Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za poništaj odluke o prestanku radnog odnosa. Postupak, koji je trajao preko deset godina, ocenjen je kao nerazumno dug zbog neefikasnosti sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Marinka Jadrijevića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. maja 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Marinka Jadrijevića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P1. 319/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Odluka će se objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Marinko Jadrijević iz Subotice je 21. jula 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Martina Bačića iz Subotice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Subotici P1. 319/05 od 4. aprila 2006. godine, presude Okružnog suda u Subotici Gž1. 167/06 od 10. novembra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 230/07 od 15. maja 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosilac ustavne žalbe podneo Opštinskom sudu u Subotici tužbu protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo finansija i ekonomije, Uprava carina, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa podnosioca; da je osporena odluka tužene doneta u disciplinskom postupku, koji je pokrenut protiv podnosioca ustavne žalbe zbog teže povrede radne obaveze; da je osporena odluka nezakonita jer je, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, nastupila zastarelost vođenja disciplinskog postupka; da su postupajući sudovi pogrešno zaključili da radnja povrede radne obaveze sadrži obeležja krivičnog dela iz člana 114. Zakona o deviznom poslovanju, uprkos tome što nije pokrenut krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje; da je predmetni parnični postupak okončan nakon deset godina, pa podnosilac ustavne žalbe smatra da je povređeno i njegovo pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da su oporenim presudama povređena njegova prava zajemčena Ustavom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Subotici P1. 319/05 u kome su donete osporene presude i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Marinko Jadrijević - ovde podnosilac ustavne žalbe je 3. februara 1998. godine podneo Opštinskom sudu u Subotici tužbu protiv Savezne Republike Jugoslavije – Savezna uprava carina Beograd – Carinarnica Subotica, radi poništaja odluke tužene 03/1 br. D- 8368/97 od 20. novembra 1997. godine, kojom je izrečena tužiocu disciplinska mera prestanka radnog odnosa zbog učinjene teže povrede radne dužnosti (nesavesno vršenje službene dužnosti koje je moglo izazvati štetne posledice većeg značaja iz člana 60. tačka 3. Zakona o carinskoj službi). U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac podneo žalbu protiv osporene prvostepene odluke tužene i da drugostepena disciplinska komisija nije još postupila po žalbi; da je osporena prvostepena odluka nezakonita, netačna i nepravilna; da je nastupila zastarelost vođenja disciplinskog postupka i da tužena nije cenila dokaze koje je predložio tužilac; da u prvostepenom disciplinskom postupku tužena nije utvrdila da li su radnjama tužioca učinjene štetne posledice. Predmet je zaveden pod brojem Prs. 12/98.

Tužilac je 28. aprila 1998. godine predložio da se spoje predmeti Prs. 12/98 i Prs. 185/97 (u kome je tužilac tražio poništaj rešenja tužene o privremenom udaljenju sa posla), što je prvostepeni sud i učinio i odredio da se postupak dalje vodi pod brojem Prs. 185/97. Nakon sprovedenog dokaznog postupka, Opštinski sud u Subotici je na ročištu od 14. septembra 1998. godine zaključio glavnu raspravu.

Prvostepeni sud je rešenjem Prs. 185/97 od 14. septembra 1998. godine ponovo otvorio glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da činjenično stanje nije dovoljno utvrđeno. Navedeno rešenje je 30. decembra 1998. godine ekspedovano parničnim strankama.

Tužilac je na ročištu za glavnu raspravu od 27. avgusta 1999. godine predložio da se sa ovim predmetom spoje predmeti Prs. 237/98 (u kome je tužilac tražio poništaj rešenja drugostepene disciplinske komisije pri Saveznoj vladi DDKŽ br. 2/98 od 9. jula 1998. godine, kojom je ukinuta prvostepena odluka tužene 03/1 br. D- 8368/97 od 20. novembra 1997. godine i predmet vraćen na ponovni postupak) i P1. 70/99 (u kome je tužilac tražio poništaj druge prvostepene odluke tužene 03/1 br. D- 8368/97 od 23. decembra 1998. godine, kojom je ponovo tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa), što je prvostepeni sud i učinio i odredio da se postupak dalje vodi pod brojem Prs. 185/97.

Opštinski sud u Subotici je presudom Prs. 185/97 od 21. decembra 1999. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca i u stavu II izreke poništio osporene pojedinačne akte tužene i obavezao je da vrati tužioca na radno mesto carinik – viši saradnik u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je u stavu III izreke odlučio o troškovima parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno: da je u disciplinskom postupku tužena nepotpuno i netačno utvrdila činjenično stanje kada je tužiocu izrekla disciplinsku meru prestanka radnog odnosa i da je na tako utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenila materijalno pravo; da povreda radne dužnosti iz člana 60. tačka 3) Zakona o carinskoj službi – nesavestan rad u službi ne sadrži obeležja bića krivičnog dela iz člana 182. KZ SRJ, jer protiv tužioca nije pokrenut krivični postupak zbog navedenog krivičnog dela; da se jedino u krivičnom postupku može utvrditi krivična odgovornost za učinjeno krivično delo i da ukoliko nema krivičnog dela nema ni krivične odgovornosti za to delo; da je za krivično delo nesavestan rad u službi bitan element da li je nastupila šteta i da ukoliko šteta nije nastala nema ni navedenog krivičnog dela; da je povreda radne dužnosti učinjena 11. juna 1997. godine i da je 12. jula 1998. godine nastupila zastarelost pokretanja i vođenja disciplinskog postupka protiv tužioca; da je odredbom člana 65. stav 1. Zakona o carinskoj službi propisano da se postupak za utvrđivanje odgovornosti radnika organa carinske službe za povredu radne dužnosti ne može pokrenuti, odnosno voditi po isteku roka od godinu dana od kada je povreda izvršena.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Subotici je rešenjem Gž1. 90/2000 od 20. jula 2001. godine usvojio žalbe i u stavu I izreke ukinuo prvostepenu presudu u delu kojim su poništeni pojedinačni akti tužene i u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka, a u stavu II izreke odbacio tužbu tužioca u delu kojim je tražio poništaj rešenja drugostepene disciplinske komisije pri Saveznoj vladi DDKŽ br. 2/98 od 9. jula 1998. godine. U obrazloženju navedenog rešenja je istaknuto: da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbe člana 65. Zakona o carinskoj službi; da je odredbom člana 65. stav 2. navedenog Zakona propisano da ako povreda radne dužnosti istovremeno predstavlja krivično delo, carinski ili devizni prekršaj, rok zastarelosti za pokretanje i vođenje disciplinskog postupka je isti kao i rok zastarelosti za krivično gonjenje za to krivično delo; da su disciplinski organi i sud koji ispituje zakonitost odluka tih organa ovlašćeni da ocenjuju da li u radnji povrede radne obaveze ima obeležja krivičnog dela i da se, ukoliko to utvrde, zastarelost pokretanja i vođenja disciplinskog postupka ceni prema članu 65. stav 2. Zakona o carinskoj službi; da će u ponovnom postupku prvostepeni sud, i pored toga što protiv tužioca nije vođen krivični postupak, utvrditi da li u radnjama tužioca ima obeležja krivičnog dela i da će nakon toga ponovo oceniti da li je nastupila zastarelost vođenja disciplinskog postupka; da će takođe prvostepeni sud ponovo ispitati da li su radnje tužioca izazvale ili mogle izazvati štetne posledice većeg značaja; da je rešenjem drugostepene disciplinske komisije pri Saveznoj vladi DDKŽ br. 2/98 od 9. jula 1998. godine usvojena žalba tužioca i ukinuta prvostepena odluka tužene 03/1 br. D- 8368/97 od 20. novembra 1997. godine i da je, imajući to u vidu, tužba u delu kojim se traži poništaj navedenog drugostepenog rešenja nedozvoljena.

U ponovnom postupku je predmet zaveden pod brojem P1. 117/01. Tužilac je na ročištu za glavnu raspravu od 21. oktobra 2001. godine predložio da se sa ovim predmetom spoji predmet P1. 235/01 (u kome je tužilac tražio poništaj odluke drugostepene disciplinske komisije pri Saveznoj vladi DPŽ br. 7/99 od 17. februara 2000. godine, kojom je odbijena žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena prvostepena odluka tužene 03/1 br. D- 8368/97 od 23. decembra 1998. godine), što je prvostepeni sud i učinio i odredio da se postupak dalje vodi pod brojem P1. 117/01.

Opštinski sud u Subotici je presudom P1. 117/01 od 16. decembra 2001. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i: u stavu II izreke poništio kao nezakonite osporene pojedinačne akte tužene i obavezao je da vrati tužioca na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnoj sposobnosti; u stavu III izreke odbacio tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na obavezu tužene da rasporedi tužioca na radno mesto carinik – viši saradnik; u stavu IV izreke odlučio o troškovima parničnog postupka. U obrazloženju presude je navedeno: da je tužena nepotpuno i nepravilno utvrdila činjenično stanje kada je tužiocu izrekla meru prestanka radnog odnosa zbog povrede radne dužnosti iz člana 60. tačka 3) Zakona o carinskoj službi i da je na tako utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenila materijalno pravo, tj. odredbu člana 368. stav 1. tačka 5) Zakona o osnovama sistema državne uprave i o Saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave; da sud nije mogao da utvrdi da li je ponašanje tužioca moglo izazvati štetne posledice; da je ceneći dokaze prvostepeni sud zauzeo stanovište da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos i da u disciplinskom postupku tužena nije utvrdila da je tužilac učinio povredu radne obaveze koja mu se stavlja na teret i da ta povreda nema obeležja krivičnog dela, te da je nastupila zastarelost pokretanja i vođenja disciplinskog postupka; da je stoga sud delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i poništio osporene akte tužene; da je prvostepeni sud odbacio tužbu u preostalom delu, jer nije nadležan da vrši raspoređivanje radnika, već je to u nadležnosti poslodavca, odnosno organa tužene. Prvostepena presuda je 12. aprila 2002. godine ekspedovana parničnim strankama.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Subotici je rešenjem Gž1. 183/02 od 30. septembra 2002. godine usvojio žalbe i ukinuo presudu Opštinskog suda u Subotici P1. 117/01 od 16. decembra 2001. godine u delu kojim su poništeni pojedinačni akti tužene i u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka, pa je vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je istaknuto: da u prvostepenom postupku nije utvrđeno da li je tužilac učinio povredu radne dužnosti koja mu se stavlja na teret i da utvrđenje ovih činjenica predstavlja prethodno pitanje za ocenu da li povreda radne dužnosti istovremeno predstavlja i krivično delo u smislu odredbe člana 65. stav 2. Zakona o carinskoj službi; da u prvostepenoj presudi, u pogledu dela tužbenog zahteva koji se odnosi na poništaj rešenja o udaljenju tužioca iz Savezne uprave carina – Carinarnica Subotica, nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama za osnovanost tužbenog zahteva i da će prvostepeni sud u ponovnom postupku i za navedeni deo tužbenog zahteva utvrditi pravno relevantne činjenice, odnosno da li su ispunjeni uslovi iz člana 382. stav 1. tačka 4) Zakona o osnovama sistema državne uprave i o Saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave.

U ponovnom postupku je predmet zaveden pod brojem P1. 286/02. Opštinski sud u Subotici je presudom P1. 286/02 od 7. novembra 2002. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i: u stavu II izreke odbio tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio poništaj rešenja tužene o privremenom udaljenju tužioca sa posla (rešenja D br. 368/97 od 25. juna 1997. godine i D br. 8368/97); u stavu III izreke usvojio tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio poništaj ostalih pojedinačnih akata tužene (akti doneti u disciplinskom postupku – prvostepene odluke 03/1 br. D- 8368/97 od 20. novembra 1997. godine i 03/1 br. D- 8368/97 od 23. decembra 1998. godine i drugostepena odluka DPŽ br. 7/99 od 17. februara 2000. godine); u stavu IV izreke odbacio tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na obavezu tužene da rasporedi tužioca na radno mesto carinik – viši saradnik; u stavu V izreke odlučio o troškovima parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio poništaj rešenja tužene o privremenom udaljenju tužioca sa posla, jer parnični sud u takvom sporu ne utvrđuje da li je zaposleni učinio povredu radne obaveze i da li je za istu odgovoran, već samo ceni da li je odluku doneo nadležni organ i da li je postojao zakonski osnov za udaljenje sa rada, a što je prvostepeni sud u konkretnom slučaju i utvrdio; da je prvostepeni sud utvrdio da je tužilac učinio težu povredu radne obaveze iz člana 60. tačka 3) Zakona o carinskoj službi i da radnja povrede nema obeležja krivičnog dela nesavestan rad u službi iz člana 182. KZ SRJ, jer u konkretnom slučaju ne postoje svi bitni elementi bića krivičnog dela; da, u tom smislu, tužena nije u disciplinskom postupku utvrdila da li je ponašanje tužioca izazvalo ili moglo izazvati štetu i da ukoliko nema posledice nema ni navedenog krivičnog dela; da je stoga 12. juna 1998. godine nastupila zastarelost pokretanja i vođenja disciplinskog postupka, saglasno odredbi člana 65. stav 1. Zakona o carinskoj službi.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Subotici je rešenjem Gž1. 45/08 od 17. marta 2003. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnog nedostatka, jer je žalbu u ime tužene podnela Lj.Č, viši savetnik u Saveznom javnom pravobranilaštvu, koja nije priložila ovlašćenje za zastupanje u ovoj pravnoj stvari.

Nakon što je Opštinski sud u Subotici otklonio navedeni procesni nedostatak, Okružni sud u Subotici je 21. jula 2003. godine doneo presudu Gž1. 135/03, kojom je odbio žalbe parničnih stranaka i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući u celini obrazloženje prvostepenog suda.

Postupajući po reviziji tužene, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. II 1477/03 od 26. februara 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Subotici P1. 286/02 od 7. novembra 2002. godine (osim u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja tužene o privremenom udaljenju tužioca sa posla) i presudu Okružnog suda u Subotici Gž1. 135/03 od 21. jula 2003. godine, a predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju revizijskog rešenja je navedeno: da su nižestepeni sudovi zbog pogrešne primene materijalnog prava nepotpuno utvrdili činjenično stanje; da je tužiocu izrečena mera prestanka radnog odnosa zbog teže povrede radne obaveze – nesavesnog vršenja službene dužnosti koje je izazvalo ili je moglo izazvati teže posledice većeg značaja iz člana 60. tačka 3) tada važećeg Zakona o carinskoj službi; da radnje povrede radne obaveze imaju obeležje krivičnog dela nesavesnog vršenja službene dužnosti iz člana 182. KZ SRJ i člana 114. Zakona o deviznom poslovanju, što je od značaja za računanje rokova zastarelosti po posebnom propisu iz člana 65. stav 2. Zakona o carinskoj službi; da su zbog toga nižestepeni sudovi propustili da ocene zastarelost pokretanja i vođenja disciplinskog postupka po navedenom propisu i utvrde bitne činjenice u pogledu odgovornosti tužioca za učinjenu težu povredu radne obaveze. Vrhovni sud Srbije je 9. avgusta 2004. godine prosledio spise predmeta drugostepenom sudu sa revizijskom odlukom.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden pod brojem P1. 313/04. Imajući u vidu da je prestala da postoji Savezna Republika Jugoslavija, tužilac je podneskom od 15. oktobra 2004. godine precizirao tužbeni zahtev, tako što je kao tužene označio pravne sledbenike SRJ – Republiku Srbiju i državnu zajednicu Srbija i Crna Gora. Prvotužena i drugotužena su istakle prigovor nedostatka pasivne legitimacije.

Opštinski sud u Subotici je presudom P1. 313/04 od 7. marta 2005. godine: u stavu I izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca u odnosu na prvotuženu Republiku Srbiju; u stavu II izreke poništio kao nezakonite pojedinačne akte prvotužene donetim u disciplinskom postupku protiv tužioca i obavezao prvotuženu da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima; u stavu III izreke odbio tužbeni zahtev tužioca u odnosu na drugotuženu državnu zajednicu Srbija i Crna Gora; u stavu IV izreke odbio prigovor nedostatka pasivne legitimacije prvotužene; u stavu V izreke odlučio o troškovima parničnog postupka. U obrazloženju presude je navedeno: da je na osnovu sprovedenog dokaznog postupka prvostepeni sud utvrdio da tužilac nije učinio povredu radne dužnosti koja mu se stavlja na teret; da protiv tužioca nije vođen krivični postupak i da povreda radne dužnosti nema obeležja krivičnog dela iz člana 182. KZ SRJ, jer je jedan od elemenata bića krivičnog dela nesavestan rad u službi i postojanje štete koja prelazi iznos od 20.000 dinara, što tokom disciplinskog postupka nije utvrđeno; da navedena povreda radne dužnosti nema obeležja krivičnog dela iz člana 114. Zakona o deviznom poslovanju, jer u disciplinskom postupku nije utvrđeno da je tužilac vršio naplatu carine u stranoj valuti; da je stoga nastupila zastarelost vođenja disciplinskog postupka, u smislu odredbe člana 65. stav 1. Zakona o carinskoj službi i da je na osnovu toga osnovan tužbeni zahtev tužioca u odnosu na prvotuženu; da su, saglasno odredbama Zakona o sprovođenju Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, savezni organi i organizacije (među njima i Savezna uprava carina) postali organi država članica i da su novoformirani organi, pored nadležnosti, preuzeli i zaposlene iz saveznih organa; da je, s obzirom na navedeno, odbijen tužbeni zahtev tužioca u odnosu na drugotuženu.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Subotici je rešenjem Gž1. 156/05 od 29. novembra 2005. godine usvojio žalbu prvotužene i ukinuo presudu Opštinskog suda u Subotici P1. 313/04 od 7. marta 2005. godine u st. I, II i V izreke, pa je u ukinutom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je istaknuto: da je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da prvostepena presuda nije podobna za ispitivanje; da će u ponovnom postupku prvostepeni sud utvrditi da li je 11. juna 1997. godine tužilac vršio selektivnu kontrolu putnika i robe pri ulasku u SRJ, ne naplaćujući carinu i druge uvozne dažbine od pojedinih putnika i bez pregleda prtljaga i da li je od pojedinih putnika naplaćivao carinu i druge dažbine u stranoj valuti, jer su te činjenice bitne da se utvrdi da li je podnosilac svoju službenu dužnost vršio savesno i da li je izvršio radnju krivičnog dela propisanog odredbom člana 114. Zakona o deviznom poslovanju; da nije od odlučujućeg značaja činjenica da u disciplinskom postupku tužena nije utvrdila imena i prezimena putnika koje je tužilac propustio bez plaćanja carine i od kojih je naplatu vršio u stranoj valuti; da je bitno utvrditi samo ponašanje tužioca u konkretnom slučaju, tj. da li se on ponašao u skladu sa pravilima službe i odredbama Zakona o deviznom poslovanju.

U ponovnom postupku je predmet zaveden pod brojem P1. 319/05. Opštinski sud u Subotici je 4. aprila 2006. godine doneo osporenu presudu P1. 319/05, kojom je u celini odbio tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju osporene prvostepene presude je navedeno: da je nakon sprovedenog dokaznog postupka prvostepeni sud utvrdio da je tužilac učinio povredu radne dužnosti koja mu se stavlja na teret; da radnja povrede radne dužnosti nema obeležja krivičnog dela iz člana 182. KZ SRJ, ali ima obeležja krivičnog dela iz člana 114. Zakona o deviznom poslovanju i da stoga nije nastupila zastarelost vođenja disciplinskog postupka, jer se u konkretnom slučaju ima primeniti odredba člana 65. stav 2. Zakona o carinskoj službi.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Subotici je 10. novembra 2006. godine doneo osporenu presudu Gž1. 167/06, kojom je odbio žalbu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Subotici P1. 319/05 od 4. aprila 2006. godine, prihvatajući u svemu obrazloženje prvostepenog suda.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije je 15. maja 2008. godine doneo osporenu presudu Rev. II 230/07, kojom je odbio reviziju kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske presude je istaknuto: da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je navedenim radnjama tužioca, a protivno pismenom obaveštenju i uputstvu za rad sa kojim je bio upoznat i uprkos usmenom upozorenju rukovodilaca, on izvršio težu povredu radne dužnosti – nesavesno vršenje službene dužnosti koje je moglo izazvati štetne posledice većeg značaja iz člana 60. tačka 3) Zakona o carinskoj službi; da radnja povrede radne dužnosti sadrži obeležje bića krivičnog dela iz člana 114. Zakona o deviznom poslovanju; da je za navedeno krivično delo propisana zastarelost krivičnog gonjenja od tri godine i da su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da je disciplinski postupak protiv tužioca sproveden i završen u okviru roka propisanog zakonom; da je disciplinski postupak sproveden po zakonom propisanoj proceduri, uz učešće nadležnih organa tužene koji su odlučivali u kolegijalnom sastavu, pri čemu je tužiocu omogućeno pravo na branioca, saslušanje i predlaganje dokaza; da se većina navoda iz revizije odnosi na ocenu izvedenih dokaza i da pozivanje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavlja zakonom dozvoljeni razlog za izjavljivanje revizije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o osnovama sistema državne uprave i o Saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave (“Službeni list SFRJ“, br. 23/78, 58/79, 21/82, 18/85, 37/88, 18/89, 40/89, 72/89, 42/90, 74/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93 i 50/93) bilo je propisano: da krivična odgovornost i odgovornost radnika za privredne prestupe i prekršaje ne isključuje disciplinsku odgovornost radnika, ako ista radnja predstavlja i povredu radne dužnosti (član 366.); da se za povredu radne dužnosti, između ostalog, može izreći i mera prestanka radnog odnosa (član 368. stav 1. tačka 5)); da radniku prestaje radni odnos u saveznom organu, pored ostalog, na osnovu pravnosnažne odluke disciplinske komisije kojom mu je izrečena mera prestanka radnog odnosa (član 388. stav 1. tačka 5)).

Odredbama Zakona o carinskoj službi (“Službeni list SFRJ“, br. 56/80 i 49/87) bilo je propisano: da se težom povredom radne dužnosti, pored ostalog, smatra i nesavesno vršenje službene dužnosti, koje je izazvalo ili moglo izazvati štetne posledice većeg značaja (član 60. tačka 3)); da se postupak za utvrđivanje odgovornosti radnika organa carinske službe za povredu radne dužnosti ne može pokrenuti ni voditi posle isteka jedne godine od dana kad je povreda izvršena i da ako povreda radne dužnosti istovremeno predstavlja krivično delo, carinski ili devizni prekršaj, rok zastarelosti za pokretanje i vođenje disciplinskog postupka je isti kao i rok za krivično gonjenje za to krivično delo, odnosno rok u kojem se može pokrenuti prekršajni postupak (član 65. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 114. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju (“Službeni list SRJ“, br. 12/95, 28/96, 29/97, 35/97, 16/99, 44/99, 74/99 i 73/2000) je bilo propisano da će se svako, ko protivno odredbama ovog zakona na teritoriji Jugoslavije vrši plaćanje i naplaćivanje u devizama ili zlatu, kazniti za krivično delo zatvorom od šest meseci do pet godina.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva i da je sud ovlašćen da izvede i dokaze koje stranke nisu predložile ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje (čl. 7. st. 1. i 3.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će, kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, predsednik veća saopštiti da je glavna rasprava zaključena i posle toga će se veće povući na većanje i glasanje radi donošenja odluke (član 304. stav 1.); da veće može u toku većanja i glasanja odlučiti da se zaključena glavna rasprava ponovo otvori ako je to potrebno radi dopune postupka ili razjašnjenja pojedinih važnih pitanja (član 305.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.); da kada veće odluči da se odloži ročište za glavnu raspravu, predsednik veća će se starati da se za sledeće ročište pribave svi dokazi čije je izvođenje određeno za to ročište i da se izvrše druge pripreme kako bi se rasprava mogla završiti na tom ročištu (član 314. stav 1.); da kad se glavna rasprava održava pred većem, presudu donose predsednik veća i članovi veća koji su učestvovali na ročištu na kome je glavna rasprava zaključena i da odmah po zaključenju glavne rasprave sud donosi presudu koju objavljuje predsednik veća (član 335. stav. 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.); da će se odredbe čl. 328, 334. stav 2, člana 335. stav 2, člana 336. stav 2. i čl. 337. do 342. ovog zakona shodno primenjivati i na rešenja (član 347.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, sadrži slične odredbe koje se odnose na efikasno postupanje suda i posebnu obavezu suda da hitno postupa u radnim sporovima.

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 3. februara 1998. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Subotici, a da je postupak okončan donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 230/07 od 15. maja 2008. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je on trajao 10 godina i tri meseca, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su prouzrokovala duže trajanje parničnog postupka. Naime, prvostepeni sud je trebalo da ispita pravilnost i zakonitost pobijanih akata tužene donetih u disciplinskom postupku protiv podnosioca ustavne žalbe, tj. da ispita da li je pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje koje je od značaja za ocenu o disciplinskoj odgovornosti podnosioca, da li je disciplinski postupak sproveden u skladu sa zakonom propisanom procedurom i da li je organ tužene pravilno primenio materijalno pravo, što samo po sebi iziskuje obiman dokazni postupak. U tom pogledu, prvostepeni sud je tokom glavne rasprave saslušao podnosioca ustavne žalbe i sedam svedoka, pročitao određene pismene isprave i spise predmeta disciplinskog postupka u kome su doneti osporeni akti. Analizirajući dalje složenost procesnih pitanja, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud ovom predmetu izvršio spajanje još četiri predmeta (podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbe protiv svakog pojedinačnog akta tužene donetog u disciplinskom postupku i rešenja tužene o njegovom privremenom udaljenju sa posla). Takođe, Opštinski sud u Subotici je morao i da odluči o istaknutom prigovoru nedostatka pasivne legitimacije u odnosu na prvotuženu i drugotuženu. Međutim, sama priroda spora i postojanje određenih složenijih procesnih i pravnih pitanja, po oceni Ustavnog suda, ne mogu da predstavljaju opravdane razloge za toliko dugo trajanje predmetnog parničnog postupka.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman interes da postupajući sudovi hitno odluče o osnovanosti njegovog tužbenog zahteva, jer je efikasno razrešenje ovog radnog spora bilo od direktnog uticaja na ostvarivanje prava podnosioca po osnovu rada. Treba istaći i da se, po stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, u radnim sporovima očekuje posebna marljivost od parničnog suda (videti presude u predmetima Obermeier protiv Austrije od 28. juna 1990. godine i Borgese protiv Italije od 26. februara 1992. godine).

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su on i njegov punomoćnik prisustvovali svim ročištima za glavnu raspravu i da su preduzeli sve dostupne procesne radnje da se predmetni parnični postupak okonča u najkraćem mogućem roku. Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe tražio poništaj pojedinačnog akta tužene donetog u disciplinskom postupku koji u vreme podnošenja tužbe nije bio pravosnažno okončan, ali je našao da to ne može osloboditi parnični sud od odgovornosti da pravilno primeni procesno i materijalno pravo kako bi se postupak okončao u razumnom roku.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova pred kojima je vođen parnični postupak prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog spora. Najpre, Opštinski sud u Subotici je, suprotno odredbama člana 337. stav 1. i člana 347. ranije važećeg ZPP, otpravio parničnim strankama rešenje Prs. 185/97 od 14. septembra 1998. godine (kojim je ponovo otvorio raspravu u ovoj pravnoj stvari) tek 30. decembra 1998. godine. Ovom prilikom Ustavni sud naglašava da je u takvoj procesnoj situaciji od izuzetne važnosti da parnični sud u najkraćem mogućem roku zakaže ročište za glavnu raspravu i utvrdi bitne činjenice za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva. Suprotno tome, Opštinski sud u Subotici je naredno ročište održao tek 27. avgusta 1999. godine, odnosno godinu dana nakon što je glavna rasprava ponovo otvorena i time je značajno doprineo dužini trajanja ovog radnopravnog spora. Takođe, prvostepenom sudu je trebalo nedopustivo mnogo vremena da izradi pismeni otpravak presude P1. 117/01 koja je doneta 16. decembra 2001. godine a koja je otpravljena parničnim strankama tek 12. aprila 2002. godine, imajući u vidu odredbu člana 341. stav 1. ranije važećeg ZPP. Ipak, odgovornost Opštinskog suda u Subotici za neopravdano produženje postupka se prvenstveno ogleda u doprinosu da čak četiri prvostepene presude u ovoj pravnoj stvari budu ukinute, što je svaki put imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Zauzimanje pogrešnog pravnog stanovišta u ovom predmetu i nepostupanje Opštinskog suda u Subotici po nalozima sudova više instance, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju odlučne razloge za prekomernu dužinu trajanja parničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine). Polazeći od prethodno navedenih odredaba ranije važećeg ZPP koje se odnose na rok za pismenu izradu sudskih akata, Ustavni sud je našao da je i Vrhovni sud Srbije doprineo dužem trajanju ove parnice, jer je revizijsko rešenje Rev. II 1477/03 od 26. februara 2004. godine prosledio drugostepenom sudu tek 9. avgusta 2004. godine.

Na osnovu svega iznetog, a posebno imajući u vidu da su u parnicama iz radnih odnosa sudovi dužni da prilikom određivanja rokova i ročišta obrate pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P1. 319/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući ostale navode iz ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da sud u krivičnom postupku utvrđuje postojanje krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog. Međutim, po oceni Ustavnog suda, samim tim što nije pokrenut krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe ne znači i da sud u parničnom postupku ne može da raspravlja o činjenicama koje, po pravilu, utvrđuje krivični sud, kada one predstavljaju prethodno pitanje za pravilnu primenu merodavnog materijalnog prava. Imajući u vidu prirodu ovog radnopravnog spora i činjenice koje je trebalo utvrditi za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je parnični sud bio ovlašćen da ispita da li je podnosilac učinio povredu radne obaveze i da li takva radnja sadrži obeležja krivičnog dela propisanog odredbom člana 114. Zakona o deviznom poslovanju, a sve u cilju stvaranja pretpostavki za primenu dužeg roka zastarelosti pokretanja, odnosno vođenja disciplinskog postupka iz člana 65. stav 2. Zakona o carinskoj službi. Po mišljenju Ustavnog suda, utvrđivanje navedene činjenice je, samo po sebi, dovoljno za primenu dužeg roka zastarelosti, pa u tom smislu parnični sud ne ispituje da li postoje i ostali elementi bića krivičnog dela, što je upravo zadatak suda u krivičnom postupku.

Takođe, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane navode podnosioca ustavne žalbe da su postupajući sudovi povredili njegovo pravo na pravično suđenje, ne primenjujući stav Vrhovnog suda Srbije prema kome vođenje disciplinskog postupka uvek zastareva protekom šest meseci od dana kada je učinjena povreda radne obaveze, bez obzira da li sadrži ili ne sadrži obeležja krivičnog dela. Naime, Ustavni sud smatra da se navedeni pravni stav ne može primeniti u konkretnom slučaju, jer je Zakonom o carinskoj službi, kao posebnim propisom koji reguliše i disciplinski postupak protiv državnih službenika u carinskoj službi, propisan duži rok zastarelosti za pokretanje, odnosno vođenje disciplinskog postupka u situaciji kada povreda radne dužnosti istovremeno predstavlja krivično delo.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je tokom prvostepenog parničnog postupka koji je vođen pred Opštinskim sudom u Subotici bilo omogućeno podnosiocu ustavne žalbe da obrazloži svoj tužbeni zahtev, da predlaže dokaze i sudeluje u njihovom izvođenju, da se izjasni o zahtevima i navodima protivne stranke, da izjavi redovni i vanredni pravni lek, tj. da učestvuje u postupku na način i pod uslovima koji ga nisu doveli u nepovoljniji položaj u odnosu na drugu parničnu stranku. Po oceni Ustavnog suda, osporene presude su doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama. Ustavni sud je našao da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava i da su postupajući sudovi u osporenim presudama obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da su ta pravna stanovišta posledica proizvoljnog tumačenja od strane sudova i neprihvatljive ili arbitrerne primene materijalnog prava.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i da je u tom delu ustavna žalba neosnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić