Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 13 godina. Utvrđeno je pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8548/2013
08.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. P. iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. P. i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 80042/10.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. P. iz Čačka izjavila je, 24. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika D. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 80042/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je parnični postupak trajao 13 godina, što je van svih razumnih vremenskih okvira, kao i da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela odugovlačenju. Podnositeljka je predložila da Sud utvrdi pravo na pravičnu naknadu zbog nerazumnog trajanja postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu u predmetu P. 80042/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe i njeno dvoje maloletne dece podneli su 21. septembra 2000. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije - Saveznog ministarstva odbrane, radi naknade nematerijalne štete zbog pogibije supruga, odnosno oca. Podnositeljka je podnela i tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete. Tužena je 10. oktobra 2000. godine odgovorila na tužbu, osporavajući osnov i visinu tužbenih zahteva.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 10. januara 2001. godine. Opštinski sud je 22. maja 2001. godine, a nakon dva održana ročišta, zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 3882/2000, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca.

Postupajući po žalbama stranaka, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 7142/2001 od 22. novembra 2001. godine, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda P. 3882/2000 od 22. maja 2001. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom, prvo ročište za glavnu raspravu je održano 18. aprila 2002. godine, dok naredno ročište zakazano za 12. septembar nije održano, jer tužena nije postupila po nalogu suda sa prethodnog ročišta. Ni ročište za glavnu raspravu zakazano za 14. novembar 2002. godine, nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“.

Nakon ročišta održanog 4. marta 2003. godine, Opštinski sud je rešenjem P. 7093/2001 od 12. novembra 2003. godine na predlog tužilaca prekinuo postupak do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka u predmetu P. 6742/02, koji je vođen pred istim sudom između istih stranaka.

Tužioci su 26. jula 2005. godine predložili nastavak postupka, jer je postupak u predmetu P. 6742/02 pravnosnažno okončan. Do kraja 2005. godine zakazana su tri ročišta za glavnu raspravu, ali je održano samo jedno, dok preostala dva nisu održana jer punomoćnik tužilaca nije bio uredno pozivan.

Nakon dva održana ročišta, Opštinski sud je 30. marta 2006. godine zaključio glavnu raspravu i doneo delimičnu presudu P. 8605/2005, kojom je odlučeno samo o naknadi nematerijalne štete. Protiv navedene presude stranke se nisu žalile.

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe je, 27. oktobra 2006. godine, precizirala tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete.

U toku 2007. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok jedno ročište nije održano.

Tokom 2008. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 27. jun nije održano, jer nalaz i mišljenje sudskog veštaka nije bio na vreme dostavljen tuženoj. Takođe, ni ročište zakazano za 7. oktobar nije održano, zbog potrebe da se pribavi dokumentacija od javnog preduzeća vezanog za troškove sahrane.

Veštak je 28. januara 2009. godine dostavio sudu dopunski nalaz, a ročište zakazano za isti dan nije održano zbog potrebe stranaka da se upoznaju sa sadržinom navedenog nalaza. Tužilja je 29. januara „precizirala“ tužbeni zahtev u skladu sa nalazom veštaka.

Nakon dva održana ročišta, Opštinski sud je 4. septembra 2009. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 5714/07, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje za naknadu materijalne štete.

Postupajući po žalbama stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 2816/10 od 15. jula 2010. godine, kojom je potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu u usvajajućem delu, a ukinuo u odbijajućem i u tom delu predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Nakon jednog održanog ročišta, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P. 80042/2010, kojom je usvojio u celini preostali deo tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 4186/13 od 17. jula 2013. godine, kojom je delimično potvrdio navedenu prvostepenu presudu, a delimično preinačio i odbio kao neosnovan deo tužbenog zahteva.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 21. septembra 2000. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je okončan 17. jula 2013. godine donošenjem drugostepene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao skoro 13 godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora, iako je bilo više tužilaca, nije bio složen da bi opravdao trinaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je ona imala legitiman pravni interes da ce o njenim tužbenim zahtevima za naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog smrti supruga, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe i njen punomoćnik svojim ponašanjem nisu doprineli odugovlačenju postupka.

Dakle, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova kojima je bilo potrebno skoro 13 godina da odluče o zahtevima podnositeljke ustavne žalbe za naknadu štete. U prilog tome, govori i činjenica da su tokom ove parnice donete čak četiri prvostepene presude, od kojih su dve ukinute i vraćene prvostepenom sudu na ponovni postupak. Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51.) u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Ipak, Ustavni sud ukazuje da se period od 12. novembra 2003. godine, pa 26. jula 2005. godine ne može staviti na teret sudu, jer je u tom periodu postupak bio u prekidu, i to na predlog stranaka.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka, ali isto tako i period koji se postupajućim sudovima ne može staviti na teret. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti