zgradom i zemljište koje služi za redovnu upotrebu zgrade) u ul ici V . broj 35 u Beogradu, u ukupnom iznosu od 139.200 dinara, i to: A . R, M . O, M . i D; da se u obrazloženju navedenog rešenja konstatuje da naknada za 1/2 idealnog dela poslovne zgrade do ulice koja je nacionalizovana kao ranije vlasništvo R . A . iznosi 92.400 dinara, dok je druga polovina izuzeta u korist R . R, a da naknada za dvorišnu poslovnu zgradu koja ima 30 m2 pripada M . O, M . i D; da je uvidom u rešenje Odeljenja za imovinsko pravne poslove Sekretarijata za finansije NOO grada Beograda broj 53-12437/62 od 21. decembra 1962. godine utvrđeno da je eksproprisana u potpunosti i uneta u fond društvene svojine uz naknadu, u korist NOO Stari grad u cilju podizanja samačkih stanova, i to 1/2 idealnog dela poslovne prostorije ulične zgrade u ulici V . broj 35, postojeće na k.p. broj …, kao vlasništvo R. R; da je uvidom u rešenje Odeljenja za komunalne poslove od 21. marta 1964. godine utvrđeno da je odobreno opštini Stari grad iz Beograda da može postojeće objekte u ulici V . broj 35 na k.p. broj…, porušiti radi izgradnje samačkog hotela; da je uvidom u rešenje nadležnog organa od 12. oktobra 1967. godine utvrđeno da je odobrena opštini Stari grad iz Beograda upotreba izgrađenog objekta; da je uvidom u zaključak Republičkog sekretarijata za finansije CP Srbije - Uprava za imovinsko-pravne poslove 06 broj 624/5-65 od 18. juna 1965. godine utvrđeno da je obustavljen postupak po zajedničkoj žalbi R . R . i A . R . izjavljenoj protiv rešenja broj 12437/62 od 21. decembra 1962. godine, koje se odnosi na eksproprijaciju poslovne zgrade u ulici V . broj 35, na k.p. broj…; da je uvidom u rešenje Komisije za određivanje naknade za eksproprisanu imovinu 04 broj 18601/65 od 2. jula 1965. godine utvrđeno da je određena naknada za 1/2 idealnog dela poslovne prostorije ulične zgrade u ulici V . br oj 35, koja je eksproprisana u korist opštine Stari grad u Beogradu, a koja se ima isplatiti bivšem sopstveniku R. R . iz Beograda; da je uvidom u uverenje RGZ - Služba za katastar nepokretnosti Beograd od 6. decembra 2012. godine utvrđeno da k.p. broj … KOB 1 starog premera odgovara delu k.p. …/3 i …/6 KO Stari grad; da je uvidom u uverenje iste službe od 6. decembra 2012. godine utvrđeno – da se A list ZKUL 1308 KO Beograd 1 sastoji od kuće broj 23 u ulici V . sa kućištem, pet zgrada i dvorištem na k.p. broj … površine 454,20m2; da je 10. aprila 1946. godine uknjiženo pravo vlasništva na zemljištu u korist A . J . sa ½, M . M . sa 1/8, D . M . sa 1/8 i O . M . sa ¼; da je 29. aprila 1946. godine uknjiženo pravo vlasništva na zemljištu J . A . u korist R . R . sa 1/4 i A . R . sa ¼; da su 1. aprila 1961. godine uknjižene nepokretnosti u A listu kao društvena svojina; da je zabeleženo da su izuzeti od nacionalizacije dva jednosobna stana čiji su vlasnici R . R, A . R, O . M, M . M . i D . M, sa po ¼, kao i poslovna prostorija od ¼ idealnih delova u uličnoj zgradi čiji je vlasnik R. R; da je iz sadržine prepisa lista nepokretnosti broj … KO Stari grad utvrđeno da su na k.p. broj …/3 u B) listu upisana tri poslovna prostora na međuspratu i u podrumu, sa pravom korišćenja opštine Stari grad, dok su na prizemlju i 11 spratova stanovi.

Upravni sud je, polazeći od navedenih dokaza, našao da je tuženi organ pravilno postupio kada je odbio žalbu podnositeljke, iz razloga koje je u svemu prihvatio i taj sud. Upravni sud je istakao da je u predmetnom upravnom postupku utvrđeno: da je pok. R. R . bio vlasnik samo na 1/2 dela poslovne prostorije koja se nalazi u uličnoj zgradi u ulici V. broj 35 u Beogradu, koja je izuzeta iz nacionalizacije i ostavljena u svojinu tom licu za obavljanje poslovne delatnosti, a kasnije eksproprisana rešenjem nadležnog organa od 21. decembra 1962. godine; da se u uličnoj zgradi nalazila poslovna prostorija sa magacinskim prostorom u potkrovlju, koji je samo privremeno bio nastanjen i označen kao „dva puta sobe i kuhinje“, te da komisija za nacionalizaciju taj prostor nije cenila kao stanove već kao magacinski prostor koji je bio pripadajući deo poslovnog prostora u uličnoj zgradi; da je poslovna zgrada površine 30 m2, koja je označena kao dvorišna zgrada , bila suvlasništvo drugih bivših vlasnika. Upravni sud je, polazeći od navedenog, a imajući u vidu da pok. R. R . nije bio isključivi vlasnik k.p. broj … KO B1, ocenio da je pravilno odlučeno da se odbije zahtev za vraćanje nepokretnosti označenih u stavu 1. dispozitiva delimičnog rešenja Agencije, budući da na osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju validan pravni osnov za restituciju postoji tek onda ako je bivšem vlasniku imovina oduzeta na osnovu posebnog akta o podržavljenju, koji mora da glasi na ime bivšeg vlasnika i da sadrži osnov, vreme, predmet oduzimanja, koji je donet uz primenu nekog od propisa taksativno navedenih u članu 2. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Kako je podnositeljka uz zahtev dostavila pisane dokaze iz kojih se zaključuje da je pok. R. R . bio vlasnik samo na 1/2 dela poslovne prostorije u uličnoj zgradi u ul V . broj 35 u Beogradu, Upravni sud je ocenio da osporenim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne ( član 58. st. 1. i 2.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbom člana 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik PC “, br. 72/11 i 108/13) propisano je da se pravo na vraćanje imovine po odredbama tog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu primenom propisa navedenih u tačkama 1) do 41) navedenog člana , među kojima je u tački 34) naveden Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta (“ Službeni list FNRJ” , broj 52/58) .

Odredbom č lana 47. stav 12. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predviđeno je da u slučaju da Agencija utvrdi da ne postoji zakonski osnov za vraćanje ili obeštećenje, doneće rešenje o odbijanju podnetog zahteva.

Odredbama Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („Službeni list FNRJ“, br. 52/58, 3/59, 24/59 i 24/61 i „Službeni list SFRJ“, broj 32/68), koji je Savezna narodna skupština usvojila 28. decembra 1958. godine, propisano je: da građanin koji se bavi zanatskom ili drugom dozvoljenom privatnom delatnošću može sticati i imati u svojini poslovnu zgradu ili poslovnu prostoriju, koje po svom kapacitetu služe njegovoj delatnosti (član 5. stav 1.); da se za nacionalizovanu zgradu, poseban deo zgrade i građevinsko zemljište ranijem sopstveniku daje naknada prema odredbama ovog zakona (član 7.); da zgrade, delovi zgrada i građevinska zemljišta, koji su nacionalizovani ovim zakonom, postaju društvena svojina danom stupanja na snagu ovog zakona i da se rešenjem nadležnog organa donetim u postupku određenom ovim zakonom i propisima donetim na osnovu njega, utvrđuje koji su objekti nacionalizovani ovim zakonom (član 8. st. 1. i 2.); da će se u svojini građana izuzetno ostaviti i poslovna prostorija u stambenoj zgradi ako u smislu člana 5. ovog zakona služi dozvoljenoj delatnosti sopstvenika (član 14. stav 1.); da tu poslovnu prostoriju sopstvenik ne može otuđiti, ali je mogu naslediti njegovi zakonski naslednici, ako u smislu člana 5. ovog zakona služi njihovoj dozvoljenoj delatnosti (član 14. stav 3.); da ta poslovna prostorija, kad prestane da služi poslovnoj delatnosti njenog sopstvenika odnosno njegovih zakonskih naslednika, postaje društvena svojina (član 14. stav 4.); da k ad je svojina na zgradi podeljena na idealne delove, ranijem suvlasniku, koji nije pravno lice, ostavlja se u svojini jedan od stanova u nacionalizovanoj zgradi, ili dva stana ako nemaju ukupno više od četiri sobe ne računajući sporedne prostorije, ako vrednost njegovog idealnog dela približno odgovara vrednosti tog stana ili tih dvaju stanova (član 18. stav 1.); da a ko se raniji suvlasnici ne sporazumeju o tome koji će stanovi ostati u svojini pojedinih suvlasnika, stvar će rešiti, na zahtev jednog od njih, komisija za nacionalizaciju pri opštinskom narodnom odboru (član 18. stav 2.); da će se p ri donošenju rešenja po prethodnom stavu voditi računa o veličini idealnih delova pojedinih ranijih suvlasnika (član 18. stav 3.); da a ko nijedan suvlasnik nema tako velik idealni deo koji odgovara vrednosti jednog stana u nacionalizovanoj zgradi, svim suvlasnicima ostavlja se u svojini jedan stan ili dva stana ako nemaju ukupno više od četiri sobe ne računajući sporedne prostorije, prema njihovom izboru i sporazumu (član 18. stav 4.); da se p oslovnom prostorijom, bez obzira na to da li se nalazi u poslovnoj ili stambenoj zgradi, smatra jedna ili više prostorija namenjenih vršenju poslovne delatnosti jednog korisnika, koje, po pravilu, čine građevinsku celinu i imaju zaseban glavni ulaz (član 27. stav 2.); da se m ali magacini i mali podrumi, koji nisu od značaja za vršenje privredne delatnosti, bez obzira na to da li se nalaze u sastavu zgrade ili su posebna zgrada, mogu ostaviti u svojini njihovih sopstvenika (član 31. stav 1.); da m agacini, garaže i sporedne prostorije, koje se po odredbama čl. 31. i 32. ovog zakona ne nacionalizuju, ne uračunavaju u broj zgrada i posebnih delova zgrade koje građani mogu imati u svojini (član 33. stav 1.); da postupak za utvrđenje predmeta nacionalizacije, osim za građevinska zemljišta koja nisu nacionalizovana zajedno sa zgradom, sprovode posebne komisije za nacionalizaciju pri opštinskim narodnim odborima (član 54. stav 1.); da se p rotiv rešenja komisije za nacionalizaciju pri opštinskom narodnom odboru može izjaviti žalba komisiji za nacionalizaciju pri sreskom narodnom odboru (član 54. stav 2.); da se r adi jednoobrazne primene odredaba ovog zakona, kao i radi ocene zakonitosti i pravilnosti rešenja donetih u postupku za utvrđenje predmeta nacionalizacije, obrazuje komisija za nacionalizaciju pri izvršnim većima autonomnih jedinica i republičkim izvršnim većima i Komisija za nacionalizaciju pri Saveznom izvršnom veću (član 55.) .

Odredbama Uredbe o postupku za sprovođenje nacionalizacije najamnih zgrada i građevinskog zemljišta („ Službeni list FNRJ “, br. 4/59 i 53/60 i „ Službeni list SFRJ “, br. 8/64 i 1/65 ) propisano je: da predsednik komisije za nacionalizaciju pri Saveznom izvršnom veću ima pravo po svojoj inicijativi ili po pretstavci stranaka ili drugih zainteresovanih lica…na sednici te komisije iznese na rešavanje svaku stvar koju je meritorno rešila bilo koja druga komisija za nacionalizaciju (član 29. stav 3.); da r ešenjem donetim po odredbama prethodnog člana komisija za nacionalizaciju može, prema svojoj oceni zakonitosti i pravilnosti meritornog rešenja o utvrđenju predmeta nacionalizacije, to rešenje poništiti ili izmeniti (član 30. stav 2.) ; da se protiv rešenja komisije za nacionalizaciju kojim je poništeno ili izmenjeno rešenje komisije za nacionalizaciju ( čl. 29. i 30 . ove uredbe) može izjaviti žalba, i to…protiv rešenja komisije za nacionalizaciju pri republičkom izvršnom veću Komisiji za nacionalizaciju pri Saveznom izvršnom veću (član 31. stav 1); da se p rotiv rešenja donetog po žalbi ne može voditi upravni spor ( član 31. stav 4.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe, između ostalog, smatra da se ocena Upravnog suda o tome da je pravilno odbij en njen zahtev za vraćanje ¼ građevinskog zemljišta na k.p. broj … KOB1 starog premera ne može zasnivati na tome da njen pok. otac nije bio isključivi vlasnik sporne k.p. broj…. Podnositeljka s tim u vezi ističe da njenom pok. ocu nije isplaćena bilo kakva naknada za sporno zemljište na kome je bio suvlasnik sa ¼ idealnog dela.

Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, ukazuje da se pravo svojine ne konstituiše izjavama određenih lica, već upisom titulara prava svojine na nepokretnostima u zemljišne knjige, te da izjava nekog suvlasnika da je vlasnik jednog ili drugog dela nepokretnosti na kojoj je upisan u zemljišne knjige kao suvlasnik ne može zameniti fizičku deobu nepokretnosti .

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao :

- da je izrekom rešenja Komisije za nacionalizaciju pri Izvršnom veću NS HP Srbije 06 broj 2046/3-61 od 23. marta 1962. godine utvrđeno da je pok. R. R . raniji vlasnik dve poslovne zgrade u ulici V. broj 35 u Beogradu, na k.p. broj … KOB-1, sa ¼ idealnog dela i da ulična zgrada ima u prizemlju poslovnu prostoriju veličine oko 80 m i u potkrovlju iznad poslovne prostorije magacinske prostorije „koje su nastanjene kao dva puta soba-kuhinja“, a da dvorišna zgrada ima jednu poslovnu prostoriju veličine oko 30 m2, pri čemu je ostavljeno u svojinu R . R . 1/2 idealnih delova poslovne prostorije u prvoj uličnoj zgradi, na osnovu čl. 5. i 14. „ZON“ za obavljanje dozvoljene poslovne delatnosti;

- da se u osporenoj presudi navodi da je iz obrazloženja rešenja Komisije za nacionalizaciju pri NOO Stari grad N. broj 470/59 od 31. jula 1962. godine utvrđeno da su , na osnovu overene izjave ranijih vlasnika M. M, D . M . i O . M , isključivi vlasnici poslovne zgrade do ulice bili R . R . i A . R , a da je na osnovu izjava R. R . i A . R . datih prilikom uviđaja na licu mesta 30. jula 1962. godine utvr đeno da oni ne polažu pravo na naknadu za dvorišnu zgradu;

- da je R. R. određena novčana naknada za 1/2 idealnog dela poslovne prostorije ulične zgrade u ul. V. broj 35 , koja je rešenjem nadležnog organa od 21. decembra 1962. godine eksproprisana kao njegovo vlasništvo;

- da je rešenje m nadležnog organa od 21. marta 1964. godine odobreno opštini Stari grad iz Beograda da postojeće objekte u ulici V . broj 35 na k.p. broj … poruši radi izgradnje samačkog hotela, a da je rešenjem od 12. oktobra 1967. godine odobren a upotreba izgrađenog objekta;

- da je 29. aprila 1946. godine uknjiženo pravo vlasništva na zemljištu na k.p. broj … površine 454,20m2 u korist R. R . sa ¼ idealnog dela , a da je 1. aprila 1961. godine to zemljište uknjiženo kao društvena svojina.

Ustavni sud naglašava da je u upravnom postupku koji je okončan osporenim aktom odlučivano o zahtevu za vraćanje imovine koja je oduzeta na osnovu rešenja Komisije za nacionalizaciju pri Izvršnom veću NS HP Srbije 06 broj 2046/3-61 od 23. marta 1962. godine, da je protiv tog rešenja bila dozvoljena žalba Saveznom izvršnom veću, a da se ocena donosioca osporenog akta da je R. R . bio vlasnik samo na ½ idealnog dela poslovne prostorije koja se nalazi u uličnoj zgradi u ulici V . broj 35 u Beogradu temelji na sadržini obrazloženja rešenja Komisije za nacionalizaciju pri NOO Stari grad N. broj 470/59 od 31. jula 1962. godine. Ovaj sud, međutim, konstatuje da u osporenoj presudi nije navedena izreka rešenja od 31. jula 1962. godine, niti drugog akta kojim je u postupku nacionalizacije spornih nepokretnosti odlučivano nakon rešenja od 23. marta 1962. godine, što čini proizvoljnom ocenu Upravnog suda u vezi sa prav ima R . R . na nepokretnostima koje su predmet zahteva za vraćanje . Ocenjujući navode ustavne žalbe kojima podnositeljka ukazuje da se pravo svojine ne konstituiše izjavama određenih lica, već upisom titulara prava svojine na nepokretnostima u zemljišne knjige, Ustavni sud je imao u vidu ovlašćenje komisije za nacionalizaciju da, saglasno odredbama člana 18. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta , u postupku nacionalizacije stambene zgrade na zahtev jednog od suvlasnika reši koji stanovi će ostati u svojini pojedinih suvlasnika. Ovaj sud, međutim, konstatuje da se iz osporene presude ne može utvrditi da li je o pravima R. R . i ostalih suvlasnika na nepokretnostima koje su predmet vraćanja aktom nadležnog organa odlučeno drugačije u odnosu na rešenje od 23. marta 1962. godine.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je u izreci rešenja o nacionalizaciji od 23. marta 1962. godine poslovna prostorija u prizemlju ulične zgrade razdvojena od magacinskih prostorija koje se nalaze iznad poslovne prostorije i da su predmetne magacinske prostorije nacionalizovane, iako su m ali magacini, koji nisu od značaja za vršenje privredne delatnosti, mogli biti ostavljeni u svojini njihovih sopstvenika, saglasno odredbi člana 31. stav 1. navedenog zakona. O vaj sud stoga smatra proizvoljnim zaključak Upravnog suda da je magacinski prostor bio „pripadajući deo poslovnog prostora u uličnoj zgradi“ . U vezi s a navodima ustavne žalbe d a su na spratu predmetne ulične zgrade bila dva stana, a ne magacin , Ustavni sud ističe da ovi navodi mogu biti od značaja samo ako se utvrdi da je pravnosnažnom odlukom nadležnog organa sporni prostor tako označen i kao takav nacionalizovan.

Ustavni sud nalazi da nema ustavnopravnog utemeljenja ocena Upravnog suda da predmetni zahtev u delu koji se odnosi na građevinsko zemljište na k.p. …KO B1 nije osnovan iz razloga što pok. otac podnositeljke ustavne žalbe nije bio isključivi vlasnik te parcele . Ovaj sud ističe da podnositeljka ustavne žalbe predmetnim zahtevom nije ni tražila vraćanje cele k.p. broj…, već ¼ idealnog dela tog zemljišta na kome je njen otac bio upisan kao vlasnik od 29. aprila 1946. godine do 1. aprila 1961. godine, kada su zgrade koje su se nalazile na predmetnoj parceli i dvorište upisani kao društvena svojina.

Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe koji se odnose na deo zahteva za vraćanje ½ idealnih delova poslovne prostorije u prvoj uličnoj zgradi u ulici V. broj 35, s obzirom na to da će Agencija o tom delu zahteva odlučiti naknadno, „kad se za to steknu zakonski uslovi“.

Nalazeći da u osporenoj presudi nije na ustavnopravno prihvatljiv način ob razloženo da ne postoji zakonski osnov za vraćanje oduzete imovine ili obeštećenje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Ustavni sud je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda U. 15248/14 od 29. septembra 2016. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko pravne poslove broj 46-00-00196/2014-13 od 26. juna 2014. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev podnositeljke ustavne žalbe da joj se utvrdi povreda prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja presude Upravnog suda U. 15248/14 od 29. septembra 2016. godine, biti ponovo ispitana zakonitost rešenja kojim je okončan predmetni upravni postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

Snežana Marković, s.r.