Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu privrednog društva i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da je revizijski sud proizvoljno zaključio o pravnoj samostalnosti društva u periodu relevantnom za sticanje besplatnih udela, čime je povređeno pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8524/2018
08.02.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás) i dr Vladan Petrov, članovi Veća u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „K.“ DOO Veliki Crljeni, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. februara 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „K.“ DOO Veliki Crljeni i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 1/2017 od 18. maja 201 7. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 1/2017 od 18. maja 2017. godine i određuje da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4884/15 od 24. marta 2016. godine.

3. Odbacuje se predlog za odlaganje izvršenja presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 1/2017 od 18. maja 2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „K.“ DOO Veliki Crljeni izjavilo je Ustavnom sudu, 18. jula 2018. godine , preko punomoćnika M. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu 14. septembra 2018. godine, protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 1/2017 od 18. maja 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku pravnu zaštitu i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32 . stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi i njenoj dopuni , pored ostalog, navodi: da je osporenom presudom, Vrhovni kasacioni sud prihvatio odlučivanje o reviziji tužilaca i preinačio drugostepenu presudu, tako što je usvojio eventualni tužbeni zahtev i obavezao tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, da tužiocima isplati određene iznose po osnovu naknade štete nastale uskraćivanjem prava na sticanje udela bez naknade; da je tuženi bio tužen od strane 135 tužilaca u 57 sporova i da su svi ti postupci bili okončani, tako što su tužbeni zahtevi pravnosnažno odbijeni kao neosnovani (ili povlačenjem tužbi); da je ovo jedini spor koji je okončan usvajanjem eventualnog tužbenog zahteva, te da postoji još jedna parnica (sa 18 tužilaca) koja se vodi po eventualnom tužbenom zahtevu za naknadu štete nastale uskraćivanjem prava na sticanje udela bez naknade; da u prilog svojim tvrdnjama podnosilac dostavlja i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Prev. 189/2016 od 24. novembra 2016. godine, kojim nije dozvoljena posebna revizija tužilaca povodom istog pravnog pitanja; da je do povrede prava na pravično suđenje, došlo zbog toga što je revizijski sud presudio suprotno izvedenim dokazima, nalazeći da tuženo društvo, u kome su tužioci bili zaposleni, nije gubilo svoju samostalnost, te stoga tužioci imaju pravo na sticanje udela bez naknade saglasno uputstvu tuženog za primenu odluke o izdavanju udela tuženog. Predložio je da Sud usvoji ustavnu žalbu i odloži izvršenje osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Presudom Privrednog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 2515/2010 od 2. juna 2015. godine, u stavu I izreke, odbijen je u celosti prim arni zahtev tužilaca (njih 20) kojim su tražili da se poništi Odluka – Uputstvo tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, za primenu odluke o izdavanju udela tuženog broj 869/2 od 18. februara 2009. godine, kao i da se utvrdi da tužioci imaju pravo na sticanje udela bez naknade, po osnovu godina radnog staža kod tuženog, čija je ukupna nominalna vrednost 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti za svaku punu godinu radnog staža ostvarenu kod tuženog, po zvaničnom kursu na dan objavljivanja javnog poziva za upis udela; u stavu II izreke odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužilaca da se utvrdi da je ništava Odluka – Uputstvo tuženog za primenu Odluke o izdavanju udela tuženog br oj 869/2 od 18. februara 2009. godine; u stavu III izreke usvojen je eventualni tužbeni zahtev tužilaca i obavezan je tuženi da im nadoknadi štetu nastalu uskraćivanjem prava na sticanje udela bez naknade tužiocima sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; i stavu IV izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 4884/15 od 24. marta 2016. godine, u stavu I izreke, preinačena je presuda Privrednog suda P. 2515/10 od 2. juna 2015. godine u st. III i IV izreke i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog da tužiocima naknadi štetu nastalu uskraćivanjem prava na upis prava na sticanje udela bez naknade; stavom II izreke obavezani su tužioci da tuženom na ime naknade troškova drugostepenog postupka solidarno isplate iznos od 93.700 dinara; stavom III izreke odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka ; stavom IV izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđeno je rešenje Privrednog suda P. 2515/10 od 9. novembra 2015. godine. U obrazloženju presude , pored ostalog , je navedeno: da su do 26. jula 1982. godine, pravni prethodnici tuženog poslovali kao samostalni privredni subjekti i da navedeni period nije sporan, budući da je tuženi za navedeni period priznao pravo tužiocima na upis udela bez naknade bivšim zaposlenim; da je nakon 1982. godine tuženi poslovao u sastavu Složene organizacije udruženog rada R . „K .“ n.sol.o do dana brisanja navedene složene organizacije udruženog rada, a zatim kao deo JP „E .“ sa p.o. Beograd koje je preuzelo prava i obaveze Složene organizacije udruženog rada; da je tuženi nakon brisanja JP „E.“ sa p.o. Beograd usled osnivanja JP „E. S .“ sa p.o. Beograd, poslovao kao deo navedenog sistema, budući da je bio deo JP R. „K .“ sa p.o. koje je osnovano od strane JP „E. S .“ sa p.o. Beograd; da se iz navedenog ukazuju osnovanim navodi žalbe da tuženi u periodu nakon 1982. godine nije bio posebno pravno lice, već je poslovalo u okviru navedenih pravnih lica; da je tuženi samostalni privredni subjekt postao tek 2004. godine, osnivanjem od strane osnivača „E . S .“ JP R. „K .“; da su zbog navedenog osnovani navodi žalbe da je tuženi u spornom periodu poslovao kao organizacioni deo JP „E. S .“, odnosno njegovih pravnih prethodnika, zbog čega tužioci za period od 1982. do 2004. godine ne mogu smatrati bivšim zaposlenima tuženog kao subjekta privatizacije u smislu odredaba Zakona o privatizaciji.

Vrhovni kasacion i sud , tročlano veće, done lo je osporenu presudu Prev. 1/2017 od 18. maja 2017. godine, kojom je, u stavu I izreke, prihvaćeno odlučivanje o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž.4884/15 od 24. marta 2016 godine; u stavu II izreke preinačena je presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 4884/15 od 24. marta 2016. godine u st . I i II i presuđeno tako što je odbijena kao neosnovana žalba tuženog , pa je potvrđena presuda Privrednog suda P. 2515/10 od 2. juna 2015. godine u st. III i IV izreke, dok je odbijen kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka ; u stavu III izreke obavezan je tuženi da tužiocima plati troškove revizijskog postupka. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da su tužioci izjavili posebnu reviziju protiv drugostepene presude, ukazujući na bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava; da je izjašnjavajući se o dozvoljenosti posebne revizije, Privredni apelacioni sud smatra o da su ispunjeni uslovi iz odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da se radi o primeni odredaba Zakona o privatizaciji koje regulišu pitanja prenosa zaposlenima dela kapitala subjekta privatizacije, kao i odredaba Zakona o pravu na besplatne akcije, te je mišljenja da se, u konkretnom slučaju , radi o pravnom pitanju od opšteg interesa; da imajući u vidu da tužioci ukazuju na povredu prava po osnovu rada kao i prava na socijalnu sigurnost i prava na imovinu, to po nalaženju Privrednog apelacionog suda , postoji potreba da Vrhovni kasacioni sud razmotri navedeno pitanje kao i pravilnost primene materijalnog prava; da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio predlog Privrednog apelacionog suda za odlučivanje o reviziji tužilaca kao izuzetno dozvoljenoj, pa je ispitao pobijanu presudu u skladu sa odredbom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službenih glasnik PC“, br. 125/04 i 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. Zakona o parničnom postupku („Službenih glasnik PC“, br. 72/11 i 55/14) i utvrdio da je revizija tužilaca osnovana; da u postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9 ) Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti bitne povrede iz tačke 12. ovog člana na koju revidenti neosnovanu ukazuju; da pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati njena zakonitost i pravilnost. Dalje je navedeno iz činjeničnog stanja proizlazi: da je tuženi na sednici skupštine 17. novembra 2008. godine doneo Odluku o izdavanju udela tuženog, tako što će zaposleni i bivši zaposleni, u skladu sa Zakonom o privatizaciji, steći bez naknade do 15% državnog kapitala tuženog i to državljani Republike Srbije sa najviše 35 godina staža, prema nominalnoj vrednosti od 200 evra u dinarskoj protivvrednosti za svaku punu godinu radnog staža ostvarenog na radu kod tuženog po zvaničnom kursu na dan objavljivanja javnog poziva za upis udela; da je skupština tuženog 18. februara 2009. godine donela Uputstvo za primenu Odluke o izdavanju udela u kome je navedeno da pravo na upis udela po ovom osnovu imaju bivši zaposleni za ostvaren staž u preduzeću … „U.“ iz Lazarevca u periodu od 1. februara 1973. godine do 29. decembra 1973. godine, u RO „U.“ za proizvodnju i promet predmeta od gume sa p.o. Veliki Crljeni u periodu od 29. decembra 1973. godine do 26. jula 1982. godine, u preduzeću, kasnije privrednom društvu „K .“ DOO za proizvodnju i regeneraciju transportnih traka Veliki Crljeni od 11. februara 2004. godine do dana objavljivanja javnog poziva u dnevnom listu, i izuzetno bivši zaposleni koji su na dan stupanja na snagu Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije, tj. na dan 3. januara 2008. godine, bili zaposleni u društvu; da je iz priložene potvrde tuženog o odlučivanju po upisnicama tužilaca za upis udela tuženog, prvostepeni sud utvrdio da je tuženi odbio da izvrši upis udela tužilaca, jer nisu ispunili uslov e iz uputstva od 18. februara 2009. godine; da je utvrđeno da je postupak privatizacije tuženog okončan, d a je Agencija za privatizaciju rešenjem od 20. marta 2009. godine potvrdila da je tuženi preneo akcije (udele) bez naknade zaposlenima u postupku prodaje u skladu sa odredbama Zakona o privatizaciji, pri čemu se spisak akcionara ( udelničara) nalazi u prilogu rešenja i predstavlja njegov sastavni deo; da je Stambena zajednica Lazarevac osnovala 1963. godine Preduzeće … „U .“ Lazarevac; da je 1979. godine Preduzeće … „U.“ Lazarevac promenilo sedište i uskladilo sa Zakonom o udruženom radu kao RO „U.“ za proizvodnju i promet predmeta od gume sa p. o. Veliki Crljeni; da je 1978. godine osnovana Složena organizacija udruženog rada R. „K .“ n.sol.o, Lazarevac u okviru koje je poslovalo i RO „K.“ Veliki Crljeni; da je rešenjem od 27. aprila 1990. godine izvršeno brisanje RO „K.“ Veliki Crljani, usled osnivanja JP „E .“ sa p.o. koje je preuzelo prava i obaveze Složene organizacije udruženog rada i RO „K. U .“ Veliki Crljeni kao deo JP „E.“ sa p.o. i u njegovom sastavu, shodno upisu od 1990. godine poslovao je kao preduzeće „K. U .“; da je 31. decembra 1991. godine iz Registra brisano JP „E.“ sa p.o. na osnovu Zakona o elektroprivredi uz osnivanje JP „E. S .“, Beogra d sa p.o; da je rešenjem od 20. januara 1992. godine u registar upisana „E. S .“ JP – R. „K.“ sa p.o. Lazarevac; da je kao osnivač ovog preduzeća upisano JP „E. S .“ sa p.o. Beograd, a na osnovu akta o osni vanju iz 1991. godine; da je u okviru „E. S .“ JP R . „K.“ sa p.o. Lazarevac, kao deo preduzeća bio upisan „K. U .“ Veliki Crljeni, shodno upisu od 1992. godine; da je rešenjem APR od 2005. godine JP „E.“ sa sa p.o. Beograd brisano iz Registra, uz osnivanja dva nova privredna subjekta i to - JP „E. S .“, Beograd i JP „E. S.“, Beograd koje je preuzelo sva prava i obaveze JP „E.“ sa p.o. Beograd; da je rešenjem od 2004. godine upisano osnivanje preduzeća za proizvodnju i regeneraciju transportnih traka „K. U .“ DOO Veliki Crljeni, koje je zatim prevedeno u registar, a zatim u 2009. godine upisno kao „K. U .“ DOO Veliki Crljeni; da je pravni prethodnik tuženog, kod koga su tužioci bili zaposleni, bilo Preduzeće … „U.“ Lazarevac, a potom RO ,,K. U.“ Veliki Crljeni, koja je bila deo Složene organizacije udruženog rada R . „K.“ n.sol.o. Lazarevac, koje organizacije su brisane usled osnivanja JP „E .“ sa p.o. Beograd, te da je „K. U .“ bio upisan kao deo JP „E.“ sa p.o. Beograd koje je prestalo da postoji 1991. godine; da prvostepeni sud iz navedenog zaključuje da je u periodu od 1963. godine do kraja 1991. godine, pravni prethodnik tuženog poslovao ili samostalno ili kao zasebno i posebno upisan deo, najpre Složene organizacije udruženog rada R. „K .“, a zatim kao posebno upisani deo JP „E .“ sa p.o. Beograd, iz čega izvodi zaključak da je pravni prethodnik tuženog bio pravni subjekt koji je uvek samostalno poslovao, iako su u tom periodu njegova prava i obaveze ulazile u okvire većih sistema, pri čemu je zadržavao svoju samostalnost, pošto je bio upisan i vođen kao posebni deo tih sistema. Dalje je navedeno: da je prvostepeni sud stanovišta da pravni prethodnik tuženog nije bio deo JP „E. S .“, zbog čega nalazi da je tuženi neosnovano odbio tužiocima upis prava na sticanje udela bez naknade saglasno Uputstvu za primenu odluke o izdavanju udela, s pozivom na odredbu člana 25. stav 3. tačka 3. Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije; da kako je postupak privatizacije tuženog okončan, prvostepeni sud je zaključio da je osnovan eventualni zahtev tužilaca za naknadu štete od tuženog, usled uskraćivanja pr ava tužiocima kao bivšim zaposlenima kod tuženog na upis udela bez naknade, pa je usvojio tužbene zahteve u utuženom iznosu, imajući u vidu da tuženi nije osporio visinu postavljenih zahteva po osnovu traženog iznosa za svaku godinu radnog staža , i to 200 evra za svaku godinu radnog staža kod tuženog, prema zvaničnom kursu NBS na dana objavljivanja javnog poziva 9. februara 2009. godine; da je primarni zahtev tužilaca pravnosnažno odbijen , a odluka u tom delu nije predmet revizije; da drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pogrešnom ocenom izvedenih dokaza, izveo nepravilan zaključak o osnovanosti zahteva tužilaca za naknadu štete od tuženog, zbog uskraćivanja upisa udela bez naknade po osnovu odluke od 17. novembra 2008. godine, pa je zaključio da tuženi u periodu nakon 1982. godine nije bio posebno pravno lice, već je poslovao, najpre u okviru Složene organizacije udruženog rada R . „K .“, zatim kao deo JP „E.“ sa p.o. Beograd, a onda kao deo JP R. „K.“ sa p.o, koje je osnovano od strane JP „E. S .“ sa p.o. Beograd (pravni sledbenik JP „E.“ Beograd sa p.o.); da je po nalaženju drugostepenog suda tuženi polazeći od 1982. godine postao samostalni privredni subjekt tek 2004. godine, osnivanjem od strane osnivača „E. S .“ JP R . „K.“, pa se zato tužioci za period od 1982. godine, pa do 2004. godine ne mogu smatrati bivšim zaposlenim tuženog kao subjekta privatizacije u smislu odredaba Zakona o privatizaciji; da kako se saglasno odredbi člana 25. stav 3. tačka 3) Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije, kao bivšim zaposlenima E . smatraju između ostalog i lica koja su bila zaposlena u E . i njegovim pravnim prethodnicima, to po nalaženju drugostepenog suda tuženi svojim postupanjem, odnosio odbijanjem da prizna pravo na upis udela bez naknade za sporni period, tužiocima nije pričinio štetu; da se kod pravilnosti postupanja tuženog po zahtevu za upis udela, odnosno kod pravilnog obračuna ostvarenog staža tužioca, tužioci ne mogu pozivati na štetu nastalu uskraćivanjem upisa prava na sticanje udela bez naknade; da je iz navedenih razloga pobijana presuda preinačena u stavu III izreke i tužbeni zahtev odbijen; da Vrhovni kasacioni sud ne prihvata zaključak Privrednog apelacionog suda i nalazi da su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava osnovani; da su do 26. jula 1982. godine pravni prethodnici tuženog poslovali kao samostalni pravni subjekti, niti je navedeni period sporan, budući da je tuženi za navedeni period priznao pravo na upis udela bez naknade bivšim zaposlenima; da je nakon 1982. godine, tuženi poslovao u sastavu Složene organizacije udruženog rada R. „K .“ n.sol.o do dana brisanja navedene složene organizacije udruženog rada, a zatim kao deo JP „E.“ sa p.o. Beograd koje je preuzelo prava i obaveze Složene organizacije udruženog rada; da je tuženi nakon brisanja JP „E .“ sa p.o. Beograd usled osnivanja JP „E. S .“ sa p.o. Beograd, poslovao kao deo navedenog sistema, budući da je bio deo JP R . „K.“ sa p.o. koje je osnovano od strane JP „E . S .“ sa p.o. Beograd; da, bez obzira na sve statusne promene koje su se desile kod tuženog, tuženi nije gubio svoju samostalnost u smislu raspolaganja imovinom odnosno kapitalom, iako je u spornom periodu njegovo obavljanje delatnosti bilo uključeno u okviru velikog sistema-elektroprivrede Srbije; da to proizlazi iz činjenice (kako je to zaključi o i prvostepeni sud) da je tuženi u spornom periodu imao zasebno rukovodstvo, organe upravljanja i delatnost, da se statusne promene kroz koje je tuženi prošao nisu odrazile na njegov osnovni kapital u smislu d iskontinuiteta, jer iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je 2004. godine tuženog osnovalo JP R. „K .“ sa p.o. koje mu je samo prenelo osnovni kapital koji je ovo privredno društvo i ranije imalo, a koji je dalje bio predm et privatizacije; da su sa druge strane, tužioci u spornom periodu od 1982. do 2004. godine, bili radnici tuženog, odnosno njegovih pravnih prethodnika nisu imali prekid u radnom stažu, bez obzira na statusne promene kroz koje je prolazio tuženi, što nije bilo sporno tokom postupka; da je na osnovu iznetog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud zaključio da se tužiocima kao bivšim zaposlenima i penzionerima nije moglo uskratiti pravo da steknu besplatne udele i za sporni period od 1982. do 2004. godine i da je zato pravilno prvostepeni sud, u situaciji kada je postupak privatizacije kod tuženog okončan, obavezao tuženog da zbog uskraćivanja prava tužiocima kao bivšim zaposlenima na upis udela bez naknade, nadoknadi štetu, i to 200 evra za svaku godinu radnog staža kod tuženog, prema zvaničnom kursu NBS na dan objavljivanja javnog poziva 9. februara 2009. godine; da su to razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud, na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 407. Zakona o parničnom postupku preinačio pobijanu presudu, tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u st. III i IV izreke i odlučio kao u stavu I izreke.

3.2. Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 5518/15 od 23. marta 2016. godine, u stavu prvom izreke , preinačena je presuda Privrednog suda P. 7948/13 od 13. maja 2015. godine u st. I i III izreke , tako što je odbi jen kao neosnovan tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe , da tužiocima (njih 21) naknadi štetu nastalu uskraćivanjem prava na upis prava na sticanje udela bez naknade, te je obavezao tužioce da tuženom naknade troškove parničnog postupka; u stavu drugom izreke sud je obavezao tužioce da naknade troškove drugostepenog postupka. U obrazloženju drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da su do 26. jula 1982. godine, pravni prethodnici tuženog poslovali kao samostalni privredni subjekti i da navedeni period nije sporan, budući da je tuženi za navedeni period priznao pravo tužiocima na upis udela bez naknade bivšim zaposlenim ; da je nakon 1982. godine tuženi poslovao u sastavu Složene organizacije udruženog rada R. „K .“ n.sol.o do dana brisanja navedene složene organizacije udruženog rada, a zatim kao deo JP „E .“ sa p.o. Beograd koje je preuzelo prava i obaveze Složene organizacije udruženog rada; da je tuženi nakon brisanja JP „E.“ sa p.o. Beograd usled osnivanja JP „E. S .“ sa p.o. Beograd, poslovao kao deo navedenog sistema, budući da je bio deo JP R. „K .“ sa p.o. koje je osnovano od strane JP „E. S .“ sa p.o. Beograd; da se iz navedenog ukazuju osnovanim navodi žalbe da tuženi u periodu nakon 1982. godine nije bio posebno pravno lice, već je poslovalo u okviru navedenih pravnih lica; da je tuženi samostalni privredni subjekt postao tek 2004. godine osnivanjem od strane osnivača „E. S .“ JP R. „K .“; da su zbog navedenog osnovani navodi žalbe da je tuženi u spornom periodu poslovao kao organizacioni deo JP „E. S .“, odnosno njegovih pravnih prethodnika, zbog čega tužioci za period od 1982. do 2004. godine ne mogu smatrati bivšim zaposlenima tuženog kao subjekta privatizacije u smislu odredaba Zakona o privatizaciji.

Vrhovni kasacioni sud rešenjem Prev. 189/2016 od 24. novembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, nije dozvo lio posebn u revizij u izjavljenu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5518/15 od 23. marta 2016. godine, dok je u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljen u revizij u tužilaca izjavljenu protiv iste presude.

Tužioci (njih 21) podneli su, 7. juna 2016. godine , ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5518/15 od 23. marta 2016. godine, zbog povrede prava i načela utvrđenih odredbama čl. 32, 36, 58, 60. i 70. Ustava Republike Srbije, a 20. marta 2017. godine izjavili su i ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Prev. 189/2016 od 24. novembra 2016. godine zbog povrede istih načela i prava.

Ustavni sud je Rešenjem Už-4552/2016 od 28. marta 2018. godine, odbacio ustavnu žalb u izjavljenu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5518/15 od 23. marta 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Prev. 189/2016 od 24. novembra 2016. godine. U obrazloženju je navedeno: da je Ustavni sud ocenio da je Privredni apelacioni sud u presudi Pž. 5518/15 od 23. marta 2016. godine izneo jasne i dovoljne razloge zbog kojih je našao da nije osnovan tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu štetu nastalu uskraćivanjem prava na sticanje udela bez naknade u tuženom; da je drugostepeni sud, drugačijom ocenom izvedenih dokaza u odnosu na prvostepeni sud, utvrdio da tuženi nije bio samostalan privredni subjekat u periodu od 1982. do 2004. godine, te da se zbog toga podnosioci ne mogu smatrati bivšim zaposlenima tuženog u smislu odredaba Zakona o privatizaciji, na osnovu kojih bi im pripalo pravo na sticanje udela bez naknade; da je Privredni apelacioni sud dao jasne i dovoljne razloge zbog kojih je smatrao da izvedeni dokazi ukazuju da nije osnovan tužbeni zahtev; da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud oceni zakonitost osporene presude; da se ni navodi o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi; da je vezano za istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatovao da navodi podnosilaca ustavne žalbe o nejednakom postupanju sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama nisu potkrepljeni dostavljanjem sudskih odluka kojima se iznete tvrdnje argumentuju; da su se podnosioci samo formalno pozvali na različito postupanje Privrednog apelacionog suda, ali nikakve dokaze u tom pravcu nisu dostavili; da ni navode o povredi preostalih prava, Ustavni sud nije prihvatio. Dalje je navedeno da je Ustavni sud, r azmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Prev. 189/2016 od 24. novembra 2016. godine, ocenio da se, u konkretnom slučaju, navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao sud četvrte instance još jednom oceni zakonitost osporenog akta .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Analizirajući osporenu presudu sa stanovišta navoda ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da podnosilac smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je Vrhovni kasacioni sud presudio suprotno izvedenim dokazima, nalazeći da tuženo društvo u kome su tužioci bili zaposleni, nije gubilo svoju samostalnost, te da stoga tužioci imaju pravo na sticanje udela bez naknade.

Polazeći od navedeno g, Ustavni sud je ispitivao da li je obrazloženje osporene revizijske presude ustavnopravno prihvatljivo sa stanovišta prava na pravično suđenje, te da li su dati razlozi uverljivi i opravdani, posebno imajući u vidu da je Vrhovni kasacioni sud na podlozi gotovo identičnog činjeničnog i pravnog stanja kao što je bilo u predmetu okončanom rešenjem Prev. 189/2016 od 24. novembra 2016. godine, najpre došao do zaključka da je potrebno reviziju tužilaca ispitati kao izuzetno dozvoljenu, a zatim i do suprotnog zaključka u pogledu merituma stvari.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da su postupajući sudovi utvrdili da je nakon 1982. godine tuženi poslovao u sastavu Složene organizacije udruženog rada R. „K .“ n.sol.o do dana brisanja navedene složene organizacije udruženog rada, a zatim kao deo JP „E .“ sa p.o. Beograd koje je preuzelo prava i obaveze Složene organizacije udruženog rada. U takvoj pravnoj situaciji, stanovište revizijskog suda da je, bez obzira na sve statusne promene koje su se desile kod podnosioca ustavne žalbe, on u suštini bio zasebno pravno lice, jer je imao zasebno rukovodstvo i organe upravljanja i nije gubio svoju samostalnost u smislu raspolaganja imovinom, odnosno kapitalom, se ne iskazuje kao ustavnopravno prihvatljiv. Ovo stoga što je u spornom periodu obavljanje delatnosti podnosioca ustavne žalbe bilo uključeno u okviru velikog sistema - elektroprivrede Srbije, iz čega proizlazi da podnosilac u predmetnom periodu nije bio posebno pravno lice, upisano u ovlašćeni registar kao takvo. Posledica navedene činjenice je da zaključak revizijskog suda da tužiocima kao bivšim zaposlenima i penzionerima pripada pravo na naknadu štete od po 200 evra za svaku godinu radnog staža kod podnosioca ustavne žalbe, za period od 1982. do 2004. godine, nije prihvatljiv sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, jer se tužioci za navedeni period ne mogu smatrati bivšim zaposlenima tuženog kao subjekta privatizacije u smislu odredaba relevantnog Zakona o privatizaciji iz 2001. godine. U prilog navedenom, Ustavni sud još jednom podseća da je u svom Rešenju Už-4552/2016 od 28. marta 2018. godine izrazio stanovište da je Privredni apelacioni sud u presudi Pž. 5518/15 od 23. marta 2016. godine izneo jasne i dovoljne razloge zbog kojih je našao da nije osnovan tužbeni zahtev tužilaca - podnosilaca ustavne žalbe za naknadu štetu nastalu uskraćivanjem prava na sticanje udela bez naknade u tuženom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporen om presud om podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), Ustavni sud je, u tački 1. izreke , usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 1/2017 od 18. maja 201 7. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji tuži laca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4884/15 od 24. marta 2016. godine.

7. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije posebno razmatrao povrede drugih istaknut ih ustavnih prava.

8. Ustavni sud je, u tački 3. izreke, saglasno odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio predlog za odlaganje izvršenja pojedinačnog akta, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti