Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupak odlučivanja o prigovorima izvršnog dužnika trajao je šest godina, što je posledica neefikasnog postupanja nadležnog suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastav u: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T . V . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2022 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. V . i utvrđuje da je u postupku po prigovorima koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu Ipv (I) 12344/14/4 povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 7 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. V . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 24. avgusta 2020. godine , pre ko punomoćnika M. I. S, advokata iz Beograd a, ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv (I) 12344/14/4 od 4. februara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ust ava Republike Srbije, kao i zbog povrede člana 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Podnositeljka je istakla i povredu pr ava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu Ipv (I). 12344/14/4.

Ustavnom žalbom se osporava rešenje kojim su odbačeni kao neblagovremeni prigovori izvršnog dužnika, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljeni protiv rešenja o izvršenju i odbijen kao neosnovan njen prigovor protiv rešenja o izvršenju. Podnositeljka smatra da je osporeno rešenje „pogrešno, protivno zakonu i Ustavu Republike Srbije, protivno Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i kao takvo neprihvatljivo i neodrživo“ , kao i da o izjavljenim prigovorima nije odlučeno u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, da poništi osporeno rešenje, naloži nadležnom sudu da donese novu odluku i utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u spise pr edmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu Ii. 4674/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverioci su 12. maja 2014. godine podneli Prvom osnovom sudu u Beogradu protiv izvršnih dužnika T. V, ovde podnositeljke us tavne žalbe, i A.G. oboje iz Beograda, predlog radi iseljenj a izvršnih dužnika iz stana na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49237/10 od 6. februara 2012. godine.

Rešenjem I. 4674/14 od 21. maja 2014. izvršni sud je odredio predloženo izvršenje, a zaključkom II. 4674 od 5. juna 2014. godine ovlašćen je izvršitelj za sprovođenje izvršenja.

Izvršni dužnik je 21. jula 2014. godine izjavio prigovor protiv rešenja o izvršenju.

Izvršitelj je dopisom od 22. jula 2014. godine obavestio sud da je rešenje o izvršenju uručeno izvršnom dužniku, nakon čega je 23. jula 2014. godine izvršni dužnik ponovo izjavio p rigovor.

Izvršenje je sprovedeno 24. jula 2014. godine. Izvršitelj je sačinio zapisnik o iseljenju i o istom dopisom obavestio sud.

Izvršni dužnik je 8. avgusta 2014. godine podneo zahtev za vraćanje u pređašnje stanje sa prigovorom protiv rešenja o izvršenju.

Osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv I) 12344/14/4 od 4. februara 2020. godine u stavu prvom izreke odbacuju se kao neblagovremeni prigovori izvršnog dužnika T. V . izjavljeni 8. avgusta i 23. jula 2014. godine protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu II. 4674/14 od 21. maja 2015. godine i u stavu drugom izreke odbija se kao neosnovan prigovor izvršnog dužnika T . V . od 21. jula 2014. godine i potvrđuje rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu II. 4674/14 od 21. maja 2014. godine.

Pismeni otpravak osporenog rešenja je 24. jula 2020. godine dostavljen izvršnom dužniku, ovde podnositeljki ustavne žalbe.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, jemči se pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku (član 32. stav 1.).

5. U vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku, Ustavni sud ukazuje da se u navedenoj vrsti postupka pravo na suđenje u razumnom roku prvenstveno garantuje izvršnom poveriocu koji je neposredno pravno zainteresovan da se izvršenje sprovede u najkraćem mogućem roku radi ostvarivanja svog prava priznatog izvršnom ispravom. Osnovni cilj izvršnog postupka jeste efikasno i u razumnom roku namirenje potraživanja izvršnog poverioca. Izuzetno i izvršnom dužniku se garantuje pravo na suđenje u razumnom roku ali u onim fazama izvršnog postupka u kojima se odlučuje o njegovim pravima i obavezama. Pravo na podnošenje pravnog sredstva protiv rešenja kojim se određuje izvršenje protiv izvršnog dužnika i pravo na donošenje odluke po takvom pravnom sredstvu u razumnom roku predstavljaju procesne garancije koje se ustanovljene u korist izvršnog dužnika i u našem izvršnom procesnom pravu predstavljaju ustaljeni zakonski mehanizam odbrane izvršnog dužnika od nezakonitosti i nepravilnosti koje mogu proisteći iz izvršnog postupka u fazi određivanja izvršenja.

Polazeći od navedenog i ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka protiv rešenja o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogr adu II. 4674/14 od 21. maja 2014. godine izjavila prigovore 8. avgusta, 23. i 21. jula 2014. godine, o kojima je odlučeno donošenjem osporenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv (I). 12344/14/4 od 4. februara 2020. godine, koje je podno siteljka ustavne žalbe primila 24. jula 2020. godine. Iz navedenog proizlazi da je odlučivanje o prigovorima i dostavljanje te odluke trajalo šest godina, što samo po sebi ukazuje da postupak po navedenim pravnim sredstvima podnositeljke nije okončan u okviru razumnog roka.

Prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio činjenično i pravno složen, imajući, pre svega, u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju sprovođenja izvršenja.

Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se o prigovorima koje je izjavila protiv rešenja o izvršenju odluči u razumnom roku i da svojim ponašanjem nije do prinela dužini trajanja postupka .

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku konstatuje da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987 od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo nedelotvorno postupanje nadležnog suda. U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da je izvršni sud u primerenom roku nakon podnošenje predloga za izvršenje isto odredio donošenjem rešenja o izvršenju, koje je nakon toga u kratkom roku sprovedeno od strane javnog izvršitelja, što je konstatovano na zapisniku o izvršenju 24. jula 2014. godine. Međutim, odlučivanje o prigovorima izvršnog dužnika izjavljenim (21. jula, 23. jula i 8. avgusta 2014. godine) protiv rešenja o izvršenju je trajalo duže od pet i po godina godina, do donošenja rešenja I pv (I). 12344/14/4 od 4. februara 2020. godine, koje je dostavljeno tek 24. jula 2020. godine, na koji način je postupak od podnošenja prigovora do dostavljanja odluke o prigovorima trajao šest godina.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u kon kretnom slučaju postupak odlučivanja o pravnom sredstvu protiv rešenja kojim je određeno izvršenje protiv izvršnog dužnika, ovde podnositeljke ustavne žalbe, nije zadovoljio standard suđenja u r azumnom roku, što je posledica neprimereno dugog odlučivanja nadležnog suda o izjavljenim prigovorima protiv rešenja o izvršenju.

Polazeći od navedenog, Ustavni s ud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odre dbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu Ipv (I). 12344/14/4.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije ( predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt, utvrdio da on sadrži obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlo zi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta.

U odnosu na istaknutu povredu prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu lj udskih prava i osnovnih sloboda, čije se odredbe neposredno primenjuju na osnovu člana 16. stav 2. Ustava, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka povredu ovog prava zasniva na tvrdnji o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi ni navodi o povredi prava iz člana 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, u odnosu na osporeni akt , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva za naknadu troškova sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.