Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao osam i po godina, i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Ostali navodi žalbe su odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, Miroslav Nikolić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. V. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. V. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2203/16, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo M. V. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V. iz Beograda je 24. avgusta 2020. godine, preko punomoćnika B. Š, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9039/18 od 14. maja 2020. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2203/16 od 18. juna 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su osporene presude donete.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da se osporene presude zasnivaju na iskazima određenih svedoka i na nalazu i mišljenju sudskog veštaka koji je „nestručan, neobjektivan i u suprotnosti sa pravilima struke i materijalnim dokazima“, kao i da mu je neopravdano dugim trajanjem postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude, utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2203/16 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 25. novembra 2011. godine tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv V.R. iz Beograda, radi naknade materijalne i nematerijalne štete koju je pretrpeo prilikom pada velike količine snega sa tende tuženog na auto tužioca.

Sud je zakazao i održao prvo ročište 25. maja 2012. godine, a do donošenja prve prvostepene presude, sud je zakazao još devet ročišta, od kojih pet nisu održana (jedno zbog štrajka advokata, jedno zbog neodazivanja svedoka, dva zbog neblagovoremenog izjašnjavanja stranaka na dostavljene podneske i jedno zbog nedolaska tužioca na saslušanje – nije utvrđeno da li je uredno pozvan). Tokom ovog dela postupka, sud je izveo dokaze saslušanjem stranaka i saslušanjem svedoka.

Prvom prvostepenom presudom P. 26030/11 od 11. maja 2015. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu je odbio tužbene zahteve tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu naknadi nematerijalnu i materijalnu štetu, te obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužioca od 20. jula 2015. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 6607/15 od 22. januara 2016. godine, kojim je prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj 2203/16. Tokom ovog dela postupka, sud je zakazao sedam ročišta, od kojih tri ročišta nisu održana (jedno zbog nedolaska tužioca na saslušanje, jedno zbog neizjašnjavanja veštaka na primedbe i jedno zbog nedolaska veštaka na ročište - nije utvrđeno da li je uredno pozvan). U ovom delu postupka, sud je sproveo dokaz veštačenjem iz oblasti građevinske struke.

Prvi osnovni sud u Beogadu je doneo drugu prvostepenu presudu P. 2203/16 od 18. juna 2018. godine, kojom je: u stavu prvom izreke odbio tuženi zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati 50.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova i 25.000,00 dinara da ime pretrpljenog straha, sve sa traženom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime materijalne štete pričinjene na vozilu „Golf 4“ isplati ukupan iznos od 328.149,31 dinara i na ime izgubljene zarade ukupan iznos od 100.000,00 dinara, sve sa traženom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke, obavezao tužioca da tuženom na ime troškova postupka plati iznos od 238.300,00 dinara.

Postupajući po žalbi tuženog od 24. septembra 2018. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 9039/18 od 14. maja 2020. godine, kojom je žalbu tužioca odbio kao neosnovanu, te potvrdio prvostepenu presudu.

U obrazloženju osporene drugostepene presude sud je, između ostalog, naveo: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju 27. februara 2011. godine na parkingu dvorišta zgrade u Balkanskoj ulici u Beogradu na vozilo tužioca, dok je tužilac bio u vozilu, pao sneg i tom prilikom tužilac je pretrpeo materijalnu štetu na vozilu na kome je došlo do ulegnuća krova, levog zadnjeg krila i haube, a prednja šoferšajbna je pukla u potpunosti, dok je tužilac tom prilikom zadobio lakše telesne povrede, te je tužilac lično snosio troškove popravke vozila, a zbog povreda nije mogao da ispuni ugovornu obavezu od 1. februara do 1. jula 2011. godine (bio je angažovan u Kulturno-umetničkom društvu „Oplenac“); da tužilac smatra da je tuženi odgovoran jer pretpostavlja da je sneg pao sa nadstrešnice i terase koje se nalaze na poslednjem spratu zgrade i pripadaju tuženom; da Apelacioni sud u Beogradu smatra da je pravilna odluka prvostepenog suda koji je našao da je osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije, jer tužilac nije dokazao odlučnu činjenicu da je kritičnog dana na njegovo putničko vozilo pala gomila snega upravo sa tende koja se nalazi na terasi tuženog, te kako nije dokazao da je tuženi odgovoran za nastalu štetu, nije dokazao osnovanost svog potraživanja prema tuženom; da su neosnovani navodi žalbe kojima se osporava pravilna ocena izvedenih dokaza, s obzirom da je prvostepeni sud cenio sve dokaze pojedinačno, zajedno i na osnovu rezultata celokupnog postupka pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja; da nisu osnovni navodi žalbe da je „prvostepeni sud mogao videti iz dostavljenih fotografija da na tendama koje se nalaze ispod terase tuženog, u trenutku štetnog događaja nije bilo snega, a da se na tendi tuženog nalazi veća količina snega“, pošto se radi o fotografijama koje tužilac nije dostavio uz tužbu, odnosno iste su dostavljene kasnije, pri čemu nije dokazao kada su te fotografije nastale; da nisu osnovani ni navodi žalbe kojima se napada ocena nalaza i mišljenja veštaka, s obzirom da tužilac nije tražio drugo veštačenje na iste okolnosti; da se osnovano navodi da je veštak poslao poziv punomoćniku tužioca na pogrešnu (raniju) adresu, ali da se ne radi o takvoj bitnoj povredi koja je mogla da utiče na pravilnosti ili zakonitost pobijane presude, posebno što je punomoćnik tužioca primio nalaz veštaka, izjasnio se na njega i imao primedbe na koje se veštak izjasnio i pismeno i usmeno na ročištu; da je prvostepeni sud, suprotno navodima žalbe, pravilno odbio predlog tužioca da se izvede dokaz veštačenjem preko veštaka medicinske struke na okolnost intenziteta pretrpljenih bolova i straha, jer u situaciji u kojoj tužilac nije dokazao odgovornost tuženog nema potrebe da se utvrđuje visina naknade za pretrpljenu nematerijalnu štetu.

4. Odredbom Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak, koji je vođen radi naknade štete, pokrenut 25. novembra 2011. godine, podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem osporene drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9039/18 od 14. maja 2020. godine. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao osam godina i šest meseci, što može ukazivati na to da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen u toj meri da bi mogao opravdati trajanje parničnog postupka od skoro devet godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu kojim je traženo da se tuženi obaveže da mu naknadi štetu, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da su dva ročišta odložena zbog nedolaska podnosioca ustavne žalbe koji je trebao biti saslušan, kao i da je podnosilac ustavne žalbe dostavio saobraćajnu dozvolu po nalogu suda nakon šest meseci, a da je nakon odlaganja ročišta 23. septembra 2013. godine kako bi se stranke izjasnile o određenim podnescima, podnosilac svoje izjašnjenje dostavio sudu tek 9. aprila 2014. godine, čime je svojim ponašanjem delimično doprineo odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugog trajanja predmetnog parničnog postupka je postupanje prvostepenog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ovo posebno imajući u vidu da je sud prvo ročište zakazao tek nakon šest meseci od podnošenja tužbe, kao i da su godišnje zakazivana samo po dva, eventualno tri ročišta. Ustavni sud je utvrdio i da su tokom predmetnog parničnog postupka donete dve prvostepene presude, tj. da je drugostepeni sud prvu prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovno suđenje, što su sve činjenice koje su svakako uticale na dužinu trajanja postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2203/16.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno je imao u vidu delimičan doprinos podnosioca ustavne žalbe, te dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos suda dužini trajanja postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U odnosu na osporene presude, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je Apelacioni sud u Beogradu dovoljno jasno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti