Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu, nalazeći da Vrhovni sud Srbije nije povredio pravo na pravno sredstvo. Zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke protiv presude Vrhovnog suda nije dozvoljen po tada važećem zakonu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi “Green card” d.o.o Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba “Green card” d.o.o Beograd izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Uvp. I 66/09 od 2. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. “Green card” d.o.o Beograd podnelo je 5. juna 2009. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Uvp. I 66/09 od 2. aprila 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 1858/07 od 23. oktobra 2008. godine podneo žalbu, odnosno zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, kojim je tražio da veće Vrhovnog suda Srbije od devet sudija meritorno odluči; da je u postupku odlučivanja Vrhovni sud Srbije „odbio da osnuje predmet po žalbi“, već je „osnovao predmet i označio ga kao zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, a zatim je taj zahtev odbacio kao nedozvoljen“; da je na navedeni način Vrhovni sud Srbije „zauzeo stav“ da tužilac nema pravo da uloži ni žalbu ni zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke i tako odlučio da tužilac nema pravo ni na jedno pravno sredstvo. Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporeno rešenje i da naloži Vrhovnom sudu Srbije da o izjavljenoj žalbi javno raspravi i meritorno odluči. Takođe, traženo je da Ustavni sud odloži sprovođenje izvršenja osporenog rešenja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Uvp. I 66/09 od 2. aprila 2009. godine i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 1858/07 od 23. oktobra 2008. godine odbijena je tužba tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe protiv rešenja guvernera Narodne Banke Srbije G. 4091 od 2. marta 2007. godine. Protiv ove presude podnosilac je, pozivajući se na odredbe člana 29. stav 2. Zakona o uređenju sudova i člana 18. Zakona o upravnim sporovima, izjavio žalbu, odnosno zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, navodeći: da je ožalbenom presudom Vrhovnog suda Srbije na najgrublji način povređen zakon, odnosno odredbe člana 146, člana 175. stav 1. tačka 4) i člana 176. stav 2. Zakona o osuguranju, kao i odredba člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Narodnoj banci Srbije; da su ožalbenom presudom povređena načela iz čl. 5, 8. i 10. Zakona o opštem upravnom postupku; da ukoliko Vrhovni sud Srbije smatra da tužilac u konkretnom slučaju ne može da izjavi žalbu, da tužilac predlaže da sud izjavljenu žalbu „tretira“ kao zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke; da tužilac predlaže da veće od devet sudija Vrhovnog suda Srbije ukine presudu Vrhovnog suda Srbije U. 1858/07 od 23. oktobra 2008. godine i preinači je tako što će tužbu tužioca uvažiti i poništiti rešenje guvernera Narodne banke Srbije G. 4091 od 2. marta 2007. godine.
Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Uvp. I 66/09 od 2. aprila 2009. godine odbačen ja zahtev tužioca za vanredno preispitivanje sudske odluke. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je: da je u postupku prethodnog ispitivanja podnetog zahteva Vrhovni sud Srbije našao da isti nije dozvoljen; da se zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke može podneti tom sudu samo protiv pravnosnažene odluke suda čija nadležnost u upravnom sporu nije određena za celu teritoriju republike članice, u skladu sa odredbom člana 18. stav 2. Zakona o upravnim sporovima; da se u konkretnom slučaju zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke podnosi protiv presude Vrhovnog suda Srbije čija je nadležnost u upravnom sporu određena za celu teritoriju Republike Srbije, pa je predmetni zahtev nedozvoljen u smislu citirane odredbe.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu ustavnom žalbom poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).
Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik SRJ“, broj 46/96), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenog rešenja, bilo je propisano: da se protiv odluke donesene u upravnom sporu žalba može izjaviti samo ako je to predviđeno zakonom u određenim stvarima, da protiv pravnosnažne odluke suda čija nadležnost u upravnom sporu nije određena za celu teritoriju republike članice stranka može podneti vrhovnom sudu u republici članici zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke zbog povrede materijalnog prava ili zbog povrede pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na rešenje stvari, kao i da se ovaj zahtev ne može podneti u stvarima u kojima je zakonom dozvoljena žalba (član 18.); da nadležni sud rešava o zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke i o zahtevu za zaštitu zakonitosti, po pravilu, u nejavnoj sednici, a pobijanu odluku ispituje samo u granicama zahteva (član 48.); da presudom kojom navedene zahteve uvažava, nadležni sud može ukinuti ili preinačiti sudsku odluku protiv koje je podnesen zahtev, kao i da ako nadležni sud ukine sudsku odluku, predmet vraća sudu čija je odluka ukinuta, koji je dužan da izvede sve procesne radnje i da raspravi pitanja na koja mu je ukazao sud koji je rešavao o zahtevu (član 49. st. 2. i 3.); da se na pitanja u postupku po žalbi shodno primenjuju odredbe čl. 44. do 49. ovog zakona.
Odredbama Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05 i 46/06), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenog rešenja, bilo je propisano da je Vrhovni sud Srbije najviši sud u Republici Srbiji (člana 11. stav 1.).

5. Analizirajući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom odlukom nisu povređena navedena ustavna prava.

Naime, iz navedenih odredba merodavnog Zakona o upravnim sporovima proizlazi da su u upravnom sporu bila predviđena dva pravna sredstva – žalba, samo ako je to predviđeno zakonom u određenim stvarima, i zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, samo protiv pravnosnažne odluke suda čija nadležnost u upravnom sporu nije bila određena za celu teritoriju republike članice i ukoliko žalba u toj pravnoj stvari nije dozvoljena zakonom. S druge strane, saglasno odredbama člana 20. navedenog zakona, javnom tužiocu je stajao na raspolaganju zahtev za zaštitu zakonitosti protiv odluke suda koji u upravnom sporu nije sud najviše instance, ali i protiv odluke veća suda koji je sud najviše instance, u kom slučaju je o zahtevu odlučivalo, saglasno odredbi člana 29. Zakona o uređenju sudova iz 2001. godine, veće Vrhovnog suda Srbije od sedam sudija.
U konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da je osporenim rešenjem odbačen zahtev za vanredno preispitivanje odluke Vrhovnog suda, kao vanredno pravno sredstvo u upravnom sporu. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu ustavne odredbe kojima je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.), odnosno da zakonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita (član 198. stav 2. Ustava). Iz navedenih odredaba Ustava sledi da je zaštita prava i na zakonu zasnovanih interesa građana Srbije obezbeđena dvostepenošću u odlučivanju (član 36. stav 2.), odnosno sudskom kontrolom rada uprave (član 198. stav 2.). Osporeno rešenje se, međutim, ne odnosi na navedene Ustavom utvrđene situacije redovnog dvostepenog odlučivanja u upravnom postupku i odlučivanja o tužbi u upravnom sporu, već na odbacivanje vanrednog pravnog sredstva izjavljenog protiv presude Vrhovnog suda Srbije, donete u upravnom sporu vođenom protiv konačnog upravnog akta, protiv koje se to pravno sredstvo, saglasno zakonu, nije moglo izjaviti.

U pogledu navoda podnosioca o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, imajući u vidu napred navedeno, ocenio da je osporena odluka zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava, kao i da je Vrhovni sud Srbije dao jasne razloge za svoju odluku, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, te da je tvrdnja podnosioca o povredi istaknutog Ustavom zajemčeniog prava zapravo samo izraz subjektivne ocene podnosioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava, a ne pravno utemeljena tvrdnja o njegovoj povredi.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nisu povređena prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčena čl. 32. i 36. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu u celini.
Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustani sud je odlučio kao u izreci..

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti