Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku realizacije založnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 500 evra zbog neefikasnosti, naročito žalbenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga R adovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća 17. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miodraga R adovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Smederevu P. 1876/10 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Smederevu P. 594/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag R adović iz Beograda je , 23. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika S iniše M ašovića advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8240/12 od 21. avgusta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Smederevu P. 1876/10 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Smederevu P. 594/04) .

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, intrepretiran tok predmetnog parničnog postupka, pri čemu je izričito osporena drugostepena presuda.

Podnosilac je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava, a tražio je i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu P. 1876/2010, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Miodrag Radović, ovde podnosilac ustavne žalbe je 25. maja 2004. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Smederevu protiv tuženog D.I, radi realizacije založnog prava. Odgovor na tužbu je dat 30. jula 2004. godine. Predmet je formiran pod brojem P. 594/04.

Opštinski sud u Smederevu je presudom P. 594/04 od 9. maja 2006. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Tuženi je 23. juna 2006. godine izjavio žalbu Okružnom sudu u Smederevu, a odgovor na žalbu je podnet 3. jula 2006. godine.

Okružni sud u Smederevu je rešenjem Gž. 1060/06 od 6. maja 2009. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Spisi predmeta dostavljeni su prvostepenom sudu 14. decembra 2009. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Smederevu P. 1876/10.

Osnovni sud u Smederevu je presudom P. 1876/10 od 3. juna 2011. godine delimično usvojio i delimično odbio tužbeni zahtev tužioca.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 8240/12 od 28. avgusta 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, te je potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu, u stavovima drugom i trećem njene izreke (odbijajućem delu), a usvojio žalbu tuženog, tako što je preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke (usvajajućem delu). U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo - pravna pravila iz paragrafa 14. Zakona o zemljišnim knjigama, koji se primenjuje saglasno odredbi člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije ("Službeni list FNRJ", broj 86/46), kada je odbio tužbeni zahtev kao u stavu drugom izreke; da se prema pravnim pravilima sadržanim u paragrafu 14. Zakona o zemljišnim knjigama, založno pravo može upisati samo u pogledu novčane svote, brojno određene, te se stoga visina založnog prava mora vidno istaći cifrom svote koja se potražuje; da kako je u konkretnom slučaju rešenjem Opštinskog suda u Smederevu Dn. broj 429/03 od 17. juna 2003. godine upisana hipoteka na iznos od 3.491.840,00 dinara, to tužilac nema pravo da od tuženog traži namirenje potraživanja u iznosu označenom u evrima; da je, međutim, na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je stavom prvim izreke svoje presude odredio realizaciju prvenstvenog reda založnog prava - hipoteke radi obezbeđenja potraživanja tužioca u odnosu na tuženog na osnovu ugovora o zajmu od 29. aprila 2003. godine, na teret imovine tuženog, i to procenom i prodajom katastarske parcele 2332/3 voćnjak u Jugovu od 20,62 ara; da kako je postavljenim tužbenim zahtevom u ovoj parnici tužilac tražio da sud odredi realizaciju prvenstvenog reda založnog prava - hipoteke zasnovane radi obezbeđenja potraživanja iz ugovora o zajmu, i kako postavljen tužbeni zahtev, po nalaženju toga suda, predstavlja jedinstven tužbeni zahtev, to prvostepeni sud nije mogao posebno da odluči o delovima tako postavljenog tužbenog zahteva i odredi realizaciju prvenstvenog reda založnog prava hipoteke, bez označenja novčanog iznosa na koji je upisana hipoteka, s obzirom na to da je hipoteka zasnovana i upisana isključivo na tačno određenom dinarskom iznosu, što znači da bi mogla da se odredi realizacija hipoteke, neophodno je da se utvrdi i obaveza tuženog da plati određeni novčani iznos, i to onako kako je upisan u zemljišnoj knjizi, te je, sa iznetih razloga, drugostepeni sud pobijanu presudu u stavu prvom izreke preinačio i odbio tužbeni zahtev u celini; da je odlučujući o tužbenom zahtevu kojim je tužilac tražio da se odredi realizacija prvenstvenog reda založnog prava - hipoteke, na osnovu ugovora o zajmu koji su zaključile parnične stranke, i to prodajom kuće, pravilno prvostepeni sud ovaj tužbeni zahtev odbio i odlučio kao u stavu trećem izreke svoje presude, s obzirom na to da je odredbom člana 6. ugovora o zajmu koji su zaključile parnične stranke postignuta saglasnost među njima da se hipoteka na kući ustanovi kada kuća bude legalizovana, a u konkretnom slučaju podnet je zahtev za legalizaciju kuće koja je predmet spora.

U predmetnom parničnom postupku zakazana su ukupno 22 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu deset ročišta nije održano (pet ročišta nije održano iz razloga vezanih za sud , tri ročišta nisu održana iz razloga vezanog za tužioca, a za ostala ročišta nisu dati razlozi). U predmetnom parničnom postupku sproveden je dokazni postupak saslušanjem svedoka i parničnih stranaka, te i uvidom u pismen e dokaze.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo predmetni parnični postupak, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Ustavni sud konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljen a Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, prema stavu Ustavnog suda, prilikom ocene razumne dužine trajanja postupka mora se uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku , relevantan je celokupan period od kada je podnosilac podneo tužbu Opštinskom sudu u Smederevu, dana 25. maja 2004. godine, do 21. avgusta 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8240/12. Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao devet godina i dva meseca.

Navedeno trajanje sudskog postupka može samo sebi da ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj predmet u određenoj meri bio pravno složen, ali da to nije prihvatljiv, odnosno opravdan razlog za ovako dugo trajanje parničnog postupka.

U pogledu značaja prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac imao nesumnjiv materijalni interes da sud odluči o njegovom zahtevu u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud ocenjuje da je on po pravilu uredno dolazio na ročišta, te da je postupao po nalozima suda. Međutim, tri ročišta za glavnu raspravu nisu održana na predlog podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Ustavni sud najpre ukazuje da je žalbeni postupak povodom prve po redu prvostepene presude Opštinskog suda u Smederevu P. 594/04 od 9. maja 2006. godine, trajao od 23. juna 2006. godine, kada je tuženi podneo žalbu, do 16. decembra 2009. godine, kada je rešenje drugostepenog suda kojim je ukinuta prvostepena presuda dostavljeno strankama, dakle tri godine i pet meseci, što je neprihvatljivo sa aspekta standarda prava na suđenje u razumnom roku . Evropski sud za ljudska prava je sličnog stanovišta povodom trajanja žalbenog postupka (videti presudu u predmetu Markoski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, 22928/03, od 2. novembra 2006. godine, stav 38.). Dalje, pet ročišta za glavnu raspravu nije održano iz razloga vezanih za sud. Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Smederevu P. 1876/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Smederevu P. 594/04), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i određeni doprinos samog podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu satisfakciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Ustavni sud je pri tome imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući navode ustavne žalb e u delu u kojem je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8240/12 od 21. avgusta 2013. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 58. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom preispita zakonitost osporene drugostepene presude. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajuću kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku realizacije založnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti