Odbacivanje ustavne žalbe u vezi sa isplatom "kosovskog dodatka"

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu protiv presude kojom je odbijen zahtev za isplatu "kosovskog dodatka". Zahtev je zasnovan na Zaključku Vlade koji je Ustavni sud ranije proglasio neustavnim, te razmatranje žalbe u tom delu nema osnova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-855/2011
05.05.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ace Jerinića iz Vitine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. maja 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Ace Jerinića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2683/10 od 16. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aca Jerinić iz Vitine je 22. februara 2011. godine, preko punomoćnika Zorana Jakovljevića, advokata iz Raške, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2683/10 od 16. novembra 2010. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava zajemčenog članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da se spor u vezi koga je doneta osporena presuda tiče (ne)primene Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine o isplati posebne nadoknade za zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, odnosno tzv. kosovskog dodatka; da je nesporna činjenica da taj dodatak primaju zaposleni u zdravstvu, školstvu, poreskim i drugim državnim organima; da je Ministarstvo unutrašnjih poslova odbilo da primeni ovu odluku Vlade, zbog čega su zaposleni u tom ministarstvu pokrenuli postupke pred sudovima za zaštitu svojih prava; da je Vrhovni sud Srbije nerazumno dugo odugovlačio sa zauzimanjem stava po ovom pitanju čime je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da su po ovom pitanju sudovi zauzimali različite stavove, dok Vrhovni sud Srbije nije odlučivao o izjavljenim revizijama sve do objave konkursa za izbor sudija; da su odluke donete isključivo zbog pristrasnosti u korist države, te da je na taj način izvršena diskriminacija jedne kategorije zaposlenih u državnim organima; da se sve odluke apelacionih sudova po ovom pitanju zasnivaju na tako zauzetom stavu Vrhovnog suda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i priložene osporene presude, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Osnovnog suda u Vranju - Sudska jedinica u Bujanovcu P1. 2155/10 od 10. maja 2010. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije obaveže da mu na ime manje isplaćene zarade za period od 1. septembra 2006. godine do 19. maja 2009. godine isplati iznos od 736.000,00 dinara, sa zateznom kamatom na svaki mesečni pojedinačni iznos počev od dana dospeća istog pa do konačne isplate (stav 1. izreke), odbijen je kao neosnovan prigovor tužene o mesnoj nenadležnosti suda (stav 2. izreke) i obavezan je tužilac da naknadi tuženoj troškove postupka (stav 3. izreke).

Podnosilac ustavne žalbe je protiv prvostepene presude izjavio žalbu, zbog svih zakonom propisanih razloga. Apelacioni sud u Nišu je 16. novembra 2010. godine doneo osporenu presudu Gž1. 2683/10, kojom je žalba odbijena kao neosnovana (stav 1. izreke), preinačena prvostepena presuda u odnosu na troškove parničnog postupka (stav 2. izreke) i obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka (stav 3. izreke). U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu vatrogasac - vozač u odeljenju Unutrašnjih poslova Vitina, SUP-a u Gnjilanu, te da je u spornom periodu njegova plata uvećana u skladu sa članom 1. Pravilnika o posebnim naknadama radnicima Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, ali da je tužilac smatrao da mu pored isplaćenih iznosa pripada i razlika po osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine (za svaki mesec 100% više od isplaćenog); da je prvostepeni sud pravilno ocenio da se navedeni Zaključak ne primenjuje neposredno, tako da tužena nije bila u obavezi da uvećanu zaradu obračuna i isplati tužiocu; da je tužilac mogao da koristi postupak propisan čl. 140, 142, 143. i 144. Zakona o državnim službenicima koji se primenjuje od 1. jula 2006. godine, kojima je propisano da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako tim zakonom ili drugim propisom nije drugačije određeno ili državni službenik koga ovlasti rukovodilac, po pravilima opšteg upravnog postupka, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu, te da o žalbama državnih službenika na tako doneta rešenja odlučuje žalbena komisija po pravilima Zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak, kao i da se protiv odluke žalbene komisije može pokrenuti upravni spor; da Zaključak Vlade ne predstavlja neposredan izvor prava, već se ima shvatiti kao smernica, odnosno preporuka; da se tužilac nije koristio postupkom propisanim Zakonom o državnim službenicima, te da bi on imao pravo da zahteva isplatu razlike uvećane zarade u postupku pred sudom samo za slučaj da je ona utvrđena posebnim pojedinačnim aktom tužene, a nije mu isplaćena.

4. Odredbama člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je propisano da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni, kao i da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ako je izvršenje započeto - obustaviće se.

Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine u stavu 1. tačke 1. prihvaćena je Informacija u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je sastavni deo Zaključka. Informacijom u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je prema tački 1. osporenog Zaključka, sastavni deo Zaključka, u cilju rešavanja pitanja "radno-pravnog statusa zaposlenih u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i lokalna samouprava i javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija koja su bila zaposlena, a koja bez svoje krivice ne rade i ne ostvaruju prihod po drugom osnovu, privremeno do donošenja odgovarajućih zakona, uredi(ti)... (na sledeći način)...:

"1. Iznos plate ili zarade, odnosno naknade koju primaju zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i javnim preduzećima čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja AP Kosovo i Metohija, a koja obavljaju registrovanu delatnost na području osnivača, kao zaposleni u javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija, izmeniće se tako da:

- zaposleni koji žive i rade na području AP Kosovo i Metohija primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%,

- zaposleni koji žive na području uže Srbije, a rade na području AP Kosovo i Metohija, primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, uvećanu za 25%,

- zaposleni koji žive i rade van područja AP Kosovo i Metohija primaju platu, odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom za obavljanje poslova na koje su raspoređeni,

- zaposleni koji žive na području AP Kosovo i Metohija a ne rade, primaju naknadu plate, odnosno zarade u visini minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom za period januar-jun 2003, uvećanu za 30%,

- zaposleni koji žive van područja AP Kosovo i Metohija a ne rade, primaju naknadu plate, odnosno zarade u visini minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom za period januar-jun 2003. godine.

Uvećanje plate, odnosno zarade iz alineje 1. ove tačke obračunava se na iznos plate, odnosno zarade koji se dobija na osnovu koeficijenta i osnovica utvrđene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom."

5. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredba Evropske konvencije čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi sadržinski ne razlikuje od odredaba Ustava kojima se jemči pravo na pravično suđenje, te postojanje eventualne povrede ovog prava Ustavni sud ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava Republike Srbije.

Ocenjujući navode ustavne žalbe u odnosu na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da je Odlukom Ustavnog suda IU–412/2003 od 16. aprila 2010. godine utvrđeno da odredbe Zaključka Vlade Republike Srbije na koje se poziva podnosilac ustavne žalbe, nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. S obzirom na to da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan nakon objavljivanja navedene Odluke, te da podnosilac ustavne žalbe povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje izvodi iz činjenice da je ostao uskraćen za isplatu iznosa zarade koja je utvrđena navedenim Zaključkom Vlade od 17. jula 2003. godine, Ustavni sud smatra da bi razmatranje žalbe u ovom delu bilo bespredmetno, imajući u vidu odredbe člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su sudovi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da su na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući njegov tužbeni zahtev, doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bila lica čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen, a što bi bilo suprotno principu pravne sigurnosti koji je sastavni deo prava na pravično suđenje. Naime, podnosilac ustavne žalbe je samo ukazao na to da je stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija koji primaju ovaj dodatak, kao i da su po ovom pitanju sudovi zauzimali različite stavove, ne pružajući pri tom niti jedan dokaz u prilog svojim tvrdnjama.

Ustavni sud je imao u vidu i navode ustavne žalbe u delu u kome podnosilac ustavne žalbe ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, Sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe ne ističe navedenu povredu prava u konkretnom postupku, već iz navoda ustavne žalbe proizlazi da se povreda prava na suđenje u razumnom roku isključivo odnosi na odugovlačenje Vrhovnog suda Srbije da zauzme stav po ovom pitanju. Ustavni sud naglašava da formalno pozivanje na povredu određenih ustavnih prava ustavnu žalbu ne čini samu po sebi dopuštenom.

Takođe, u pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je osporenom presudom povređeno načelo jednakosti svih pred zakonom zajemčeno odredbom člana 21. stav 1. Ustava, iz razloga što mu nije isplaćeni tzv. kosovski dodatak, te je stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima koji primaju taj dodatak, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim aktom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu sve izneto, a krećući se u granicama zahteva koji je u ustavnoj žalbi postavljen, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe u vezi sa isplatom "kosovskog dodatka"

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti