Povreda prava na pravično suđenje zbog nedovoljno obrazložene revizijske presude

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Vrhovnog suda Srbije i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni sud je preinačio nižestepene presude zbog zastarelosti, ali nije obrazložio ključnu činjenicu – momenat saznanja poslodavca, što odluku čini proizvoljnom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-85/2010
29.09.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Lovačkog udruženja „Vrhovi“ iz Sjenice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lovačkog udruženja „Vrhovi“ iz Sjenice i utvrđuje da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1060/09 od 5. novembra 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1389/08 od 9. marta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lovačko udruženje „Vrhovi“ iz Sjenice podnelo je 6. januara 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 11. marta 2010. godine, protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1060/09 od 5. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. stav 3. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužioca S. M. kojim je tražen poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa; da je u parničnom postupku utvrđeno da je Lovačko udruženje „Vrhovi“ 26. februara 2007. godine primilo obaveštenje Gimnazije opštine Kasindo iz Bosne Hercegovine broj 03-1211/04 od 19. novembra 2004. godine, i da je tek po zvaničnom prijemu tog dopisa i utvrđivanju odlučne činjenice da je tužilac priložio falsifikat diplome, protiv tužioca pokrenut postupak za prestanak radnog odnosa i doneto rešenje o prestanku radnog odnosa; da je Vrhovni sud Srbije stao na stanovište „da je dan saznanja počeo da teče ranije nego što je to tuženi pismeno dobio i protokolisao u delovodnom protokolu, i ako tu činjenicu u pogledu saznanja Vrhovni sud Srbije ne obrazlaže na potpun i jasna način“; da podnosilac ustavne žalbe i da nije hteo morao je po sili zakona da tužiocu donese rešenje o prestanku radnog odnosa, jer ga na to upravo obavezuju odredbe člana 57. Zakona o lovstvu, kao i odredbe člana 15. st. 1. i 3, člana 26. stav 1, u vezi člana 1. stav 2, i člana 179. stav 1. tačka 1) Zakona o radu, jer bi u protivnom predsednik udruženja izvršio krivično delo zloupotrebe službenog položaja; da se povreda prava na rad ogleda u tome što se takvom presudom Vrhovnog suda Srbije omogućava tužiocu dostupnost rada na radnom mestu za koje po zakonu ne ispunjava uslove, čime se krše prava na zaposlenje lica koja ispunjavaju uslove za rad na ovom radnom mestu.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Sjenici P1. 51/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

S. M. iz Sjenice podneo je 23. maja 2007. godine Opštinskom sudu u Sjenici tužbu protiv tuženog Lovačkog udruženja „Vrhovi“ iz Sjenice, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 25. marta 2008. godine izveden je dokaz saslušanjem zakonskog zastupnika tuženog u svojstvu svedoka, koji je, pored ostalog, izjavio: da je izveštaj od 19. novembra 2004. godine da je diploma tužioca falsifikat zvanično primio 26. februara 2007. godine, a da je saznao za navedenu činjenicu dva ili tri meseca pre tog datuma, i to preko drugih ljudi; da mu je izveštaj od 19. novembra 2004. godine doneo čovek koga ne poznaje, da mu je pismeno dostavljeno u poslovnim prostorijama, da ne zna da li je bilo u koverti ili otvoreno, da prilikom prijema niko nije bio prisutan osim njega i tog lica, da upis u delovodnik vrši on, te da on odlučuje šta će se upisati u delovodnik, rukovodeći se da li je nešto bitno ili nije bitno.

Opštinski sud u Sjenici je 25. juna 2008. godine doneo presudu P1. 51/07 kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca broj 7/07 od 28. marta 2007. godine, te da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i istog rasporedi na radno mesto lovočuvara, u roku od osam dana, a u stavu drugom izreke odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je uvidom u rešenje tuženog broj 7/07 od 28. marta 2007. godine utvrđeno da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima lovočuvara; da je uvidom u izveštaj gimnazije i srednje stručne škole opštine Kasindo, Republika Srpska (koja je pravni sledbenik Šumarske škole za praktičnu obuku opštine Ilidža) broj 03-1211/04 od 19. novembra 2004. godine utvrđeno da svedočanstvo Šumarske škole za praktičnu obuku koje je tužilac priložio u dosije tužene kao dokaz o IV stepenu stručne spreme nije verodostojna javna isprava, jer u zvaničnim knjigama te škole ne postoji knjiga broj 12, da je pod rednim brojem 328 upisano drugo lice, a da potpisi direktora i razrednog starešine ne odgovaraju potpisima i pečatu iz matične knjige te škole; da je na osnovu iskaza zakonskog zastupnika tuženog utvrđeno da je izveštaj od 19. novembra 2004. godine primio lično na ruke 26. februara 2007. godine, kao i da je činjenica prijema konstatovana u protokolu – knjizi prijema pošte; da tužilac ne ispunjava uslove za obavljanje poslova radnog mesta lovočuvara, u smislu člana 57. stav 3. Zakona o lovstvu, zbog čega su ispunjeni uslovi u smislu člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, da se istom otkaže ugovor o radu, odnosno da tužiocu prestane radni odnos, zbog čega je rešenje tuženog zakonito; da je neosnovan prigovor zastarelosti utvrđivanja disciplinske odgovornosti tužioca istaknut u smislu člana 184. stav 1. Zakona o radu, s obzirom na to da tužiocu nije prestao radni odnos zbog povrede radne obaveze, već iz razloga što je tuženi u sprovedenom postupku utvrdio da tužilac nema potrebna znanja za obavljanje poslova radnog mesta lovočuvara, jer je svedočanstvo o završenom obrazovanju falsifikat i nema svojstvo verodostojne javne isprave, u vezi sa članom 15. stav 1. tačka 3) Zakona o radu; da ne postoje rokovi zastarelosti davanja otkaza ugovora o radu u konkretnom slučaju, jer tužilac u toku trajanja radnog odnosa nije dao istinite podatke o ispunjenosti uslova za rad u pogledu stručne spreme. Pismeni otpravak prvostepene presude je uručen punomoćniku tuženog 25. jula 2008. godine, a punomoćniku tužioca 8. oktobra 2008. godine.

Tužilac je podneskom od 6. avgusta 2008. godine predložio da sud, saglasno članu 306. Zakona o parničnom postupku, ponovo otvori glavnu raspravu zbog postojanja činjenica koje su od presudnog značaja za presuđenje, a za koje tužilac nije znao u vreme trajanja glavne rasprave, navodeći da je tuženi još 2004. godine sporni dopis dostavio na uvid javnom tužiocu opštine Sjenica R. P, te je predložio njegovo saslušanje u svojstvu svedoka.

Tužilac je 14. oktobra 2008. godine podneo žalbu protiv presude Opštinskog suda u Sjenici P1. 51/07 od 25. juna 2008. godine. U žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je u upozorenju o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu od 12. marta 2007. godine tuženi naveo da je dopis gimnazije primio krajem 2006. godine; da sud nijednim valjanim dokazom nije utvrdio da je tuženi saznao, tri meseca pre davanja otkaza ugovora o radu, za činjenicu da tužilac nema potrebna znanja za radno mesto, zbog koje je tužiocu i dao otkaz; da je tužilac podneskom od 4. avgusta 2008. godine predložio sudu izvođenje dokaza saslušanjem svedoka R. P, s obzirom na to da za tu činjenicu nije znao u vreme zaključenja glavne rasprave, ali da sud o tom predlogu nije odlučio.

Okružni sud u Novom Pazaru je 9. marta 2009. godine, odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, doneo presudu Gž1. 1389/08 kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Sjenici P1. 51/07 od 25. juna 2008. godine u stavu prvom izreke, a u stavu drugom izreke usvojio žalbu tuženog i ukinuo presudu Opštinskog suda u Sjenici P1. 51/07 od 25. juna 2008. godine u stavu drugom izreke i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su se u celini pokazali neosnovani navodi žalbe da je pobijana presuda zasnovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju; da ovo iz razloga što zaposleni prilikom zasnivanja radnog odnosa nije dao istinite podatke o ispunjenosti uslova za rad u pogledu potrebne stručne spreme, jer u slučaju da je tužilac dao istinite podatke ne bi mogao zasnovati rani odnos, s obzirom na to da nije ispunjavao uslove za zasnivanje radnog odnosa.

Tužilac je 10. aprila 2009. godine podneo reviziju protiv presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1389/08 od 9. marta 2009. godine. Predložio je da Vrhovni sud Srbije ukine drugostepenu presudu i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni sud Srbije je 5. novembra 2009. godine, odlučujući o reviziji tužioca, doneo osporenu presudu Rev. II 1060/09 kojom je preinačio presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1389/08 od 9. marta 2009. godine i presudu Opštinskog suda u Sjenici P1. 51/07 od 25. juna 2008. godine, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca i poništio kao nezakonito rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca broj 7/07 od 28. marta 2007. godine i obavezao tuženog da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto lovočuvara. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da Vrhovni sud nalazi da tužilac u reviziji osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava; da je tužiocu radni odnos kod tuženog prestao na osnovu odluke donete 28. marta 2007. godine, na osnovu člana 179. stav 1. tačka 1) Zakona o radu; da je tuženi iz dopisa gimnazije i srednjih stručnih škola opštine Kasindo, Republika Srpska, broj 3-1211/04 od 19. novembra 2004. godine saznao da diploma tužioca o IV stepenu stručne spreme nije verodostojna, što znači da je protekao rok zastarelosti iz člana 184. Zakona o radu; da je navedenom odredbom propisano da se otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 1. tačka 1) može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza; da kako su ti rokovi, i subjektivni i objektivni istekli, to nije bilo osnova za donošenje osporenog rešenja, pa je Vrhovni sud usvojio reviziju tužioca; da s obzirom na to da je pravna posledica poništaja odluke o prestanku radnog odnosa reintegracija zaposlenog, to je tuženi obavezan da tužioca vrati na rad, saglasno članu 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 61/05).

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 60. stav 3. Ustava je utvrđeno da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta.

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) je propisano: da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, odnosno nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi (član 179. stav 1. tačka 1)); da otkaz ugovora o radu iz člana 179. tač. 1), 2), 3), 5) i 6) ovog zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza (član 184. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.125/04 i 111/09) propisano je: da sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja (član 4. stav 1.); da sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne osim kad zakonom nije drugačije propisano (član 7. stav 4.); da se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave, a da će sud prema potrebi sprovesti izviđaj radi provere istinitosti navoda žalioca (član 359. st. 1. i 2.); da nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji i kad na to ukazuju nove činjenice ili novi dokazi - član 359. (član 362. stav 2.); da u obrazloženju presude, odnosno rešenja, drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti (član 382. stav 1.); da ako revizijski sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom će usvojiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu, a da ako revizijski sud nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje pobijane presude, rešenjem će usvojiti reviziju, ukinuti u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog, odnosno drugostepenog suda (član 407. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud načelno nije nadležan da vrši ocenu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora osporena odluka sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku Naime, stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku. To pravo stranke je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jednu garantiju objektivnosti suđenja, kojom se sprečavaju zloupotrebe. Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine). Ipak, može doći do povrede prava na pravično suđenje ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Naime, ako je jedno pitanje od takvog značaja da zahteva izričiti odgovor, koji se ne nalazi u odluci o suštini stvari, dolazi do kršenja prava na pravično suđenje (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije od 9. decembra 1994. godine). Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke od 16. decembra 1992. godine).

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da ne postoje rokovi zastarelosti davanja otkaza ugovora o radu u konkretnom slučaju. Pri tome, u obrazloženju prvostepene presude je navedeno da je na osnovu iskaza zakonskog zastupnika tuženog utvrđeno da je 26. februara 2007. godine tuženi primio izveštaj gimnazije i srednje stručne škole opštine Kasindo, Republika Srpska od 19. novembra 2004. godine.

Tužilac je u žalbi protiv prvostepene presude istakao da sud nije odlučio o njegovom predlogu, stavljenom u podnesku od 4. avgusta 2008. godine, da se izvede dokaz saslušanjem svedoka – javnog tužioca opštine Sjenica R. P, radi utvrđivanja činjenice da je tuženi još 2004. godine sporni dopis dostavio na uvid R. P, s obzirom na to da za tu činjenicu nije znao u vreme zaključenja glavne rasprave. Međutim, drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da ne postoje rokovi zastarelosti davanja otkaza ugovora o radu u konkretnom slučaju, te se nije upustio u ocenu novog dokaza istaknutog od strane tužioca.

Konačno, revizijski sud je osporenom presudom preinačio nižestepene presude i poništio kao nezakonito rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca, nalazeći da je materijalno pravo pogrešno primenjeno. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da je tuženi iz dopisa od 19. novembra 2004. godine saznao da diploma tužioca o IV stepenu stručne spreme nije verodostojna, što znači da je protekao rok zastarelosti iz člana 184. Zakona o radu; da je navedenom odredbom propisano da se otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 1. tačka 1) može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza; da kako su ti rokovi, i subjektivni i objektivni istekli, to nije bilo osnova za donošenje osporenog rešenja, pa je Vrhovni sud usvojio reviziju tužioca.

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je preinačio pobijane presude sa pozivom na odredbu člana 407. stav 1. ZPP, kojom je propisano da ako revizijski sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom će usvojiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu. Međutim, revizijski sud može da preinači pobijane presude samo ako je u postupku pred nižestepenim sudovima činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno. U slučaju da revizijski sud oceni pravno shvatanje nižeg suda kao netačno, on može da izrekne preinačenje, ali samo ako je u činjeničnom osnovu pobijanih presuda sadržana i činjenica koja je po pravnom shvatanju revizijskog suda bitna. Ako, pak, revizijski sud smatra da je pogrešna pravna ocena nižestepenih sudova dovela do toga da neka bitna činjenica nije utvrđena, on će, saglasno odredbi člana 407. stav 2. ZPP, rešenjem usvojiti reviziju, ukinuti u celini ili delimično presudu prvostepenog i drugostepenog suda ili samo presudu drugostpenog suda i predmet vratiti nižem sudu, stavljajući mu u zadatak da o toj činjenici utvrdi stvarno stanje i ponovo presudi.

Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim stanovište Vrhovnog suda Srbije da podleže zastarevanju pravo poslodavca da zaposlenom otkaže ugovor o radu u slučaju odsustva potrebnih znanja i sposobnosti iz člana 179. tačka 1) Zakona o radu. U konkretnom slučaju, revizijski sud je pošao od toga da je tuženi iz dopisa od 19. novembra 2004. godine saznao da diploma tužioca o IV stepenu stručne spreme nije verodostojna, iz čega je izveo zaključak da je protekao i subjektivni i objektivni rok zastarelosti iz člana 184. Zakona o radu. Međutim, u obrazloženju revizijske presude nije navedeno kada je počeo da teče rok zastarelosti, niti je u postupku pred nižestepenim sudovima ta činjenica bila utvrđivana, jer prema stanovištu nižestepenih sudova nije bila od značaja za donošenje odluke.

Dakle, po nalaženju Ustavnog suda, obrazloženje osporene revizijske presude ne sadrži odgovor na ključno pitanje na kome se zasniva odluka o preinačenju nižestepenih presuda na štetu podnosioca ustavne žalbe, a to je pitanje kada je u konkretnom slučaju počeo da teče rok zastarelosti prava na davanje otkaza. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da osporena presuda Vrhovnog suda Srbije nije obrazložena na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Ustavni sud je stoga ocenio da je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa navodom podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom povređeno pravo na rad zajemčeno odredbom člana 60. stav 3. Ustava, Ustavni sud nalazi da se pravo na rad jemči samo fizičkim licima, a ne i pravnim licima. Imajući u vidu da je ustavnu žalbu podnelo pravno lice - Lovačko udruženje „Vrhovi“ iz Sjenice, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije moglo biti povređeno pravo iz člana 60. stav 3. Ustava. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Vrhovnog suda Srbije, uz određivanje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji tužioca, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje zbog nedovoljno obrazložene revizijske presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti