Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 13 godina. Zbog značajnih perioda neaktivnosti prvostepenog suda, podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. S . iz Inđije , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 137/16 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 439/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. S . iz Inđije je, 10. novembra 2016. godine, preko punomoćnika N. J , advokata iz Inđije, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 137/16 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 439/03).

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno naveo hronološki tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći da je tužilac M. B. 19. septembra 2003. godine podneo tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, radi isplate , da je prvostepena presuda doneta nakon deset godina od podnete tužbe a da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2004/16 od 20. septembra 2016. godine, te mu je zbog dužine trajanja postupka od 13 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 137/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M. B. je 19. septembra 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Inđiji protiv tuženih - podnosioca ustavne žalbe, D. S. i Preduzeća „V.“, d.o.o. iz Inđije, radi isplate. Predmet je dobio broj P. 439/03.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano 13 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušan je veći broj svedoka, izvršeno je veštačenje od strane određenog sudskog veštaka građevinske struke, saslušan je veštak, izvršeno je suočenje između svedoka, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok deset ročišta nije bilo održano, i to: četiri iz procenih razloga, dva zbog odsustva tužioca, jedno na saglasan predlog punomoćnika stranaka zbog pokušaja mirnog rešenja spora, što je dovelo do prekida postupka u trajanju od deset meseci, jedno zbog štrajka advokata, a dva jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da u periodima od 26. maja 2005. do 23. novembra 2006, od 2. septembra 2009. do 6. decembra 2011 . i od 5. februara 2013. do 1. aprila 2014. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Rešenjem Opštinskog suda u Inđiji P. 439/03 od 11. februara 2008. godine prekinut je postupak na saglasan predlog punomoćnika stranaka, radi pokušaja mirnog rešenja spora , a 31. decembra 2008. godine tužilac je tražio nastavak postupka i postupak je zatim nastavljen.

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 651/10 od 7. jula 2014. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obavežu da tužiocu solidarno plate iznos od 518.375,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15. jula 2002. godine do isplate i nakade mu troškove postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4026/14 od 6. novembra 2014. godine usvojena je žalba tužioca, presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 651/10 od 7. jula 2014. godine je ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je pet ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, i izvršeno je suočenje između stranaka.

Na ročištu od 9. juna 2015. godine punomoćnik tužioca i tužilac nisu prisustvovali a nisu opravdali svoj izostanak i r ešenjem Osnovnog suda Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 880/14 od 9. juna 2015. godine utvrđeno je da je tužba povučena.

Rešenjem Osnovnog suda – Sudska jedinica u Inđiji P. 880/14 od 9. novembra 2015. godine usvojen je predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje i stavljeno je van snage rešenje tog suda P. 880/14 od 9. juna 2015. godine kojim je utvrđeno da je tužba povučena.

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 137/16 od 10. februara 2016. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezani su tuženi da solidarno tužiocu izvrše povraćaj iznosa od 337.042,90 dinara koji je naplaćen bez osnova, sa zakonskom zateznom kamatom od 15. jula 2002. godine do isplate, kao i da mu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 247.541,58 dinara, dok je u preostalom delu odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu od presuđenog pa do traženog iznosa od 512.382,35 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2004/16 od 20. septembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su žalbe parničnih stranaka i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 137/16 od 10. februara 2016. godine; u stavu drugom izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni list SFRJ “, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ “, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku ( član 10.) ; da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe protiv podnosioca – 19. septembra 2003. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 20. septembra 2016. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od 13 godina predstavlja njegovo nerazumno dugo tr ajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je p retežan doprinos nerazumno dugom trajanj u postupka dao prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon skoro 11 godina od podnete tužbe. Takođe, taj sud je imao i tri perioda potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište, i to: prvi period u trajanju od godinu i po dana – od 26. maja 2005. do 23. novembra 2006. godine, drugi period u trajanju od preko dve godine – od 2. septembra 2009. do 6. decembra 2011. godine i treći period u trajanju od više od godinu dana – od 5. februara 2013. do 1. aprila 2014. godine.

Međutim, ostali postupajući sudovi su efikasno postupali i odlučivali su u redovnim rokovima . Tako je prvi žalbeni postupak trajao samo četiri meseca, ponovni prvostepeni postupak je trajao godinu dana i tri meseca, dok je drugi po redu žalbeni postupak, kojim je parnica pravnosnažno okončana, trajao sedam meseci.

Ustavni sud ukazuje da se prekid postupka u trajanju od deset meseci ne može staviti na teret postupajućem sudu.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka, jer je na saglasan predlog punomoćnika stranaka postupak prekinut radi pokušaja mirnog rešavanja spora i taj prekid je trajao deset meseci.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak u određenoj meri bio složen jer je na strani parničnih stranaka učestvovalo više lica i postupajući sud je tokom postupka, a pre odlučivanja, morao da razjasni kompleksna činjenična pitanja, ali ni ta složenost spora ne može biti opravdanje za ukupno trajanje parnice od 13 godina u kojoj je prva meritorna odluka doneta nakon 11 godina od podnete tužbe.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 137/16 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 439/03), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik PC”, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15- dr. zakon i 103/15) , u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, u koji se ne računa period od deset meseci kada je postupak bio prekinut zbog pokušaja mirnog rešenja spora, a što se ne može staviti na teret postupajućem sudu, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. - MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnosti postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.