Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neizrade pismenog otpravka rešenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja deo ustavne žalbe, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i pravno sredstvo jer prvostepeni sud nije izradio pismeni otpravak rešenja o odbijanju predloga za oslobađanje od troškova, čime je podnosiocu uskraćeno pravo na žalbu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Kuzmanovića iz Kladova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. maja 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Kuzmanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 8927/2005, radnjom nečinjenja da se u pismenom obliku izradi rešenje od 15. juna 2006. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Nišu da, u predmetu P. 8927/2005 koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu, u pismenom obliku izradi rešenje o odbijanju predloga Jovana Kuzmanovića za oslobađanje od troškova postupka donetog 15. juna 2006. godine i da ga u overenom prepisu dostavi podnosiocu ustavne žalbe.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jovana Kuzmanovića izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Nišu P. 8927/2005 od 31. maja 2007. godine i dela rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 1800/2008 od 19. maja 2008. godine kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno rešenje Opštinskog suda u Nišu P. 8927/2005 od 31. maja 2007. godine.

4. Odbacuje se ustavna žalba Jovana Kuzmanovića izjavljena protiv rešenja rešenja Opštinskog suda u Nišu P. 8927/2005 od 23. aprila 2007. godine, rešenja Opštinskog suda u Nišu P. 8927/2005 od 10. januara 2008. godine i dela rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 1800/2008 od 19. maja 2008. godine kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno rešenje Opštinskog suda u Nišu P. 8927/2005 od 10. januara 2008. godine, kao i „dokumenta povratnice sa sadržinom koju žalilac nije potpisao“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Kuzmanović iz Kladova je 21. jula 2008. godine podneo ustavnu žalbu, uređenu i dopunjenu 6. januara 2009. godine, protiv rešenja Opštinskog suda u Nišu P. 8927/2005 od 23. aprila 2007. godine, rešenja Opštinskog suda u Nišu P. 8927/2005 od 31. maja 2007. godine, rešenja Opštinskog suda u Nišu P. 8927/2005 od 10. januara 2008. godine, rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 1800/08 od 19. maja 2008. godine i „dokumenta povratnice sa sadržinom koju žalilac nije potpisao“, zbog povrede prava na pravnu pomoć iz člana 67. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 1, 3, 18, 21, 22, 25, 32, 36, 67, 142. i 145. Ustava.

U ustavnoj žalbi i njenoj dopuni se, pored ostalog, navodi: da Okružni sud u Nišu, postupajući po žalbi, nije pravilno ispitao u smislu Zakona o parničnom postupku pobijana rešenja Opštinskog suda u Nišu P. 8927/2005 od 31. maja 2007. godine i P. 8927/2005 od 23. aprila 2007. godine; da je podnosilac ustavne žalbe invalid i da živi sa skromnim invalidskim primanjima, da izdržava sebe i suprugu; da je tražio od suda da ga oslobodi plaćanja parničnih troškova, jer premašuju 1/3 njegovih primanja, čime mu je uskraćeno "elementarno pravo" na pravnu pomoć iz člana 67. Ustava Republike Srbije; da prvostepeni sud nije postupao u skladu sa tužiočevim podneskom od 15. juna 2006. godine, te da nije u pismenoj formi odbio predlog podnosioca ustavne žalbe za oslobađanje od plaćanja troškova postupka i da nije odlučio na osnovu člana 164. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, odnosno da prvostepeni sud nije izradio pismeno rešenje sa obrazloženjem; da je prvostepeni sud pozivom od 6. marta 2007. godine, zakazao raspravu za 23. april 2007. godine u 11.00 časova, ali da je podnosilac ustavne žalbe telegramom od 26. marta 2007. godine obavestio sud o svojoj sprečenosti da pristupi ročištu za glavnu raspravu zakazanom za 23. april 2007. godine, a telegram je predat pošti dana 26. marta 2007. godine, odnosno 28 dana pre nego što je nastupila posledica propuštanja, te da se kod postojećeg stanja ne bi mogao prihvatiti zaključak da se tužba tužioca u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom; da je prvostepeni sud doneo rešenje P. 8927/2005 „antidatirano“ sa 31. majem 2007. godine i isto dostavio podnosiocu ustavne žalbe tek nakon 36 dana, odnosno 6. jula 2007. godine, nakon što je žalilac dostavio sudu 19. juna 2007. godine podnesak radi zakazivanja glavne rasprave; da je rešenjem P. 8927/2005 od 31. maja 2007. godine obavezan da naknadi troškove „nepoznatim i neutuženim tuženima po tužbi“; da je 18. jula 2007. godine, preko punomoćnika, podneo predlog za ponavljanje postupka na osnovu člana 422. stav 1. tačka 1) Zakona o parničnom postupku, jer je propušteno dostavljanje rešenja kojim se tužba smatra povučenom, te da mu je prema njegovom mišljenju, uskraćeno pravo na ulaganje žalbe protiv navedenog rešenja; da su u rešenju Gž. 1800/2008 od 19. maja 2008. godine pogrešno primenjene odredbe Zakona o parničnom postupku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, kao i da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da je svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se svakome, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć, da pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom, kao i da se zakonom određuje kada je pravna pomoć besplatna (član 67.); da je sudska vlast je jedinstvena na teritoriji Republike Srbije, kao i da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (član 142. st. 1. i 2.); da se sudske odluke donose u ime naroda, da sudske odluke se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona, da su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole, kao i da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku (član 145. st. 1. do 4.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u osporene pojedinačne akte, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spis predmeta Opštinskog suda u Nišu P. 8927/2005 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 15. juna 2006. godine podneo postupajućem sudu predlog za oslobađanje od troškova parničnog postupka, dostavljajući uz predlog relevantne dokaze. Odlučujući o navedenom predlogu Opštinski sud u Nišu je na ročištu održanom 15. juna 2006. godine doneo rešenje kojim je odbio predlog tužioca za oslobađanje od sudskih troškova. Pismeni otpravak rešenja nije izrađen niti dostavljen tužiocu.

Opštinski sud u Nišu je doneo osporeno rešenje P. 8927/2005 od 23. aprila 2007. godine, kojim je konstatovao da se tužba tužioca smatra povučenom zbog činjenice da tužilac nije tog dana pristupio na ročište za glavnu raspravu, iako je bio uredno pozvan. Navedeno rešenje tužilac je, prema povratnici koja se nalazi u spisima predmeta, primio 3. maja 2007. godine (podnosilac ustavne žalbe spori da je primio pismeni otpravak rešenja i da potpis na povratnici nije njegov), a punomoćnik tuženih 4. maja 2007. godine, da bi 7. maja 2007. godine tuženi podneli zahtev za naknadu troškova postupka.

Postupajući po zahtevu tuženih za naknadu troškova, Opštinski sud u Nišu je doneo osporeno rešenje P. 8927/2005 od 31. maja 2007. godine kojim je naloženo tužiocu da tuženima nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 96.750 dinara, u roku od 15 dana od prijema rešenja, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Tužilac je preko punomoćnika – advokata, podneo 18. jula 2007. godine predlog za ponavljanje postupka. Opštinski sud u Nišu je osporenim rešenjem P. 8927/2005 od 10. januara 2008. godine, odbacio kao neblagovremen predlog punomoćnika tužioca za ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka.

Postupajući po žalbama tužioca, Okružni sud u Nišu je osporenim rešenjem Gž. 1800/2008 od 19. maja 2008. godine odbio žalbe kao neosnovane i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Nišu P. 8927/2005 od 10. januara 2008. godine i rešenje Opštinskog suda u Nišu P. 8927/2005 od 31. maja 2007. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je uvidom u spise predmeta utvrđeno da je rešenje P. 8927/2005 od 23. aprila 2007. godine kojim je konstatovao da se tužba tužioca smatra povučenom, uručena tužiocu 3. maja 2007. godine, što proizlazi iz povratnice u spisima predmeta kojom je preko pošte izvršena dostava odluke. Istaknuto je da je tužilac lično svojim potpisom potvrdio prijem, a što proizlazi iz njegovih potpisa na drugim podnescima u spisima predmeta, čime je dostava navedenog rešenja izvršena uredno i u skladu sa odredbom člana 136. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Okružni sud je utvrdio i da je pravilno prvostepeno rešenje od 31. maja 2007. godine, kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka, jer je punomoćnik tuženih, po prijemu prvostepenog rešenja od 23. aprila 2007. godine kojim je konstatovao da se tužba tužioca smatra povučenom, u okviru zakonskog roka dostavio zahtev za naknadu parničnih troškova, o kome je prvostepeni sud odlučio rešenjem od 31. maja 2007. godine. Okružni sud je konstatovao da je rešenje o troškovima zasnovano na odgovarajućim odredbama člana 153. Zakona o parničnom postupku i odredbama Advokatske tarife.

4. Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) i Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05 i 116/08).

Odredbama Zakona o parničnom postupku propisano je: da potvrdu o izvršenom dostavljanju (dostavnicu) potpisuju primalac i dostavljač, kao i da će primalac na dostavnici slovima sam napisati dan prijema (član 144. stav 1.); da je tužilac koji povuče tužbu dužan da protivnoj stranci naknadi parnične troškove, osim ako je povlačenje tužbe usledilo odmah posle ispunjenja zahteva od strane tuženog (član 153. stav 1.); da o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke bez raspravljanja, da je stranka dužna da u zahtevu opredeljeno navede troškove za koje traži naknadu; da je zahtev za naknadu troškova stranka dužna da stavi najdocnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima, a ako se radi o donošenju odluke bez prethodnog raspravljanja stranka je dužna da zahtev za naknadu troškova stavi u predlogu o kome sud treba da odluči, da u slučaju iz člana 153. ovog zakona, ako povlačenje tužbe ili pravnog leka nije izvršeno na raspravi zahtev za naknadu troškova se može staviti u roku od osam dana po prijemu obaveštenja o povlačenju (član 159. st. 1. do 3. i 7.); da će sud osloboditi od plaćanja troškova postupka stranku koja prema svom opštem imovnom stanju nije u mogućnosti da snosi ove troškove, da oslobođenje od plaćanja troškova postupka obuhvata oslobođenje od plaćanja taksa i oslobođenje od polaganja predujma za troškove svedoka, veštaka, uviđaja i sudskih oglasa, da sud može osloboditi stranku i samo od plaćanja sudskih taksa, da će prilikom donošenja odluke o oslobođenju od plaćanja troškova postupka sud ceniti sve okolnosti, a naročito će uzeti u obzir vrednost predmeta spora, broj lica koje stranka izdržava i prihode i imovinu koje imaju stranka i članovi njene porodice (član 164. st. 1. do 4.); da odluku o oslobođenju od plaćanja troškova postupka donosi prvostepeni sud na predlog stranke; da protiv rešenja suda kojim se usvaja predlog stranke nije dozvoljena žalba (član 165. st. 1. i 5.); da ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac, tužba se smatra povučenom (član 296. stav 2.); da se rešenje koje je na ročištu objavljeno dostavlja strankama u overenom prepisu samo ako je protiv tog rešenja dozvoljena posebna žalba, ili ako se na osnovu rešenja može odmah tražiti izvršenje, ili ako to zahteva upravljanje parnicom. (član 350. stav 2.); da stranke mogu izjaviti žalbu protiv presude donete u prvom stepenu u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude, ako u ovom zakonu nije određen drugi rok (član 355. stav 1.); da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba, ako u ovom zakonu nije određeno da žalba nije dozvoljena (član 385. stav 1.); da će se u postupku po žalbi protiv rešenja shodno primenjivati odredbe koje važe za žalbu protiv presude, osim odredaba o odgovoru na žalbu i o održavanju rasprave pred drugostepenim sudom (član 388.).

Zakonom o sudskim taksama propisano je da sud može osloboditi taksenog obveznika od plaćanja takse ako bi plaćanjem takse, imajući u vidu visinu sredstava iz kojih se obveznik i članovi njegovog domaćinstva izdržavaju, ta sredstva bila u tolikoj meri umanjena da bi time bila ugrožena njihova socijalna sigurnost (član 10. stav 1.).

5. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj zbog radnje nečinjenja Opštinskog suda u Nišu, odnosno nedostavljanja u overenom prepisu rešenja o odbijanju predloga tužioca za oslobađanje od sudskih troškova, donetog na ročištu za glavnu raspravu održanom 15. juna 2006. godine, Ustavni sud je utvrdio da je u tom delu ustavna žalba osnovana.

Naime, nesporno je da je podnosilac ustavne žalbe 15. juna 2006. godine podneo predlog radi oslobađanja od plaćanja troškova parničnog postupka, dostavljajući uz predlog i uverenje o imovnom stanju izdato 8. novembra 2005. godine i penzijsko -invalidski ček za mesec maj 2006. godine. Odlučujući o predlogu, Opštinski sud u Nišu je na ročištu za glavnu raspravu održanom 15. juna 2006. godine doneo rešenje kojim je odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe za oslobađanje od sudskih troškova, što je i konstatovano na zapisniku.

S obzirom da Opštinski sud u Nišu nije u pismenom obliku izradio rešenje o odbijanju predloga tužioca za oslobađanje od troškova postupka, odnosno da nije postupio u skladu sa imperativnom odredbom člana 350. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe na opisani način, uskraćeno pravo na izjavljivanje žalbe protiv rešenja kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), u ovom delu ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu otkloniti određivanjem da sadašnjni Osnovni sud u Nišu u pismenom obliku izradi rešenje o odbijanju predloga tužioca Jovana Kuzmanovića za oslobađanje od troškova postupka, doneto 15. juna 2006. godine, i da ga u overenom prepisu dostavi podnosiocu ustavne žalbe, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Opštinskog suda u Nišu P. 8927/2005 od 31. maja 2007. godine i dela rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 1800/2008 od 19. maja 2008. godine, kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno rešenje Opštinskog suda u Nišu P. 8927/2005 od 31. maja 2007. godine, Ustavni sud je utvrdio da nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su rešenja koja su ustavnom žalbom osporena, doneli zakonom ustanovljeni sudovi u granicama svojih nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama. Naime, redovni sudovi su utvrdili da su tuženi, nakon donošenja rešenja Opštinskog suda u Nišu P. 8927/2005 od 23. aprila 2007. godine kojim je konstatovano je da se tužba smatra povučenom, blagovremeno sudu dostavili zahtev za naknadu troškova parničnog postupka, u skladu sa odredbama čl. 153. i 159. Zakona o parničnom postupku, na osnovu koga su, prema važećoj advokatskoj tarifi, utvrdili i visinu parničnih troškova koji pripadaju tuženima za zastupanje putem punomoćnika - advokata. Po oceni Ustavnog suda, obrazloženja osporenih rešenja se zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, a suprotna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni relevantnih odredaba građanskog procesnog prava, ali ne i prihvatljiv argument koji bi potvrdio navode podnosioca o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje. Ustavni sud konstatuje da u osporenim rešenjima nije našao ništa što bi ukazalo da su odredbe procesnog zakona proizvoljno ili nepravično primenjene na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom sudskom postupku podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo na žalbu protiv prvostepenog rešenja Opštinskog suda u Nišu, o kojoj je odlučivao nadležni Okružni sud u Nišu, čime mu je suštinski omogućeno ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo, jer je prvostepena odluka preispitana od strane nadležnog višeg suda u postupku u kome je podnosiocu ustavne žalbe bilo obezbeđeno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud ocenjuje da nema osnova ni za tvrdnje da je osporenim rešenjima povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava na štetu podnosioca, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, a što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede ustavnog principa zabrane svakog vida diskriminacije.

Ustavni sud, takođe, ocenjuje da se istaknuta povreda prava na pravnu pomoć, zajemčenog odredbama člana 67. Ustava, ne može dovesti ni u kakvu vezu sa osporenim rešenjima.

Ustavni sud konstatuje da se odredbama čl. 1, 3. i 18. Ustava ne garantuju posebno neka od ljudskih prava i sloboda, već je njima utvrđeno uređenje Republike Srbije, principi na kojima počiva vladavina prava, koji se, između ostalog, ostvaruju ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava garantovanih posebnim odredbama Ustava koja se neposredno primenjuju. Odredbama čl. 142. i 145. su utvrđena načela sudstva i načela vezana za sudske odluke, kojima se, takođe, ne garantuje neko od ljudskih prava i sloboda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u navedenom delu i odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Opštinskog suda u Nišu P. 8927/2005 od 23. aprila 2007. godine, kojim je konstatovano da se tužba smatra povučenom, Ustavni sud je uvidom u osporeno rešenje utvrdio da isto sadrži pouku o pravu na izjavljivanje žalbe Okružnom sudu u Nišu u roku od 15 dana. Kako podnosilac ustavne žalbe protiv ovog osporenog akta nije iskoristio Zakonom o parničnom postupku propisano redovno pravno sredstvo iz člana 385. stav 1. istog Zakona, već je podneo vanredni pravni lek - predlog za ponavljanje postupka, to je Ustavni sud utvrdio da ne postoje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka protiv ovog osporenog sudskog rešenja. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Opštinskog suda u Nišu P. 8927/2005 od 10. januara 2008. godine i dela rešenja Okružnog suda u Nišu Gž. 1800/2008 od 19. maja 2008. godine kojim je odbijena kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe i potvrđeno rešenje Opštinskog suda u Nišu P. 8927/205 od 10. januara 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već o predlogu za ponavljanje postupka kao vanrednom pravnom leku. S obzirom na to da je osporenim rešenjima samo odlučivano o tome da li su ispunjeni procesni uslovi da se ponovi pravnosnažno okončan parnični postupak, odnosno da li je blagovremeno podnet predlog za ponavljanje parničnog postupka, Ustavni sud smatra da je ustavna žalba u odnosu ove osporene akte, ratione materiae, nedozvoljena. U vezi sa tim, Ustavni sud se poziva na stav Evropske komisije za ljudska prava u predmetu X protiv Austrije (Odluka o dopustivosti broj 7761/77 od 8. maja 1978. godine), kao i na činjenicu da je i Ustavni sud navedeno stanovište zauzeo u ranije donetim rešenjima (videti npr. Rešenje Ustavnog suda Už-1870/2009 od 8. decembra 2009. godine). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

Odlučujući o delu ustavne žalbe koja je izjavljena protiv „dokumenta - povratnice sa sadržinom koju žalilac nije potpisao“, Ustavni sud je utvrdio da navedeni „dokument“, odnosno povratnica ne predstavlja pojedinačni akt kojim se odlučuje o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već predstavlja, saglasno članu 144. stav 1. ZPP, samo potvrdu o izvršenom dostavljanju podneska. S obzirom na to da navedeni akt nema karakter pojedinačnog akta kojim se odlučuje o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neizrade pismenog otpravka rešenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti