Poništaj presude zbog proizvoljne primene prava prilikom odmeravanja rehabilitacionog obeštećenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Ocenjeno je da je sud proizvoljno umanjio naknadu nematerijalne štete, koristeći starost rehabilitovanog lica kao neustavan kriterijum za odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bože Puzića iz sela Latvica, opština Arilje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bože Puzića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 820/13 od 12. avgusta 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 820/13 od 12. avgusta 2013. godine, osim u stavu 2. tačka A) izreke i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama tužioca i tužene izjavljen im protiv presude Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedicina u Arilju P. 1510/12 od 7. februara 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Boža Puzić iz sela Latvica, opština Arilje, je 31. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika Zorana M. Jevđića, advokata iz Arilja, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 820/13 od 12. avgusta 2013. godine i protiv odbijajućeg dela presude Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedicina u Arilju P. 1510/12 od 7. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zaj emčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je pravo na pravično suđenje povređeno odbijajućim del om prvostepene presude i drugostepenom presudom kojom je prvostepena presuda potvrđena u odbijajućem delu i preinačena u usvajajućem delu tako što mu je umesto dosuđenih 4.500.000,00 dinara dosuđeno 1.760.000,00 dinara. Podnosilac ustavne žalbe je naveo d a je drugostepeni sud navedeni iznos očigledno dobio tako što je računao da mu za svaki dan lišenja slobode pripada 1.000,00 dinara, pa to pomnožio sa 1760 dana koliko je lišenje njegove slobode trajalo, što u najmanju ruku predstavlja uvredljivu nadoknadu, jer je kao merilo uzet princip zamene novčane kazne za dane zatvora, što u ovom postupku naknade štete nema osnova. Takođe, podnosilac ističe da je sud arbitrerno primenio materijalno pravo na njegovu štetu, jer mu nije priznao pravo na naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima, iako je članom 26. Zakona o rehabilitaciji propisano da rehabilitovano lice ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima. Podnosilac navodi i da se rehabilitovano lice smatra neosuđivanim, koje je zbog nezakonitog lišenja slobode trpelo duševne bolove, koji prema Zaključku Vrhovnog suda Srbije predstavljaju jedinstveni vid štete koji obuhvata sve štetne posledice nematerijalne štete vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neopravdane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode, za koju se dosuđuje jedan iznos naknade pri čijem odmeravanju sud uzima u obzir sve okolnosti slučaja (ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj sredini, odnos sredine prema njemu nakon osude, odnosno lišenja slobode, kao i sve druge okolnosti koje su uticale na prirodu, težinu i trajanje psihičkih bolova). S tim u vezi, podnosilac je naveo da su sudovi bili dužni da vode računa o značaju povređenog dobra i cilju kome ovakva naknada služi , ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom, jer je tužena država Zakonom o rehabilitaciji želela da izbriše i ispravi nepravdu nanetu svojim građanima, pa im je priznala pravo na naknadu nematerijalne štete prema sada važećim zakonima, te tako treba i da postupe nadležni sudovi i pravilno ocene značaj povređenih dobara tužioca, posebno dužinu trajanja povrede, te dosude pravičnu novčanu naknadu i pravilno primene odredbe Zakona o parničnom postupku iz kojeg proizlazi dužnost suda da ceni sve okolnosti slučaja i pravilno odluči o visini zahteva. Podnosilac ističe da se tendencioznost i nepravednost osporene drugostepene presude ogleda i u tome što je doneta i pogrešna odluka o troškovima, koja se zasniva na odredbama Zakona o parničnom postupku koji je prestao da važi 1. februara 2012. godine, iako je postupak u ovoj stvari počeo da teče tek od 6. decembra 2012. godine.

Podnosilac od Ustavnog suda zahteva da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, te osporenu drugostepenu presudu poništi u delovima izreke pod 1, 2B. i 2V. i naloži Apelacionom sudu u Kragujevcu da u ponovnom postupku odluči o žalb ama.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osnovni sud u Požegi – Sudska jedinica u Arilju je doneo (ovde delimično) osporenu presudu P. 1510/12 od 7. februara 2013. godine, kojom je u stavu prvom izreke obavezao tuženu Republiku Srbiju - Ministarstvo pravde i državne uprave, da tužiocu Boži Puziću, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade nematerijalne štete plati iznos od 4.500.000,00 dinara, dok je u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za još 4.300.000,00 dinara , dakle preko dosuđenog a do traženog iznosa od 8.800.000,00 dinara i stavom trećim izreke obavezao tuženu da mu na ime troškova postupka plati iznos od 190.100,00 dinara.

Tokom prvostepenog postupka utvrđeno je: da je tužilac rođen 17. januara 1930. godine u Latvici, opština Arilje, gde i sada živi na svom poljoprivrednom domaćinstvu; da su on i njegov, sada pokojni, otac podneli zahtev za rehabilitaciju , koji je usvojen rešenjem Okružn og sud a u Užicu Reh. 15/07 od 1. oktobra 2007. godine, te utvr đena ništavost presud e Okružnog suda u Titovom Užicu K. 49/48 od 12. jula 1948. godine u odnosu na podnosioce zahteva od trenutka njenog donošenja i ništavost sv ih njen ih pravn ih posledic a, a oni kao rehabilitovana lica se smatraju neosuđivan im; da iz presude Okružnog suda u Titovom Užicu K. 49/48 od 12. jula 1948. godine proizlazi da su tužilac i njegov otac oglašeni krivim i osuđeni iz političkih i ideoloških razloga na kazne lišenja slobode, tužilac u trajanju od sedam godina, a njegov otac u trajanju od četiri godine zatvora, jer su nosili hranu pripadnicima vojske četnika koja je negovala ideologiju potpuno drugačiju i suprotnu onoj koja je bila važeća u vre me suđenja, kao i da su nakon objavljivanja presude izjavili da su presudom zadovoljni. Saslušanjem tužioca kao parnične stranke sud je utvrdio da su ga, u periodu jul - septembar 1947. godine, na parceli u vlasništvu njegove porodice, koja je korišćena za košenje i čuvanje stoke, našla tri čoveka, koja su od njega tražila da im donese hranu, uz pretnj u da će ubiti i njega i ostale članove domaćinstva, pa im je on hranu i doneo, te da su se na Badnji dan 1948. godine ta tri čoveka našla ispred njihove kuće zahtevajući da uđu u kuću i „pomole se Bogu “, što im je njegov otac dozvo lio. Tužilac je dalje istakao da je njega i oca vojska nakon toga odvela u Ivanjicu, a zatim 28. februara 1948. godine u mesni odbor Prilike, a odatle 3. marta 1948. godine u prostorije Udbe u Ivanjici . U tim prostorijama su bili podeljeni po ćelijama, a u jednoj ćeliji, veličine 2 h 1.5 metara, bilo ih je po 12 i tu su ih celu noć izvodili na saslušanje, pa vraćali, a ko nije hteo da prizna, stavljali su mu struju na ruke, a metaln om kugl om, veličine fudbalsk e lopt e, su ih udarali da bi prizna li kojoj vojsci su služi li, kako i na koji način. Nakon toga je otišao kući, da bi sutradan , 4. marta 1948. godine, bili uhap šeni i on i o tac i odvedeni u Užice, gde su bili do suđenja. Suđenje je održano 12. jula 1948. godine i advokat ih je savetovao da se ne žale na presudu i da priznaju da su presudom zadovoljni, što je tužilac, kako ističe, priznao sa ushićenjem, jer je pre toga mislio da će biti osuđeni na smrtnu kaznu ili upućeni na Goli otok. Izdržavanje kazne je „određeno“ u Požarevcu (Zabela), a u sobi gde je izdržavao kaznu ih je bilo 60 , pa „ko je ostao-ostao je, a ko je umro-umro je“. Tužilac ističe da je bio svrstan u kriminalni paviljon, a posle je, kao politički kriv ac, odvojen u zloglasni „sedmi paviljon“ i tu je bio do 31. decembra 1952. godine. Ilustrativno je svedočio kako je čist io septičke jame u cisterne, a zatim ist e, kao vučna snaga , vukao do kapije, kao i da je njegov otac bio raspoređen na gradilišt e, jer je bio stariji čovek i smatrali su da ne može da pobegne, dok su njega, pošto je imao 18 godina , tretira li sasvim drug ačije, pa nije puštan iz ograđenog kruga i sve vreme je provodio u zatvorenom prostoru , nikoga od svoje rodbine nije video, niti su mu dozvoljavali poset e. Kada je pušten kući počeo je da obrađuje zemlj u, koja je bil a opljačkan a, a zatim je upućen u vojsku, gde je bio dve godine pod posebnim nadzorom. Kada je 1956. godine došao iz vojske, oženio se i dobio četvoro dece, sada ima i desetoro unučadi. Istakao je da mu je majka umrla odmah nakon što je došao iz vojske , a otac, koji je pre njega izašao iz zatvora , umro je 1984. godine. Istakao je i da su ga n akon izlaska iz vojske sve vreme pratili, tako da je bio ograničen u priči i razmišljanju, plašeći se da ne kaže nešto pogrešno, što bi ponovo imalo štetne posledice po njega i njegovu porodicu i stalno je živeo u strahu da mu neko nešto namerno ne podmetne. Naveo je i da su sanitarni inspektori donosili rešenja na osnovu kojih su mu zabranjivali da prodaj e poljoprivredn e proizvod e koje je proizvodio. Posebno je istakao da ako nekoga snađe što je njega snašlo sa 18 godina, pa provede pet godina u zatvoru , bude praćen u najbolj im mladalačk im godin ama, nema na svetu onoga što to može zameniti, jer je život jedan i n ema te satisfakcije koja mu može vratiti ono što je izgubio. Takođe je utvrđeno da je tužilac, 18. jula 2012. godine, podneo zahtev Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje pri Ministarstvu pravde i državne uprave, koja je bila u obavezi da dostavi odgovor do 18. oktobra 2012. godine, što nije učinila, pa je tužilac podneo tužbu ovom sudu kao mesno i stvarno nadležnom 17. decembra 2012. godine, jer shodno navedenom nije imao obavezu da se pre podnošenja tužbe obra ti Republičkom javnom pravobraniocu za mirno rešenje spora.

Pravnom ocenom izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja sud je na šao da je tužbeni z ahtev tužioca delimično osnovan, a svoju ocenu je dao oslanjajući se na ratifikovane međunarodne ugovore i Ustav Republike Srbije kojima je propisana zaštita osnovnih ljudskih prava i sloboda. Prvostepeni sud je dalje našao da je i nstitut naknade štete licima neosnovano osuđenim i neosnovano lišenim slobode načelno određen odredbama Ustava , ali da je razrađen u materijalnopravnim i procesno pravnim odredbama Zakonika o krivičnom postupku, te Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO) . Iako se t užba za uklanjanje štete u slučaju povrede prava ličnosti i otklanjanje štetnih posledica nenovčanom naknadom podnosi saglasno čl anu 199 . ZOO, u praksi je najčešće korišćen način zaštite povrede prava ličnosti zahtev za novčanom naknadom u smislu odredbe člana 200 . ZOO. Mogućnost kumulacije više zahteva rešena je zaključkom Zajedničke sednice Saveznog suda, Vrhovnih sudova Republika i Autonomnih pokrajina i Vrhovnog vojnog suda, od 15. oktobra 1986. godine, koji glasi: kada je oštećeni zbog povrede prava ličnosti (ugleda, časti, slobode i drugih prava ličnosti) pretrpeo duševne bolove, sud mu pored sankcije iz čl ana 199 . ZOO može dosuditi i pravičnu naknadu kada zbog okolnosti slučaja samo na taj način može dati oštećenom punu satisfakciju u skladu sa ciljem kome nak nada nematerijalne štete služi, a u skladu sa članom 200 . ZOO.

Kako je nepovredivost čovekove slobode jedno od osnovnih ustavnih načela, neosnovana osuda se smatra njegovom težom povredom, a država naknađuje štetu koju je neko lice pretrpelo neosnovanom osudom ili neosnovanim lišenjem slobode nezavisno od toga da li je to posledica greške suda ili drugih državnih organa . Kako je tužilac protiv svoje volje bio žrtva postupka koji se pokazao neosnovanim , to su takav postupak, a naročito loši zatvorski uslovi poremetili njegov mir, psihičku ra vnotežu, čast, ugled i dostojanstvo, što sve uzrokuje intenzivne i dugotrajne duševne bolove. Novcem, kao opštim merilom vrednosti, oštećenom se omogućuje da pribavi sebi izvesnu prijatnost, radost, uživanje, ili neko zadovoljstvo i tako se u njegov psihički život unese jedan pozitivan i aktivan elemen t nasuprot bolu koji trpi. Dalje, sud je našao da se n ematerijalna šteta može naknaditi u novčanom i nenovčanom obliku, te da se nenovčani oblik naknade štete stoji u objavljivanju presude i proglašenju presude ništavom, kojom je povreda učinjena i istom se postiže svrha naknade u smislu člana 199. ZOO, dok se novčana naknada, prouzrokovana povredom slobode , sastoji u plaćanj u pravične novčane naknade ukoliko sud nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdavaju , i to nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu u smislu člana 200. ZOO . Pojedinačna prava ličnosti kao što su pravo na slobodu isprepletana su sa povredom prava na ugled, čast, dostojanstvo, kao što su i sama prava na ugled i čast teško odvojiva, pa je sud naknadu štete u ovom predmetu razmatrao kao jedinstvenu. Kod određivanja visine naknade nematerijalne štete zbog neosnovane osude, sud je u obzir uzeo sve objektivne i subjektivne kriterijume, poput toga da je tužilac odmah nakon punoletstva lišen slobode , da je na osudi proveo 1760 dana, i to u periodu od 18. do 23. godine, što čini najbolje mladalačke godine čoveka, njegove porodične prilike, uslov e i način pod kojima je izdržavao kaznu osude, kao i da je tokom izdržavanja kazne bio žrtva torture, da je nakon izlaska iz zatvora živeo u patrijarhalnoj sredini u kojoj se osećao nelagodno, jer je vladalo političko ubeđenje da je on protivno njoj postupao, uskraćenost određenih prava, da je sve to trajalo 55 godina, da je rešenjem Okružnog suda u Užicu Reh. 15/07 od 1. oktobra 2007. godine za života rehabilitovan i smatra se neosuđivanim, što je po službenoj dužnosti objavljeno i u „Službenom glasniku Republike Srbije“, čime mu je ispravljena naneta nepravda od strane države, što čini poseban oblik satisfakcije koja se ne može izmeriti novčanim ekvivalentom, pa se tim rešenjem ostvaruje svrha naknade u smislu člana 199. ZOO .

Postupajući po žalbama tužioca i tužene, Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo osporenu presudu Gž. 820/13 od 12. avgusta 2013. godine, kojom je u stavu 1. izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu, dok je u stavu 2. istu preinačio u usvajajućem delu tako što je tuženu obavezao da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 1.760.000,00 dinara, dok je odbio kao neosnovan deo tužbenog zahteva preko navedenog do dosuđenog iznosa (tačka A)) i stavom 3. izreke obavezao tuženu da tužiocu na ime troškova postupka plati iznos od 74.139,00 dinara.

Drugostepeni sud je našao da su razlozi prvostepenog suda u odnosu na odbijajući deo odluke jasni i pravilni, pa ih je u svemu i prihvatio, te da su samim tim neosnovani žalbeni navodi tužioca da prvostepeni sud nije dao adekvatan značaj povređenom dobru prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, te da je pogrešno primenio materijalno pravo, odnosno odredbu člana 200. Z OO. Apelacioni sud u Kragujevcu je našao da je tužena osnovano ukazala da je prvostepeni sud u odnosu na stav prvi izreke pobijane presude dao preveliki značaj zaštićenom dobru, jer je naknadu nematerijalne štete trebalo sagledati kroz ispunjenost objektivnih i subjektivnih uslova i kriterijuma u cilju dosuđivanja adekvatne naknade, a imajući u vidu svrhu donošenja Zakona o rehabilitaciji, kao i odgovarajuće odredbe ZOO. Drugostepeni sud je istakao da pozitivno pravo poznaje nekoliko oblika satisfakcije u cilju otklanjanja nastalog štetnog događaja, kao što su objavljivanje odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, te objavljivanje ispravke informacije, čime se postiže da satisfakcija ne predstavlja samo ispunjenje materijalnih potreba nego i ispunjenje humanih vrednosti koje se tiču tužioca i koje u svojoj ukupnosti utiču na visinu naknade nematerijalne štete. Polazeći od navedenog, drugostepeni sud je našao da je Okružni sud u Užicu rešenjem Reh. 15/07 od 1. oktobra 2007. godine rehabilitovao tužioca i njegovog oca i utvrdio da je ništava presuda Okružnog suda u Titovom Užicu K. 49/48 od 12. jula 1948. godine, kao i da je nakon objavljivanja te presude tužilac izričito izrazio zadovoljstvo odlukom o svojoj i rehabilitaciji svoga oca, iz čega proizlazi da je kao rehabilitovano lice doživeo moralnu i ličnu satisfakciju. Apelacioni sud u Kragujevcu je dalje našao da protek vremena u odnosu na nastanak štete, godine starosti tužioca, neprenosivost prava koja proizlazi iz odredbe člana 204. ZOO, te doživljeno zadovoljstvo zbog rehabilitacije, uslovljavaju da visina naknade bude odmerena na način da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom u smislu odredbe člana 200. navedenog zakona. Svrha te naknade ogleda se u omogućavanju oštećenom licu da sebi kroz novčani iznos omogući uživanje u pojedinim životnim zadovoljstvima i blagodetima, a godine tužioca ukazuju da bi visoko odmereni iznos, imajući u vidu neprenosivost prava i lični karakter, pogodovao lukrativnim ciljevima, zbog čega je Apelacioni sud dosuđeni iznos umanjio na iznos koji je smatra o adekvatnim i pravilnim. Drugostepeni sud je preinačio odluku o troškovima parničnog postupka, tako što ih je tužiocu dosudio srazmerno uspehu u sporu, a procesne odredbe ranije važećeg Zakona o parničnom postupku je primenio na osnovu upućujuće norme iz člana 506. sada važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik PC“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuje rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije (član 1.); da zahtev za rehabilitaciju može podneti svako zainteresovano fizičko ili pravno lice i pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju ne zastareva (član 2.); da rešenjem kojim usvaja zahtev za rehabilitaciju sud utvrđuje da je odluka koja je bila doneta protiv rehabilitovanog lica ništava od trenutka njenog donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice, uključujući i kaznu konfiskacije imovine, a da se rehabilitovano lice smatra neosuđivanim (član 5. st. 1. i 2.); da ministarstvo nadležno za pravosuđe po službenoj dužnosti objavljuje imena i podatke o rehabilitovanim licima u „Službenom glasniku Republike Srbije“, svakog meseca (član 7.); da će se pravo na naknadu štete i pravo na povraćaj konfiskovane imovine rehabilitovanog lica urediti posebnim zakonom (član 8.).

Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je: da se ovim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona – 1) na teritoriji Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke , 2) izvan teritorije Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije, 3) sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije, te 4) sudskom ili administrativnom odlukom vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije (član 1. stav 1.); da pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda (član 1. stav 2.) ; da je rehabilitacija utvrđivanje ništavosti, odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima su lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga (član 3. stav 1.); da pravne posledice rehabilitacije za rehabilitovano lice i za druga lica određena ovim zakonom su mere uklanjanja i ublažavanja posledica ništavih, odnosno nepunovažnih akata i radnji iz stava 1. ovog člana i obuhvataju pravo na: poseban penzijski staž; mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak); zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja; pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu; pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje) (član 3. stav 2.); da ministarstvo objavljuje imena i podatke o rehabilitovanim licima u „Službenom glasniku Republike Srbije“ na zahtev lica iz člana 7. ovog zakona, najmanje jednom u tri meseca (član 19.); da rehabilitovano lice, pored ostalog, ima i pravo na rehabilitaciono obeštećenje (član 20. stav 1.); da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5) ovog zakona ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi (član 26. stav 3.); da na osnovu odluke suda kojom se usvaja zahtev za rehabilitaciju, rehabilitovano lice i lica iz člana 26. st. 3. i 4. ovog zakona mogu da podnesu zahtev za rehabilitaciono obeštećenje (član 27. stav 1.); da ministarstvo vodi jedinstvenu evidenciju podnetih zahteva i pravnosnažnih odluka o rehabilitaciji (član 29. stav 1.); da se prava po osnovu rehabilitacije utvrđena ovim zakonom stiču i na osnovu pravnosnažnih sudskih odluka kojima su usvojeni zahtevi za rehabilitaciju, a koje su donete u skladu sa Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06) (član 30. stav 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da u slučaju povrede prava ličnosti sud može narediti, na trošak štetnika, objavljivanje presude, odnosno ispravke, ili narediti da štetnik povuče izjavu kojom je povreda učinjena, ili što drugo čime se može ostvariti svrha koja se postiže naknadom (član 199.); da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, kao i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom ( član 2 00.); da potraživanje naknade nematerijalne štete prelazi na naslednika samo ako je priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom, te da pod istim uslovima to potraživanje može biti predmet ustupanja, prebijanja i prinudnog izvršenja (član 204.).

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u suštini zasniva na tome da su prvostepeni sud u odbijajućem delu presude, te drugostepeni sud u osporenoj presudi arbitrerno i proizvoljno primenili materijalno pravo prilikom odlučivanja o predmetnom zahtevu za naknadu nematerijalne štete . Ustavni sud konstatuje da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Pre svega, Ustavni sud konstatuje da je Zakonom o rehabilitaciji iz 2006. godine, na osnovu kojeg je i rešavano o zahtevu za rehabilitaciju podnosioca ustavne žalbe, prvi put bilo uređeno pitanje rehabilitacije lica koja su sudskom ili administrativnom odluk om, ili u odsustvu takve odluke, iz po litičkih ili ideoloških razloga lišena života, slobode ili nekih drugih prava, od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, dok su važećim Zakonom o rehabilitaciji iz 2011. godine prvi put uređene i pravne posledice rehabilitacije , među kojima i rehabilitaciono obeštećenje (pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu), na osnovu kojeg je podnosilac i podneo tužbu sudu.

U predmetnom parničnom postupku prvostepeni sud je podnosiocu za sve vidove nematerijalne štete koju je pretrpeo dosudio jedinstvenu naknadu u iznosu od 4.500.000,00 dinara, dok je tužbeni zahtev odbio za još 4.300.000,00 dinara. U žalbenom postupku, Apelacioni sud u Kragujevcu je ocenio da je u prvostepenom postupku činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno, ali da materijalno pravo nije pravilno primenjeno, pa je preinačio prvostepenu presudu u pogledu dosuđenog iznosa, tako što je odbio tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa od 1.76 0.000,00 dinara.

Drugostepeni sud je našao da su razlozi prvostepenog suda u odnosu na odbijajući deo odluke jasni i pravilni, pa ih je u svemu prihvatio i našao da su neosnovani žalbeni navodi podnosioca ustavne žalbe da povređenom dobru nije da t adekvatan značaj , već da je naprotiv prvostepeni sud dao preveliki značaj zaštićenom dobru i naknadu nem aterijalne štete, koja pripada podnosiocu, nije sagleda o kroz ispunjenost svih objektivnih i subjektivnih uslova i kriterijuma, a imajući u vidu svrhu Zakona o rehabilitaciji, kao i odgovarajuće odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Upravo polazeći od navedenog, Apelacioni sud u Kragujevcu je prilikom odmeravanja visine rehabilitacionog obeštećenja uzeo u obzir to da je podnosilac nakon objavljivanja presude kojom su on i njegov otac rehabilitovani izričito izrazio zadovoljstvo tom odlukom, iz čega proizlazi da je kao rehabilitovano lice doživeo moralnu i ličnu satisfakciju, te je u obzir uzeo njegove godine života i neprenosivost i lični karakter ovog prava , što su sve bili uslovi da visina naknade bude odmerena na način da se njome pogoduje težnjama koje su spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom u smislu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, a ne lukrativnim ciljevima, na šta ukazuj e previsoko odmereni iznos u prvostepenoj presudi . Apelacioni sud je istakao da pozitivno pravo poznaje nekoliko oblika satisfakcije u cilju otklanjanja nastalog štetnog događaja, između ostalih i objavljivanje odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, pa je našao da se objavljivanjem odluke postiže da satisfakcija ne predstavlja samo ispunjenje materijalnih potreba nego i ispunjenje humanih vrednosti i ocenio da iz činjenice da je podnosilac nakon objavljivanja rešenja o rehabilitaciji izričito izrazio zadovoljstvo tom odlukom, proizlazi da je doživeo moralnu i ličnu satisfakciju što sve utiče i na visinu dosuđenog iznosa.

Dakle, drugostepeni sud je pri odmeravanju visine naknade nematerijalne štete uzeo u obzir da je samim donošenjem rešenja o rehabilitaciji, kojim je presuda iz 1948. godine proglašena ništavom, a podnosilac i njegov otac neosuđivanim licima, naknađen nenovčani segment nematerijalne štete, te postignuta svrha naknade u smislu člana 199. ZOO , iz čega proizlazi da je kao rehabilitovano lice doživeo moralnu i ličnu satisfakciju, a što je, po nalaženju drugostepenog suda, u direktnoj vezi sa određivanjem visine naknade za novčani deo naknade nematerijalne štete.

Ocenjujući okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je pošao od toga da je Zakonom o rehabilitaciji iz 2006. godine bilo uređeno pitanje rehabilitacije lica koja su iz političkih ili ideoloških razloga bila lišena života, slobode ili nekih drugih prava, kao i da sud rešenjem kojim usvaja zahtev za rehabilitaciju utvrđuje da je odluka koja je bila doneta protiv rehabilitovanog lica ništava od trenutka njenog donošenja, da su ništave sve njene pravne posledice, te da se rehabilitovano lice smatra neosuđivanim, a da ministarstvo nadležno za pravosuđe svakog meseca, po službenoj dužnosti, objavljuje imena i podatke o rehabilitovanim licima u „Službenom glasniku Republike Srbije“, dok je tek Zakon o rehabilitaciji iz 2011. godine, po prvi put, uredio pravne posledice rehabilitacije. Polazeći od toga da pravne posledic e rehabilitacije predstavljaju mere uklanjanja i ublažavanja posledica ništavih, odnosno nepunovažnih akata i radnji i obuhvataju pored prav a na po seban penzijski staž, mesečn e no včane naknade, zdravstven e zaštit e, prav a na vraćanje i obeštećenje za konfiskovanu imovinu i pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (tj. rehabilitaciono obeštećenje), Ustavni sud je na šao da iz samog teksta zakona proizlazi da donošenje usvajajuće odluke po zahtevu za rehabilitaciju, te objavljivanje takve odluke u službenom glasilu države predstavlja pravo na rehabilitaciju, dok rehabilitaciono obeštećenje predstavlja pravnu posledicu rehabilitacije . Ustavni sud ističe da i pored toga što podnosilac ustavne žalbe nakon donošenja rešenja kojim je rehabilitovan i koje je nakon toga objavlj eno u „Službenom glasniku Republike Srbije“, svakako jeste doživeo moralnu i ličnu satisfakciju , takva moralna satisfakcija nije okolnost koja sme da utiče na umanjenje visine naknade štete koja proističe iz rehabilitacionog obeštećenja.

Takođe, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno neprihvatljivo to što je Apelacioni sud u Kragujevcu kao jedan od presudnih kriterijuma za odmeravanje visine naknade nematerijalne štete uzeo godine života podnosioca, te neprenosivost i lični karakter samog prava i našao da je upravo, shodno tome, podnosiocu u prvostepenom postupku dosuđeni novčani iznos previsoko odmeren, te da, prema tome, pogoduje lukrativnim ciljevima, a ne prirodi i društvenoj svrsi nematerijalne štete. Ustavni sud posebno ističe da je sama država prvi put uredila pitanje rehabilitacije tek 2006. godine, dakle 58 godina nakon što je podnosilac ustavne žalbe neosnovano osuđen, a pitanje pravnih posledica rehabilitacije tek 2011. godine, dakle nakon 63 godine od njegovog neosnovanog osuđenja, kada mu je prvi put i data mogućnost i da odštetne zahteve podnese. Odmakle godine života podnosioca, po stavu Suda, nikako ne mogu biti razlog za umanjenje pravične rehabilitacione novčane naknade koja mu po zakonu pripada, jer bi takav stav parničnog suda imanentno sadržao članom 21. stav 3. Ustava zabranjenu diskriminaciju po osnovu starosti kao ličnog svojstva.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je zaključivanje drugostepenog suda, u konkretnom slučaju, bilo u potpunosti proizvoljno i arbitrerno, te da je materijalno pravo primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe. Pored toga, Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku nadležnog suda o visini naknade nematerijalne štete, jer odluku o tome donosi redovni sud, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, shodno čemu je, a na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke .

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude, osim u stavu 2. tačka A) izreke, kako bi Apelacioni sud u Kragujevcu u ponovnom po stupku doneo novu odluku o žalbama tužioca i tužene izjavljen im protiv presude Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Arilju P. 1510/12 od 7. februara 2013. godine , pa je , primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odluč io kao u tački 2. izreke.

7. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić