Poništaj presude Upravnog suda zbog pogrešne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Upravnog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sud je pogrešno primenio materijalno pravo u vezi sa zahtevom policijskog službenika za isplatu dodataka na platu za prekovremeni, noćni i praznični rad.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Simića iz Valjeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đorđa Simića i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 4521/13 od 19. septembra 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređen o prav o na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 4521/13 od 19. septembra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-958/2012-01 od 14. februara 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đorđe Simić iz Valjeva podneo je, 23. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika Jasmine Mihailović, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 4521/13 od 19. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac u periodu od 14. jula 2003. godine do 14. jula 2006. godine radio prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika, a da mu za to nije isplaćivana naknada, odnosno da je uvek primao istu platu, bez obzira na broj časova provedenih na radu; da upravni organi nisu utvrdili koliko časova je podnosilac radio prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika i da li mu je to plaćeno; da ni Upravni sud nije utvrdio te činjenice, već je paušalno potvrdio primenu materijalnog prava od strane upravnih organa; da upravni organi nisu postupili u skladu sa presudama Vrhovnog suda Srbije U. 5529/06 od 5. septembra 2007. godine i Upravnog suda U. 3911/10 (2008) od 4. februara 2011. godine, kojima su u istoj pravnoj stvari podnosiocu uvažene tužbe u upravnom sporu; da je Upravni sud u osporenoj presudi, uprkos tome, našao da je konačno rešenje zakonito.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom povređena označena ustavna prava i naloži ponavljanje "parničnog postupka" i druge mere radi otklanjanja štetnih posledica.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: MUP) - Policijska uprava u Valjevu broj 117-177/12, kao i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem MUP - Policijska uprava u Valjevu broj 117-177/12-1 od 17. decembra 2012. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca za isplatu dodatka na platu na ime prekovremenog rada, rada na dan državnog i verskog praznika i rada noću, za period od 14. jula 2003. godine do 14. jula 2006. godine. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da se podnosilac počev od 12. maja 2003. godine nalazi u radnom odnosu na neodređeno vreme u MUP - Policijska uprava u Valjevu - Policijska ispostava u Ljigu, na radnom mestu policajac, u statusu UOSL (uniformisano ovlašćeno službeno lice); da u periodu od 22. maja do 14. jula 2006. godine, kada je podneo zahtev za isplatu dodatka na platu, nije radio na radnom mestu policajac u Odeljenju policije, već je bio premešten na radno mesto pomoćni radnik u Odeljenju za logistiku, na period od godinu dana; da na navedenom radnom mestu ne postoji prekovremeni rad, rad noću i rad u dan e državnog i verskog praznika, zbog čega zahtev podnosioca za period od 22. maja do 14. jula 2006. godine nije razmatran; da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem broj 120-1-511/04 od 1. jula 2004. godine utvrđen ukupan koeficijent plate u visini od 6,76, a rešenjem broj 120-1-1702/06 od 28. jula 2006. godine ukupan koeficijent plate u visini od 10,61, ali za radno mesto pomoćni radnik u Odeljenju za logistiku, na kome, kako je navedeno, nema pomenutih neredovnosti u radu; da je izvršeno upoređivanje plate podnosioca sa platom radnika koji ima iste koeficijente i stručnu spremu, ali ne i neredovnosti u radu po navedenim osnovima; da je uporednom radniku D.Ž. rešenjem broj 120-1-451/06 od 14. januara 2006. godine utvrđen ukupni koeficijent plate u visini od 4,73 i rešenjem broj 120-1-183/07 od 26. februara 2007. godine ukupni koeficijent plate u visini od 12,84; da je ukupni koeficijenat plate podnosioca ustavne žalbe veći od koeficijenta uporednog radnika u rasponu od 30 - 50 %; da je podnosilac kroz navedene koeficijente ostvario naknadu za prekovremeni rad, noćni rad i rad u dane praznika koji su neradni dani; da je stoga navedenim pojedinačnim rešenjima podnosiocu bio uvećan koeficijent plate, u smislu člana 147. Zakona o policiji ("Službeni glasnik RS", br. 101/05, 63/09 i 92/11 ) i člana 47. ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS", br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 i 106/03).

Rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01-958/2012-01 od 14. februara 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izajvljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 4521/13 od 19. septembra 2013. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Po oceni Upravnog suda, pravilno je tuženi organ odbio žalbu podnosioca, jer je on već ostvario pravo na uvećanje koeficijenta i to ne manje od 30% na mesečnom nivou, "u skladu sa propisima na koje se pozvao prvostepeni organ". Polazeći od toga da se u spisima predmeta nalaze pojedinačna rešenja iz kojih bi se moglo utvrditi da je podnosilac ostvario pravo na koeficijente koji su od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike "sa kojima je vršeno upoređivanje", a imajući u vidu odredbu člana 47. stav 1. ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima, koji je važio do "29. novembra 2005. godine", odnosno do stupanja na snagu Zakona o policiji, Upravni sud je našao da nisu osnovani navodi tužbe da nije utvrđeno činjenično stanje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i odredbe zakona i podzakonskih propisa koji su detaljno citirani u Odluci Ustavnog suda Už-9133/2012 od 10. decembra 2015. godine, u tački 5. obrazloženja (videti internet stranicu na: www.ustavni.sud.rs).

5. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava obrazlaže time da u upravnom postupku i upravnom sporu nisu utvrđene činjenice, za koje smatra, da su bile relevantne za odlučivanje o njegovom zahtevu za isplatu dodatka na platu, kao i da su u rešenjima i osporenoj presudi pogrešno primenjene odredbe materijalnog prava.

U oceni navoda ustavne žalbe o povredi označenog ustavnog prava, Ustavni sud je pošao od svog ranijeg pravnog shvatanja da se mora razdvojiti vreme u kome se primenjivao pravni režim Zakona o unutrašnjim poslovima i vreme u kome se primenjivao pravni režim Zakona o policiji (videti, na primer, odluke Ustavnog suda Už-109/2008 od 1. aprila 2010. godine, Už-279/2008 od 3. juna 2010. godine i Už-9147/2012 od 7. marta 2013. godine).

Ustavni sud ukazuje da su se, nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, dana 29. novembra 2005. godine, na plate zaposlenih u MUP i dalje primenjivale odredbe do tada važećih propisa. Naime, ministar unutrašnjih poslova je 26. juna 2006. godine, na osnovu čl. 146. i 147. Zakona o policiji, doneo Pravilnik o platama zaposlenih u MUP ST 01 str. pov. broj 4908/06-4, koji je počeo da se primenjuje od obračuna i isplate plate za jul 2006. godine. Do tada su plate zaposlenih u MUP bile uređene odredbama pravilnika koje je ministar unutrašnjih poslova doneo na osnovu člana 48. ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima, i to Pravilnika o platama radnika MUP ST 09 str. pov. broj 021-992/96-1 od 5. aprila 1996. godine, sa docnijim izmenama i dopunama (ST 09 str. pov. broj 021-1337/97 od 21. marta 1997. godine, ST 09 str. pov. broj 021-3070/97 od 27. juna 1997. godine, ST 09 str. pov. broj 021-1424/98 od 28. februara 1998. godine, DT 09 broj 3138/99 od 31. decembra 1999. godine, DT 09 broj 021-791/2001 od 19. februara 2001. godine, DT 01 broj 3644/2003 od 19. maja 2003. godine, 01 str. pov. broj 3644/2003-1 od 31. jula 2003. godine, 01 broj 7094/2003 od 25. septembra 2003. godine, 01 str. pov. broj 7779/2003 od 22. oktobra 2003. godine, 01 str. pov. broj 8383/2004 od 30. septembra 2004. godine i od 14. januara 2005. godine), koji se primenjivao na obračun i isplatu plate zaključno sa novembrom 2005. godine, i Pravilnika o platama radnika MUP 01 broj 15070/05 od 28. novembra 2005. godine, koji se primenjivao na obračun i isplatu plate od decembra 2005. godine do juna 2006. godine.

Imajući u vidu da je prvostepeni organ utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe do 21. maja 2006. godine bio raspoređen na radnom mestu na kome se rad obavljao prekovremeno, noću i na dane praznika koji su neradni dan i, Ustavni sud je konstatovao da je o zahtevu podnosioca za isplatu dodatka na platu u odnosu na period od 14. jula 2003. godine do 21. maja 2006. godine trebalo odlučivati prema odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima i drugih propisa koji su se primenjivali u skladu sa tim zakonom. Dakle, u konkretnom slučaju, nisu bili ispunjeni uslovi za primenu odredba Zakona o policiji i drugih propisa koji su se primenjivali u skladu sa tim zakonom, a na koje su se pozvali upravni organi u svojim rešenjima i Upravni sud u osporenoj presudi.

Ustavni sud potom ukazuje na svoj stav vezan za primenu pravnog režima Zakona o unutrašnjim poslovima u pogledu ostvarivanja prava zaposlenih u MUP na uvećanje plate za obavljeni prekovremeni rad, rad noću i rad za vreme praznika. Ustavni sud je konstatovao da u odredbi člana 47. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima, koji se na plate zaposlenih u MUP primenjivao do 30. juna 2006. godine, prekovremeni rad, noćni rad i rad na dane državnog i verskog praznika nisu bili propisani kao osnovi za uvećanje koeficijenta za obračun plate (videti Odluku Ustavnog suda Už-1362/2009 od 7. jula 2011. godine). Stoga, uvećanjem koeficijenata za obračun plate, prema odredbama pravilnika donetim u skladu sa Zakonom o unutrašnjim poslovima, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima nije mogao biti vrednovan prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnog i verskog praznika. S obzirom na to da odredbe Zakona o unutrašnjim poslovima nisu isključivale primenu drugih propisa o uvećanoj zaradi, to je uvećanje plata navedenim licima po osnovu pomenutih vidova neredovnosti u radu bilo uređeno odredbama ranije važećeg Zakona o platama u državnim organima i javnim službama ("Službeni glasnik RS", broj 34/01). Taj zakon je u članu 2. propisivao da platu čini osnovica, koeficijent koji se množi osnovicom, dodatak na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, a u članu 5. da se dodaci na platu daju, između ostalog, u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je našao da podnosiocu ustavne žalbe, za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu od 14. jula 2003. godine do 21. maja 2006. godine, ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja mu je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama (videti Odluku Ustavnog suda Už–7428/2013 od 9. aprila 2015. godine).

Polazeći od navedene ustavnopravno utemeljene argumentacije, Ustavni sud ukazuje da podnosiocu ustavne žalbe mora biti jasno zašto on u specifičnim okolnostima svog slučaja ispunjava ili ne ispunjava uslove za ostvarivanje prava na uvećanje plate u predmetnom periodu, što podrazumeva dužnost upravnih organa i Upravnog suda da utvrde činjenično stanje koje se odnosi na taj period, primene odgovarajuće materijalno pravo i navedu razloge na kojima zasnivaju donete odluke, u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u ovoj odluci Ustavnog suda.

S obzirom na to da je osporena presuda Upravnog suda U. 4521/13 od 19. septembra 2013. godine zasnovana na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog prava, što je imalo za posledicu proizvoljno utvrđivanje činjeničnog stanja, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je njome podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, poništio osporenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi ovde podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-958/2012-01 od 14. februara 2013. godine , odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

Kako je utvrdio povredu prava na pravično suđenje , Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava.

6. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Poništaj presude Upravnog suda zbog pogrešne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti