Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neažurnog postupanja sudova, posebno u fazi odlučivanja o mesnoj nadležnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi M. L. iz sela B. kod Ljiga , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. L. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 39304/13 (inicijalno predmet P. 71335/10) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nem aterijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. L. iz sela B . kod Ljiga podne o je Ustavnom sudu, 9. oktobra 2017. godine , preko punomoćnika Z. L, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 4326/17 od 30. juna 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 39304/13 (inicijalno predmet P. 71335/10), koja su prava zajemčena odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe osporava presudu donetu u sporu vođenom po regresnom zahtevu tužioca Kompanije „D.“ a.d.o. B, kojom je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužioca . Podnosilac ističe da nije bio učesnik sa obraćajne nezgode, niti je njegovo ponašanje bilo u uzročno- posledičnoj vezi sa nastalom štetom na vozilu koje je učestvovalo u nezgodi, a koju mu je tužilac nadoknadio. Ovo posebno jer protiv podn osioca nije vođen ni prekršajni ni krivični postupak , u kojim a bi se utvrdila njegova krivica, već je samo u nalazima veštaka njegovo ponašanje u saobraćajnoj nezgodi „evidentirano kao propust“. Ističe da je potraživanje tužioca zastarelo, s obzirom na to da je od saobraćajne nezgode proteklo osam godina . Podnosilac smatra da tužilac nema prava na regres, kako zbog zastarelosti, tako i zbog toga što u konkretnom slučaju sudovi nisu primenili odredbe Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju , već samo Zakona o obligacionim odnosima. Ukazuje na to da mu je osporenom presudom, pored prava na pravično suđenje, povređeno i pravo na jednaku sudsku zaštitu, s obzirom na to da u sličnim predmetima, u kojima je osiguravajuća kuća pokušala da se regresira mimo važećeg Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, nije uspela sa svojim zahtevima. U prilog svojim navodima dostavlja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4524/12 od 5. juna 2013. godine i Privrednog apelacionog su da Pž. 5412/14 od 2. decembra 2015. godine. Podnosilac ističe da je predmetni spor trajao osam godina, što je van granica razumnog roka za odlučivanje i što je dovelo da se njegov dug uveća, iako on svojim ponašanjem nije uticao na dužinu trajanja postupka. Od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalb u, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu p resudu, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 3.000 evra.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Članom 32. Ustava, na čiju povredu se, između ostalog, podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 39304/13, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuž enog, tužilac Kompanija „D .“ a.d.o. B . je 5. maja 20 10. godine podneo Prvom osnovnom sud u u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) tužbu radi regresa. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 71335/10. Tuženi je dao odgovor na tužbu 10. juna 2010. godine, te između ostalog, istak ao prigovor mesne nenadležnosti suda.

Na prvom zakazanom i održanom ročištu, Osnovni sud se rešenjem P. 71335/10 od 11. novembra 2010. godine oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari , te odredio da se nakon pravnosnažnosti rešenja spisi dostave Osnovnom sudu u Valjevu – Sudska jedinica Ljig. Tužilac je protiv navedenog rešenja izjavio žalbu 17. decembra 2010. godine Višem sudu u Beogradu. Predmet je otpremljen, po naredbi sudije prvost epenog suda, drugostepenom sudu 22. decembra 2010. godine.

Vrhovni kasacioni sud je, odlučujući po predlogu Višeg suda u Beogradu od 8. jula 2013. godine za delegaciju drugog stvarno nadležnog suda radi odlučivanja o žalbi u ovom drugostepenom postupku, rešenjem R. 154/13 od 15. avgusta 2013. godine odredio Viši sud u Leskovcu za postupanje u ovom predmetu.

Rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 1294/13 od 19. septembra 2013. godine ukinuto je rešenje Prvog osnovnog sud a u Beogradu P. 71335/10 od 11. novembra 2010. godine i predmet vraćen prvost epenom sudu na ponovni postupak. Predmet je pred Osnovnim sudom dobio novi broj P. 39304/13.

Do donošenja prvostepene presude 26. januara 2017. godine, pred Osnovnim sudom bilo je zakazano osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano pet. U dokaznom postupku je sproveden o veštačenje preko sudskog veštaka saobraćajno-mašinske struke, saslušana dva svedoka (S.B. i M.U. – učesnici nezgode, čija su vozila bila u kontaktu) i tuženi u svojstvu parnične stranke, izvršen uvid u pisane dokaze, između ostalog i rešenje Opštinskog suda za prekršaje u Lazarevcu S-1065/03-08 od 15. novembra 20 03. godine, kojim je obustavljen prekršajni postupak protiv okrivljene S.B. zbog prekršaja iz člana 227. stav 2. tačka 8) ZOBS na putevima. Takođe su pročitane presude Opštin skog suda u Guči P. 342/03 od 15. januara 2007. godine i Okružnog suda u Čačku Gž. 487/07 od 18. aprila 2007. godine, kojima je usvojen tužbeni zahtev tužioca P. preduzeća „Z.“ DOO D. i obavezan tuženi „D .“ A.D. Be ograd da tužiocu plati određene iznos e na ime naknade materijalne štete za popravku teretnog vozila , koje je pretrpelo štetu u saobraćajnoj nezgodi po udaru vozila kojim je upravljala S.B , kao i na ime izgubljene dobiti zbog nekorišćenja tog vozila za vreme od šest dana. Glavna rasprava je zaključena, po izjašnjenju punomoćnika tuženog da nema primedbi na nalaz veštaka i novih dokaznih predloga. Razlozi za neodržavanje tri zakaz ana ročišta za glavnu raspravu bili su sledeći: preraspodela predmeta u sudu; štrajk advokata i neposredno pred ročište dostavljen nalaz veštaka, što je uslovilo ostavljanje roka strankama za izjašnjenje.

Presudom Osnovnog suda P. 39304/13 od 26. januara 2017. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, a odlučujući o žalbi tužen og, Viši sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4326/17 od 30. juna 2017. godine odbio žalb u tuženog i potvr dio prvostepenu presud u. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da su neosnovani žalbeni navodi tuženog da on tužiocu nije pričinio nikakvu štetu, te da nije izgubio pravo na osiguranje budući da je posedovao urednu vozačku dozvolu i vozilo je bilo registrovano, te da krivica nije utvrđena ni u jednom postupku. Po shvatanju drugostepenog suda, pravilno je prvostepeni sud, nakon izvođenja predloženih dokaza, utvrdio da je tuženi napravio propust uzročno vezan za stvaranje opasne situacije i nastanak sabraćajne nezgode, a prelaskom na levu kolovoznu traku neposredno ispred vozila koje se kretalo iz suprotnog smera, te da je pobijana odluka doneta primenom člana 154. ZOO, pri čemu je visina štete utvrđena iz presude Okružnog suda u Čačku. Punomoćnik tuženog je osporenu presudu primio 18. septembra 2017. godine. Protiv osporene drugostepene presude tuženi je izjavio reviziju, ali je Vrhovni kasacioni sud rešenjem Rev. 3744/18 od 29. avgusta 2018. godine odbacio kao nedozvoljenu njegovu reviziju.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom započet podnošenjem tuž be, 5. maja 2010. godine, Prvom osnovnom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan 30. juna 2017. godine, donošenjem osporene presude Višeg sud a u Beogradu Gž. 4326/ 17, koja je punomoćniku tuž enog uručena 18. septembra 2017. godine.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno traja o sedam godina i skoro dva meseca.

Navedeno trajanje sudskog postupka može ukazivati na to da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio činjenično i pravno složen.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako imao legitiman interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku , te da svojim ponašanjem nije doprine o dužini trajanja postupka .

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući uticaj na trajanj e postupka duže od sedam godina za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari imalo je trajanje žalbenog postupka povodom pitanja mesne nenadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu. Naime, ovaj postupak je trajao čak dve godine i devet meseci, jer je nadležni Viši sud u Beogradu, tek posle više od dve godine i šest meseci podneo predlog Vrhovnom kasacionom sudu radi delegacije drugog stvarno nadležnog suda iz razloga preopterećenosti sudija drugostepenog odeljenja. Bez obzira na navedeno, ne može se prihvatiti da je opravdano da žalbeni postupak u vezi sa navedenim procesn im pitanj em traje dve godine i devet meseci, odnosno da ovaj spor , iz tih razloga, traje preko sedam godina .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 39304/13 (inicijalno predmet P. 71335/10) . Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu , prevashodno dužinu trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, po oceni Ustavnog suda, navodi podnosi oca iz ustavne žalbe, koji su zapravo ponovljeni razlozi iz žalbe protiv prvostepene presude, ne mogu se smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporen e sudsk e odluk e.

U prilog tvrdnje o nejednakom postupanju sudova podnosilac ustavne žalbe navodi presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4524/12 od 5. juna 2013. godine i Privrednog apelacionog suda Pž. 5412/14 od 2. decembra 2015. godine. Kako je Ustavni sud uvidom u navedene presude utvrdio da, iako se radilo o parnicama radi regresa po tužbama Udruženja osiguravača – Garantnog fonda Beograd i Kompanije „D.“ a.d.o. B, da ipak nisu bile u pitanju iste činjeničn e situacije, kao u konkretnom slučaju. Shodno izloženom, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ni u ovom delu ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti