Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje zbog nedostatka adekvatnog obrazloženja u presudi Upravnog suda. Sud nije cenio navode o pravnom osnovu za formiranje katastarske parcele i upis prava korišćenja trećih lica, što je dovelo do arbitrernosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milomira Jovanovića iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milomira Jovanovića i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8372/13 od 16. oktobra 2015. godine povređeno prav o podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8372/13 od 16. oktobra 2015. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva građevinarstva i urbanizma broj 952-01-0 5110/2010-09 od 27. marta 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milomir Jovanović iz Kruševca podne o je Ustavnom sudu , 23. decembr a 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8372/13 od 16. oktobra 2015. godine, zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, kao i prava na imovinu i nasleđivanje, garantovanih odredbama čl. 58. i 59. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi da je osporenom presudom podnosiocu povređeno pravo na jednakost pred Ustavom i zakonom, jer je Upravni sud prenebregao činjenicu da je katastar prilikom formiranja katastarske parcele broj 398/5 „obuhvatio 11 m2 zgrada koje su bile u svojini“. Podnosilac dalje navodi da Upravni sud nije cenio da li je nadležni organ imao pravno valjan dokument da izvrši cepanje sporne parcele, niti je obrazložio zbog čega dokazi o pr avu na zgradama i zemljištu, koje je priložio, nisu bili relevantni za odlučivanje.

Pozivajući se na uverenja Republičkog geodetskog zavoda od 18. jula 2008. i 17. januara 2013. godine i ugovor o kupoprodaji Ov. broj 1558/63 od 4. januara 1964. godine , podnosilac ustavne žalbe ističe: da je 1965. godine promenom broj 11/65 izvršena deoba po ugovoru o kupoprodaji Ov. broj 1558/63, koja je mogla da se odnosi samo na poljski WC, a da je tom prilikom „nestalo 8 m2 neprodate zgrade“ koja je trebalo da bude upisana kao vlasništvo njegovog oca; da je katastar morao da formira nove katastarske parcele za objekte koji su ostali neprodati. Podnosilac ukazuje da reambulacija i preparcelacija nisu mogle da obuhvate zgrade u privatnom vlasništvu i da je u postupku izlaganja na javni uvid podataka premera i katastarskog klasiranja zemljišta i utvrđivanja prava na nepokretnostima za KO Kruševac tražio upis prava vlasništva nad zgradama na k.p. broj 398/5 na ime njegovog pokojnog oca, kao i pravo korišćenja na njivi (sada upisano j kao neplodno zemljište), ali da drugostepeni organ nije ni razmatrao pravo na zgradama, već se „bazirao“ na trenutno stanje u katastru , ne ulazeći u verodostojnost onog što je upisano.

Povreda prava na imovinu se u ustavnoj žalbi obrazlaže time što je obuhvatanjem zgrada pri formiranju sporne parcele i njihovom raspodelom na više korisnika izvršena „svojevrsna nacionalizacija“ i što je Upravni sud je u osporenoj presudi samo konstatovao da je podnosilac isticao da postoje dva objekta i da mu nije omogućeno upisivanje prava vlasništva na tim objektima, pri čemu nije naveo zašto nije cenio ponuđeni dokaz. Podnosilac, takođe, ističe da mu je povređeno pravo na nasleđivanje, jer zbog neupisivanja njegovog oca kao vlasnika zgrada na spornoj parceli ne može da nasledi predmetnu imovinu.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud poništi osporeni akt i naloži nadležnom ministarstvu da otkloni posledice nastale sprovođenjem prvostepenog rešenja od 15. januara 2010. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Ministarstvo građevinarstva i urbanizma je donelo rešenje broj 952-01-05110/2010-09 od 27. marta 2013. godine, kojim je odbilo žalbu Milomira Jovanovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv rešenja Republičkog geodetskog zavoda – Komisija za izlaganje na javni uvid podataka premera i katastarskog klasiranja zemljišta i utvrđivanja prava na nepokretnostima za KO Kruševac (dalj e u tekstu: Komisija) broj 951-465/2009 od 15. januara 2010. godine . U obrazloženju rešenja ministarstva je najpre konstatovano: da je navedenim rešenjem Komisije odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe izjavljen na zapisnik o izlaganju od 7. avgusta 2009. godine. Drugostepeni organ je dalje konstatovao da je podnosilac u žalbi istakao: da se na spornoj k.p. broj 398/5 nalazi legalna pomoćna zgrada koja je bila vlasništvo njegovog oca i koja nikada nije bila u prometu, a pr eneta je na drugo lice; da su bez proteka roka i dokaza o pravu upisana treća lica ka o korisnici na njegovom zemljištu, da u postupku nije utvrđeno pravo svojine, ni druga stvarna prava – pravo korišćenja; da je cepanjem dve parcele različitih vlasnika stvorena treća „bez ikakvog zahteva i bez ikakve pravne radnje koja je cepanju prethodila“. U rešenju drugostepenog organa je, takođe, navedeno: da je uvidom u prepis posedovnog lista broj 1727 utvrđeno da su kao korisnici na k.p. broj 398/5 upisani Ljiljana Jovanović, Slobodanka Pavlović, Miloslav Jovanović i Dragomir Stanković, sa udelima od po 2/8; da su na kon rasprav e održan e 18. avgusta 2009. godine, na osnovu ostavinskog rešenja O. 705/06 od 13. oktobra 2006. godine , upisani podnosilac ustavne žalbe i Mirjana Bojat, sa po 1/8 udela; da je prvostepeni organ detaljno naveo za svakog korisnika po kom osnovu je upis izvršen; da je k.p. broj 398/5 nastala od k.p. br. 398/2 i 398/3 deobom 1965. godine . Drugostepeni organ je ocenio da nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke navodi žalbe da nije utvrđeno pravo svojine, niti druga stvarna prava – jer je prvostepeni organ detaljno naveo za svakog korisnika po kom osnovu je upis izvršen, niti navodi da je povređena odredba člana 69a stav 3. tačka 4) Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima – jer je prvostepeni organ postupio u skladu sa tačkom 2), koja isključuje tačku 4). tog člana zakona. Ista ocena data je u pogledu navoda koji se odnose na način nastanka sporne parcele – budući da u smislu odredbe člana 69a stav 1. Zakona, osnovu za izlaganje u konkretnom slučaju predstavlja poslednje stanje katastra.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8372/13 od 16. oktobra 2015. godine, donetom nakon održane usmene javne rasprave, odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta radi poništaja navedenog konačnog rešenja . Upravni sud je u obr azloženju osporene presude konstatovao da je podnosilac u tužbi istakao: da je uz prigovor prvostepenom organu dostavio ugovor Ov. broj 1225/60, kojim se dokazuje pravo svojine njegovog oca, kao i ugovor o kupoprodaji Ov. broj 1558/63, kojim je ustanovljeno pravo kolskog i pešačkog prolaza preko neprodatog dela placa, pri čemu nema ni pomena o bilo kakvoj deobi; da je drugostepeni organ konstatovao da je k.p. broj 398/5 nastala deobom, ali nije preispitao koji je zakonski osnov te deobe. U osporenoj presudi se dalje konstatuje da je podnosilac na usmenoj raspravi istakao da se na spornoj parceli nije moglo upisati pravo sukorišćenja u odnosu na zainteresovana lica, nego pravo službenosti prolaza, kao i da se na toj parceli nalaze dva objekta na kojima nije upisano pravo svojine. Upravni sud je našao da je tuženi organ za svoju odluku dao dovoljne i na zakonu zasnovane razloge, te da je ocenio navode žalbe i dao razloge zbog kojih ih smatra „neosnovanim“. Ocenjujući navode tužbe i dokaze priložene uz tužbu, Upravni sud je našao da se njima ne dovodi u su mnju zakonitost pobijanog rešenja, s obzirom na to da je predmet ove upravne stvari izlaganje na javni uvid podataka premera i katastarskog klasiranja zemljišta i utvrđivanja prava na nepokretnostima, koji je sproveden u skladu sa članom 69a Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima.

Ugovorom Ov. broj 1558/63 od 4. januara 1964. godine, zak ljučenim između oca podn osioca ustavne žalbe i Dragice Stanković o prodaji jedne stambene zgrade i poljskog WC-a na k.p. br. 398/3 i 398/4, sa pravom trajnog korišćenja tih parcela, prodavac je dopustio kupcu pravo kolskog i pešačkog prolaza preko neprodatog dela placa.

U uverenju Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Kruševac od 18. jula 2008. godine navodi se da je 1965. godine, na osnovu ugovora Ov. broj 1558/63, od k.p. broj 398/2 formirana k.p. broj 398/5 – put u površini od 0.00,98 ha. Iz uverenja Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Kruševac od 17. januara 2013. godine proizlazi da je 1963. godine, na osnovu ugovora o kupoprodaji Ov. broj 1558/63, sprovedena deoba k.p. broj 398/1 na k.p. br. 398/1, 398/3 i 398/4, a da je na osnovu istog ugovora 1965. godine izvršena deoba k.p. br. 398/2 i 398/3 na k.p. br. 398/2, 398/3 i 398/5.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pra vo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.) ; da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakonom o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima („ Službeni glasnik RS“, br. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 i 101/05), kojima je bilo propisano: da se u postupku izlaganja utvrđuje pravo svojine i druga stvarna prava, kao i drugi podaci koji se odnose na nepokretnosti (član 59. stav 3.); da se p odaci premera, katastra zemljišta i katastarskog klasiranja i podaci o pravima na nepokretnostima, utvrđeni u postupku izlaganja na javni uvid u skladu sa odredbama ovog zakona, koji nisu osporeni u tom postupku, upisuju u list nepokretnosti bez donošenja posebnog rešenja (član 69.); da se u katastarskim opštinama u kojima postoji katastar zemljišta izlaganje podataka i utvrđivanje prava na nepokretnostima vrši tako što se prikupljaju podaci o nepokretnostima, pravima na njima i nosiocima prava koje ne sadrži katastar zemljišta i prikupljeni podaci sređuju, vezuju sa podacima o katastarskoj parceli i upoređuju sa podacima iz katastra zemljišta (član 69a stav 1.).

Odredbama člana 69a stav 2. navedenog zakona bilo je propisano da u slučaju iz stava 1. ovog člana, za nosioca prava na zemljištu komisija određuje jedno od sledećih lica, prema stanju poslednjeg upisa u katastru zemljišta – lice koje je u katastru zemljišta upisano do 6. aprila 1941. godine (tačka 1)); lice koje je u katastru zemljišta upisano posle 6. aprila 1941. godine, ako je taj upis izvršen na osnovu isprave koja je u vreme upisa bila podobna za sticanje prava na zemljištu (tačka 2)) ; lice koje nije upisano na osnovu isprave u smislu tačke 2) ovog stava, a upisano je u katastar zemljišta ustrojen posle 6. aprila 1941. godine, na osnovu podataka iz popisnog katastra i prvog premera (tačka 3)) ; lice koje poseduje objekat na zemljištu, za koji u vreme izgradnje nije bilo propisano izdavanje građevinske dozvole, odnosno objekat izgrađen na osnovu građevinske dozvole nadležnog organa, pod uslovom da je u momentu gradnje, odnosno izdavanja dozvole to lice, ili njegov pravni prethodnik, bilo upisano u katastar zemljišta (tačka 4)) .

Ostalim odredbama člana 69a navedenog zakona bilo je predviđeno: da će, izuzetno od stava 3. ovog člana, komisija za nosioca prava na zemljištu odrediti lice koje nije upisano u katastar zemljišta u smislu tog stava, a komisiji priloži ispravu podobnu za sticanje, odnosno upis prava u smislu ovog zakona, ako to pravo izvodi od lica koje je moglo biti određeno za nosioca prava u smislu stava 3. ovog člana (stav 4); da a ko se primenom odredaba st. 3. i 4. ovog člana ne može utvrditi lice koje ispunjava uslove za nosioca prava na zemljištu, lice koje je poslednje upisano u katastar zemljišta upisaće se kao držalac zemljišta, ukoliko je u njegovom posedu (stav 5.); da ako nema lica iz stava 5. ovog člana, kao držalac zemljišta upisaće se lice koje nije upisano u katastar zemljišta, ako se iz prikupljenih podataka utvrdi da je u posedu zemljišta (stav 6.); da se o dredba stava 6. ovog člana neće primenjivati u slučaju određivanja nosioca prava na gradskom građevinskom zemljištu (stav 7); da će se l ice koje komisija, u skladu sa odredbama st. 3. do 6. ovog člana odredi za nosioca prava na zemljištu, odnosno za držaoca na zemljištu, odrediti za nosioca prava na objektima, odnosn o držaoca objekata na zemljištu (stav 8); da će se, i zuzetno od stava 8. ovog člana, lice koje je u smislu stava 3. tačka 4) ovog člana, na osnovu građevinske dozvole izgradilo objekat, odnosno njegov pravni sledbenik, upisati kao vlasnik objekta, ako su na objektu izvedeni znatniji radovi (objekat stavljen pod krov), u skladu sa građevinskom dozvolom, s tim što je to lice dužno da pribavi upotrebnu dozvolu u roku od godinu dana od dana početka primene katastra nepokretnosti.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na imovinu povređeno time što Upravni sud nije ocenio da li je nadležna služba za katastar nepokretnosti na osnovu pravno valjanog dokumenta formirala k.p. broj 398/5 KO Kruševac i upisala treća lica kao korisnike na spornoj parceli i što nije obrazložio zbog čega dokazi o pravu na zgradama i zemljištu, koj e je prilož io, nisu bili relevantni za odlučivanje. Po mišljenju podnosioca, reambulacija i preparcelacija nisu mogle da obuhvate zgrade u privatnom vlasništvu, a drugostepeni organ nije ni razmatrao pravo na zgradama, već se „bazirao“ na trenutno stanje u katastru .

Ustavni sud je, polazeći od ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosi lac prevashodno ukazuje na nedostatke u obrazloženju osporene presude Upravnog suda, te je ocenjivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na obrazloženu odluku, kao elementa prava na pravično suđenje garantovanog članom 32. stav 1. Ustava , kojim se garantuje s vakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, odluci od 19. aprila 1994. godine, § 61 .). To naročito važi za obrazloženja odluka donetih u upravnom sporu, u kome se proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, te ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. Ovaj sud, međutim, ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Po oceni Ustavnog suda, iz navedenih odredaba Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, proizlazi: da se u postupku izlaganja utvrđuj u pravo svojine i druga stvarna prava, te da se podaci podaci o pravima na nepokretnostima utvrđeni u tom postupku, koji nisu osporeni, upisuju u list nepokretnosti; da se utvrđivanje prava na nepokretnostima vrši tako što se prikupljaju podaci o nepokretnostima, pravima na njima i nosiocima prava koje ne sadrži katastar zemljišta i prikupljeni podaci upoređuju sa podacima iz katastra; da se za nosioca prava na zemljištu odreduje lice koje je u katastru zemljišta upisano posle 6. aprila 1941. godine, ali samo ako je taj upis izvršen na osnovu isprave koja je u vreme upisa bila podobna za sticanje prava na zemljištu; da će za nosioca prava na zemljištu odrediti lice koje poseduje objekat na zemljištu, za koji u vreme izgradnje nije bilo propisano izdavanje građevinske dozvole, odnosno objekat izgrađen na osnovu građevinske dozvole nadležnog organa, pod uslovom da je u momentu gradnje, odnosno izdavanja dozvole to lice, ili njegov pravni prethodnik, bilo upisano u katastar zemljišta; da će se lice koje komisija odredi za nosioca prava na zemljištu, odrediti i za nosioca prava na objektima, osim ako je u pitanju lice koje je na osnovu građevinske dozvole izgradilo objekat, kada će se to lice upisa ti kao vlasnik objekta .

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao:

- da je ugovorom Ov. broj 1558/63 od 4. januara 1964. godine prodata jedna stambena zgrada i poljski WC na k.p. br. 398/3 i 398/4, sa pravom trajnog korišćenja tih parcela, uz pravo kolskog i pešačkog prolaza preko neprodatog dela k.p. 398;

- da uverenja Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Kruševac od 18. jula 2008. godine i 17. januara 2013. godine sadrže različite podatke o načinu nastanka i nameni k.p. broj 398/5, pri čemu iz oba uverenja proizlazi da je na osnovu istog ugovora dva puta izvršena deoba katastarskih parcela;

- da je Komisija kao korisnike na k.p. broj 398/5 najpre upisala podnosiočevog oca i još tri lica, sa udelima od po 2/8, a potom je deo podnosiočevog oca upisala na njegove zakonske naslednike sa po 1/8 udela;

- da je podnosilac u žalbi izjavljenoj protiv protiv prvostepenog rešenja Komisije isticao da se na spornoj k.p. broj 398/5 nalazi „legalna pomoćna zgrada“ koja je bila vlasništvo njegovog oca i da su bez pravnog osnova upisana treća lica kao korisnici na njegovom zemljištu, da u postupku izlaganja nije utvrđeno pravo svojine, ni druga stvarna prava, kao i da je cepanjem dve parcele različitih vlasnika stvorena treća „bez ikakvog zahteva i bez ikakve pravne radnje koja je cepanju prethodila“.

U rešenj u kojim je drugostepen i organ odlučio o žalbi podnosioca ustavne žalbe se navodi da je k.p. broj 398/5 nastala od k.p. br. 398/2 i 398/3 deobom 1965. godine, te da odredba člana 69a stav 3. tačka 2) Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, koja je primenjena u konkretnom slučaju, isključuje tačku 4) tog člana zakona. Upravni sud je našao da se navodima tužbe ne dovodi u sumnju zakonitost tog rešenja, s obzirom na to da je predmet ove upravne stvari izlaganje na javni uvid podataka premera i katastarskog klasiranja zemljišta i utvrđivanja prava na nepokretnostima.

Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom postupku po prigovoru podnosioca ustavne žalbe na zapisnik Komisije o izlaganju na javni uvid podataka o nepokretnostima za KO Kruševac i pravima na njima ispitivano da li su, na osnovu utvrđenih činjenica i merodavnog prava, ispunjeni uslovi da se u korist podnosiočevog oca, odnosno njegovih zakonskih naslednika, upiše isključivo pravo vlasništva na zgradama koje se nalaze na k.p. broj 398/5, kao i pravo korišćenja na toj parceli. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe isticao da je upis prava korišćenja trećih lica na k.p. broj 398/5 izvršen bez pravnog osnova, jer su ta lica mogla imati samo pravo službenosti kolskog i pešačkog prolaza, te da je moralo biti upisano pravo vlasništva u korist njegovog oca na legalno sagrađenim objektima koji se nalaze na spornoj parceli, a da ovi navodi nisu na ustavnopravnoprihvatljiv način ocenjeni ni u upravnom postupku pred Republičkim geodetskim zavodom, niti u upravnom sporu pred Upravni m sud om, Ustavni sud je našao da osporena presuda ni je obrazložen a na način koji bi otklonio sumnju u arbi trernost postupanja i odlučivanja. Stoga je Ustavni sud , ne prejudicirajući odluku o predmetnoj upravnoj stvari, usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prav a na pravično suđenje, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8372/13 od 16. oktobra 2015. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva građevinarstva i urbanizma broj 952-01-05110/2010-09 od 27. marta 2013. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da će nakon poništavanja osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 8372/13 od 16. oktobra 2015. godine biti ponovo odlučivano o tužbi podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio preuranjenim njegov zahtev za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Ustavni sud je, polazeći od sadržine i zahteva ustavne žalbe, ocenio da podnosilac povredu načela o jednakosti pred Ustavom i zakonom dovodi u vezu sa povredom prava na imovinu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , u ovom delu odbacio ustavnu žalbu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti