Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na imovinu zbog nenamirenja potraživanja iz radnog odnosa u dugotrajnom stečajnom postupku. Podnosiocu se dodeljuje naknada materijalne štete u visini utvrđenog potraživanja, pozivajući se na praksu Evropskog suda za ljudska prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Preli, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. R . iz Lebana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. R . i utvrđuje da je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredb om člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sud om u Leskovcu St. 91/10, umanjenog za eventualno već naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. R . iz Lebana podneo je Ustavnom sudu, 10. novembra 2016. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Lebana, ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu iz član a 58. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10, kao i protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 3209/15 od 14. januara 2016. godine, dopunskog rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 3209/15 od 10. marta 2016. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 802/16 od 30. juna 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ističe da u stečajnom postupku, koji je još uvek u toku, nije namirio svoja potraživanja iz radnog odnosa utvrđena izvršnom sudskom odlukom. Ustavnom žalbom se takođe osporava rešenje Privrednog apelacionog suda R4. St. 3209/15 od 14. januara 2016. godine u pogledu dosuđene visine naknade nematerijalne štete, kao vida pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i dopunsko rešenje Privrednog apelacionog suda R4. St. 3209/15 od 10. marta 2016. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 802/16 od 30. juna 2016. godine zbog nedosuđivanja materijalne štete. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i zahteve za naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i za troškove postupka na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je prijavio svoje potraživanje u postupku stečaja koji je pokrenut rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10 od 27. maja 2011. godine n ad stečajnim dužnikom AD „A.“ Bošnjace. Podnosilac nije namirio priznato potraživanje u stečajnom postupku, koji i dalje nije okončan i vodi se pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4. St. 3209/15 od 14. januara 2016. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrđeno je da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu pod brojem St. 91/10; u stavu drugom izreke naloženo je Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve neophodne mere i radnje kako bi se postupak u predmetu St. 91/10 okončao u najkraćem roku; u stavu trećem izreke delimično je usvojen zahtev predlagača i utvrđeno je pravo na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 10.000 dinara, kao i pravo na naknadu troškova postupka u iznosu od 6.780,00 dinara, koji će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije, opredeljenih za rad sudova, u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva za isplatu; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev predlagača za utvrđenje prava na primerenu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 388.518,19 dinara, kao i u preostalom delu za određivanje naknade troškova postupka preko iznosa određenog u stavu trećem izreke rešenja do traženog iznosa od 45.000,00 dinara.

Osporenim dopunskim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4. St. 3209/15 od 10. marta 2016. godine odbačen je predlog u delu koji je zahtevano da se utvrdi da je predlagaču povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije i traženo namirenje prij avljenih i priznatih potraživanja u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž gp. 802/16 od 30. juna 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno je dopunsko rešenje Privrednog apelacionog suda R4. St. 3209/15 od 10. marta 2016. godine. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 3209/15 od 14. januara 2016. godine predlagač izjavio žalbu, iz razloga što nije odlučeno o zahtevu za utvrđenje povrede prava na imovinu i naknadu materijalne štete, koju je prvostepeni sud tretirao kao predlog za donošenje dopunske odluke , i da je pravilnom primenom materijalnog prava prvostepeni sud odbacio takav zahtev, budući da je za to nadležan Ustavni sud.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Analizirajući navode ustavne žalbe kojima je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 91/10, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine, doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa sudskom praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da namiri potraživanje utvrđeno odlukom suda u korist podnosioca ustavne žalbe, a protiv izvršnog dužnika AD „A.“ Bošnjace, koji je u pretežnom državnom vlasništvu, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10, umanjenih za eventualno već isplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Ocenjujući povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, najpre, konstatuje da podnosilac svojim navodima izražava nezadovoljstvo iznosom koji mu je osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4. St. 3209/15 od 10. marta 2016. godine dosuđen na ime naknade nematerijalne štete zbog utvrđene povrede p rava na suđenje u razumnom roku, te da podnosilac ustavne žalbe nije protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 3209/15 od 10. marta 2016. godine , u delu kojim je utvrđena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 10.000 dinara, izjavio žalbu, već iz razloga što nije odlučeno o zahtevu podnosioca za utvrđenje povrede prava na imovinu i naknadu materijalne štete.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da podnosil ac osporava dopunsko rešenje Privrednog apelacionog suda R4. St. 3209/15 od 10. marta 2016. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 802/16 od 30. juna 2016. godine kojima je odbačen predlog u delu kojim je zahtevano da se utvrdi da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije i traženo namirenje prijavljenih i priznatih potraživanja u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 91/10.

S obzirom na to da u odnosu na rešenje Privrednog apelacionog suda R4. St. 3209/15 od 10. marta 2016. godine, u delu kojim je utvrđena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 10.000 dinar a, podnosilac pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristio Zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u redovnom postupku , kao i da su dopunsko rešenje Privrednog apelacionog suda R4. St. 3209/15 od 10. marta 2016. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 802/16 od 30. juna 2016. godine zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj argumentaciji , Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu da je podnosi ocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda R4. St. 3209/15 od 10. marta 2016. godine, određena naknada nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da mu je ovom odlukom u tački 2. izreke utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da nema osnova da se još jednom odredi naknada nematerijalne štete, pa je takav zahtev u tački 3. izreke odbio kao neosnovan, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova nastalih pokretanjem postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.