Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u vezi sa raskidom ugovora o privatizaciji

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu, nalazeći da pravo na pravično suđenje nije povređeno. Odluka Vrhovnog kasacionog suda, kojom je odbijen zahtev podnosioca za povraćaj uplaćenih rata nakon raskida ugovora o privatizaciji, utemeljena je na ugovornoj odredbi koja isključuje restituciju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednik a Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, Predrag Ćetković, Bratislav Đokić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. B . iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. B . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 127/2013 Pzz1. 40/2013 od 29. maja 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčen og odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. B . iz Subotice izjavio je , 24. novembra 2014. godine, preko punomoćnika B . K, advokata iz Subotice, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 127/2013 Pzz1. 40/2013 od 29. maja 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo, prava na imovinu, načela slobode preduzetništva, načela jednakog pravnog položaja na tržištu i zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata, utvrđenih odredbama član a 32. stav 1, te čl. 36, 58, 83, 84. i 197. Ustava Republike Srbije, i povrede prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog istakao: da ni Zakon o privatizaciji, niti Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ne predviđaju mogućnost retroaktivne primene odredbe člana 41a Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji; da su sredstva koja je podnosilac uplatio na ime kupoprodajne cene preneta Akcijskom fondu nezakonito, odnosno retroaktivnom primenom zakona, te da je tužbom tražio povraćaj sredstava, u svemu se pozivajući na retroaktivnu primenu člana 41a Zakona o privatizaciji; da prilikom zaključenja spornog ugovora o prodaji kapitala nijedna odredba Zakona o privatizaciji nije predviđala mogućnost koju predviđa član 41a Zakona o privatizaciji (koja odredba bi se mogla primeniti isključivo na ugovore zaključene nakon stupanja na snagu predmetnih izmena i dopuna, odnosno nakon 8. juna 2005. godine); da odredba člana 41a Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ne propisuje mogućnost retroaktivne primene zakona, već da revizijski sud proizvoljnim tumačenjem, dozvoljava retroaktivnu primenu zakona; da su u takvoj situaciji ništave i odredbe 7.17 i 3.3 ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala, jer su predviđale da ukoliko kupac ne uplati sve dospele rate gubi pravo na prodajni kapital; da su navedene odredbe suprotne odredbama Zakona o obligacionim odnosima; da revizija tužene nije dostavljena podnosiocu ustavne žalbe na odgovor, niti rešenje drugostepenog suda kojim se predlaže odlučivanje o izjavljenoj reviziji kao izuzetno dozvoljenoj zbog čega takođe smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na delotvoran pravni lek; da je postupak trajao duže od pet godina zbog čega smatra da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Privrednog suda u Subotici (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 18/2010 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda P. 18/2010 od 5. decembra 2011. godine, u stavu 1. izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se utvrdi da je ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije broj 1-46/224/02 od 14. februara 2003. godine zaključen između tužioca i tužene drugog reda - Agencije za privatizaciju, ostao na pravnoj snazi, te da se obaveže tužilac da is plati petu ratu kupoprodajne cene revalorizovane u iznosu od 7.255.987,32 dinara, sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom i da isplati šestu ratu sa izvršenom revalorizacijom u iznosu od 7.758.581,87 dinara, sa pripadajućom zakonskom kamatom, te da se tuženi prvog reda - „I.“ a. d, u stečaju , iz Subotice i tuženi drugog reda obavežu da mu solidarno plate troškove parničnog postupka. Istim stavom izreke presude odbijen je kao neosnovan i sekundarni tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac na o snovu pretežnog ispunjenja klauzule 4.3. ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije broj 1-46/224/02 od 14. februara 2003. godine i otplatom četvrte dospele rate po osnovu izvršenih uplata u iznosu od 27.115.596,14 dinara, stekao pravo vlasništva nad tuženim prvog reda u procentu od 67,1% u akcijama koje su kod Centralnog registra hartija od vrednosti, te da su tuženi dužni trpeti da se tužilac uknjiži kao vlasnik nad akcijama kod Centralnog registra gde se vode kao i da se tuženi obavežu da mu solidarno isplate troškove parničnog postupka. Stavom 2. izreke prvostepene presude, odbačen je tercijalni tužbeni zahtev koji glasi: „Utvrđuje se da je raskinut ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije 1-46/224/02 od 14. februara 2003. godine“, stavom 3. izreke odbijen je kao neosnovan zahtev kojim je traženo da se tuženi drugog reda obaveže da isplati tužiocu po osnovu dospelih a isplaćenih rata kupoprodajne cene i izvršenom investicionom ulaganju u ukupnom iznosu od 27.115.596,14 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznose bliže određene tim stavom izreke, a stavom 4. izreke obavezan je tužilac da plati drugotuženom troškove parničnog postupka .

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 7023/12 od 13. februara 2013. godine , u stavu 1. izreke , odbačen je predlog tužioca za nastavak prekinutog postupka prema prvotuženom, a u stavu 2. izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda P . 18/10 od 5. decembra 2011. godine u st. 1. i 2. i delu stava 3. njene izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 3.131.000,00 dinara na ime depozita, sa zakonskom zateznom kamatom i iznosa od 4.340.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19. februara 2004. godine do isplate na ime investicionog ulaganja, kao i zahtev za isplatom zakonske zatezne kamate bliže određene u tom stavu presude ; stavom 3. izreke preinačena je presuda Privrednog suda P. 18/10 od 5. decembra 2011. godine u preostalom delu stava 3. izreke i u stavu njene 4. izreke, pa je presuđeno : „Obavezuje se drugotuženi da tužiocu plati iznos od 19.644.596,24 dinara sa kamatom po stopi određenoj Zakonom o visini stope zatezne kamate počev od 28. aprila 2007. godine do isplate u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude i obavezan drugotuženi da isplati tužiocu troškove parničnog postupka “.

Tužena drugog reda je 11. aprila 2013. godine izjavila reviziju i predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7023/12 od 13. februara 2013. godine .

Revizija tužene drugog reda je uručena punomoćniku tužioca 15. aprila 2013. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 127/2013 Pzz1. 40/2013 od 29. maja 2014. godine, u stavu I izreke , prihvaćen je predlog Privrednog apelacionog suda za odlučivanje o reviziji koju je izjavila drugotužena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7023/12 od 13. februara 2013. godine, kao izuzetno dozvoljenoj; u stavu II izreke usvojena je revizija drugotužene i preinačena je presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 7023/12 od 13. februara 2013. godine , u delu usvojenog tužbenog zahteva i presuđeno je: „Odbija se žalba tužioca kao neosnovana i potvrđuje presuda Privrednog suda P. 18/2010 od 5. decembra 2011. godine u delu stava 3. izreke i u stavu 4. izreke u kome je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se drugotužena obaveže da mu isplati iznos od 19.644.596,24 dinara sa kamatom po stopi određenoj Zakonom o visini stope zatezne kamate počev od 28. aprila 2007. godine do isplate, kao i za iznos parničnih troškova “; u stavu III izreke odbijen je kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti drugotužene Agencije za privatizaciju izjavljen protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž . 7023/12 od 13.02.2013. godine; u stavu IV izreke obavezan je tužilac da drugotuženoj Agenciji za privatizaciju isplati na ime troškova revizijskog postupka iznos od 683.000 dinara , u roku od osam dana od dana prijema presude. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da su tužilac i drugotužena Agencija za privatizaciju zaključili 14. februara 2003. godine ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala subjekta privatizacije „I.“ iz Subotice, a na osnovu kojeg je tužilac kupio 67,1 % ukupnog kapitala po kupoprodajnoj ceni od 29.000.000,00 dinara, koju će po odbitku uplaćenog depozita, platiti u pet jednakih rata; da tužilac nije ispoštovao ugovorene obaveze, jer kupoprodajnu cenu nije uplatio u rokovima koji su ugovorom predviđeni, a ni u naknadno ostavljenim rokovima, odnosno nije platio deo četvrte rate i celu petu ratu kupoprodajne cene, pa je zbog neispunjenja ugovorenih obaveza drugotužena ugovor raskinula 7. marta 2007. godine, pozivajući se na odredbu člana 41a Zakona o privatizaciji; da je prvostepeni sud odbio u celini zahtev tužioca i to primarni zahtev kojim je tražio da se utvrdi i da je na snazi ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala, sekundarni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je stekao pravo vlasništva u akcijama tuženog u procentu od 67,1% i tercijalni zahtev kojim je tražio da se obaveže drugotužena da mu isplati iznos koji je po ugovoru platio na ime kupoprodajne cene i investicionog ulaganja, jer je zaključio da je drugotužena osnovano raskinula ugovor u skladu sa odredbom člana 41a Zakona o privatizaciji, tako da tužiocu u tom slučaju ne pripada prav o na povraćaj iznosa plaćenog na ime ugovorene kupoprodajne cene; da je drugostepeni sud presudom u preinačenom delu obavezao drugotuženu da vrati tužiocu nakon raskida ugovora, iznos koji je platio na ime kupoprodajne cene, jer smatra da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji koja je stupila na snagu tek 8. juna 2005. godine, a nije važila u vreme zaključenja ugovora; da je drugostepeni sud zauzeo stanovište da odredbama Zakona o privatizaciji koji je važio u vreme zaključenja ugovora, nisu posebno regulisane posledice raskida ugovora, što bi značilo da se u ovom slučaju imaju primeniti odredba člana 132. stav 1. Zakona obligacionim odnosima; da je drugostepeni sud zaključio da je tužilac kao kupac kapitala delimično isplatio kupoprodajnu cenu, tako da nakon raskida ugovora ima pravo na povraćaj uplaćene cene saglasno navedenoj odredbi Zakona o obligacionim odnosima. Dalje je navedeno: da r evizijski sud smatra da je drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima; da je ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala zaključen u skladu sa odredbama Zakona o privatizaciji i predstavlja posebnu vrstu obligaciono-pravnog odnosa koji svoju zakonsku regulativu crpi pre svega iz Zakona o privatizaciji kao leh specialis, a potom iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima; da je članom 20. Zakona o obligacionim odnosima propisano da stranke mogu drugačije urediti svoje međusobne odnose, nego što je to predviđeno Zakonom ukoliko iz pojedinih odredbi ovog zakona ili iz njegovog smisla ne proizilazi šta drugo; da su, u konkretnom slučaju, ugovorne strane predvidele pravne posledice raskida ugovora ; da je članom 3. tačka 2. ugovora predviđeno da ako kupac ne plati kupoprodajnu cenu u skladu sa klauzulom 4. gubi pravo na vraćanje depozita, sva prava odnosno potraživanja koja proizlaze iz tog ugovora kao i pravo da učestvuje na budućim aukcijama; da je drugostepeni sud ovu odredbu tumačio tako da tužiocu kao kupcu kapitala a nakon raskida ugovora, ne pripada pravo da traži depozit, ali da mu pripada pravo da traži plaćeni deo kupoprodajne cene na osnovu član a 132. Zakona o obligacionim odnosima i da nema mest a primeni člana 41a Zakona o privatizaciji, zato što ta odredba nije važila u vreme zaključenja ugovora; da revizijski sud smatra da je ovako stanovište pogrešno, jer kupoprodajna cena predstavlja potraživanje koje potiče iz predmetnog ugovora, na koje tužilac nema pravo vraćanja po raskidu ugovora, kako je to i predviđeno ugovorom; da ovako ugovoreno ograničenje u pogledu restitucije nije u suprotnosti sa zakonom; da je revizijski sud na stanovištu, da nakon raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, nema mesta primeni ni odredbe člana 132. Zakona o obligacionim odnosima koja reguliše restituciju nakon raskida ugovora, već se moraju primeniti odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji i to zbog specifičnosti pravnog režima procesa privatizacije; da zakonodavac nije predvideo restituciju kao posledicu raskida ugovora o prodaji kapitala; da je ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala bio zaključen sa trajnim prestacijama i kada za vreme trajanja obligacije dođe do izmene pravne norme koja se odnosi na tu obligaciju, ne radi se o povratnom dejstvu te pravne norme, već o njenom vremenskom važenju i njenoj primeni i na prestacije koje nisu okončane do njenog stupanja na snagu, već traju i nakon stupanja na snagu; da kako su ugovorene obaveze tužioca trajale i nakon stupanja na snagu odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji, to se primenjuje navedena zakon ska odredb a; da su to razlozi zbog kojih je revizijski sud na temelju odredbe člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku preinačio drugostepenu odluku u revizijski pobijanom delu i odlučio kao u stavu 2. izreke; da je Vrhovni kasacioni sud odlučivao i o izjavljenom zahtevu za zaštitu zakonitosti drugotužene i odlučio da zahtev nije osnovan; da z ahtev nije osnovan iz razloga što za njegovo usvajanje nisu ispunjeni procesni uslovi propisani članom 3. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku; da je članom 3. st. 2. i 3. tog zakona propisano da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka; da se one mogu odreći svog zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se, a sud neće dozvoliti raspolaganje stranaka koji su u suprotnosti sa prinudnim propisima i javnim poretkom i pravilima morala i dobrim običajima; da se drugotužena kao podnosilac zahteva formalno poziva na nedozvoljeno raspolaganje iz člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, a u suštini, zahtev temelji na pogrešnoj primeni materijalnog prava, što ne može biti razlog za izjavljivanje ovog pravnog leka, niti se zbog toga ovaj zahtev može usvojiti.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); d a je preduzetništvo slobodno, kao i da se preduzetništvo može ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije (član 83.); da svi imaju jednak pravni položaj na tržištu, da su zabranjeni akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja, da prava stečena ulaganjem kapitala na osnovu zakona, ne mogu zakonom biti umanjen a (član 84. st. 1. do 3.); da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo i da izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona (član 197. st. 1. i 2.). Kako su odredbama čl. 6. i 13. Evropske konvencije garantovana prava čiju zaštitu suštinski pruža i Ustav u članu 32. stav 1. i članu 36. stav 2, to se ocena eventualne povrede ili uskraćivanja ovih prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 38/01 od 29. juna 2001. godine) bilo je propisano da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane, da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije prodate metodom javnog tendera i javne aukcije smatra zaključenim kad ga potpišu kupac, subjekt privatizacije i Agencija, da se sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije uplaćuju na uplatni račun budžeta Republike Srbije i da ugovor iz stava 1. ovog člana mora biti sudski overen tek kada se prethodno pruže dokazi iz člana 12. stav 3. ovog zakona i saglasnost ministarstva nadležnog za poslove finansija. (član 41.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 18/03, od 28. februara 2003. godine), izmenjena je odredba člana 41. ranijeg Zakona, tako da je predviđeno da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine sadrži odredbe o ugovornim stranama, predmetu prodaje, ugovorenoj ceni, roku plaćanja, korišćenju zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane, da se ugovor iz stava 1. ovog člana smatra se zaključenim kad ga potpišu kupac i Agencija i da se ugovor iz stava 1. ovog člana overava u sudu i dostavlja se ministarstvu nadležnom za poslove finansija, radi evidentiranja, dok je dodatim članom 41a bilo propisano da ako se ugovorena cena plaća u više rata, a kupac ne plati ratu u ugovorenom roku, ugovor se raskida, a kapital koji je predmet prodaje prenosi se Akcijskom fondu. Odredbom člana 24. istog zakona, koja nije integrisana u tekst osnovnog Zakona, bilo je propisano da će se p ostupak prodaje kapitala, odnosno imovine, koji nije završen do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastaviti po propisima koji su bili na snazi u vreme objavljivanja javnog poziva za učešće na javnom tenderu, odnosno na javnoj aukciji.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 45/05 od 31. maja 2005. godine), koji je važio u vreme upućivanja obaveštenja Agencije za privatizaciju o raskidu ugovora, bilo je propisano: da se tim zakonom uređuju uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.); da se privatizacija zasniva na sledećim načelima - 1) stvaranje uslova za razvoj privrede i socijalnu stabilnost, 2) obezbeđenje javnosti, 3) fleksibilnost, 4) formiranje prodajne cene prema tržišnim uslovima (član 2.); da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac - 1) ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata, 2) ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđen ugovorom, 3) raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, 4) ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, 5) ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način utvrđen ugovorom, 6) ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, 7) u drugim slučajevima predviđenim ugovorom (član 41a stav 1.); da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa (član 41a stav 3.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); da strane mogu svoj obligacioni odnos urediti drukčije nego što je ovim zakonom određeno, ako iz pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizlazi što drugo (član 20.); da se na obligacione odnose koji se uređuju drugim saveznim zakonima primenjuju odredbe ovog zakona u pitanjima koja nisu uređena tim zakonom (član 23.); da u dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, kao i da ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora (član 132. st. 1. do 3.).

Odlukom Ustavnog suda IU-166/2005 od 25. decembra 2008. godine („Službeni glasnik RS“, broj 17/03), u tački 1. izreke, odbijen je predlog i nisu prihvaćene inicijative za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 13. stav 2. i člana 41a Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 3/01, 18/03, 45/05 i 123/07); tačkom 2. izreke nisu prihvaćene inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 1. stav 2, člana 2. tačka 3), čl. 3. i 4, člana 6. stav 1. i čl. 16, 19, 31. i 34. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 45/05); tačkom 3. izreke je obustavljen postupak za ocenu saglasnosti odredbe člana 42. stav 2. Zakona iz tačke 1. izreke sa Ustavnom poveljom državne zajednice Srbija i Crna Gora; tačkom 4. izreke je odbačena inicijativa za ocenu ustavnosti odredaba člana 3. stav 5, člana 52. stav 3. i člana 54. Zakona iz tačke 1. izreke; tačkom 5. izreke su odbačeni zahtevi za obustavu izvršenja pojedinačnih akata, odnosno radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba Zakona iz tačke 1. izreke, dok su tačkom 6. izreke odbačeni zahtevi za ocenu saglasnosti odredaba Zakona iz tačke 1. izreke sa odredbama ZOO i Zakona o stranim ulaganjima („Službeni list SRJ“, br. 3/02 i 5/03).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje tvrdnje o povredi označenih Ustavom zajemčenih prava u suštini zasniva na navodnoj činjenici da mu revizija tužene drugog reda nije dostavljena na odgovor, kao i na proizvoljnoj primeni materijalnog prava prilikom odlučivanja o njegovom tužbenom zahtevu radi povraćaja uplaćenih novčanih sredstava na ime kupoprodajne cene po osnovu ugovora o kupoprodaji kapitala metodom javne aukcije.

Odgovarajući najpre na navode ustavne žalbe da podnosiocu revizija tužene drugog reda nije dostavljena na odgovor, Ustavni sud ukazuje da takvi navodi ne odgovaraju činjenicama, jer se u spisima predmeta Privrednog suda P. 18/2010 nalazi dostavnica iz koje proizlazi da je 15. aprila 2013. godine revizija uručena punomoćniku podnosioca.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je imao u vidu da je Zakonom o privatizaciji propisan poseban pravni režim kojim su uređena prava i obaveze učesnika u postupku privatizacije društvenog, odnosno državnog kapitala i sankcije za neizvršenje tih obaveza. Zakonom o privatizaciji uređen je ugovor o prodaji društvenog, odnosno državnog, kapitala kao ugovor sui generis, koji ima elemente obligacionog, ali i statusnog ugovora.

Ustavni sud nalazi da je revizijski sud stanovišta da su strane u obligacionim odnosima slobodne, da u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, svoje odnose urede po svojoj volji, kako je to propisano članom 10. ZOO, koja mogućnost je realizovana i u spornom ugovoru parničnih stranaka. Klauzulom 3. 2. ugovora propisano da kupac koji ne isplati kupoprodajnu cenu u skladu sa klauzulom 4. gubi pravo na vraćanje depozita i sva prava, odnosno potraživanja koja proizilaze iz ugovora, kao i pravo da učestvuje u budućim aukcijama, a navedenom klauzulom je, između ostalog, određeno i plaćanje kupoprodajne cene na rate, čime se nedvosmisleno iskazuje autonomija volje ugovornih strana o isključenju prava restitucije kao posledice skrivljenog neizmirenja kupoprodajne cene. Pored navedenog, revizijski sud nalazi da ugovorna odredba iz člana 3.2. ugovora nije ništavna, jer nij e protivna prinudnim propisima.

Klauzulom 3. tačka 3.2. predmetnog ugovora, na koju se ukazuje u obrazloženju presude, uređene su pravne posledice neplaćanja kupoprodajne cene iz klauzule 4. ugovora, koje se, pored ostalog sastoje u tome da kupac društvenog kapitala gubi sva prava, odnosno potraživanja koja proizlaze iz ugovora. Po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno je prihvatljiv stav da su zaključivanjem navedenog ugovora, same ugovorne strane isključile primenu odredbe člana 132. stav 2. ZOO, a da su posledice koje nastupaju u slučaju delimičnog neispunjenja i nakon raskida ugovora regulisale na drugačiji način, u skladu sa načelom autonomije volje i dispozitivnim karakterom odredaba čl. 10. i 20. ZOO (videti Odluku Ustavnog Už-6609/2012 od 11. marta 2015. godine, dostupnu preko internet stranice: www.ustavni.sud.rs).

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da je revizijski sud, za svoje stavove dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, a tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32 . stav 1. Ustava nisu osnovane.

Ipak, Ustavni sud ukazuje da nije ustavnopravno prihvatljiv stav revizijskog suda da se nakon raskida predmetnog ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, primenjuju odredbe člana 41a Zakona o privatizaciji (iako je ugovor zaključen pre stupanja na snagu navedene odredbe), i to zbog specifičnosti pravnog režima procesa privatizacije. Dakle, nasuprot tome što je osporena presuda delimično zasnovana na neprihvatljivom stavu revizijskog suda, Ustavni sud konstatuje da u konačnom ishodu materijalno pravo nije primenjeno na štetu podnosioca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 127/2013 Pzz1. 40/2013 od 29. maja 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US , 40/15- dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 3 6. stav 1. Ustava, Ustavni sud uakzuje da s obzirom na to da uz ustavnu žalbu nisu priložene presude kojima bi se argumentovala tvrdnja o nejednakom postupanju sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, Ustavni sud istaknutu povredu ovog prava nije posebno razmatrao.

U vezi sa istaknutom povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da to što revizija drugotužene nije dostavljena na odgovor podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, ne može biti od značaja na postojanje povrede prava na pravično suđenje, posebno imajući u vidu da materijalno pravo nije primenjeno na štetu podnosioca.

Što se tiče istaknute povrede načela i prava iz čl . 58, 83. i 84. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac svoje tvrdnje o povredi ovih načela i prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da nema osnova za tvrdnje da je osporen om presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava na imovinu, načela slobode preduzetništva i načela jednakog pravnog položaja na tržištu .

Ustavni sud je cenio i navode podnosioca o povredi člana iz 197. st. 1. i 2. Ustava, zbog primene odredbe člana 41a stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji koja je nesaglasna sa odredbama o zabrani povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata, kojima je utvrđeno da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo, te da izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona. Odredbom člana 41a stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji propisano je da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa.

Odlukom Ustavnog suda IU-166/2005 od 25. decembra 2008. godine je ocenjeno da se odredbom člana 41a stav 3. navedenog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ne uređuju odnosi u prošlosti i da stoga nema povratno dejstvo, te da opšti interes, koji se pominje u navedenoj odredbi, ne predstavlja „opšti interes“ u smislu odredbe člana 197. stav 2. Ustava, koji se utvrđuje u postupku donošenja zakona čijoj se odredbi daje povratno dejstvo, već se taj razlog temelji na opravdanosti propisivanja imovinske sankcije gubitka datog zbog neizvršenja ugovora o privatizaciji.

Ustavni sud je već obrazložio da pozivanje Vrhovnog kasacionog suda na odredbu člana 41a stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji nije moglo uticati na povredu prava na pravično suđenje u konkrtenom slučaju, jer podnosilac ustavne žalbe nema pravo na povraćaj uplaćenih rata po odredbama predmetnog ugovora, odnosno klauzule 3. tačka 3.2. kojom su regulisane pravne posledice neplaćanja kupoprodajne cene u skladu sa ugovorenim rokovima.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je , u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Vezano za navod ustavne žalbe kojim je ukazano na povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretni i činjenično utemeljeni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa postupanjem nadležnih sudova, složenošću predmeta, postupanjem samog podnosioca i značajem koji je predmet spora imao za njega, a što bi moglo predstavljati ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud se nije upuštao u ocenu navoda o povrede prava na suđenje u razumnom roku.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranic u Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u vezi sa raskidom ugovora o privatizaciji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti