Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Drugostepeni sud je arbitrerno primenio procesno pravo u sporu male vrednosti, a postupak je trajao skoro 16 godina, zbog čega je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slavka Suzića, Dragice Suzić, Verice Vučanić, Vesne Aćimović i Gordane Marić, svih iz Surčina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slavka Suzića, Dragice Suzić, Verice Vučanić, Vesne Aćimović i Gordane Marić i utvrđuje da j e presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 14268/10 od 20. juna 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 14268/10 od 20. juna 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tuženi izjavio protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2805/04 od 6. marta 2009. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Slavka Suzića, Dragice Suzić, Verice Vučanić, Vesne Aćimović i Gordane Marić i utvrđuje da je u parničnom postup ku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2805/04 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavko Suzić i druga lica navedena u uvodu i tač. 1. i 3. izreke podneli su 26. septembra 2012. godine, preko punomoćnika Srđana Radovanovića, advokata iz Novog Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 14268/10 od 20. juna 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2805/04.

Isti podnosioci su 21. februara 2012. godine podneli ovom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 34511/10. Po ustavnim žalbama je formiran predmet Už – 1228/2012. Međutim, s obzirom na to da je ustavnom žalbom od 26. septembra 2012. godine osporen poseban parnični postupak, kao i navedena presuda, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 2. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), razdvojio postupak po ovoj ustavnoj žalbi i formirao predmet Už–8535/2014.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveli: da su, u svojstvu tužilaca, 19. jula 1996. godine, podneli Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog JP „Aerodrom Beograd“ iz Beograda, te da je postupak pravnosnažno okončan tek nakon više od 15 godina, donošenjem osporene presude Višeg suda u Beogradu Gž. 14268/10 od 20. juna 2012. godine; da je Viši sud u Beogradu pogrešno primenio materijalno pravo, jer je na sporni pravni odnos primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) kojima je uređena naknada štete, umesto odredaba kojima se reguliše sticanje bez osnova; da je drugostepeni sud utvrdio činjenice koje nisu utvrđene u prvostepenom postupku i na osnovu njih preinačio prvostepenu presudu , bez otvaranja rasprave; da je osporena presuda kontradiktorna, jer je u obrazloženju istaknuto da je tuženi od 1994. godine u posedu predmetne parcele, ali i da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 13116/05 od 21. juna 2006. godine utvrđeno da je tuženi smetao državinu tužioca Slavka Suzića na predmetnoj parceli, tako što je sa iste odneo ubrane plodove. Istakli su zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16999/12 i Odluku Ustavnog suda Už-1228/2012 od 4. decembra 2014. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Slavko Suzić i još četvoro lica, svi ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 19. jula 1996. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog JP „Aerodrom Beograd“ iz Beograda, kojom su tražili da se obaveže tuženi da tužiocima na ime naknade štete, zbog toga što je 1. jula 1996. godine samovoljno požnjeo useve i odneo ubrane plodove sa katastarske parcele broj 3677 u KO Surčin, na kojoj tužioci imaju pravo svojine na po 2/22 idelna dela, isplati određeni novčani iznos.

Prvo ročište u postupku P. 3755/96 održano je 14. novembra 1996. godine. Sledeće ročište je održano 19. decembra 1997. godine. Na narednom ročištu, održanom 5. marta 1998. godine, određeno je sprovođenje veštačenja na okolnost visine tužbenog zahteva. Veštak M. B. je nalaz i mišljenje dostavio sudu 28. aprila 1998. godine. U toku 1998. godine održana su još dva ročišta i izvedeni dokazi saslušanjem dva svedoka, kao i veštaka M. B.

Nakon još tri održana ročišta, Opštinski sud je presudom P. 3755/96 od 23. novembra 1999. godine usvojio tužbeni zahtev tužilaca.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud) Gž. 9390/00 od 27. marta 2001. godine ukinuta je ožalbena presuda Opštinskog suda P. 3755/96 od 23. novembra 1999. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom predmet je dobio broj P. 3078/01, a prvo ročište je održano 25. oktobra 2001. godine, kada je doneto rešenje o prekidu postupka do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodio pred istim sudom u predmetu P. 3493/96. Protiv rešenja o prekidu postupka tužioci su izjavili žalbu.

Okružni sud je u postupku po žalbi, rešenjem Gž. 8055/02 od 12. septembra 2002. godine, ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 3078/01 i predmet vratio prvostepenom sudu.

Nakon dva održana ročišta, presudom Opštinskog suda P. 3078/01 od 7. aprila 2003. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu.

Rešenjem Okružnog suda Gž. 3148/04 od 30. juna 2004. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda P. 3078/01 od 7. aprila 2003. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 2804/04. Prvo ročište je održano 25. februara 2005. godine, a naredno 15. septembra iste godine i izvedeni su dokazi saslušanjem tri svedoka.

U toku 2006. godine održano je jedno ročište za glavnu raspravu – 4. decembra.

Tužioci su podneskom od 14. februara 2007. precizirali tužbeni zahtev.

U toku 2007. i 2008. godine održano je pet ročišta i izveden dokaz dopunom veštačenja na okolnost visine tužbenog zahteva.

Presudom Opštinskog suda P. 2805/04 od 6. marta 2009. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i obavezan tuženi da tužiocima solidarno isplati iznos od 215.902,50 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, a u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocima na ime troškova parničnog postupka solidarno isplati iznos od 556.800,00 dinara. U obrazloženju navedene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je nakon sprovedenog dokaznog postupka sud utvrdio sledeće činjenice - da su tužioci suvlasnici sa po 2/22 idealna dela na katastarskoj parceli broj 3667 – njiva u KO Surčin; da je u postupku Opštinskog suda pod brojem P. 3493/96, rešenjem Okružnog suda Gž. 13116/05 od 21. juna 2006. godine pravnosnažno utvrđeno da je tuženi JP „Aerodrom Beograd“ iz Beograda smetao u državini tužioca Slavka Suzića na katastarskoj parceli broj 3667 u KO Surčin, na taj način što je 1. jula 1996. godine poljoprivrednim mašinama protivno volji tužioca obavio ratarske radove, žetvu ječma i pšenice i odneo ubrane plodove; da je na osnovu nalaza veštaka od 1. avgusta 2007. godine , utvrđena vrednost tužbenog zahteva; da je s obzirom na pravnosnažnu odluku Okružnog suda Gž. 13116/05 od 21. juna 2006. godine i nalaz veštaka, sud primenom odredaba čl. 154. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio tužbeni zahtev tužilaca. Tuženi je protiv navede presude izjavio žalbu 5. juna 2009. godine.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 14268/10 od 20. juna 2012. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je prvostepena presuda Opštinskog suda P. 2805/04 od 6. marta 2009. godine u njenom stavu prvom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, a u stavu drugom izreke preinačena je navedena presuda Opštinskog suda u njenom stavu drugom izreke i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je predmetna parcela eksproprisana od tužilaca rešenjem Uprave za imovinsko–pravne poslove 2. oktobra 1990. godine, ali da je navedeno rešenje oglašeno ništavim rešenjem istog organa od 8. januara 1992. godine; da je nakon toga tuženi uveden u posed predmetne parcele uz saglasnost tužilaca, o čemu postoji zapisnik o primopredaji; da je tuženi od 1994. godine u posedu predmetne parcele, te da su istu parnične stranke paralelno obrađivali, pa ne postoji krivica tuženog za izvršenu radnju, jer je dokazao da je šteta nastala bez njegove krivice; da je na osnovu navedenog prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, jer između nastale štete i radnje štetnika ne postoji uzročno–posledična veza; da je prvostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, jer je izreka odluke protivrečna razlozima datim u obrazloženju, zbog toga što je prvostepeni sud svoju odluku zasnovao na rešenju Okružnog suda Gž. 13116/05 od 21. juna 2006. godine, kojim je utvrđeno da je tuženi smetao u državini tužioca Slavka Suzića, a ne i ostale tužioce u ovom postupku, te je nejasno na osnovu čega je prvostepeni sud utvrdio da tuženi svim tužiocima solidarno isplati naknadu štete. Osporena presuda je 19. septembra 2012. godine dostavljena punomoćniku tužilaca.

U postupku koji se vodio između istih stranaka, u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34511/10, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 1269/11 od 14. decembra 2011. godine pravnosnažno usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženog da tužiocima preda po 2/22 idealna dela nepokretnosti na katastarskoj parceli broj 3667 u KO Surčin.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima (član 361. stav 2. tačka 12)); da će d rugostepeni sud rešenjem ukinuti prvostepenu presudu ako utvrdi da postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka (član 361.) i vratiće predmet istom prvostepenom sudu ili će ga ustupiti nadležnom prvostepenom sudu radi održavanja nove glavne rasprave. U ovom rešenju drugostepeni sud će odlučiti i koje se sprovedene radnje, zahvaćene bitnom povredom odredaba parničnog postupka, ukidaju (član 376. stav 1.); da će d rugostepeni sud rešenjem ukinuti presudu prvostepenog suda i vratiti predmet tom sudu na ponovno suđenje ako smatra da zbog novih činjenica i novih dokaza (član 359.) radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja treba održati novu glavnu raspravu pred prvostepenim sudom, kao i da će drugostepeni sud rešenjem ukinuti prvostepenu presudu i vratiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje i kad je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje bilo nepotpuno utvrđeno (član 377.); da a ko u ovoj glavi ne postoje posebne odredbe, u postupku o sporovima male vrednosti primenjivaće se ostale odredbe ovog zakona (član 465.); da su s porovi male vrednosti, u smislu odredaba ove glave, sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 467. stav 1.); da a ko tužilac preinači tužbu tako da vrednost predmeta spora prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, postupak će se dovršiti po odredbama ovog zakona o redovnom postupku (član 474. stav 1.); da se p resuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava, kao i da povodom žalbe u postupku o sporovima male vrednosti ne primenjuju se odredbe člana 377. ovog zakona (član 478. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre ocenio da podnosioci ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, između ostalog, zasnivaju na arbitrernoj primeni procesnog prava od strane drugostepenog suda, zbog toga što je utvrdio činjenice koje nisu utvrđene u prvostepenom postupku i na osnovu njih preinačio prvostepenu presudu, bez otvaranja rasprave. U vezi s tim, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da pravo na pravično suđenje podrazumeva da je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u zakonito sprovedenom postupku , primenom odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava. Stoga je zadatak Ustavnog suda da u postupku po ustavnoj žalbi ispita da li je došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitr erne primene prava od strane redovnih sudova.

Polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud najpre konstatuje da je konkretan spor bio spor male vrednosti, saglasno članu 467. stav 1. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da se tužbeni zahtev odnosio na potraživanje u novcu koje nije prelazilo dinarsku protivvrednost od 3.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije. Dalje, Sud konstatuje da je redovni sud u prvostepenom postupku, nakon sprovedenog dokaznog postupka, utvrdio da su tužioci suvlasnici na po 2/22 idealna dela na katastarskoj površini broj 3667 – njiva u KO Surčin i da je rešenjem Okružnog suda Gž. 13116/05 od 21. juna 2006. godine pravnosnažno utvrđeno da je tuženi JP „Aerodrom Beograd“ iz Beograda smetao u državini tužioca Slavka Suzića na katastarskoj parceli broj 3667 u KO Surčin, na taj način što je 1. jula 1996. godine poljoprivrednim mašinama protivno volji tužioca obavio ratarske radove i odneo ubrane plodove, te je na osnovu ovih činjenica i nalaza veštaka usvojio tužbeni zahtev tužilaca za naknadu štete. Viši sud u Beogradu je, međutim, u postupku po žalbi, svoju preinačujuću odluku zasnovao na činjenici da je tuženi uveden u posed predmetne nepokretnosti uz saglasnost tužilaca, o čemu je sastavljen zapisnik o primopredaji, te da je tuženi od 1994. godine u posedu predmetne parcele i da su istu parnične stranke paralelno obrađivale, pa da stoga ne postoji krivica tuženog za izvršenu radnju, jer je dokazao da je šteta nastala bez njegove krivice. Stoga je drugostepeni sud je utvrdio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Takođe, drugostepeni sud je utvrdio i da je prvostepena presuda zahvaćena apsolutno bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, jer je izreka odluke protivrečna razlozima datim u obrazloženju, zbog toga što je prvostepeni sud svoju odluku zasnovao na rešenju Okružnog suda Gž. 13116/05 od 21. juna 2006. godine, kojim je utvrđeno da je tuženi smetao u državini tužioca Slavka Suzića, a ne i ostale tužioce u ovom postupku, te je nejasno na osnovu čega je prvostepeni sud utvrdio da tuženi svim tužiocima solidarno isplati naknadu štete.

Navedenom odredbom člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku bilo je propisano da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, dok je odredbom člana 367. stav 1. istog zakona bilo propisano da će drugostepeni sud rešenjem ukinuti prvostepenu presudu ako utvrdi da postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka i vratiće predmet istom prvostepenom sudu. Međutim, u konkretnom slučaju drugostepeni sud je utvrdio da je prvostepena presuda zahvaćena apsolutno bitnom povredom odredaba parničnog postupka, ali je istu preinačio, iako je bio u obavezi da zbog toga ožalbenu presudu ukine i vrati predmet na ponovni postupak. Pored toga, Ustavni sud ocenjuje da je drugostepeni sud, u donošenju preinačujuće odluke, pošao sa stanovišta da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, ali je pogrešno primenio materijalno pravo, međutim, taj sud je de facto utvrdio činjenice koje nisu bile utvrđene u postupku pred prvostepenim sudom, odnosno nisu bile sadržane u razlozima ožalbene presude, i to da je tuženi uveden u posed predmetne nepokretnosti 1994. godine uz saglasnost tužilaca, o čemu postoji zapisnik o primopredaji nepokretnosti, te na njima zasnovao preinačujuću odluku , bez otvaranja glavne rasprave. Imajući u vidu da je konkretni spor bio spor male vrednosti, u kome se, saglasno odredbama člana 478. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku, prvostepena odluka ne može pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud nalazi da je Viši sud samostalno utvrđujući relevantne činjenice, a bez otvaranja glavne rasprave , arbitrerno primenio odredbe procesnog zakona.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 14268/10 od 20. juna 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga odlučio kao u tački 1. izreke, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

6. Imajući u vidu da je ocenio da je u konkretnom slučaju očigledno došlo do arbitr erne primene prava na štetu podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, poništio presudu Višeg suda u Beogradu Gž. 14268/10 od 20. juna 2012. godine i odredbio da isti sud ponovi postupak po žalbi tuženog protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2805/04 od 6. marta 2009. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da će se postupak po žalbi protiv prvostepene presude ponoviti, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u delu kojim se ističe povreda prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, preuranjena, te je ustavnu žalbu, u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavom sudu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi, predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , pokrenut 19. jula 1996. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu , a pravnosnažno okončan donošenjem presude Višeg suda u Beogradu Gž. 14268/10 od 20. juna 2012. godine, trajao skoro 16 godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, osporeni postupak nije bio naročito složen, niti je iziskivao sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioce ustavne žalbe, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražena naknada štete.

Međutim, Sud konstatuje i da su se podnosioci tokom parnice pasivno ponašali. Naime, podnosioci u periodu od 14. novembra 1996. do 19. decembra 1997. godine, od 15. septembra 2005. do 4. decembra 2006. godine, te tokom 2007. i 2008. godine, nijedanput nisu urgirali zakazivanje ročišta, niti preduzimanje drugih procesnih radnji.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dužem trajanju postupka prvenstveno doprinelo neefikasno postupanje Opštinskog suda, imajući u vidu da ročišta nisu zakazivana i održavana u kratkim vremenskim intervalima i redovno, uz periode potpune neaktivnosti suda. Naime, pred tim sudom u periodu od 14. novembra 1996. do 19. decembra 1997. godine nije održano nijedno ročište, dok je u toku 2006. godine održano samo jedno, a u toku 2007. i 2008. godine svega pet ročišta.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opšinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2805/04 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, pasivno ponašanje podnosilaca, kao i značaj predmeta spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog nedelotvornog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti