Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za dodelu stana koji je trajao preko devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog prekomernog trajanja postupka pred upravnim i sudskim organima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. O . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. O . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Stambenom komisijom Vojne pošte 1313 Beograd u predmetu UP-1 broj 9047-40/98 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. O . iz Beograda podneo je , Ustavnom sudu, 23. oktobra 2013. godine , ustavnu žalbu, a potom 22. avgusta 2014. godine i dopunu ustavne žalbe, protiv presude Upravnog suda U. 4847/11 od 12. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, garantovanog istom odredbom Ustava, u upravnom postupku koji je vođen pred Stambenom komisijom Vojne pošte 1313 Beograd u predmetu UP-1 broj 9047-40/98. Podnosilac je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt, spise predmeta Stambene komisije Vojne pošte 1313 Beograd UP-1 broj 9047-40/98 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 25. septembra 1998. godine podneo zahtev za vraćanje u posed stana u Sarajevu. Rešenjem Uprave za stambena pitanja Kantona Sarajevo, Federacija Bosna i Hercegovina broj 23/6-372-5412/98 od 23. novembra 2000. godine potvrđeno je da je podnosilac ustavne žalbe nosilac stanarskog prava u Sarajevu, dozvoljeno mu je vraćanje u posed tog stana, utvrđeno da privremenom korisniku prestaje pravo korišćenja predmetnog stana i naloženo mu da u roku od 15 dana napusti stan. Rešenjem Ministarstva stambenih poslova Kantona Sarajevo broj 27/02-23-1829/01 od 23. novembra 2001. godine odbijena je žalba Federalnog ministarstva odbrane izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Podnosilac je upisan kao vlasnik predmetnog stana prema rešenju Općinskog suda Sarajevo broj 5298/2003 od 8. aprila 2003. godine.

Zaključkom Odseka za stažiranje Vojne pošte 1313 Beograd UP-1 broj 9047-37/98 od 6. januara 2004. godine prihvaćen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za davanje trosobnog stana u zakup na neodređeno vreme.

Rešenjem Stambene komisije Vojne pošte 1313 Beograd UP-1 broj 9047-40/98 od 26. januara 2004. godine dodeljen je podnosiocu ustavne žalbe u zakup na određeno vreme trosobni stan površine 80,48 m2 u garnizonu Beograd. U obrazloženju rešenja je navedeno da je navedeni stan dat u zakup na osnovu zahteva podnetog 10. decembra 2002. godine i zaključka od 6. januara 2004. godine.

Rešenjem Više stambene komisije Up-2 broj 91-4/2004 od 27. maja 2004. godine usvojena je žalba M.B. i poništeno, između ostalih, rešenje UP-1 broj 9047-40/98 od 26. januara 2004. godine. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da je podnosilac ustavne žalbe zaključio ugovor o otkupu stana u Sarajevu broj 3513-2566-4 od 12. februara 1992. godine, kao i da postoji akt broj 8/1-07-372-55/04 od 20. februara 2004. godine kojim se obaveštava Uprava za stambene poslove da je podnosiocu vraćen u posed stan u Sarajevu. Presudom Vrhovnog vojnog suda Up. 1305/04 od 28. oktobra 2004. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno rešenje od 27. maja 2004. godine. Rešenjem Više stambene komisije Up-2 broj 222-4/2004 od 8. decembra 2004. godine usvojena je žalba M.B. i poništeno rešenje prvostepenog organa od 26. januara 2004. godine.

Rešenjem Odseka za stažiranje Vojne pošte 1313 Beograd UP-1 broj 9047-75/98 od 22. septembra 2004. godine poništen je zaključak UP-1 broj 9047-40/98 od 6. januara 2004. godine, kojim je podnosiocu utvrđeno pravo na dodelu stana. Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem UP-2 broj 509/04 od 7. decembra 2004. godine. Presudom Vrhovnog suda Srbije U-V 2096/06 od 19. juna 2008. godine poništeno je drugostepeno rešenje. U izvršenju presude drugostepeni organ je rešenjem usvojio žalbu, ali je naveo da prvostepeni organ nije u obavezi da donese novi akt, jer je donet zaključak UP-1 broj 9047-131/98 od 19. aprila 2007. godine. Podnosilac je protiv ovog rešenja podneo tužbu, pa je Vrhovni sud Srbije doneo presudu U. 8690/08 od 8. oktobra 2009. godine kojom je tužba uvažena. Rešenjem drugostepenog organa UP-2 broj 509/2004 od 18. februara 2011. godine usvojena je žalba i poništeno prvostepeno rešenje od 22. septembra 2004. godine.

Zaključkom Odeljenja za stambene poslove Ministarstva odbrane UP-1 broj 9047-113/98 od 30. avgusta 2005. godine poništen je zaključak Vojne pošte 1313 Beograd UP-1 broj 9047-37/98 od 6. januara 2004. godine i rešenje broj 9047-75/98 od 22. septembra 2004. godine i prihvaćen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za dodelu zajma za kupovinu stambene zgrade ili stana površine 22,64 m2, na ime razlike u strukturi i površini između imajućeg i pripadajućeg stana.

Zaključkom Uprave za kadrove UP-1 broj 9047-131/98 od 19. aprila 2007. godine određeno je da prestaje pravo na stambeno obezbeđenje po zaključku od 30. avgusta 2005. godine i prihvaćen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za dodelu zajma za kupovinu stambene zgrade ili stana površine 31,64 m2, na ime razlike u strukturi i površini između imajućeg i pripadajućeg stana.

Rešenjem drugostepenog organa UP-2 broj 120/2007 od 4. juna 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena 10. maja 2007. godine protiv zaključka od 19. aprila 2007. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 19. juna 2007. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije. Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6432/07 od 19. juna 2008. godine poništeno je drugostepeno rešenje. U izvršenju presude drugostepeni organ je doneo rešenje UP-2 broj 120/2007 od 2. februara 2009. godine. Ovo rešenje je poništeno presudom Upravnog suda U. 28982/10 od 15. juna 2011. godine.

Zaključkom Odseka za utvrđivanje prava i podelu UP-1 broj 9047-131/98 od 10. decembra 2008. godine prestalo je pravo na stambeno obezbeđenje po zaključku Uprave za kadrove UP-1 broj 9047-113/98 od 30. avgusta 2005. godine i prihvaćen zahtev podnosioca za dodelu zajma za kupovinu stambene zgrade ili stana površine 31,64 m2 na ime razlike u strukturi i površini između imajućeg i pripadajućeg stana.

Protiv navedenog zaključka podnosilac je 30. decembra 2008. godine izjavio žalbu. Rešenjem drugostepenog organa UP-2 broj 120/2007 od 2. februara 2009. godine usvojena je žalba podnosioca i poništeno prvostepeno rešenje od 10. decembra 2008. godine. Presudom Upravnog suda U. 28982/10 od 15. juna 2011. godine poništeno je rešenje od 2. februara 2009. godine.

Zaključkom Grupe za utvrđivanje prava UP-1 broj 9047-226/1998 od 22. februara 2011. godine određeno je da prestaje pravo na stambeno obezbeđenje po zaključcima od 6. januara 2004. godine i 30. avgusta 2005. godine i prihvaćen je zahtev podnosioca za dodelu zajma za kupovinu stambene zgrade ili stana u iznosu koji odgovara površini 31,64 m2, na ime razlike u strukturi i površini između imajućeg i pripadajućeg stana.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 2167/06 od 25. juna 2008. godine uvažena je tužba podnosioca i poništeno rešenje Više stambene komisije Up-2 broj 222-4/2004 od 8. decembra 2004. godine, kojim je usvojena žalba M.B. i poništeno rešenje prvostepenog organa od 26. januara 2004. godine. U izvršenju presude donet je zaključak o prekidu postupka Up-2 broj 222-12/2004 od 7. aprila 2009. godine. Presudom Upravnog suda U. 9107/10 (2009) od 16. decembra 2010. godine uvažena je tužba podnosioca i poništen zaključak Više stambene komisije Up-2 broj 222-12/04 od 7. aprila 2009. godine. Rešenjem drugostepenog organa UP-2 broj 222-20/2004 od 1. marta 2011. godine usvojena je žalba M.B. i poništeno rešenje od 26. januara 2004. godine.

Podnosilac je 29. aprila 2011. godine podneo tužbu protiv drugostepenog rešenja od 1. marta 2011. godine, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 4847/11 od 12. septembra 2013. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je drugostepeni organ u svemu postupio u skladu sa presudom U. 9107/10 (2009) od 16. decembra 2010. godine; da je podnosilac po rešenju nadležnog organa Federacije Bosna i Hercegovina broj 23/6-372-5412/98 od 23. novembra 2000. godine nosilac stanarskog prava na stanu u Sarajevu, koje je doneto na osnovu podnetog zahteva podnosioca, a što se vidi iz akta Ministarstva odbrane Republike Srpske broj 8/1-07-372-55/04 od 20. februara 2004. godine i iz akta Uprave za stambena pitanja Kantona Sarajevo broj 23/6-372-5412/98 od 6. maja 2010. godine, na osnovu kojih dokaza je i donet zaključak Grupe za utvrđivanje prava UP-1 broj 9047-226/98 od 22. februara 2011. godine, kojim je prihvaćen zahtev podnosioca i dodeljen mu zajam za kupovinu stambene zgrade ili stana u iznosu koji odgovara površini 31,64 m2, na ime razlike u strukturi i površini između imajućeg trosobnog stana površine 73,36 m² u Sarajevu i pripadajućeg četvorosobnog stana.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Podnosilac ustavne žalbe u ustavnoj žalbi navodi da mu je poveđeno pravo na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da je osporeni upravnosudski postupak trajao od 26. januara 2004. godine, kada mu je rešenjem Stambene komisije Vojne pošte 1313 Beograd UP-1 broj 9047-40/98 dodeljen u zakup na određeno vreme trosobni stan površine 80,48 m2 u garnizonu Beograd, a da je okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 4847/11 od 12. septembra 2013. godine.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a krećući se u granicama tih razloga i navoda, Ustavni sud konstatuje da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu navedenog ustavnog prava započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u navedenom predmetu mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao više od devet godina.

Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je osporeni postupak trajao više od devet godina može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa i sudova koji vode postupak, odnosno upravni spor, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje bilo složeno.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da nadležni organi o njegovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, imajući u vidu da je reč o rešavanju stambenog pitanja.

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da su dugom trajanju osporenog postupka doprineli, kako upravni organi, tako i nadležni sudovi koji su odlučivali u upravnom sporu. U konkretnom slučaju, rešenjem od 26. januara 2004. godine podnosiocu je dodeljen u zakup na određeno vreme trosobni stan. Nakon toga su donete četiri odluke drugostepenog organa i vođena su četiri upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01 , od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, predstavka broj 17271/04 , od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud je, takođe, ocenio da se odlučivanje sudova koji su postupali u upravnim sporovima ne može oceniti efikasnim. Naime, o tužbi podnosioca podnetoj Vrhovnom vojnom sudu protiv drugostepenog rešenja od 8. decembra 2004. godine odlučeno je tek presudom Vrhovnog suda Srbije U. 2167/06 od 25. juna 2008. godine, dakle nakon više od tri i po godine. O tužbi podnosioca podnetoj Vrhovnom sudu Srbije 15. maja 2009. godine protiv zaključka o prekidu postupka odlučeno je presudom Upravnog suda od 16. decembra 2010. godine, dakle nakon više od jedne i po godine, dok je o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv konačnog upravnog akta od 1. marta 2011. godine odlučeno tek osporenom presudom od 12. septembra 2013. godine, dakle nakon dve i po godine.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svojim postupanjem nije doprineo trajanju postupka u kome je odlučivano o njegovom zahtevu za dodelu stana u zakup.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom suda povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud najpre ukazuje da rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba podnosioca kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Upravni sud je, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, odbio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovanu, dajući za svoju odluku ustavnopravno prihvatljive razloge. Upravni sud je odlučio o tužbi podnosioca na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja i da je drugostepeni organ uprave za svoju odluku dao potpune i detaljno iznete razloge. U upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu je utvrđeno da je podnosilac nosilac stanarskog prava na stanu u Sarajevu, da mu je dozvoljeno vraćanje u posed tog stana, kao i da je Grupa za utvrđivanje prava donela zaključak od 22. februara 2011. godine kojim je utvrđeno da podnosiocu prestaje pravo na stambeno obezbeđenje po zaključcima od 6. januara 2004. i 30. avgusta 2005. godine, a da se prihvata njegov zahtev za dodelu zajma za kupovinu stambene zgrade ili stana u iznosu koji odgovara površini 31,64 m2, na ime razlike u strukturi i površini između imajućeg trosobnog stana u Sarajevu i pripadajućeg četvorosobnog stana. Imajući u vidu navedeno, odnosno da je rešenje o dodeli stana u zakup od 26. januara 2004. godine doneto na osnovu zaključka od 6. januara 2004. godine, te napred izloženo, poništeno je i rešenje od 26. januara 2004. godine, te usvojena žalba drugog, zainteresovanog lica u predmetnoj upravnoj stvari. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u obrazloženju osporene presude u svemu prihvatio ovo stanovište drugostepenog organa.

Podnosilac ustavne žalbe, ponavljajući razloge već iznete u tužbi podnetoj protiv konačnog upravnog akta, zapravo traži da Ustavni sud ispita kako pravilnost primene prava, tako i pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. Ustavni sud konstatuje da je drugostepeno rešenje koje je doneto u upravnom postupku doneo nadležni organ, uz primenu merodavnih odredaba materijalnog prava. Zakonitost drugostepenog upravnog akta je bila predmet preispitivanja u upravnom sporu pred zakonom ustanovljenim sudom. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, iako svestan značaja koji je ovaj upravnosudski postupak imao za podnosioca ustavne žalbe, utvrdio da nema osnova da navode ustavne žalbe prihvati kao ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je ocenio da se navedeni osporeni akt zasniva na ustavnopravno prihvatljivom, nearbitrernom tumačenju merodavnog prava. Sa druge strane, Ustavni sud se ne može upuštati u ispitivanje pravilnosti činjeničnog stanja utvrđenog tokom upravnosudskog postupka, jer bi time prekoračio granice svoje nadležnosti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 1208/2008: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u upravnom sporu o pravu na stan
• Už 789/2008: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe u vezi sa stambenim obezbeđenjem i razumnim rokom
• Už 5501/2017: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 2795/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku