Povreda roditeljskog prava zbog neefikasnog izvršnog postupka predaje deteta

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu roditeljskog prava jer izvršni sud nije efikasno sproveo odluku o poveravanju deteta majci i proizvoljno je obustavio postupak. Nedelotvorno postupanje i neobrazložena obustava izvršenja predstavljaju povredu prava garantovanog članom 65. Ustava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . D . iz L . kod Žagubice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. januara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. D . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Petrovcu na Mlavi u predmetu I. 478/15 i rešenjima tog a suda I. 478/15 od 14. marta 2016. godine i IpvI. 36/16 od 4. aprila 2016. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo iz člana 65. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi IpvI. 36/16 od 4. aprila 2016. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o prigovoru podnositeljke ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja toga suda I. 478/15 od 14. marta 2016. godine.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. D . iz Lipovice kod Žagubice podnela je Ustavnom sudu, 21. decembra 2015. godine, preko punomoćnika V . T , advokata iz Leskovca , Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava i dužnosti roditelja iz člana 65. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Petrovcu na Mlavi u predmetu I. 478/15. Dopunom ustavne žalbe od 25. maja 2016. godine podnositeljka je povredu označenog prava istakla i u odnosu na rešenja pomenutog suda I. 478/15 od 14. marta 2016. godine i IpvI. 36/16 od 4. aprila 2016. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je navedeno pravo povređeno zbog dugog trajanja izvršnog postupka i neizvršenja presude parničnog suda kojom joj je maloletno dete povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava jer je, kako tvrdi, izvršni sud, umesto da primeni sva raspoloživa sredstva prinude u cilju oduzimanja i predaje deteta, na kraju doneo osporena rešenja kojima je obustavio predmetni postupak. Dodaje da su osporena rešenja doneta na osnovu izveštaja organa starateljstva u kome je navedeno da nastavljanje sprovođenja izvršenja nije u najboljem interesu deteta, što po njenom mišljenju ne može da bude zakonski osnov za obustavu postupka iz člana 76. stav 1. tačka 7) Zakona o izvršenju i obezbeđenju, jer organ starateljstva nema ovlašćenje da se izjašnjava o tome da li sudska odluka treba da se sprovodi ili ne . S tim u vezi ističe da izvršni sud nije vlastan da utvrđuje da li izricanje jedne ili više kazni može dovesti do nemogućnosti izvršenja jer je zakonom izričito predviđeno da je sud obavezan da određuje sredstva izvršenja iz člana 228. stav 1. Zakona sve dok izvršenje ne bude sprovedeno, da izvršni sud nije ovlašćen da utvrđuje najbolji interes deteta jer to ovlašćenje ima isključivo parnični sud, te da činjenica da se istovremeno vodi drugi parnični postupak radi izmene odluke o poveravanju deteta ne sme da bude od značaja za sprovođenje izvršenja. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje no Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spis e predmeta Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi I. 478/15 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac S. D, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 18. novembra 2013. godine Osnovnom sudu u Požarevcu - Sudska jedinica u Žagubici, predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika, oca deteta, radi predaje zajedničkog maloletnog deteta rođenog 23. novembra 2011. godine koje joj je presudom parničnog suda povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava. Predloženo je da se izvršenje sprovede oduzimanjem deteta.

Osnovni sud u Požarevcu - Sudska jedinica u Žagubici je rešenjem I. 2792/13 od 18. novembra 2013. godine odredio predloženo izvršenje. Ovo rešenje je potvrđeno rešenjem Ipv. 620/13 od 13. decembra 2013. godine.

Nakon 1. januara 2014. godine, kada je na snagu stupio Zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), postupak je nastavljen je pred Osnovnim sudom u Petrovcu na Mlavi.

Zaključkom od 30. januara 2014. godine sud je naložio organu starateljstva da izvrši planiranje neophodnih aktivnosti, prikupi podatke o činjenicama koje su od značaja za izvršenje i dostavi mišljenje o najpodobnijem sredstu izvršenja.

Organ starateljstva je 11. februara 2014. godine dostavio sudu izveštaj u kome je, između ostalog, navedeno da je otac u telefonskom razgovoru obavljenom 7. februara obavestio organ starateljstva da neće doći na razgovor, nakon čega je sud zaključkom od 13. februara naložio organu starateljstva da dopuni izveštaj i preduzme mere iz svoje nadležnosti.

Po nalogu suda, organ starateljstva je 24. februara iste godine dostavio novi izveštaj u kome je navedeno da je obavljen razgovor sa ocem deteta koji je ispoljio nesaradljivost u pogledu dobrovoljne predaje deteta, pri čemu je ukazano i na prethodno očevo ponašanje u postupku sprovođenja izvršenja privremene mere kojom je bio uređen način održavanja ličnih odnosa majke sa detetom. Izneto je mišljenje da se izvršenje sprovede oduzimanjem deteta, te da se , ukoliko to bude bezuspešno , ocu izrekne zatvor.

Zaključcima od 26. februara i 14. marta 2014. godine sud je naložio izvršnom dužniku da zajedno sa mal. detetom 11. marta, odnosno 2. aprila iste godine dođe u prostorije organa starateljstva radi predaje deteta majci. Na zapisniku od 11. marta konstatovano je da nije moguće pristupiti izvršenju jer se spisi predmeta nalaze u sedištu suda povodom pritužbe dužnika i pored toga što postoji dopis o vraćanju spisa Sudskoj jedinici sa prijemnim štambiljem od 10. marta, dok je na zapisniku od 2. aprila konstatovano da nema dokaza o urednom pozivanju dužnika, iako se u spisima predmeta nalazi povratnica o dostavljanju zaključka od 14. marta dužniku koju je on potpisao. Tom prilkom – 14. marta 2014. godine , na zapisniku je konstatovano i da je psiholog organa starateljstva obavestio sud da je obavljena terenska posta dužniku, da je dužnik upozoren na obavezu da postupi po izvršnoj ispravi i da je zakazana predaja deteta, ali da je dužnik bio kategoričan u stavu da neće da preda dete, nakon čega je rešenjem određeno sprovođenje izvršenja oduzimanjem deteta uz asistenciju policije i uz prisustvo psihologa i isto je zakazano za 22. april 2014. godine.

Izvršenje zakazano za 22. april nije sprovedeno jer je policijskim pregledom zgrada i prostorija konstatovano da se mal. dete ne nalazi u domaćinstvu oca, koji je tom prilikom izjavio da je dete odvela baka, da će se vratiti naveče, s tim što je odbio da navede kod koga se dete tačno nalazi , te izjavio da ne želi da dete dobrovoljno preda.

U daljem toku postupka, izvršni sud je u dva navrata – 22. maja i 15. jula 2014. godine bezuspešno određivao sprovođenje izvršenja oduzimanjem deteta uz asistenciju policije. Prvi put je na licu mesta zatečen dužnik koji je izjavio da ne zna gde je dete i tom prilikom je, nakon izvršenog pregleda prostorija, takođe konstatovano da se dete ne nalazi u očevom domaćinstvu, dok su drugi put na licu mesta zatečeni dužnikov otac i baka koji su izjavili da je dužnik dete odveo lekaru. U međuvremenu je nadležna policijska stanica po nalogu suda 10. juna iste godine dostavila službenu belešku u kojoj je navedeno da su policijski službenici došli do saznanja da se dete povremeno viđa u dvorištu porodične kuće u naselju „B.“, da ga sakrivaju otac, baka i deda, da neko od ukućana vodi računa o tome kada nepoznata ili službena vozila pođu prema kući o čemu obaveštavaju ukućane, te da je potrebno proveriti ne samo kuću izvršnog dužnika već i određenog trećeg lica.

Rešenjem od 21. jula 2014. godine sud je izvršnom dužniku izrekao kaznu zatvora koja će trajati sve dok dužnik ne postupi po nalogu suda, najviše 60 dana. Ovo rešenje je potvrđeno rešenjem izvršnog suda od 9. septembra 2014. godine.

Po molbi od 20. oktobra 2014. godine za dostavljanje informacije o statusu postupka, sud je organu starateljstva uputio zaključak u kome je navedeno da će organ starateljstva biti obavešten o vremenu i mestu sprovođenja izvršenja nakon stupanja dužnika na izdržavanje kazne zatvora.

U službenoj belešci od 9. januara 2015. godine sud je konstatovao da izvršni dužnik nije stupio na izdržavanje kazne zatvora, a zatim je zaključkom od 6. marta iste godine naložio nadležnoj policijskoj stanici da hitno preduzme mere i izvrši provere na terenu radi lociranja mesta i lica kod kog se mal. dete nalazi . U pomenutom zaključku je konstatovano da je dužnik stupio na izdržavanje kazne zatvora 5. marta 2015. godine.

Sud je sprovođenje izvršenja oduzimanjem deteta od bilo kog lica kod koga se ono nalazi uz asistenciju policije i predajom majci zakazao za 24. mart 2015. godine. Izvršenje zakazano za ovaj datum nije sprovedeno jer mal. dete ponovo nije zatečeno u kući, kao ni u drugom objektu dužnika, niti u objektu trećeg lica. Na zapisniku je konstatovano da su na licu mesta prisutni osim maćehe, detetovi baka i deda koji su ga prethodno odveli, kao i predstavnik organa starateljstva koji je tom prilikom izjavio: da je stručni tim Centra 19. marta 2015. godine izlazio na lice mesta i zatekao dete u kući; da dete živi sa bakom, dedom i maćehom; da je ono dobro zbrinuto, emotivno vezano za oca i njegovu porodicu; da je prvo pokazalo uznemirenost i da se posle primirilo; da je, s obzirom na izneto, stručni tim mišljenja da bi oduzimanje deteta za njega predstavljalo uznemirujuću situaciju jer se otac nalazi na izdržavanju zatvorske kazne. Na zapisniku je konstatovano i da su prisutni članovi stručnog tima organa starateljstva tom prilikom izjavili da nisu u mogućnosti da se izjasne koje mere dalje treba sprovesti budući da ni najdrastičnije sredstvo (izricanje zatvora dužniku) nije dalo rezultata.

Direktor pomenutog organa starateljstva je 26. marta 2015. godine sudu dostavio izveštaj u kome je, pored ponovo iznetih podataka o učinjenoj poseti od 19. marta, izneo mišljenje stručnog tima da je izricanje novčane kazne licu kod kog se dete nalazi „i od čije volje zavisi predaja“ podobnije sredstvo izvršenja od oduzimanja deteta jer bi to kod deteta izazvalo kontinuiranu psihološku traumu.

Rešenjima od 3. aprila 2015. godine baki i dedi mal. deteta izrečena je novčana kazna zbog onemogućavanja sprovođenja izvršenja, a 1. jula iste godine su popisane njihove pokretne stvari.

U ovom delu postupka sud je dva puta zakazivao sprovođenje izvršenja oduzimanjem deteta uz asistenciju policije – 21. aprila i 10. septembra 2015. godine, ali izvršenje ni tada nije sprovedeno jer dete prvi put nije zatečeno na licu mesta, a drugi put ono nije ni pokušano zbog loših vremenskih prilika.

Rešenjem od 9. oktobra 2015. godine obustavljen je predmetni postupak zbog toga što izvršni poverilac po zaključku suda nije položio predujam na ime troškova sprovođenja izvršenja. Ovo rešenje je po prigovoru ukinuto rešenjem od 21. oktobra 2015. godine.

Izvršni poverilac, detetova majka, je u međuvremenu podnela zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je usvojen rešenjem Višeg suda u Požarevcu R4i. 20/ 15 od 5. novembra 2015. godine. Pomenutim rešenjem naloženo je izvršnom sudu da predmetni postupak okonča u najkraćem roku, a majci deteta je dosuđena pravična naknada zbog utvrđene povrede prava u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti .

Ponovno sprovođenje izvršenja oduzimanjem deteta uz asistenciju policije koje je bilo zakazano za 24. decembar 2015. godine takođe je bilo bezuspešno. Na zapisniku je konstatovano sledeće: da izvršni dužnik i njegov otac nisu dozvolili ulazak u dvorište; da je dužnik dete izveo iz kuće i da je majka kraće vreme provela nasamo sa detetom; da je dete na pitanje članova stručnog tima da li hoće da ide kod majke da živi neko vreme klimnulo glavom; da je potom dužnik uzeo dete u naručje i više ga nije pustio; da su članovi stručnog tima izjavili da su obavili razgovor sa detetom koje je reklo da ne želi da živi kod majke jer mu je tata tako rekao i da, iako ne ispoljava otpor prema majci, traži podršku oca; da su radnici Centra, nakon što im je predočeno njihovo suprotno miš ljenje koje je dato u parnici koja se vodi po očevoj tužbi radi izmene odluke o poveravanju deteta (mišljenje od 30. oktobra 2014. godine u predmetu P2. 93/14 u kome stoji predlog za izmenu postojeće odluke, s tim da kontakti sa majkom budu kraći i češći zbog prekida u relaciji majka – dete), izjavili da je do takve situacije došlo zbog proteka vremena i neblagovremenog sprovođenja izvršenja, da je prvo mišljenje dato zbog niskog kalendarskog uzrasta deteta, te da bez obzira na izmenjene okolnosti oni nemaju ovlašćenje da predlože prekid sprovođenja izvršenja.

Rešenjem od 25. decembra 2015. godine dužniku je ponovo izrečena kazna zatvora, ali je ovo rešenje po njegovom prigovoru ukinuto odlukom od 25. januara 2016. godine sa obrazloženjem da se kazna zatvora ne može dva puta izricati.

Ukazujući na sadržinu pomenutog mišljenja od 30. oktobra 2014. godine, sa dopunom od 8. juna 2015. godine, koje je dato za predmet P2. 93/14 (u dopuni navedeno da bi prekid afektivne veze između oca i deteta mogao imati negativne posledice po dalji emocionalni razvoj deteta), a posebno na protek vremena od pokretanja izvršnog postupka do pribavljanja pomenutog mišljenja, izvršni sud je zaključkom od 22. februara 2016. godine naložio organu starateljstva da se izričito izjasni da li se izvršenje može sprovoditi u skladu sa izvršnom ispravom i „jedinim preostalim sredstvom koje do tada nije određeno“ – o duzimanjem deteta, a da se time ne ugrozi njegov najbolji interes.

Centar za socijalni rad je 29. februara 2016. godine dostavio izveštaj u kome je navedeno da je sa ocem organizovan savetodavni rad koji je dao rezultate, budući da je otac redovno omogućavao kontakte koji su se tokom cele 2015. godine odvijali ili u njegovom domaćinstvu ili u Despotovcu gde živi majka, da je strah od gubitka deteta osnovni motiv za nepristajanje oca na dobrovoljnu predaju, te je izneo mišljenje da svako ponavljanje izvršenja oduzimanjem deteta od roditelja kod koga se ono nalazi, kod deteta izaziva kontinuiranu psihološku traumu i može dovesti u rizik njegov nesmetan razvoj. Navedeno je i da je stanovište Centra da nastavak izvršenja oduzimanjem deteta nije u njegovom najboljem interesu.

Osporenim rešenjem I. 478/15 od 14. marta 2016. godine Osnovni sud u Petrovcu na Mlavi je, pozivajući se na odredbu člana 76. stav 1. tačka 7) Zakona o izvršenju i obezbeđenju, obustavio predmetni izvršni postupak i ukinuo sve sprovedene izvršne radnje. Ovu odluku sud je obrazložio time da je u skladu sa članom 228. stav 1. pomenutog zakona bezuspešno pokušao da sprovede izvršenje prvo izricanjem više novčanih kazni dužniku, koje su naplaćene, a potom i izricanjem kazne zatvora, te da, s obzirom na mišljenje organa starateljstva od 29. februara 2016. godine, izvršenje nije moguće sprovesti ni jedinim preostalim sredstvom – oduzimanjem deteta , jer bi time bio povređen njegov najbolji interes . U obrazloženju odluke, sud je naveo i sadržinu izveštaja organa starateljstva koji je dostavljen na zahtev parničnog suda u postupku koji se vodi po tužbi oca deteta radi izmene odluke o vršenju roditeljskog prava u predmetu P2. 93/14, prema kome ima osnova za izmenu postojeće izvršne isprave.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi IpvI. 36/16 od 4. aprila 2016. godine odbijen je prigovor izvršnog poverioca i potvrđeno je prvostepeno rešenje o obustavi postupka. U obrazloženju je navedeno da je po oceni veća, izvršni sud pravilno postupio donoseći pobijanu odluku s obzirom na to da se radi o posebnoj i veoma osetljivoj kategoriji lica. Ukazujući na to da da je sprovođenje izvršenja izricanjem više novčanih kazni koje su naplaćene kao i kazne zatvora bilo bezuspešno, zatim na sadržinu izveštaja organa starateljstva od 29. februara 2016. godine – da zbog promenjenih okolnosti dalje sprovođenje izvršenja oduzimanjem deteta kod njega može da izazove kontinuiranu psihološku traumu i stvori rizik za njegov nesmetan razvoj, veće je zaključilo da izvršni sud nikako nije mogao da dalje postupa u skladu sa članom 228. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju i određuje sredstva izvršenja iz stava 1. sve dok izvršenje ne bude sprovedeno jer bi štetilo interesima deteta i ne bi bilo u njegovom najboljem interesu. Veće je ocenilo kao neosnovane navode iz prigovora da je izvršni sud na osnovu nekompetentnog mišljenja organa starateljstva pogrešno i nezakonito utvrdio šta je najbolji interes deteta i da je to pitanje u nadležnosti parničnog suda iz razloga što je, kako se navodi, članom 231. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da se oduzimanje deteta sprovodi u saradnji sa psihologom organa starateljstva, a što je u konkretnom slučaju Centar za socijalni rad Petrovac i Žagubica (koji je dao izveštaj od 29. februara 2016. godine).

4. Odredbom člana 65. Ustava , na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i da su u tome su ravnopravni i da s va ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.) .

Članom 75. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11, 109/13-Odluka US i 55/14), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem.

Članom 76. stav 1. pomenutog zakona bilo je propisano da sud obustavlja izvršenje ako je: izvršna isprava pravnosnažno, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage (tačka 1)), usled smrti stranke koja nema naslednika (tačka 2)) , usled prestanka stranke koja je pravno lice, a nema pravnog sledbenika (tačka 3)) , ako je potraživanje prestalo (tačka 4)) , usled propasti predmeta izvršenja (tačka 5)), ako nema imovine koja može biti predmet izvršenja (tačka 6)) i iz drugih razloga predviđenih zakonom (tačka 7)).

Takođe, odredbama navedenog zakona bilo je propisano: da prilikom sprovođenja izvršenja sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta (član 227. stav 1.); da će sud, nakon što proceni okolnosti slučaja, odrediti izvršenje oduzimanjem deteta, izricanjem novčane kazne ili izricanjem zatvora licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete ili preduzima radnje u cilju otežavanja ili onemogućavanja sprovođenja izvršenja, da se sredstva izvršenja iz stava 1. ovog člana mogu odrediti i sprovesti protiv lica kod koga se dete nalazi i protiv lica od čije volje zavisi predaja deteta i da sud određuje sredstva izvršenja iz stava 1. ovog člana sve dok izvršenje ne bude sprovedeno (član 228. st. 1, 4. i 5.); da oduzimanje deteta od lica kod koga se dete nalazi i predaju deteta roditelju, odnosno drugom licu ili ustanovi kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitavanje, sprovodi sudija u saradnji sa psihologom organa starateljstva, škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima, po potrebi uz pomoć policije i da je policija dužna da prema licu koje otežava, odnosno sprečava izvršenje preduzme mere prinude u skladu sa zakonom i o tome obavesti nadležnog javnog tužioca (član 231. st. 2. i 3.); da odsutnost lica od koga se dete ima oduzeti ne sprečava sprovođenje izvršenja (član 232. stav 3.).

5. Budući da je podnositeljka u ustavnoj žalbi od 21. decembra 2015. godine tvrdila da joj je pravo iz člana 65. Ustava povređeno zbog toga što predmetni izvršni postupak, koji je tada još uvek bio u toku i koji je vođen radi predaje deteta njoj , usled propusta i nedelotvornog rada suda ni nakon dve godine nije okončan, Ustavni sud ukazuje da je ustavno pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Ustavni sud dalje podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava ( u daljem tekstu: ESLjP) prema kojoj uzajamno uživanje roditelja i deteta u međusobnom kontaktu predstavlja suštinski element porodičnog života u smislu člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti: presudu ESLjP u predmetu Monory protiv Rumunije, broj predstavke 71099/01, od 5. aprila 2005. godine, stav 70. i presudu u predmetu VAM protiv Srbije, stav 130.). Takođe, iz odredaba člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evopske konvencije) proističe da ove odredbe prvenstveno pružaju pojedincu zaštitu od arbitrernog mešanja od strane javnih vlasti, stvarajući za državu negativne obaveze, ali da poštovanje ovog prava podrazumeva i neke pozitivne obaveze države usmerene na usvajanje mera kojima će se obezbediti i osigurati poštovanje porodičnog života, čak i u sferi odnosa između pojedinaca. Ustavni sud posebno ukazuje da ova pozitivna obaveza države u predmetima koji se tiču vršenja roditeljskog prava, za roditelje u suštini znači da će država preduzeti sve mere kako bi se roditelji ponovo spojili sa decom, odnosno obavezu da, uz uvažavanje posebnih okolnosti svakog konkretnog slučaja, takva spajanja omoguće, pored ostalog i u razumnom roku . Dakle, ono što je odlučujuće je da li su nacionalni organi preduzeli sve neophodne mere za sprovođenje izvršenja koje se mogu opravdano i razumno očekivati u okolnostima konkretnog slučaja, pri čemu primerenost neke mere treba procenjivati sa stanovišta brzine njene primene jer protek vremena može naneti nepopravljive posledice odnosu između deteta i roditelja sa kojim ne živi (videti: presud e ESLjP u predmetima Hokkanen protiv Finske od 23. septembra 1994. godine, stav 58, Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, broj predstavke 31679/96, stav 94. i VAM protiv Srbije, st. 132. i 133. i odluke Ustavnog suda Už-5261/2010 od 12. jula 2012. godine i Už-1226/2012 od 11. juna 2015. godine , dostupne preko internet stranice: www.ustavni.sud.rs).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da parnična presuda, kojom je mal. dete povereno podnositeljki na samostalno vršenje roditeljskog prava , u momentu podnošenja ustavne žalbe bila neizvršena dve godine i jedan mesec, te da je i ostala neizvršena budući da je postupak sprovođenja izvršenja posle četiri meseca obustavljen osporenim rešenjima. U ovom periodu, sud je u cilju sprovođenja izvršenja dva puta dužniku nalagao predaju deteta, šest puta bezuspešno pokušao da izvršenje sprovede oduzimanjem deteta uz asistenciju policije i psihologa nadležnog organa starateljstva , pri čemu je dete samo jednom zatečeno na licu mesta, dužniku izrekao kaznu zatvora koju je on izdržao i samo jednom izrekao novčanu kaznu trećim licima, a u postupku njene prinudne naplate samo popisao pokretne stvari tih lica. Dalje, tokom celom postupka, jasno je bilo da dužnik nije bio spreman za saradnju jer je u zakazano vreme sprovođenja izvršenja dete odvodio iz domaćinstva i sakrivao o čemu je policija i obavestila sud, a sud i pored opisanog ponašanja dužnika i njegovog ponašanja koje je prethodno ispoljio u postupku sprovođenja privremene mere, na šta je sudu takođe ukazano, nije određivao sva sredstva izvršenja iz člana 228. stav 1. Zakona sve dok ono ne bude sprovedeno, niti je policija, u skladu sa članom 231. stav 3. Zakona prema dužniku i trećim licima koja su otežava la, odnosno sprečavala izvršenje preduz imala mere prinude u skl adu sa zakonom i o tome obaveštavala nadležnog javnog tužioca . Štaviše, sud od izricanja zatvora dužniku pa do momenta kada je on stupio na izdržavanje kazne (21. jul 2014. – 5. mart 2015. godine) , nije preduzeo nijednu radnju, a stručni tim organa starateljstva koji treba da pruži podršku na prvom mestu detetu je prilikom pokušaja sprovođenja izvršenja 24. marta 2015. godine izneo mišljenje da bi oduzimanje deteta za njega predstavljalo uznemirujuću situaciju jer se otac nalazi na izdržavanju zatvorske kazne.

Imajući u vidu izneto, te uvažavajući naročiti značaj koji je predmetni postupak imao za podnositeljku kao roditelja, te činjenicu da on a svojim postupcima nije doprine la dužini trajanja postupka, već naprotiv, u postupku pred redovnim sudom usvojen je njen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim postupanjem izvršnog suda u predmetnoj izvršnom postupku I. 478/15 podnositeljki povređeno pravo iz člana 65 . Ustava, jer joj u spornom vremenskom periodu nije omugućeno da vrši roditeljska prava i dužnosti utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom .

Kako podnositeljka povredu pomenutog prava ističe i odnosu na osporene akte kojima je predmetni postupak obustavljen, Ustavni sud, imajući u vidu razloge koje ona navodi u prilog tvrdnji o povredi prava, ponavlja da je prema praksi ESLjP, cilj člana 8. Evropske konvencije , između ostalog i da, štiti od proizvoljnog postupanja državnih organa, pri čemu se mora voditi računa o postizanju pravične ravnoteže između suprotstavljenih interesa pojedinaca i zajednice kao celine (videti presudu u predmetu Keegan protiv Irske, od 26. maja 1994. godine, stav 49.). Ustavni sud dalje konstatuje da Ustav i Zakon predviđaju da u svim aktivnostima koje se tiču deteta, pa tako i u sudskom postupku, postoji obaveza zaštite najboljeg interesa deteta. Drugim rečima, roditeljsko pravo i način vršenja roditeljskog prava su uvek uslovljeni zaštitom najboljeg interesa deteta, pa je tako prilikom odlučivanja o načinu vršenja roditeljskog prava i dužnosti i realizaciji tog prava nadležan sud dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta.

U konkretnom slučaju osporena rešenja kojima je obustavljen predmetni izvršni postupak doneta su s pozivom na član 76. stav 1. tačka 7) Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a argumentacija sudova za obustavu postupka zasniva se na izveštaju organa starateljstva od 29. februara 2016. godine (koji je tražen zbog mišljenja organa starateljstva datog za potrebe drugog postupka i proteka vremena od pokretanja predmetnog izvršnog postupka do davanja pomenutog mišljenja) u kome je stručni tim izneo mišljenje da svako ponavljanje izvršenja oduzimanjem deteta od dužnika, kod deteta izaziva kontinuiranu psihološku traumu i može da dovede u rizik njegov nesmetan razvoj , zbog čega, sudovi zaključuju da izvršenje oduzimanjem deteta nije moguće, te konstatuju da primenjena sredstva izvršenja nisu dala rezultat – izricanje više novčanih kazni dužniku i izrečena kazna zatvora.

Polazeći od razloga na kojima su zasnovane osporene odluke, Ustavni sud ukazuje da odredba člana 76. u stavu 1. predviđa sedam razloga za obustavu izvršnog postupka: pravnosnažno, odnosno konačno ukidanje, preinačenje, poništenje ili stavljanje van snage izvršne isprave (tačka 1)); smrt stranke koja nema naslednika (tačka 2)); prestanak stranke koja je pravno lice, a nema pravnog sledbenika (tačka 3)); prestanak potraživanja (tačka 4)); propast predmeta izvršenja (tač ka 5)); nepostojanje imovine koja može biti predmet izvršenja (tačka 6)); druge razlo ge predviđen e zakonom (tačka 7)). Pri tome, u slučaju iz tačke 7) pomenute zakonske odredbe radi se o blanketnoj normi – pravnoj odredbi koja ne sadrži sve elemente potrebne za njenu primenu, već se poziva/upućuje na sadržinu drugog propisa koji reguliše konkretno pitanje u kom slučaju je potrebna identifikacija i konkretizacija propisa na koji se blanketna norma poziva.

S obzirom na navedeno, te ostavljajući po strani činjenično neutemeljenu konstataciju sudova da je novčana kazna više puta izrečena dužniku u postupku sprovođenja izvršenja, Ustavni sud je ocenio da redovni sudovi, izvodeći zaključak o ispunjenosti uslova za obustavu izvršnog postupka, koji je dat s osloncem na mišljenje organa starateljstva prema kom sprovođenje izvršenja oduzimanjem detet a ne bilo u njegovom najboljem interesu, nisu naveli dovoljne, relevantne i uverljive razloge zbog kojih su primenili odredbu člana 76. stav 1. tačka 7) Zakona o izvršenju i obezbeđenju na koju su se pozvali, jer se, s obzirom na blanketnu prirodu te odredbe, nisu pozvali na sadržinu drugog propisa koji predviđa koji razlozi dovode do obustave postupka. Isticanje veća izvršnog suda da se oduzimanje deteta sprovodi u saradnji sa psihologom organa starateljstva i pozivanje na član 231. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ne može da otkloni pomenuti nedostatak u obrazloženju osporenih odluka u pogledu primene balnketne norme, jer odredba člana 231. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju govori uz čiju asistenciju i pomoć sud sprovodi izvršenje. Konačno, Ustavni sud konstatuje da je pomenuto mišljenje organa starateljstva od 29. februara 2016. godine traženo zbog proteka vremena od momenta pokretanja izvršnog postupka do davanja mišljenja u drugom predmetu, na koji način je, suprotno pozitivnoj obavezi države iz člana 8. Evropske konvencije, protek vremena, koji je nesumnjivo imao negativne posledice na odnos majke i deteta (prekid relacije, kako se izjašnjava organ starateljstva), bio osnov za ocenu da izvršenje oduzimanjem više nije u interesu deteta. Osim toga, Ustavni sud primećuje da je mišljenje iz februara 2016. godine organ starateljstva dao tri meseca nakon što se prilikom sprovođenja izvršenja u decembru 2015. godine izjasnio da je do promene mišljenja došlo upravo zbog neblagovremenog sprovođenja izvršenja, te da on nije ovlašćen da predlaže prekid izvršnog postupka do okončanja parnice koja se vodi radi izmene odluke o vršenju roditeljskog prava.

Imajući u vidu izloženo i da je izvršna isprava osnov za izvršenje, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki i osporenim rešenjima povređeno pravo iz člana 65. stav 1. Ustava.

S obzirom na sve prethodno izneto , Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Petrovcu na Mlavi u predmetu I. 478/15 i osporenim rešenjima tog suda I. 478/15 od 14. marta 2016. godine i IpvI. 36/16 od 4. aprila 2016. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo iz člana 65. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11, 18/13 -Odluka US, 43/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti jedino poništajem osporenog drugostepenog akta i određivanjem da u ponovnom postupku nadležni sud ponovo odluči o podnosi teljkinom prigovoru izjavljenom protiv osporenog prvostepenog rešenja , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava, dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosi teljki ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede pra va otkloniti poništajem osporenog drugostepenog rešenja i ponovnim odlučivanjem o podnositeljkinom prigovoru izjavljenom protiv prvostepenog rešenja o obustavi postupka, kao i da je podnositeljki zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku zbog nedelotvornog postupanja izvršnog suda već dosuđena pravična naknada u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti . Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st . 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda roditeljskog prava zbog neefikasnog izvršnog postupka predaje deteta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti