Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa obavezom plaćanja PDV-a

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu privrednog društva protiv presude Upravnog suda kojom je potvrđena obaveza plaćanja PDV-a. Navodi o zastarelosti i pogrešnoj prirodi usluga ocenjeni su kao neosnovani, a postupak pred Upravnim sudom kao pravičan.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8506/2022
29.05.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva “A.“ d.o.o. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2025. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva “A.“ d.o.o. Beograd izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 1657/18 od 3. juna 2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo “A.“ d.o.o. Beograd podnelo je Ustavnom sudu 21. jula 2022. godine, preko punomoćnika N. M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 1657/18 od 3. juna 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Ustavni sud Odlukom Už-3454/2010 od „31. oktobra“ 2013. godine utvrdio da je podnosiocu presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 5068/10 od 10. juna 2010. godine povređeno pravo na pravično suđenje i poništio navedenu presudu; da je u izvršenju navedene odluke Ustavnog suda doneto predmetno rešenje prvostepenog organa kojim je ponovo utvrđena istovetna poreska obaveza podnosioca; da je i u ponovnom postupku zanemareno drugačije činjenično stanje utvrđeno od strane drugostepenog organa i da nisu uvaženi stavovi Ustavnog suda i Upravnog suda.

Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da je u tužbi izjavljenoj protiv konačnog rešenja o utvrđivanju obaveze plaćanja poreza na dodatu vrednost istakao da je u pogledu utvrđivanja predmetne poreske obaveze nastupila apsolutna zastarelost, kao i da se utvrđivanje vrste, prirode i mesta pružanja usluge ne može zasnivati na eventualnim formalnim i sadržinskim nedostacima računa.

Prema navodima ustavne žalbe, Upravni sud nije imao u vidu da se „tok apsolutne zastarelosti ne prekida“, da na takvu zastarelost poreski organ pazi po službenoj dužnosti i da se podnosilac na nju nije mogao pozvati u toku postupka pred poreskim organom, budući da je nastupila nakon izjavljivanja žalbe.

U ustavnoj žalbi se, takođe, ističe: da se u konkretnom slučaju ne radi o institutu poreskog oslobođenja, već o slučaju kada izvršene usluge ne podležu plaćanju poreza na dodatu vrednost, jer su izvršene u inostranstvu; da je tu činjenicu drugostepeni organ utvrdio u rešenju od 29. jula 2008. godine; da se obaveza plaćanja poreza na dodatu vrednost može zasnivati isključivo na postojanju činjenica koje čine osnov za obračunavanje poreza, u skladu sa zakonom; da Upravni sud „ne razlikuje“ navedene institute ili uopšte nije razmatrao i cenio navode iznete u tužbi i upravnom postupku koji je prethodio njenom podnošenju.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalno odeljenje Beograd – Filijala Novi Beograd 1 broj 47-01294/2007-0131-050 od 29. decembra 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe je u postupku terenske kontrole obračunavanja i plaćanja poreza na dodatu vrednost (dalje u tekstu: PDV) za period od 1. januara 2005. do 31. decembra 2006. godine utvrđena obaveza plaćanja tog poreza u iznosima označenim u rešenju, sa zateznom kamatom i naložena uplata tih iznosa na odgovarajući račun javnih prihoda.

Prvostepeni organ je u obrazloženju rešenja konstatovao: da je radi otklanjanja utvrđenih nezakonitosti u obračunavanju i plaćanju PDV za navedeni period doneto rešenje broj 47-01294/2007-0131-010 od 11. oktobra 2007. godine; da je rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd broj 47-915/2007 od 29. jula 2008. godine odbijena žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv tog rešenja, a da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 5068/10 od 10. juna 2010. godine odbijena tužba podnosioca; da je Odlukom Ustavnog suda Už-3454/2010 od „31. oktobra“ 2013. godine usvojena ustavna žalba podnosioca izjavljena protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 5068/10 od 10. juna 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, poništena navedena presuda i određeno da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd broj 47-915/2007 od 29. jula 2008. godine; da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 17309/13 od 25. decembra 2014. godine poništeno rešenje Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd broj 47-915/2007 od 29. jula 2008. godine; da je rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Sektor za poreskopravne poslove i koordinaciju – Regionalno odeljenje za drugostepeni postupak broj 300-731-00-00480/2013-G1000 od 9. februara 2015. godine poništeno rešenje Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Novi Beograd 1 broj 47-01294/2007-0131-010 od 11. oktobra 2007. godine.

Prvostepeni organ je dalje naveo da je u ponovnom postupku kontrole utvrđeno: da je poreski obveznik matičnoj kompaniji „A.“ sa sedištem u Madridu pružao samo usluge „pronalaženja tržišta, odnosno kupaca“, te da je pružao usluge turističkim agencijama u Republici Srbiji uz naknadu, „koju (…) dobija iz inostranstva“ u okviru obavljanja delatnosti; da su te usluge predmet oporezivanja PDV, kao i usluge instaliranja sistema, obuke kadrova i omogućavanja rezervisanja; da je članom 12. stav 4. Zakona o porezu na dodatu vrednost (dalje u tekstu: Zakon) propisano da je, izuzetno, mesto prometa usluga za taksativno navedene usluge, mesto u kome primalac usluga obavlja svoju delatnost, ali da su u konkretnom slučaju jedini primaoci usluga turističke agencije u Republici Srbiji, te se ona smatra mestom prometa; da kako su u ispostavljenim fakturama izričito navedene naknade za rezervaciju, jasno je da se ne radi o marketinškim uslugama; da podnosilac ustavne žalbe nije ni u ponovnom postupku terenske kontrole dostavio specifikaciju usluga izvršenih u periodu kontrole, koja bi potvrdila da se radi o uslugama ekonomske propagande, odnosno koja sadrži detalje o vrsti usluga, utrošenom vremenu, imenima angažovanih stručnih lica i broju angažovanih ostalih radnika; da računi ispostavljeni stranim kompanijama u periodu od 1. marta 2005. do 1. februara 2006. godine ne sadrže vrstu, ni obim usluga, datum prometa dobara, kao ni napomenu o poreskom oslobođenju, protivno odredbama člana 42. stav 3. tač. 4), 5) i 9) Zakona; da računi ispostavljeni tim kompanijama u periodu od 1. februara 2006. do 30. novembra 2006. godine ne sadrže vrstu i obim usluga, kao ni napomenu o poreskom oslobođenju, protivno odredbama člana 42. stav 3. tač. 4) i 9) Zakona. Prvostepeni organ je, takođe, utvrdio da računi koje je poreski obveznik ispostavio „U.“ na ime naknade za korišćenje rezervacionog sistema ne sadrže napomenu o poreskom oslobođenju iz člana 42. stav 3. tačka 9) Zakona, niti poreski obveznik poseduje osnovnu potvrdu o poreskom oslobođenju i original službenog naloga za nabavku dobara i usluga i uvoz dobara bez PDV, suprotno članu 18. Pravilnika o načinu i postupku ostvarivanja poreskih oslobođenja kod PDV sa pravom i bez prava na odbitak prethodnog poreza. U pogledu računa ispostavljenih „C.“ iz Podgorice i agenciji „M.“ iz Nikšića, takođe na ime naknade za korišćenje rezervacionog sisitema, utvrđeno je da ti računi ne sadrže PIB izdavaoca računa, niti napomenu o poreskom oslobođenju, protivno članu 42. stav 3. tač. 1) i 9) navedenog zakona; da je taj organ razmotrio primedbe podnosioca ustavne žalbe na zapisnik od 31. avgusta 2015. godine, ali ih nije uvažio jer nije dostavljen nijedan dokaz koji bi uticao na drugačije rešenje te upravne stvari; da se podnosilac ne može pozivati na to da je istekao rok za čuvanje podataka unetih u poslovne knjige, imajući u vidu tok predmetnog postupka.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za drugostepeni poreski i carinski postupak – Odeljenje za drugostepeni poreski postupak broj 47-04-00849/2017-39 od 25. decembra 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja prvostepenog organa od 29. decembra 2015. godine. U obrazloženju rešenja drugostepenog organa konstatovano je da je podnosilac u žalbi, pored ostalog, naveo da je „blagovremeno po prvobitnom (poništenom) rešenju prvostepenog organa celokupan poreski dug već platio 2009. godine“. Drugostepeni organ je dalje naveo: da je u ponovnom postupku utvrđeno da je u ispostavljenim fakturama izričito naglašeno da se radi o naknadama za rezervaciju, što demantuje navode podnosioca da se radi o marketinškim uslugama koje on navodno obavlja za ino-partnera; da podnosilac u svakoj fazi postupka mora da u cilju ostvarivanja svojih prava čuva dokumentaciju sve do isteka roka zastarelosti; da posedovanje računa, samo po sebi, nije dokaz da su vršene usluge ekonomske propagande u kontrolisanom periodu, u situaciji kada nijedan račun ne sadrži specifikaciju izvršenih usluga, niti se poziva na specifikaciju ili broj ugovora iz kojih bi se konkretnije utvrdilo gde su izvršene usluge, ko je i kada učestvovao u promocijama, a nedostaju i podaci o broju učesnika, evaluaciji i drugim relevantnim podacima; da fakture koje je podnosilac ispostavio „U.“ ne sadrže napomenu o poreskom oslobođenju, niti su uz fakture priloženi potvrda nadležnog ministarstva i original službenog naloga, u skladu sa Zakonom. Polazeći od odredaba člana 3, člana 12. st. 1. i 2, člana 17. stav 1. i člana 23. stav 1. Zakona, drugostepeni organ je ocenio da obveznik PDV koji vrši promet usluga davanja informacija telefonskim putem, koje se odnose, pored ostalog, na rezervaciju proizvoda, tehničku podršku, nabavku, prodaju i dr, dužan da na naknadu, bez PDV, za promet tih usluga obračuna PDV po poreskoj stopi od 18% i da ga plati u skladu sa Zakonom, nezavisno od toga da li te usluge pruža licu koje ima sedište, odnosno prebivalište u Republici Srbiji ili ne. Donosilac drugostepenog rešenja je ocenio da na drugačiju odluku ne utiče činjenica da je podnosilac zaključio ugovor o pružanju marketinških usluga.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 1657/18 od 3. juna 2022. godine odbijena je kao neosnovana tužba koju je podnosilac ustavne žalbe podneo protiv navedenog drugostepenog rešenja Ministarstva finansija. U obrazloženju osporene presude je ocenjeno da je pravilno postupio tuženi organ kada je odbio žalbu podnosioca, jer je prvostepeni organ u ponovnom postupku obračunao PDV podnosiocu ustavne žalbe zbog toga što nije ispunio osnovne uslove propisane članom 42. stav 3. tač. 4. i 9. Zakona, budući da nije pružio adekvatne dokaze da se radi o uslugama oslobođenim od obračunavanja i plaćanja PDV, shodno odredbi člana 12. stav 3. tačka 4) podtačka 4. Zakona. Upravni sud je dalje naveo da je drugostepeni organ dao jasne razloge za svoju odluku, koje je u svemu kao pravilne prihvatio taj sud. U vezi sa prigovorom zastarelosti, Upravni sud je našao da on nije od uticaja na donošenje odluke, budući da podnosilac nije isticao taj prigovor u toku trajanja postupka utvrđivanja poreske obaveze, niti u žalbi izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog organa. Takođe je navedeno da, u smislu odredbe člana 114d Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, svaka radnja poreske uprave preduzeta protiv poreskog dužnika u cilju utvrđivanja i naplate poreza i sporednih poreskih davanja prekida tok zastarelosti. Upravni sud je naveo da je cenio ostale navode tužbe i našao da su isti neosnovani i bez uticaja na rešenje ove upravne stvari, iz razloga što su isticani u žalbi i ocenjeni u obrazloženju pobijanog rešenja kao neosnovani, iz razloga koje je u svemu kao potpune i pravilne prihvatio i taj sud.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja su i sledeće odredbe zakona i drugih propisa:

Odredbama člana 3. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS“, br. 84/04, 86/04-ispravka i 61/05) propisano je da su predmet oporezivanja PDV isporuka dobara i pružanje usluga koje poreski obveznik izvrši u Republici Srbiji uz naknadu, u okviru obavljanja delatnosti (tačka 1)) i uvoz dobara u Republiku (tačka 2)).

Saglasno odredbama člana 12. Zakona, mesto prometa usluga je mesto u kojem pružalac usluga obavlja svoju delatnost (stav 1.), a ako se promet usluga vrši preko poslovne jedinice, mestom prometa usluga smatra se mesto poslovne jedinice (stav 2.). Izuzetno od navedenih odredaba, mestom prometa usluga smatra se mesto u kojem primalac usluge obavlja delatnost ili ima poslovnu jedinicu za koju se pruža usluga, odnosno mesto u kojem primalac usluge ima sedište ili prebivalište (stav 3. tačka 4)), ako se radi o uslugama u oblasti ekonomske propagande (podtačka (4)) i obrade podataka i ustupanja informacija (podtačka (8)).

Odeljak VI Zakona (čl. 24. do 26.) sadrži odredbe o poreskom oslobođenju. Saglasno odredbi člana 24. stav 1. tačka 16) podtačka (2) Zakona, PDV se ne plaća na dobra i usluge namenjene za službene potrebe međunarodnih organizacija, ako je to predviđeno međunarodnim ugovorom.

Odredbama člana 42. stav 3. Zakona propisano je da račun naročito sadrži sledeće podatke: naziv, adresu i PIB obveznika - izdavaoca računa (tačka 1)); mesto i datum izdavanja i redni broj računa (tačka 2)); naziv, adresu i PIB obveznika - primaoca računa (tačka 3)); vrstu i količinu isporučenih dobara ili vrstu i obim usluga (tačka 4)); datum prometa dobara i usluga i visinu avansnih plaćanja (tačka 5)); iznos osnovice (tačka 6)); poresku stopu koja se primenjuje (tačka 7)); iznos PDV koji je obračunat na osnovicu (tačka 8)); napomenu o poreskom oslobođenju (tačka 9)).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Sud je konstatovao da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni.

Ustavni sud je dalje konstatovao da je Odlukom Už-3454/2010 od 25. septembra 2013. godine usvojio ustavnu žalbu privrednog društva “A.“ d.o.o. i utvrdio da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 5068/10 od 10. juna 2010. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje. S obzirom na zaključak iznet u pobijanom rešenju Ministarstva finansija – da usluge koje je podnosilac ustavne žalbe pružao kompaniji „A.“ sa sedištem u Madridu predstavljaju usluge u oblasti ekonomske propagande, obrade podataka i ustupanja informacija, Ustavni sud je našao da je u osporenoj presudi moralo biti ocenjeno da li se na promet tih usluga može u svemu primeniti odredba člana 42. stav 3. Zakona o obaveznoj sadržini računa, imajući u vidu odredbe Pravilnika o određivanju slučajeva u kojima nema obaveze izdavanja računa i o računima kod kojih se mogu izostaviti pojedini podaci („Službeni glasnik RS“, br. 105/04, 140/04 i 67/05).

Ispitujući da li su poštovane garancije pravičnog suđenja u upravnom postupku koji je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda koja je osporena ovom ustavnom žalbom, Ustavni sud je konstatovao da je rešenjem prvostepenog organa od 29. decembra 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe utvrđena poreska obaveza u istom iznosu kao u ranije donetom rešenju. Odluka prvostepenog organa obrazložena je, pored ostalog time, da su u konkretnom slučaju jedini primaoci usluga turističke agencije u Republici Srbiji, da su u ispostavljenim fakturama izričito navedene naknade za rezervaciju, te se ne radi o marketinškim uslugama i da podnosilac ni u ponovnom postupku nije dostavio specifikaciju usluga izvršenih u periodu kontrole, koja bi potvrdila da se radi o uslugama ekonomske propagande. Drugostepeni organ je u rešenju od 25. decembra 2017. godine prihvatio u svemu razloge prvostepenog organa i istakao da je obveznik PDV, koji telefonskim putem pruža, između ostalog, usluge rezervacije proizvoda, dužan da za promet tih usluga obračuna i plati PDV, nezavisno od toga da li te usluge pruža licu sa teritorije Republike Srbije i bez obzira na postojanje ugovora o pružanju marketinških usluga. Po nalaženju Ustavnog suda, bez osnova je tvrdnja podnosioca da je drugostepeni organ bio dužan da u postupku po žalbi izjavljenoj protiv novodonetog rešenja prvostepenog organa ostane na stanovištu o prirodi predmetnih usluga izraženom u svom rešenju od 29. jula 2008. godine, koje je poništeno presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 17309/13 od 25. decembra 2014. godine.

Ustavnom žalbom se ukazuje na to da se obaveza plaćanja poreza na dodatu vrednost ne može zasnivati na nedostacima u računima, već isključivo na postojanju činjenica koje čine osnov za obračunavanje poreza, u skladu sa zakonom. Ispitujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je Upravni sud u osporenoj presudi prihvatio zaključak prvostepenog i drugostepenog organa da podnosilac kompaniji „A.“ sa sedištem u Madridu nije pružao usluge ekonomske propagande. Stoga se, po oceni Suda, podnosilac ne može pozivati na to da mu je zbog nedostataka u računima PDV obračunat na usluge koje nisu predmet obračunavanja PDV.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, navodi da je u tužbi istakao da je u pogledu utvrđivanja predmetne poreske obaveze nastupila apsolutna zastarelost, a da Upravni sud nije imao u vidu da se „tok apsolutne zastarelosti ne prekida“ i da se podnosilac na nju nije mogao pozvati u toku postupka pred poreskim organom, budući da je nastupila nakon izjavljivanja žalbe.

Ustavni sud je konstatovao da je odredbama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Službeni glasnik RS“, br. 80/02, 84/02-ispravka, 23/03-ispravka, 70/03, 55/04-ispravka, 61/05, 85/05-dr. zakon, 62/06, 63/06-ispravka, 61/07, 20/09, 72/09-dr. zakon, 53/10, 101/11, 2/12-ispravka, 93/12, 47/13, 108/13, 68/14, 105/14 i 91/15-autenično tumačenje) propisano: da poreska obaveza prestaje, pored ostalog, naplatom poreza (član 23. stav 1. tačka 1)); da pravo Poreske uprave na utvrđivanje i naplatu poreza zastareva za pet godina od dana kada je zastarelost počela da teče (član 114. stav 1.); da zastarelost prava na utvrđivanje poreza počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je trebalo utvrditi porez (član 114. stav 2.); da zastarelost prava na povraćaj i refundaciju poreza počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je poreski obveznik stekao to pravo (član 114a stav 2.); da pravo na utvrđivanje, naplatu, povraćaj i refundaciju poreza uvek zastareva u roku od deset godina od isteka godine u kojoj je porez trebalo utvrditi ili naplatiti, odnosno u kojoj je izvršena preplata (član 114ž stav 1.); da zastarelost prava Poreske uprave na utvrđivanje i naplatu poreza ne teče za vreme od pokretanja upravnog spora do pravosnažnosti sudske odluke (član 114z stav 1. tačka 1)); da se vreme trajanja zastoja zastarelosti iz stava 1. ovog člana ne računa u rok za zastarelost (član 114z stav 2.).

Polazeći od navedenih odredaba zakona, a imajući u vidu činjenice utvrđene u ovom ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se neosnovano ukazuje na na to da je nastupila apsolutna zastarelost u predmetnom poreskom postupku, budući da je poreska obaveza podnosioca ustavne žalbe nastala u periodu od 2005. do 2007. godine, a utvrđena 2007. godine. S obzirom na navode samog podnosioca ustavne žalbe da je „ceo poreski dug plaćen 2009. godine“, Sud je ocenio da je poreska obaveza podnosioca prestala te godine naplatom poreza. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je poreski akt kojim je podnosiocu utvrđena poreska obaveza poništen, ali da podnosilac nije stekao pravo na povraćaj poreza, već je u ponovnom postupku utvrđena njegova poreska obaveza u istom iznosu.

Iz navedenih razloga Ustavni sud nalazi da nije od uticaja na drugačije odlučivanje ocena Upravnog suda izneta u osporenoj presudi, da je u konkretnom slučaju došlo do prekida roka zastarelosti u smislu odredbe člana 114d Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, prema kojoj svaka radnja poreske uprave preduzeta protiv poreskog dužnika u cilju utvrđivanja i naplate poreza i sporednih poreskih davanja prekida tok zastarelosti.

Ustavni sud je, polazeći od navedenog, utvrdio da osporenim aktom podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23).

6. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa obavezom plaćanja PDV-a

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti