Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Pogrešan stav parničnih sudova o postojanju nužnog suparničarstva između državnih organa i lica kojima su dodeljeni stanovi ocenjen je kao proizvoljna primena procesnog prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8483/2016
01.03.2018.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić, i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi G. P . iz Prijepolja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. marta 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. P . i utvrđuje da je stavom I izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3248/15 od 21. septembra 2016. godine i stavom II izreke presud e Osnovnog suda u Prijepolju P1. 509/14 od 29. juna 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3248/15 od 21. septembra 2016. godine, u stavu I izreke, i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava II izreke presude Osnovnog suda u Prijepolju P1. 509/14 od 29. juna 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. P . iz Prijepolja je , 9. novembra 2016. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv stava I izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3248/15 od 21. septembra 2016. godine i stava II izreke presude Osnovnog suda u Prijepolju P1. 509/14 od 29. juna 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se , pored ostalog, nav odi: da je osporenim presudama pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se kao nezakonite ponište četiri odluke Stambene komisije Ministarstva unutrašnjih poslova o dodeli stanova u zakup na određeno vreme licima koja su u predmetnoj parnici imala svojstvo umešača (njih četvoro), kao i Odluk a Komisije Vlade za stambena pitanja i raspodelu službenih zgrada i poslovnih prostorija kojom su navedene odluke potvrđene u drugom stepenu; da je proizvoljan zaključak parničnih sudova o nužnom suparničarstvu između tuženih organa (donosilaca spornih akata) i lica koja su predmetne stanove dobili u zakup na određeno vreme ; da je predmet spora bila ocena zakonitosti odluka o raspolaganju sredstvima u državnoj svojini , iz kog razloga su lica kojima su stanovi dodeljeni u zakup, zbog nesumnjivog pravnog interesa da tuženi uspeju u sporu, imali svojstvo umešača na strani tuženih, sa položajem jedinstvenih suparničara.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporen u drugostepenu presudu i Apelacionom sudu u Kragujevcu naloži da ponovo odluči o žalbi izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, na osnovu izvršenog uvida u osporene akte i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Prijepolju P1. 509/14 od 29. juna 2015. godine, u stavu I izreke , odbijen je zahtev tužioca G. P, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se tužba proširi na umešače (na strani tuženih) Ž . K, A . Ć, M . L . i S . B, dok je u stavu II izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tuži oca prema tuženi ma Republi ci Srbij i - Vlada Republike Srbije - Komisija za stambena pitanja i raspodelu službenih zgrada i poslovnih prostorija Vlade i Republi ci Srbij i - Ministarstvo unutrašnjih poslova - Stambena komisija Ministarstva unutrašnjih poslova, kojim je tražio da se ponište o dluke Stambene komisije Ministarstva unutrašnjih poslova br. 360-310-3, 360-310-6, 360-310-7 i 360 310-13, sve od 28. januara 2011. godine i Odluka Komisije za stambena pitanja i raspodelu službenih zgrada i poslovnih prostorija Vlade broj 360-4899/2011-8 od 22. decembra 2011. godine, kao i da se drugotužena obaveže da izvrši ponovnu raspodelu stanova koji su predmet odluka čiji se poništaj traži.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3248/15 od 21. septembra 2016. godine, u stavu I izreke , odbijena je kao neosnovana žalba tuži oca, pa je ožalbena presuda Osnovnog suda u Prijepolju potvrđena u u delu odluke o glavnom zahtevu, dok je u stavu II izreke ukinuta odluka o troškovima parničnog postupka i predmet je u tom delu vraćen na ponovni postupak i odlučivanje .

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac, na osnovu oglasa broj 360-310 od 9. decembra 2004. godine, raspisanog za dodelu u zakup na određeno vreme pet stanova u Prijepolju zaposlenim pripadnicima Ministarstva unutrašnjih poslova, podneo zahtev za rešavanje stambene potrebe ; da je Stambena komisija Ministarstva unutrašnjih poslova, na osnovu podnetih zahteva , sastavila Predlog liste prvenstva po navedenom oglasu, kojom je tužilac bio rangiran na 11. mestu; da je tužilac uložio prigovor Stambenoj komisiji Vlade Republike Srbije, koja je na svojoj 13. sednici održanoj 11. aprila 2006. godine donela Konačnu listu reda prvenstva za dodelu u zakup na određeno vreme pet stanova u Prijepolju zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova; da Komisija prigovor tužioca nije razmatrala jer je on bio skinu t sa liste reda prvenstva ; da to iz razloga što on uopšte nije imao pravo da konkuriše jer je zaposlen u Užicu, iz čega proizlazi da stanovi k oji su predmet oglasa nisu u mestu njegovog zaposlenja, odnosno ne gravitiraju mestu iz koga se može uredno dolaziti i odlaziti sa posao; da je na osnovu utvrđene Konačne liste reda prvenstva, Stambena komisija Ministarstva unutrašnjih poslova, 28. januara 2011. godine, donela odluku broj 360-310-3, kojom je dodeljen stan u zakup Ž . K, odluku broj 360-310-6, kojom je dodeljen stan u zakup M . L, odluku broj 360-310-7 , kojom je dodeljen stan u zakup S . B, odluku broj 360-310-13, kojom je dodeljen stan u zakup A . Ć . i odluku broj 360-310-14 , kojom je dodeljen stan u zakup M . M ; da je tužilac 18. februara 2011. godine podneo prigovor na napred navedene odluke, osim na odluku o dodeli stana u zakup M. M ; da je Odlukom Komisije Vlade za stambena pitanja i raspodelu službenih zgrada i poslovnih prostorija broj 360-4899/2011-8 od 22. decembra 2011. godine odbijen kao neosnovan prigovor tužioca, sa obrazloženjem da je prilikom utvrđivanja konačne liste reda prvenstva konstatovano da je mesto zaposlenja tužioca u Užicu, pa je , u skladu sa članom 2. stav 2. Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini, kojim je određeno da se zaposlenom licu rešava stambena potreba u mestu zaposlenja, odnosno u mestu koje gravitira mestu zaposlenja, iz koga se može redovnim sredstvima javnog saobraćaja svakodnevno uredno dolaziti na posao i odlaziti sa posla, Komisija oc enila da kandidat prema mestu zaposlenja nema pravo da konkuriše za stanove koji su obuhvaćeni raspisanim oglasom; da je prvostepeni sud takođe utvrdio da je tužilac 1. oktobra 1992. godine primljen u radni odnos na neodređeno vreme kod Republike Srbije - M inistarstvo unutrašnjih poslova - S UP u Užicu, na radno mesto protivpožarne i preventivne tehničke zaštite u Odseku za proti vpožarnu i preventivnu tehničku zaštitu OUP u Prijepolju, sa mestom rada u Prijep olju; da tužilac od prvog dana zaposlenja nije imao mesto rada u Užicu, niti je ikada fizički obavljao poslove radnog mesta na koje je raspoređen u prostorijama sedišta SUP u Užic e - Odsek za zaštitu i spašavanje, već u OUP u Prijepolju - Odsek za spašavanje u Prijepolju, sa mestom rada u prostorijama OUP Prijepolje, da je tužilac samo formalno imao mesto zaposlenja u SUP u Užicu, a da je faktički obavljao sve poslove u OUP u Prijepolju ; da tužilac od 18. oktobra 1985. godine ima prijavljeno prebivalište u Prijepolju, kao i da je kod nadležnih službi za penzijsko i zdravstveno osiguranje prijavljen u Prijepolju; da je kod tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud pravilno zaključio da je tužbeni zahtev tužioca za poništaj četiri odluke Stambene komisije Ministarstva unutrašnjih poslova i odluke Komisije za stambena pitanja i raspodelu službenih zgrada i poslovnih prostorija Vlade neosnovan, pa je pravilnom primenom zakonskih normi na koje se pozvao u obrazloženju pobijane presude, odlučio kao u stavu II izreke pobijane presude.

U obrazloženju je dalje navedeno: da je za svoju odluku prvostepeni sud dao jasne i osnovane razloge, koje kao pravilne prihvata i Apelacioni sud; da se žalbeni navodi tužioca svode na tvrdnje da umešači, odnosno lica kojima su dodeljeni stanovi, nemaju, niti mogu ima ti status nužnih i jedinstvenih suparničara, s obzirom na to da se radi o sporu o zak onitosti četiri odluke o dodeli stanova u zakup i drugostepene odluke kojom je odbijen prigovor, te da umešači u ovom predmetu imaju ovlašćenja koja su šira od ovlašćenja običn ih umešača; da je odredbom člana 210. Zakona o parničnom postupku propisano da ako po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa spor može da se reši samo na jednak način prema svim suparničarima (jedinstveni suparničari), oni se smatraju kao jedna parnična stranka, tako da kad pojedini suparničari propuste neku parničnu radnju, dejstvo parničnih radnji koje su izvršili drugi suparničari odnose se i na one koji te radnje nisu preduzeli, a odredbom člana 211. istog zakona da nužno suparničarstvo postoji ako po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa tužbom moraju da se obuhvate sva lica koja su učesnici materijalnopravnog odnosa (stav 1.), d a ako sva lica iz stava 1. ovog člana nisu obuhvaćena tužbom kao stranke, sud će da odbije tužbeni zahtev kao neosnovan (stav 2.) i da o nužnom suparničarstvu sud vodi računa po službenoj dužnosti (stav 3); da je jedinstveno suparničarstvo nuž no kada se sudska zaštita može ostvariti samo ako procesna zajednica suparničara obuhvati sve subjekte pravnog odnosa iz kojeg je nastao spor ; da lica kojima su osporenim odlukama, u konkretnom slučaju, dodelj eni stanovi u zakup na određeno vreme, stoje u jedinstvenoj i nedeljivoj pravnoj zajed nici, pa se pojavljuju kao nužni jedinstveni suparničari, zbog čega u parnici moraju da budu obuhvaćeni tužbom; da je za nužno jedinstveno suparničarstvo, pored nedeljivog prava i pravnog odnosa o kome se odlučuje, potrebno da postoji i nedeljiv pravni interes u odnosu na predmet spora i protivnika u parnici; da umešači u ovoj pravnoj stvari, čije su odluke o dodeli stanova osporene, dele isti interes i zbog toga ih okuplja ista suparničarska zajednica na strani tuženih; da je zbog svega navedenog, tužilac podnošenjem tužbe morao da uspostavi legitimaciju svih učesnika konkretnog pravnog odnosa, kroz procesnu zajednicu nužnih i jedinstvenih suparničara, te proizilazi da je tužba morala da bude usmerena kako protiv postojećih tuženih, tako i prema umešačima, čije su odluke o dodeli stanova osporene; da pravno dejstvo presude kojom se odlučuje o predmetnom tužbenom zahtevu obuhvata sve njih; da kako tužbom nisu obuhvaćena sva lica koja su učesnici spornog materijal nopravnog odnosa, to je, saglasno odredbi člana 211. stav 2. Zakona o parničnom postupku, prvostepeni sud pravilno odlučio kada je tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ).

Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije („ Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 3/96, 54/96, 32/97 i 44/99), koji se primenjivao u vreme raspisivanja i realizacije predmetnog konkursa za dodelu stanova, bilo je propisano: da o raspolaganju nepokretnostima u državnoj svojini odlučuju nadležni organi, da raspolaganje nepokretnostima u državnoj svojini, u smislu ovog zakona, jeste njihovo otuđenje iz državne svojine, pribavljanje u državnu svojinu i davanje na korišćenje, odnosno u zakup, kao i stavljanje hipoteke na nepokretnosti u državnoj svojini (član 5. st. 1. i 2.); da se stambene zgrade i stanovi u državnoj svojini daju na korišćenje zaposlenim, izabranim i postavljenim licima u organima, javnim službama i drugim organizacijama iz člana 1. tačka 2) ovog zakona i drugim licima utvrđenim zakonom, po osnovu zakupa na neodređeno ili određeno vreme, da Vlada Republike Srbije propisuje način i kriterijume davanja stambenih zgrada i stanova u zakup (član 9. st. 1. i 2.).

Uredbom o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini („Službeni glasnik RS“, br. 41/02, 76/02, 125/03, 88/04 i 68/06-Odluka US) (u daljem tekstu: Uredba) , koja se primenjivala u vreme raspisivanja i realizacije predmetnog konkursa za dodelu stanova, bilo je propisano: da se ovom uredbom uređuju uslovi i način rešavanja stambenih potreba izabranih, postavljenih, i zaposlenih lica u državnim organima i organizacijama, organima i organizacijama jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javnim službama (javna preduzeća i ustanove) i drugim organizacijama čiji je osnivač Republika Srbija, odnosno teritorijalna jedinica (korisnik državnih sredstava), osnovi i merila za utvrđivanje reda prvenstva, utvrđivanje reda prvenstva, postupak i organi odlučivanja i druga pitanja od značaja za rešavanje stambenih potreba navedenih lica (član 1.); da stambene potrebe u skladu sa odredbama ove uredbe mogu rešavati izabrana, postavljena i zaposlena lica koja su u radnom odnosu kod korisnik a državnih sredstava ( zaposleno lice), da se zaposlenom licu stambena potreba rešava u mestu zaposlenja, odnosno u mestu koje gravitira mestu zaposlenja iz koga se može redovnim sredstvima javnog saobraćaja, svakodnevno uredno dolaziti na posao i odlaziti s posla (član 2.); da se s tambene potrebe zaposlenih lica mogu rešavati na jedan od načina, i to – davanjem stanova u zakup na određeno vreme sa mogućnošću kupovine i davanjem stanova za službene potrebe, da je davalac stanova korisnik državnih sredstava kod koga je lice kome se rešava stambena potreba, zaposleno, odnosno obavlja funkciju (član 6. st. 1. i 2.); da se zaposlenom licu može rešiti stambena potreba u skladu sa ovom uredbom pod uslovom – da je bez stana ili da ima neodgovarajući stan u smislu ove uredbe, da je podnelo pismeni zahtev korisniku državnih sredstava i da je ostvarilo pravo prvenstva na listi reda prvenstva osim ako je ovom uredbom drugačije određeno (član 10.); da se prvenstvo u rešavanju stambene potrebe ostvaruje najvećim brojem bodova na listi reda prvenstva (član 12. stav 1.); da o rešavanju stambenih potreba zaposlenih lica, u skladu sa ovom uredbom, odlučuju stambene komisije korisnika državnih sredstava navedenih u članu 1. ove uredbe, kod kojih su ta lica zaposlena (stambena komisija), da o prigovorima na odluku stambene komisije odlučuje izvršni organ, odnosno upravni odbor korisnika državnih sredstava, osim prigovora na odluke stambene komisije državnog organa i organizacije – predsednik Republike, Narodna skupština, Vlada, Ustavni sud, ministarstvo i posebne organizacije, sudovi, javna tužilaštva i Republičko javno pravobranilaštvo, o kojima odlučuje Komisija za stambena pitanja Vlade Republike Srbije (član 23. st. 1. i 2.); da na osnovu utvrđenog broja bodova stambena komisija sačinjava predlog liste reda prvenstva (član 26. stav 1.); da stambena komisija objavljuje predlog liste reda prvenstva na način dostupan svim zainteresovanim zaposlenim licima (na oglasnoj tabli i sl.), da na predlog liste reda prvenstva podnosilac zahteva može uložiti prigovor, u roku od 15 dana od dana objavljivanja predloga liste reda prvenstva, da izvršni organ, odnosno upravni odbor korisnika državnih sredstava, odnosno Komisija za stambena pitanja Vlade Republike Srbije, posle provere navoda u prigovoru i utvrđenog činjeničnog stanja donosi konačnu listu reda prvenstva koju stambena komisija objavljuje na način iz stava 1. ovog člana, da se protiv konačne liste reda prvenstva ne može ostvarivati pravna zaštita (član 27.); da stambena komisija donosi odluku o rešavanju stambene potrebe zaposlenom licu koje ima prioritetno mesto na konačnoj listi reda prvenstva, prema načinu za koji se opredelilo, u skladu sa ovom uredbom (član 28. stav 1.); da se zaposlenom licu koje je ostvarilo prioritetno mesto na listi reda prvenstva može dati stan u zakup u skladu sa ovom uredbom i zakonom, da se stan se daje u zakup na 5 godina, da se o zakupu stana na period iz stava 2. ovog člana zaključuje se ugovor o zakupu na određeno vreme, da se ugovor o zakupu stana iz stava 3. ovog člana zaključuje između korisnika državnih sredstava i zaposlenog lica, kome je stan dat na korišćenje, u pismenoj formi (član 43. st. 1 – 4.); da se stan može dati na privremeno korišćenje radi čuvanja u slučaju kada je protiv konačne odluke pokrenut postupak pred sudom, da se na osnovu posebne odluke o privremenom korišćenju stana zaključuje ugovor o zakupu na određeno vreme, do pravosnažnosti odluke iz stava 1. ovog člana, a najduže do roka predviđenog članom 43. stav 2. ove uredbe, da se ugovor zaključuje sa zaposlenim licem koje je dobilo stan na korišćenje, a ako ono to ne prihvati stan će se ponuditi na privremeno korišćenje pod istim uslovima, sledećem zaposlenom licu na listi reda prvenstva (član 46. st. 1. i 2.); da je zakupac dužan da se useli u stan u roku od 30 dana po zaključenju ugovora o zakupu (član 47. stav 1.); da se za korišćenje stana datog u zakup po čl. 43, 45. i 46. ove uredbe plaća zakupnina koja se utvrđuje na način propisan ovom uredbom, da se zakupnina plaća mesečno i to najkasnije do 15. u mesecu, za protekli mesec (član 48. stav 1.). Odredbama člana 29. Uredbe je posebno bilo propisano: da se odluka o rešavanju stambene potrebe objavljuje na način iz člana 27. stav 1. ove uredbe a primerak iste dostavlja zaposlenom licu na koje se odnosi, u roku od 15 dana od dana njenog donošenja (stav 1.); da se protiv odluke stambene komisije može podneti prigovor u roku od 15 dana od dana objavljivanja odluke (stav 2.); da nakon razmatranja i provere navoda u prigovoru odluka stambene komisije može biti potvrđena ili izmenjena (stav 3.); da je odluka doneta po prigovoru konačna i objavljuje se na način iz stava 1. ovog člana, a primerak iste dostavlja licu na koje se odnosi (stav 4.); da se na osnovu konačne i pravosnažne odluke zaključuje ugovor o korišćenju kredita, odnosno ugovor o zakupu stana (stav 5.); da korisnik državnih sredstava ovlašćuje lice za potpisivanje ugovora iz stava 5. ovog člana ( stav 6.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) , koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisano je: da ako po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa spor može da se reši samo na jednak način prema svim suparničarima (jedinstveni suparničari), oni se smatraju kao jedna parnična stranka, tako da kad pojedini suparničari propuste neku parničnu radnju, dejstvo parničnih radnji koje su izvršili drugi suparničari odnose se i na one koji te radnje nisu preduzeli (član 210.); da nužno suparničarstvo postoji ako po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa tužbom moraju da se obuhvate sva lica koja su učesnici materijalnopravnog odnosa, da ako sva lica iz stava 1. ovog člana nisu obuhvaćena tužbom kao stranke, sud će da odbije tužbeni zahtev kao neosnovan, da o nužnom suparničarstvu sud vodi računa po službenoj dužnosti (član 211.); da lice koje ima pravni interes da u parnici koja teče među drugim licima jedna od stranaka uspe, može da se pridruži ovoj stranci, da umešač može da stupi u parnicu u toku celog postupka sve do pravnosnažnosti odluke o tužbenom zahtevu, kao i u toku postupka nastavljenog izjavljivanjem vanrednog pravnog leka (član 215. st. 1. i 2.); da umešač mora da prihvati parnicu u onom stanju u kakvom se nalazi u trenutku kad se umeša u parnicu, da je u daljem toku parnice on ovlašćen da podnosi predloge i da preduzima ostale parnične radnje u rokovima u kojima bi te radnje mogla da preduzima stranka kojoj se pridružio (član 217. stav 1.); da ako pravno dejstvo presude treba da se odnosi i na umešača, on ima položaj jedinstvenog suparničara (član 219.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac ustavne žalbe , u suštini, ukazuje na proizvoljnost zaključka parničnih sudova da su lica kojima su dodeljeni stanovi u zakup na određeno vreme i koja su , u konkretnom slučaju, imala procesno svojstvo umešača na strani tuženih, zapravo nužni suparničar i sa donosiocima spornih odluka , iz kog razloga su, po mišljenju sudova, morala biti obuhvaćena tužbom kao parnične stranke.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitr erna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud najpre konstatuje da su u parnici koja prethodi ustavnoj žalbi predmet osporavanja bile odluke o rešavanju stamben e potrebe četvoro zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslo va, u postupku koji je bio regulisan Uredbom. Ministarstvo unutrašnjih poslova je , saglasno odgovarajućim odredbama Uredbe, u konkretnom slučaju, predstavljalo korisnika državnih sredstava, koji je za zaposlene bez rešenog stambenog pitanja raspisao oglas za dodelu pet stanova u Prijepolju u zakup na određeno vreme. Podnosilac ustavne žalbe i četvoro umešača (lica kojima je spornim odlukama rešena stambena potreba ) bili su podnosioci zahteva za rešavanje stambene potrebe, o kojima je odluč ivala stambena komisija korisnika državnih sred stava. U konkretnom slučaju to je Stambena komisija Ministarstva unutrašnjih poslova, dok je u drugom stepenu, s obzirom na to da se radi o ministrstvu, odluč ivala Komisija za stambena pitanja Vlade Republike Srbije.

Prema Uredbi, stambena komisija je o stambenim potrebama zaposlenih kod korisnika državnih sredstava odlučivala na osnovu podnetih zahteva. Uslovi za rešavanje stambene potrebe , pored podnošenja zahteva, bili su još i da je zaposleni bez stana ili da ima neodgovarajući stan, u smislu Uredbe, a potom i da je ostvario pravo prvenstva na listi reda prvenstva, čiji je predlog sačinjava la stambena komisija korisnika državnih sredstava, koji je, po eventualnom prigovoru (podnosilaca zahteva), ispit ivala nadležna drugostepena komisija. Formiranju liste reda prvenstva je, dakle, nužno prethodila ocena stambene komisije da li i u kojoj meri podnosioci zahteva ispunjavaju kriterijume propisane Uredbom, od koje ocene je direktno zavisilo ko će od njih imati pr ioritet u rešavanju stambene potrebe. Za podnosioca zahteva kome je, u skladu sa propisanim kriterijumima, konačnom listom reda prvenstva utvrđen prioritet, stambena komisija je bila dužna da donese odluku o rešavanju stambene potrebe, protiv koje je bio dozvoljen prigovor nadležnoj drugostepenoj komisiji. Odluka doneta po prigovoru je bila i konačna, ali ne i pravnosnažna, s obzirom na to da je protiv iste mogao biti pokrenut postu pak pred sudom.

Parnični sudovi su stav o nužnom supraničarstvu zasnovali na tezi da je između četvoro umešača i nadležnih stambenih komisija (prvostepene i drugostepene) postojao materijalnopravni odnos, koji je bio takve prirode da su tužbom, kao tuženi, morali biti obuhvaćeni svi, dakle, i umešači, a ne samo donosioci spornih odluka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kojem greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica načinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.) .

Polazeći od zakonske definicije nužnog suparničarstva sadržane u članu 211. ZPP, da bi se uopšte moglo govoriti o toj vrsti suparničarstv a, neophodno je postojanje materijalnopravn og odnos a koji zahteva da se tužbom obuhvate svi njegovi učesnici, kako bi se spor prema svima rešio na jednak način. Jedina razlika između nužnog i jedinstvenog suparničarstva, koje je definisano u članu 210. ZPP , ogleda se u tome što kod jedinstvenog suparničarstva, kod koga se takođe spor , zbog prirode pravnog odnosa ili po zakonu, može rešiti na jednak način prema svima, tužilac ne mora tužbom da obuhvati sve učesnike materijalnopravnog odnosa. Drugim rečima, nužni suparničari su i stovremeno i jedinstveni, ali zato jedinstveni suparničari ne moraju uvek biti i nužni. Bez obzira na opisanu razliku, zaključak Ustavnog suda je da u odnos nužnog i/ili jedinstvenog suparničarstva mogu doći isključivo lica koja su se prethodno nalazila u materijalnopravnom odnos u iz ko jeg je proizašao određeni spor i koja zbog toga imaju svojstvo stranke u parničnom postupku, po pravilu, na strani tuženog. Sud jedinstvene suparničare, dakle, i one koje se smatraju nužnim, tretira kao jednu parničnu stranku, tako da kad jedan suparničar propusti neku parničnu radnju, dejstvo parnične radnje koju je izvršio drugi suparničar odnosi se i na onog koji tu radnju nije preduzeo.

S druge strane, umešač u parničnom postupku nema svojstvo stranke. U pitanju je lic e sa određenim pravnim interesom da jedna od stranaka uspe, zbog čega se parnici može priključiti kako bi toj stranci pomogao u sporu ili kako bi , u krajnjem slučaju, kontrolisao način na koji ta stranka vodi spor. Umešač je ovlašćen da podnosi predloge i da preduzima ostale parnične radnje u rokovima u kojima bi te radnje mogla da preduzima stranka kojoj se pridružio. Ukoliko se pravno dejstvo presude (materijalna pravnosnažnost) proširuje i na umešača, onda on ima položaj jedinstvenog suparničara. Međutim, on se ni tada ne smatra strankom u parničnom postupku, već samo dobija procesno ovlašćenj e koj e je ZPP rezervisao za jedinstven e suparničare – da može da preduzima parnične radnje umesto stranke kojoj se pridružio, naročito one koje je stranka propustila da preduzme, kako bi sprečio donošenje nepovoljne odluke.

Stambena komisija Ministarstva unutrašnjih poslova je, u konkretnom slučaju, postupajući po podnetim zahtevima, najpre cenila da li podnosioci zahteva spadaju u krug lica kojima korisnik državnih sredstava može rešiti stambeno pitanje, pre svega da li je reč o zaposlenima koji nemaju stan ili , u smislu Uredbe, imaju neodgovarajući stan. Potom je, primenom kriterijuma utvrđenih Uredbom, ista komisija rangirala podnosioce za koje je prethodno utvrdila da mogu pretendovati na rešavanje stambenog pitanja (predlog liste reda prvenstva). Nakon što je Komisija za stambena pitanja Vlade potvrdila predloženu listu reda prvenstva, prvostepena stambena komisija je donela sporne prvostepene odluke o rešavanju stambene potrebe najviše rangiranih lica, koje su spornom drugostepenom odlukom potvrđene.

Primenjujući napred izneta stanovišta o (nužnim/jedinstvenim) suparničarima i umešačima, Ustavni sud zaključuje da podnošenjem zahteva za rešavanje stambene potrebe i donošenjem odluka o njihovoj osnovanosti , između donosilaca spornih odluka (nadležnih stambenih komiisija) i lica kojima su spornim odlukama dodeljeni stanovi, nije zasnovan materijalnopravni odnos. O tome se, po shvatanju Ustavnog suda, može govoriti tek nakon zaključenj a ugovora o zakupu. Saglasno Uredbi, zaključenje ugovora o zakupu podrazumeva da je konačna odluka o rešavanju stambenog pitanja postala i pravnosnažna, što znači ili protek roka za tužbu kojom se traži njen poništaj ili donošenje pravnosnažne presude kojom je tužbeni zahtev za poništaj odbijen kao neosnovan. Tek zaključenjem ugovora o zakupu, za lice kome je konačnom i pravnosnažnom odlukom rešeno stambeno pitanje, nastaju prava i dužnosti iz materijalnopravnog odnosa koji se zasniva sa korisnikom državnih sredstava – pravo na predaju u posed odgovarajućeg stana, u koji je to lice dužno da se useli u roku od 30 dana od zaključenja ugovora , uz obavezu plaća nja propisan e zakupnin e. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno neprihvatljiv zaključak parničnih sudova da je donošenjem konačn ih, ali ne i pravnosnažnih odluk a o reša vanju stambenog pitanja, zasnovan materijalnopravni odnos između donosilaca odluka i lica u čiju korist su one donete. Lica kojima su konačnim odlukama dodeljeni stanovi u zakup na određeno vreme još uvek nisu ostvarila pravo na zaključenje ugovora o zakupu sa korisnikom državnih sredstava , zbog čega, po mišljenju Ustavnog suda, ne mogu imati svojstvo stranke u parničnom postupku po tužbi za poništaj tih odluka, a samim tim se ne mogu smatrati ni nužnim suparničarima, u smislu člana 211. ZPP. S druge strane, budući da je pravnosnažnost odluke o dodeli stana jedini materijalnopravni uslov za zaključenje ugovora o zakupu, što je , u konkretnom slučaju, podrazumevalo pravnosnažno odbijanje tužbenog zahtev a, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavnom žalbom osnovano ukazuje da su lica u čiju su korist donete sporne odluke imal a svojstvo umešača na strani tuženih , sa položajem jedinstvenih suparničara.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da je stavom I izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3248/15 od 21. septembra 2016. godine i stavom II izreke presude Osnovnog suda u Prijepolju P1. 509/14 od 29. juna 2015. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem stava I izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3248/15 od 21. septembra 2016. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava II izreke presude Osnovnog suda u Prijepolju P1. 509/14 od 29. juna 2015. godine , zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Što se tiče povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe tvrdnje o povredi ovog prava, u suštini, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega iste nije posebno razmatrao.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti