Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao 18 i po godina. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8521/2014
02.03.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . C . iz Pridvorice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. marta 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. C . i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lebanu u predmetu I. 8293/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Lebanu I. 405/96) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. C . iz Pridvorice je, 24. novembra 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lebanu u predmetu I. 8293/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je na osnovu predloga za izvršenje podnosioca kao izvršnog poverioca, Opštinski sud u Lebanu doneo rešenje o izvršenju 23. maja 1996. godine; da izvršni sud nije postupao redovno u postupku izvršenja, već je nakon 18 godina od donošenja rešenja o izvršenju naložio podnosiocu da predlog za izvršenje uredi, odnosno upodobi sa izvršnom ispravom; da je rešenjem Osnovnog suda u Lebanu I. 8293/10 od 11. avgusta 2014. godine odbačen kao neuredan predlog za izvršenje, a rešenjem veća istog suda I. 115/14 od 15. oktobra 2014. godine potvrđeno je prvostepeno rešenje o odbačaju predloga za izvršenje; da mu je zbog dužine trajanja postupka izvršenja u kome podnosilac nije namirio svoje potraživanje, već je izvršenje okončano odbacivanjem predloga za izvršenje, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Lebanu I. 8293/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustvnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, kao izvršni poverilac, 20. maja 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Lebanu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika S.N, radi duga, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskom suda u Lebanu P. 306/96 od 11. marta 1996. godine, i to popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika.

Rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Lebanu I. 405/96 od 23. maja 1996. godine određeno je predloženo izvršenje.

Izvršni sud je 12. avgusta 1998. godine bezuspešno pokušao da izvrši popis pokretnih stvarni izvršnog dužnika, imajući u vidu da u stanu dužnika nisu nađene stvari koje mogu biti predmet izvršenja.

Podnosilac je 31. oktobra 2008. godine podneo pritužbu na rad Opštinskog suda u Lebanu, a zatim je 5. februara 2009. godine podneo urgenciju izvršnom sudu tražeći sprovođenje izvršnog postupka.

Izvršni sud je 19. marta 2009. godine ponovo bezuspešno pokušao da izvrši popis pokretnih stvari izvršnog dužnika i sud je obavestio podnosioca zaključkom I. 76/09 od 19. marta 2009. godine da u stanu izvršnog dužnika nisu nađene stvari koje mogu biti predmet izvršenja.

Podnosilac je zatim 28. aprila 2009. godine predložio izvršnom sudu promenu sredstava izvršenja, i to da se izvršenje sprovede na nepokretnosti izvršnog dužnika i rešenjem Opštinskog suda u Lebanu I. 309/09 od 26. maja 2009. godine određeno je izvršenje na nepokretnosti izvršnog dužnika.

Izvršni sud je 3. decembra 2012. godine tražio od Poreske uprave Lebane da dostavi izveštaj o vrednosti nepokretnosti kako bi bilo zakazano ročište za njenu prodaju i Poreska uprava je 24. januara 2013. godine dostavila sudu traženi izveštaj o proceni nepokretnosti. Zaključkom Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Lebanu I. 8293/10 od 12. jula 2013. godine utvrđena je vrednost nepokretnosti izvršnog dužnika.

Zaključkom Osnovnog suda u Lebanu I. 8293/10 od 3. juna 2014. godine vraćen je izvršnom poveriocu predlog za izvršenje podnet 20. maja 1996. godine radi ispravke i dopune, tako što će predlog za izvršenje biti upodobljen sa izvršnom ispravom i navedeno je da ukoliko se ispravan i dopunjen predlog za izvršenje ne vrati sudu u određenom roku, smatraće se da je isti povučen, a ako se vrati bez ispravke i dopune, biće odbačen. U obrazloženju zaključka je navedeno da predlog za izvršenje nije uredan jer nije u skladu sa izrekom izvršne isprave, odnosno presude P. 306/96 od 11. marta 1996. godine, te je potrebno da se predlog za izvršenje uredi i da se upodobi sa izvršnom ispravom kako bi se moglo sprovesti izvršenje.

Rešenjem Osnovnog suda u Lebanu I. 8293/10 od 11. avgusta 2014. godine odbačen je predlog za izvršenje kao neuredan i ukinute su sve sprovedene radnje iz razloga što podnosilac nije postupio po zaključku izvršnog suda od 3. juna 2014. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Lebanu Ipv. I. 115/14 od 15. oktobra 2014. godine odbijen je kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca izjavljen protiv rešenja Osnovnog suda u Lebanu I. 8293/10 od 11. avgusta 2014. godine, i potvrđeno je isto rešenje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanja postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset godina i sedam meseci tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja predloga za izvršenje – 20. aprila 1996. godine, pa do pravnosnažnog okončanja izvršnog postupka

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnom izvršnom postupku, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ocenio da trajanje izvršnog postupka od 18 i po godina ne može biti opravdano ni jednim od činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. Pri tome, treba imati u vidu da izvršni postupak predstavlja zakonom uređen postupak u kome poverioci na prinudan način ostvaruju potraživanja utvrđena izvršnim ispravama, te su i ranije važeći Zakon o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), kao i nakon toga donet Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjivao od 17. septembra 2011. godine, propisivali izuzetno kratke rokove za preduzimanje procesnih radnji, kako bi se obezbedila delotvorna sudska zaštita navedenih prava poverioca, ali i kako se dužnik i drugi učesnici u postupku ne bi izlagali nepotrebnim troškovima.

Bitna karakteristika izvršnog postupka je njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno ponašanje sve do okončanja izvršnog postupka, te je sud nadležan hitno da preduzima sve radnje koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanja izvršnog postupka, što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj.

Po oceni Ustavnog suda, nadležni izvršni sud nije redovno i delotvorno postupao i nije preduzeo sve zakonske mere i radnje koje bi doprinele okončanju izvršnog postupka u razumnom roku.

Naime, nakon više od dve godine od donošenja rešenja o izvršenju, izvršni sud je preduzeo prvu radnju u postupku i pokušao da izvrši popis pokretnih stvari izvršnog dužnika. Od tada, u daljem periodu od deset godina i izvršni sud i podnosilac su bili potpuno pasivni i nisu preduzeli nijednu radnju u predmetnom postupku. Zatim je nakon navedenog desetogodišnjeg perioda potpune nazainterenovanosti za tok postupka, podnosilac podneo prigovor na rad izvršnog suda zbog nesprovođenja izvršenja, a zatim i urgenciju kojom je tražio sprovođenje postupka. Nakon navedenih urgencija, izvršni sud je bezuspešno pokušao da izvrši popis pokretnih stvari izvršnog dužnika, pa je zaključkom obavestio podnosioca da u stanu izvršnog dužnika nisu nađene stvari koje bi mogle biti predmet izvršenja. Zatim je, na zahtev podnosioca, izvršni sud odredio promenu sredstava izvršenja, i to na nepokretnosti izvršnog dužnika.

Dalje, izvršni sud je tražio od Poreske uprave izveštaj o vrednosti nepokretnosti i doneo je zaključak kojim je utvrđena vrednost nepokretnosti. Zatim je izvršni sud posle 18 godina od donetog rešenja o izvršenju i nakon pet godina od donošenja rešenja o promeni sredstava izvršenja, tražio od izvršnog poverioca da upodobi predlog za izvršenje koji je podnet još 20. maja 1996. godine sa izvršnom ispravom, te je zbog nepostupanja poverioca po tom nalogu, odbacio predlog za izvršenje kao neuredan.

Po oceni Suda, dužina trajanja predmetnog postupka od 18 i po godina u kome izvršni sud deset godina nije preduzeo nijednu izvršnu radnju, a zatim je nakon 18 godina od donetog rešenja o izvršenju našao da predlog za izvršenje nije uredan, odnosno da nije upodobljen sa izvršnom ispravom, se, po merilima ovog suda, kao i po praksi i kriterijumima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, smatra njegovim prekomernim trajanjem u značajnoj meri.

Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe doprineo dužini trajanja izvršnog postupka jer je deset godina bio potpuno bio pasivan i nije pokazivao bilo kakvo interesovanje za sprovođenje izvršenja. Ustavni sud nalazi da predmetni sudski postupak nije bio posebno složen, a predmet postupka bio je od materijalnog značaja za podnosioca.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Lebanu u predmetu I. 8293/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Lebanu I. 405/96), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti