Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu N. L. u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak koji je trajao preko 11 godina ocenjen je kao prekomerno dug, prvenstveno zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. L. iz Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. L. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu P. 1244/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. N. L . iz Užica podneo je 7. novembra 2012. godine, preko punomoćnika D . T , advokata iz Užica , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Užicu P. 1244/10 od 8. februara 2012. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2124/12 od 18. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kom su donete osporene odluke.

Podnosilac ustavne žalbe iznosi činjenice koje su prethodile sporu povodom koga je nastala predmetna parnica, te daje svoje mišljenje o načinu na koji je trebalo voditi predmetni postupak. S tim u vezi, posebno ističe da su nakon donošenja presude Okružnog suda u Užicu Gž. 657/07 od 22. januara 2008. godine prestale pretpostavke za dalje vođenje postupka čiju dužinu trajanja osporava, ali da je sud nastavio da nepotrebno vodi i odugovlači postupak, što je dovelo do toga da on bude okončan tek posle 11 godina. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih prava, poništi kao nezakonite osporene presude i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Užicu P. 1244/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac J. Č . podneo je 14. maja 2001 . godine tužbu Opštinskom sudu u Užicu protiv tuženog N. L, ovde podnosioca ustavne žalbe , radi sticanja bez osnova zbog manje plaćene zakupnine .

Nakon održanog pripremnog ročišta, tužilac je na sledećem ročištu, koje je održano 7. avgusta 2001. godine, preinačio tužbu isticanjem drugog zahteva uz postojeći, kojim je tražio raskid ugovora o podzakupu i iseljenje tuženog iz poslovnog prostora.

Do decembra 2002. godine, od još ukupno osam zakazanih ročišta, četiri nisu održana. Dva ročišta nisu održana na molbu punomoćnika tuženog, jedno zbog njegovog neurednog pozivanja, a jedno zbog nedolaska veštaka. U ovom delu postupka, na predlog tužioca sprovedeno je građevinsko veštačenje.

Rešenjem od 12. decembra 2002. godine postupak je prekinut do okončanja postupka koji se vodio pred tim sudom u predmetu P. 1419/02 po tužbi Republike Srbije protiv ovde tužioca i tuženog i JP "S.", radi utvrđenja ništavosti ugovora o zakupu spornog poslovnog prostora zaključenog između tužioca i pomenutog javnog preduzeća i spornog ugovora o podzakupu zaključenog između tužioca i tuženog.

Navedeno rešenje preinačeno je rešenjem drugostepenog suda od 5. marta 2003. godine, tako što je odlučeno da nema mesta prekidu.

Tuženi je 30. juna 2003. godine podneo protivtužbu radi naknade štete, pa su parnice po tužbi i protivtužbi spojene. Do donošenja delimične presude P. 553/01 od 19. septembra 2003. godine kojom je odlučeno o osnovanosti tužbenog zahteva za raskid ugovora o podzakupu, prvostepeni sud je zakazao još šest ročišta, od kojih dva nisu održana zbog sprečenosti sudije, odnosno nestanka struje u sudu.

Pomenuta delimična presuda ukinuta je rešenjem drugostepenog suda Gž. 1626/03 od 12. decembra 2003. godine, sa obrazloženjem da je njome odlučeno i o protivtužbenom zahtevu.

U ponovnom postupku, na predlog tužioca sprovedeno je finansijsko veštačenje. Veštak finansijske struke je dva puta dostavljao dopune nalaza povodom tužiočevih primedbi, a veštak građevinske struke jedanput. Pored toga, oba veštaka su saslušana. Od ukupno devet zakazanih ročišta, jedno nije održano zbog nedolaska punomoćnika tužioca-protivtuženog (u daljem tekstu: tužilac), a u toku 2005. godine tužilac je povukao tužbu u delu kojim je tražio raskid ugovora i iseljenje tuženog.

Rešenjem Okružnog suda u Užicu Gž. 2200/06 od 20. septembra 2007. godine ukinuta je presuda prvostepenog suda P. 553/01 od 28. aprila 2006. godine, zbog toga što nije sadržavala obrazloženje u pogledu primene materijalnog prava i što su nakon zaključenja glavne rasprave bez saglasnosti stranaka izvođeni dokazi.

U drugom ponovnom postupku, sud je nakon dva održana ročišta, na predlog tuženog-protivtužioca (u daljem tekstu: tuženi), rešenjem od 13. decembra 2007. godine ponovo prekinuo postupak do pravnosnažnog okončanja postupka koji je pred tim sudom vođen u predmetu P. 153/07, a koji je ranije nosio oznaku P. 1419/02.

Na predlog stranaka postupak je nastavljen u februaru 2009. godine, budući da je presudom Okružnog suda u Užicu Gž. 657/07 od 21. januara 2008. godine pomenuti postupak pravnosnažno okončan tako što je po tužbi Republike Srbije, između ostalog, utvrđena ništavost spornog ugovora o podzakupu zaključenog između tužioca i tuženog.

U daljem toku postupka, od ukupno devet zakazanih ročišta, dva su otkazana - jedno na molbu punomoćnika tuženog, a drugo zbog uspostavljanja nove mreže sudova. Pored toga, u dva navrata je određen zastoj u postupku do združivanja spisa predmeta P. 536/01 u postupku koji je vođen po tužbi ovde tužioca protiv tuženih Republike Srbije i opštine U. radi utvrđenja prava suvlasništva na spornom poslovnom prostoru. Prvi put zastoj je trajao nešto više od dva meseca. Drugi put zastoj je određen u martu 2011. godine, a po predlogu tuženog za nastavak postupka iz juna iste godine, ročište je zakazano za februar 2012. godine. Osim toga, na predlog tuženog postupak je bio u zastoju dva meseca do odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda o njegovom zahtevu za delegaciju nadležnosti.

Postupak je pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2124/12 od 18. septembra 2012. godine, koja je uručena punomoćniku tuženog 12. oktobra 2012. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1. ).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao preko jedanaest godina, što bi moglo da ukazuje da nije okončan u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja je trebalo raspraviti i s tim u vezi obimnost sprovedenog dokaznog postupka, Ustavni sud nalazi da se predmetni postupak ne može okarakterisati kao složen, i pored toga što se odlučivalo o osnovanosti tužbenog i protivtužbenog zahteva. Ovo iz ra zloga što su veštačenja sprovođena radi razjašnjenja činjenica bitnih za odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva, ali ne i zahteva iz protivtužbe kojima je tražena naknada štete u vidu izgubljene dobiti i po osnovu izvršenih ulaganja.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se, i pored legitimnog interesa na strani podnosi oca za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu nj egovih prava i obaveza proisteklih iz spornog odnosa, ne može smatrati da je reč o postupku koji je za njega bio od izuzetne važnosti, odnosno o postupku zbog čijeg bi dužeg trajanja za podnosioca nastupila nenadoknadiva šteta.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da su dve prvostepene presude ukinute zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka. Dalje, prvostepeni sud je dva puta odredio zastoj u postupku do združenja spisa predmeta pravnosnažno okončanog postupka u kome se odlučivalo o osnovanosti tužiočevog zahteva za utvrđenje prava svojine na spornom prostoru prema tuženima Republici Srbiji i opštini U, pri čemu je prvostepeni sud u drugom slučaju ročište zakazao osam meseci nakon što je podnosilac tražio nastavak postupka. Po nalaženju Ustavnog suda, navedeni propusti na strani prvostepenog suda ukazuju na nedelotvornost u postupanju.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka, budući da tri ročišta nisu održana na molbu njegovog punomoćnika. Osim toga, na njegov predlog predmetni postupak je bio u prekidu nešto više od godinu dana, iako je drugostepeni sud prethodno ocenio da okončanje postupka koji se vodio po tužbi Republike Srbije radi utvrđenja ništavosti ugovora o podzakupu ne predstavlja prethodno pitanje, te da stoga nema mesta prekidu. Iz iznetog razloga, ovaj period, kao i period u kom je predmetni postupak bio u zastoju do odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda o podnosiočevom zahtevu za delegaciju nadležnosti se ne može staviti na teret sudu, već podnosiocu.

Uzimajući u obzir sve napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno postupanje prostepenog suda prevashodno dovelo do toga da je konkretan parnični postupak, koji se ne može smatrati složenim, trajao preko 11 godina.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno doprinos na strani podnosioca dužini trajanja postupka i značaj koji je predmet spora imao za njega, kao i sveukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava u odnosu na osporene presude, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih ustavnih prava, budući da ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje , već isključivo iznosi navode koji se tiču dužine postupka. Kako se navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju, formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povreda prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava u odnosu na osporene akte , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti