Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u upravnom sporu o prestanku službe

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio dvostruku povredu prava podnosioca: na pravično suđenje zbog arbitrarne presude Upravnog suda, i na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od preko osam godina. Presuda je poništena, a podnosiocu je dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Albrehta iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vladimira Albreht a i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 11205/11 od 12. septembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 11205/11 od 12. septembra 2013. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1094 Beograd UP-2 broj 60-3/276-15/05 od 19. septembra 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Vladimira Albrehta i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1575 Niš u predmetu int. broj 830-1 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladimir Albreht iz Niša podneo je , 22. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika mr Žarka Vujovića, advokata iz Niša , ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 11205/11 od 12. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku i z člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi se detaljno opisuje tok osporenog upravnog postupka koji je trajao od "5. aprila 2005. godine" do 12. septembra 2013. godine. Ističe se da je reč o veoma prostom i jednostavnom postupku, koji je trajao punih osam godina, iako je u pitanju radni spor koji, prema odredbi člana 435. Zakona o parničnom postupku, predstavlja hitan postupak. Dalje se navodi da pravo na pravično suđenje sadrži i garanciju da odluka suda o nečijem pravu mora biti doneta u postupku sprovedenom u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način. S tim u vezi, ističe se da Upravni sud nije cenio navode tužbe kojima je ukazivano na to da upravni organi nisu naveli jasne dokaze na osnovu kojih bi se nesumnjivo moglo utvrditi da je ukinuto upravo radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen, kao ni dokaze da se podnosiocu nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i vrati predmet na ponovni postupak i odlučivanje, kao i da podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 450.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 1094 Beograd UP-2 broj 60-3/276-15/05, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 1575 Niš int. broj 830-1 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da podnosiocu ustavne žalbe, kao civilnom licu na službi u VP 1575 Niš, 10. maja 2005. godine prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, po potrebi službe, na osnovu člana 143. tačka 9) i člana 144. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Rešavajući o žalbi podnosioca od 19. aprila 2005. godine izjavljenoj protiv navedenog prvostepenog rešenja, VP 1094 Beograda je rešenjem UP-2 broj 60-3/276-2 od 18. maja 2005. godine istu odbila.

O tužbi podnosioca podnetoj protiv navedenog drugostepenog rešenja, odlučio je Vrhovni sud Srbije presudom U-SCG 1214/06 od 28. avgusta 2008. godine, tako što je tužbu uvažio i poništio pobijano rešenje. Taj sud je utvrdio da u sprovedenom postupku nije na pouzdan način utvrđeno da je ukinuto radno mesto na koje je podnosilc bio raspoređen i da je pre donošenja rešenja o prestanku službe pokušano da mu se obezbedi jedno prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Podnosilac se zbog nedonošenja novog rešenja u zakonskom roku naknadnim podneskom obratio drugostepenom organu, a potom i Vrhovnom sudu Srbije zahtevom za donošenje rešenja u izvršenju navedene presude tog suda.

Drugostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje UP-2 broj 60-3/276-7/05 "od 27. aprila 2008. godine", kojim je odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je Odlukom ministra odbrane za organizacijsko-mobilizaacijske promene u MO i VSCG izvršena izmena i dopuna formacije 230. srp PVO „A“ (VP 1575 Niš), čime je ugašena Četa za vazduhoplovno tehničko i tehničko održavanje, pa samim tim i radno mesto „elektromehaničar za izvore struje i elektromagnete“ (ujedno vozač), u 1. vodu, VES 62126, GRM/bb 06/660, VKV, na koje je podnosilac bio raspoređen; da iz potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 10767-33 od 21. oktobra 2008. godine proizlazi da u vreme prestanka službe podnosioca, bez njegove saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta, nije postojala mogućnost raspoređivanja na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije; da je podnosilac za ostvarivanje drugih prava upućen na Nacionalnu službu za zapošljavanje.

Upravni sud je presudom U. 9185/10 (2009) od 14. aprila 2011. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je našao da tuženi organ ne raspolaže validnim dokazima na osnovu kojih se može pouzdano zaključiti da je ukinuto radno mesto podnosioca, odnosno da je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu, kao ni dokazima da je podnosiocu pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Posebno je ocenio da iz Odluke ministra odbrane str. pov. broj 03-1-1/2918-1 od 6. februara 2007. godine, koja je priložena u spisima predmeta, ne proizlazi da je izvršena izmena i dopuna formacije 230. srp PVO "A" (VP 1575 Niš), a kojom je, po navodima tuženog organa, ugašeno radno mesto podnosioca ustavne žalbe. Takođe je našao da u drugostepenom rešenju nije mogao biti označen "27. april 2008. godine" kao datum njegovog donošenja, jer je to rešenje doneto u izvršenju presude Vrhovnog sud a Srbije od 28. avgusta 2008. godine.

Podnosilac se zbog nedonošenja novog rešenja u zakonskom roku naknadnim podneskom obratio drugostepenom organu, a potom i Upravnom sudu zahtevom za donošenje rešenja u izvršenju navedene presude tog suda.

Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 60-3/276-15/05 od 19. septembra 2011. godine odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. U obrazloženju tog rešenja navedeni su isti dokazi i razlozi koji su sadržani u ranije poništenom rešenju od "od 27. aprila 2008. godine".

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 11205/11 od 12. septembra 2013. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je ocenio da je tuženi organ, nakon što je ponovo izvršio uvid u kompletne spise predmeta i priložene dokaze, pravilno utvrdio da je Odlukom ministra odbrane str. pov. broj 110-1 od 17. januara 2007. godine ukinuto radno mesto podnosioca i da mu se nije moglo obezbediti jedno od prava predviđenih članom 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je taj sud cenio i ostale navode tužbe, ali je našao da su bez uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti konačnog rešenja, s obzirom na činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku i razloge iznete u pobijanom rešenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu ( član 144. stav 1. tač. 1) i 2)).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje , kao i da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer Upravni sud nije oceni o navode tužbe da ne postoje jasni dokazi na osnovu kojih bi se nesumnjivo moglo utvrditi da je ukinuto upravo radno mesto na koje je bio raspoređen, kao i da se ne može pouzdano zaključiti na osnovu čega je izveden zaključak da mu se nije moglo obezbediti ni jedno od prava propisanih članom 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije (u dalje tekstu : Zakon) .

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne bi postojala obaveza Upravnog suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili adekvatno ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, 16034/90, stav 61, od 19. aprila 1994. godine). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora dotaći bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (videti presudu ESLjP Helle protiv Finske, 157/1996/776/977, stav 60 , od 19. decembra 1997. godine).

Ispitujući da li je osporena presuda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka službe podnosioca u Vojsci Srbije i Crne Gore moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je raspoređen ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je bilo moguće da mu se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. U konkretnom slučaju, pre prestanka službe podnosioca ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već je drugostepeni organ imao zadatak da, postupajući po primedbama nadležnih sud ova u upravnom sporu, u dopunjenom postupku utvrdi te činjenice i dones e nova rešenja zasnovana na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi ocenio da je u ponovnom postupku utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen i da mu se pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava koja mu po navedenim zakonskim odredbama pripadaju.

S obzirom na to da je Upravni sud prihvatio sve činjenične i pravne zaključke do kojih je došao drugostepeni organ, Ustavni sud je razmatrao da li se može smatrati proizvoljnom ocena Upravnog suda da navodi tužbe nisu doveli u sumnju pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog isključivo na osnovu naknadno pribavljenih dokaza. Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citiranih odredaba člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu.

Ustavni sud je potom konstatovao da je drugostepeni organ u svojim rešenjima od "27. aprila 2008. godine" i 19. septembra 2011. godine naveo da je radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen ukinuto Odlukom ministra odbrane, bez navođenja broja i datuma njenog donošenja. Međutim, Upravni sud je u presudi od 14. aprila 2011. godine ocenio da iz Odluke ministra odbrane str. pov. broj 03-1-1/2918-1 od 6. februara 2007. godine, koja se nalazi u spisima predmeta, ne proizlazi da je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen. Za razliku od pomenute presude, Upravni sud - Odeljenje u Nišu je u osporenoj presudi našao da je radno mesto podnosioca ukinuto Odlukom ministra odbrane str. pov. broj 110-1 od 17. januara 2007. godine.

Iako je podnosilac u tužbama podnetim u upravnom sporu izražavao sumnju da je radno mesto na koje je bio raspoređen zaista ukinuto, Upravni sud se nijednim svojim razlogom nije osvrnuo na navod tužbe da nema dokaza o toj odlučnoj činjenici . Umesto toga, Upravni sud se pozvao na odluku ministra odbrane, koja prema broju i datumu svog donošenja nije navedena u obrazloženju drugostepenog rešenja, niti se nalazi u spisima predmeta. Ustavni sud naglašava da je podnosiocu ustavne žalbe moralo biti jasno kojim aktom je određeno ukidanje radnog mesta na koje je bio raspoređen i kada je taj akt realizovan , te da se takav zaključak mogao temeljiti samo na preciznim podacima sadržanim u odluci ministra odbrane. U tom smislu, Ustavni sud smatra da je podnosilac morao da bude upoznat sa relevantnim delom odluke ministra odbrane, kojom je određeno da se ukida upravo njegovo radno mesto.

Ustavni sud posebno napominje da ne može imati pravno i logičko utemeljenje stanovište Upravnog suda da je podnosiocu služba u Vojsci prestala 10. maja 2005. godine na osnovu odluke ministra odbrane koja je doneta posle tog datuma . Naime, Ustavni sud nalazi da se rešenje o prestanku službe određenog civilnog lica u Vojsci moglo doneti tek nakon realizacije odluke ministra odbrane kojom je određeno da se ukida upravo formacijsko ili radno mesto na kome je to civilno lice bilo raspoređeno.

Kako u sprovedenom postupku navedena činjenica nije pouzdano utvrđena, Ustavni sud nalazi da nisu postojale pretpostavke da se nadležni organi upuštaju u ocenu o mogućnosti ostvarivanja nekog od prava koja podnosiocu po zakonu pripadaju u slučaju ukidanja radnog mesta. Ustavni sud dodatno ukazuje da je prilikom naknadnog ispitivanja mogućnosti obezbeđivanja jednog od prava iz člana 144. stav 1. Zakona civilnom licu čije je radno mesto ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na jednom radnom mestu, bilo potrebno uzeti u obzir ne samo podatke kojima raspolaže Uprava za kadrove kao unutrašnja organizaciona jedinica Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane, već i podatke kojima raspolaže Nacionalna služba za zapošljavanje . Ustavni sud je na stanovištu da se bez potpunog utvrđivanja činjenica koje se tiču mogućnosti ostvarivanja navedenih prava nije moglo oceniti da su postojali svi Zakonom propisani uslovi za prestanak službe civilnog lica u Vojsci, bez njegove saglasnosti.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda nije obrazložena u meri u kojoj je to bilo potrebno da bi se ocenila zakonitost konačnog upravnog akta. Nalazeći da obrazloženja osporene presude ne zadovoljava zahteve pravičnosti, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 11205/11 od 12. septembra 2013. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1094 Beograd UP-2 broj 60-3/276-15/05 od 19. septembra 2011. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnosiocu ustavne žalbe prestane služba u Vojsci , niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 1575 Niš int. broj 830-1 , mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 19. aprila 2005. godine, kada je podnosilac izjavi o žalbu u upravnom postupku, do 12. septembra 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 11205/11. Dakle, skoro osam godina i pet meseca.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnosiocu pre prestanka sl užbe obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije je radno mesto ukinuto. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka. U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o z akonitosti rešenja na osnovu koga mu je prestala služba za njega bila od egzistencijalnog značaja.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog vojnog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom nije raspolagao dokazima da je predviđeno ukidanje tog radnog mesta, niti da je podnosi ocu prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da drugostepeno rešenje bude poništeno u prvom upravnom sporu.

Kad je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je uzeo u obzir dugo trajanje sva tri upravna spora i promenu stanovišta Upravnog suda u osporenoj presudi o validnosti naknadno pribavljenih dokaza u odnosu na ono izraženo u presudi iz 201 1. godine.

Pri tome je Ustavni sud vodio računa o stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa, kao i sporo i protivrečno odlučivanje nadležnih sudova, prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavno m sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka i doprinos upravnih organa i nadležnih s udova. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i nadležnih sudova u upravnom sporu . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.