Sudska praksa

Odbacivanje ustavne žalbe zbog osporavanja činjeničnog stanja umesto ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu protiv presuda redovnih sudova u sporu za naknadu štete. Žalba je odbačena jer podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge za povredu prava, već je osporavao utvrđeno činjenično stanje, što nije u nadležnosti Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Svetislava Bošnjaka iz Melenaca na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. oktobra 2011. godine, doneo je


R E Š E Nj E

                     

Odbacuje se ustavna žalba Svetislava Bošnjaka izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2969/06 od 22. aprila 2008. godine, presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1236/09 od 21. oktobra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 114/09 od 19. marta 2009. godine.


O b r a z l o ž e nj e

    

1. Svetislav Bošnjak iz Melenaca je 5. juna 2009. godine, preko punomoćnika Varadi Judite i Konstantina Rankova, advokata iz Zrenjanina, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu, protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede ustavnih načela i prava zajemčenih odredbama čl.18, 19, 20, 21, 22, člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36, člana 42. stav 2. i člana 60, kao i člana 145. stav 2. Ustava Republike Srbije. Podnosilac se istovremeno poziva i na povredu prava iz člana 6. stav 1, člana 13, člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju, kao i na povredu pojedinih prava koja su bila garantovana Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, a koja je prestala da važi.
             
Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu u kome su donete osporene presude, navodi da u sprovedenom postupku „niko nije tvrdio niti dokazivao činjenicu“ da je on odbio bilo kakav posao za koji je zdrav i sposoban za rad, a koji mu je nuđen od strane Zavoda za zapošljavanje u Zrenjaninu, usled čega bi danom odbijanja prestalo njegovo pravo na izgubljenu zaradu. Takođe se u ustavnoj žalbi ističe da su prilikom odlučivanja postupajući sudovi zanemarili nalaz i mišljenje Službe medicine rada broj 2784, kojim je utvrđeno da je podnosilac nesposoban za rad „po nadnicama jer je to težak fizički rad“. Imajući u vidu navedeno, podnosilac zaključuje da je kod takvog stanja stvari osporena presuda Vrhovnog suda Srbije „najblaže rečeno apsolutno nezakonita“, budući da se njome konstatuje da mu ne pripada izgubljena zarada ni buduća renta, jer nije dokazao umanjenje radne sposobnosti zbog koje trpi gubitak zarade.
   
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
   
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
   
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava i sloboda, a ne i da kao sud više instance još jednom ocenjuje zakonitost odluka redovnih sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, donetih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima će se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine svakog od označenih prava ili sloboda, potkrepiti tvrdnje o njihovoj povredi ili ugrožavanju. Samim tim, formalno pozivanje na pojedine odredbe Ustava, bez navođenja ustavnopravnih razloga i njihovog činjeničnog utemeljenja, ne čini po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.
             
3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u osporene akte i drugu dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
    
Osporenom presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2969/06 od 22. aprila 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se tužena Kompanija „Dunav osiguranje“ a.d. Beograd- Glavna filijala Zrenjanin obaveže da mu na ime izgubljene zarade isplati opredeljene novčane iznose za period od 2003. do 2006. godine sa zakonskom zateznom kamatom, u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se tužena Kompanija „Dunav osiguranje“ a.d. Beograd- Glavna filijala Zrenjanin obaveže da mu počev od 1. januara 2007. godine, pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi, plaća na ime mesečne rente iznos od 5.333,00 dinara, dok je stavom trećim izreke obavezan podnosilac ustavne žalbe da umešaču Milovanu Jovanovu naknadi troškove parničnog postupka.
   
Osporenom presudom Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1236/09 od 21. oktobra 2008. godine, odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe i potvrđena presuda Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 2969/06 od 22. aprila 2008. godine.
   
Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 114/09 od 19. marta 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1236/09 od 21. oktobra 2008. godine.
   
4. Polazeći od prethodno navedene sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud najpre konstatuje da se svi navodi ustavne žalbe odnose isključivo na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i na istovetan način garantovanog članom 6. Evropske konvencije. Sa druge strane, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi se, sa stanovišta Ustavom, odnosno Evropskom konvencijom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, potkrepile tvrdnje o istaknutoj povredi ili uskraćivanju ovog prava. Umesto toga, podnosilac ustavne žalbe i pred Ustavnim sudom ističe nepravilnost i nepotpunost činjeničnog stanja utvrđenog u postupku u kome su doneti osporeni pojedinačni akti i pogrešnu ocenu činjeničnog stanja od strane, kako sam navodi, „nižestepenih sudova“. Time podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravosnažno okončanog parničnog postupka, od Ustavnog suda zapravo traži da kao viši (instancioni) sud još jednom ispita zakonitost osporenih sudskih odluka.
    
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
        
5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu