Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za priznavanje prava na starosnu penziju. Postupak traje preko 13 godina, što je dovelo do dosuđivanja naknade nematerijalne štete podnosiocu žalbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi H. N. iz Skoplja, Republika Makedonija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. novembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba H. N . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija - Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje po međunarodnim ugovorima u predmetu broj 348440 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima, ukoliko postupak iz tačke 1. nije pravnosnažno okončan, da preduzmu sve mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. H. N. iz Skoplja, Republika Makedonija, je 24. decembra 2015. godine, preko punomoćnika S. S , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija - Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje po međunarodnim ugovorima u predmetu broj 348440.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao da je zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju podneo 10. februara 2004. godine, te da postupak nije pravnosnažno okončan. Podnosilac ustavne žalbe je postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne ž albe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , dopisima od 15. maja, 13. juna i 13. jula 2017. godine tražio spise predmeta broj 348440 od Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija - Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje po međunarodnim ugovorima, ali u ostavljenom roku organ uprave nije postupio po dopisima Suda. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 10. februara 2004. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija - Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje po međunarodnim ugovorima zahtev za priznavanje prava na starosnu penziju.

Zaključkom Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija - Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje po međunarodnim ugovorima broj 348440 od 10. jula 2006. godine prekinut je postupak u ovoj upravnoj stvari, sa obrazloženjem da nisu pronađeni podaci o stažu i zaradi za određene periode, što je utvrđeno na osnovu izveštaja službe Direkcija Priština, te da nema uslova za rešavanje zahteva za priznavanje prava na starosnu penziju.

Podnosilac ustavne žalbe je 17. marta 2009. godine podneo zahtev za nastavak postupka, koji je odbijen rešenjem prvostepenog organa broj 348440 od 22. oktobra 2009. godine. Protiv navedenog rešenja podnosilac je 27. novembra 2009. godine izjavio žalbu.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija broj 4099 od 15. decembra 2009. godine uvažena je žalba i poništeno prvostepeno rešenje.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija - Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje po međunarodnim ugovorima broj 348440 od 10. februara 2010. godine odbijen je zahtev podnosioca za priznavanje prava na starosnu penziju.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija broj 4099 od 9. jula 2010. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je podneo tužbu 22. avgusta 2010. godine, koja je uvažena presudom Upravnog suda U. 26064/10 od 21. marta 2012. godine, te je poništeno drugostepeno rešenje.

Rešenjem drugostepenog organa broj 4099 od 20. aprila 2012. godine poništeno je prvostepeno rešenje od 10. februara 2010. godine.

Rešenjem prvostepenog organa broj 348440 od 15. oktobra 2012. godine odbijen je zahtev podnosioca da mu se prizna pravo na starosnu penziju.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu 16. novembra 2012. godine, a potom i urgenciju 28. januara 2013. godine. Rešenjem drugostepenog organa broj 4099 od 27. decembra 2012. godine žalba je odbijena kao neosnovana.

Podnosilac je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu 8. februara 2013. godine, koja je uvažena presudom Upravnog suda U. 2005/13 od 6. februara 2015. godine, te je poništen navedeni konačni upravni akt.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija broj 4099 od 6. aprila 2015. godine uvažena je žalba i poništeno prvostepeno rešenje od 15. oktobra 2012. godine.

Podnosilac je 9. jula 2015. godine podneo urgenciju za postupanje u izvršenju navedenog rešenja.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija - Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje po međunarodnim ugovorima broj 348440 od 1. jula 2015. godine odbijen je zahtev podnosioca za priznavanje prava na starosnu penziju.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 29. jula 2015. godine izjavio žalbu, koja je uvažena rešenjem drugostepenog organa broj 4099 od 24. avgusta 2015. godine, te je poništeno prvostepeno rešenje od 1. jula 2015. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Podnosilac je 1. decembra 2015. godine podneo urgenciju za postupanje u izvršenju navedenog rešenja.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija - Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje po međunarodnim ugovorima broj 348440 od 19. oktobra 2015. godine odbijen je zahtev podnosioca za priznavanje prava na starosnu penziju.

Podnosilac ustavne žalbe je 17. decembra 2015. godine izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Usta va, na čiju povredu podnosilac ukazuj e u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar; da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može se pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 1.).

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija - Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje po međunarodnim ugovorima u predmetu broj 348440 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut 10. februara 2004. godine, zahtevom podnosioca, te da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da postupak nije pravnosnažno okončan. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Iz navedenog proizlazi da osporeni postupak traje više od 13 godina.

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da postupak nije okončan u roku koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa koji vode postupak, odnosno sudova, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje bilo donekle složeno.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao legitiman interes da se o njegovom zahtevu odluči u razumnom roku, imajući u vidu da se odlučivalo o zahtevu podnosioca za ostvarivanje prava na starosnu penziju.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud je iz spisa predmeta i priložene dokumentacije utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe uglavnom koristio procesnopravna sredstva protiv ćutanja administracije, predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima, te se može zaključiti da je svojim ponašanjem pokušao da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka u kome se odlučuje o njegovim pravima.

Ispitujući postupanje upravnih organa i suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije utvrdio da je za 13 godina u predmetnom postupku donet o šest odluka prvostepenog organa, šest rešenja drugost epenog organa i da su vođena dva upravna spora. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01 , o d 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04 , od 10. juna 2008. godine).

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom sluč aju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima, ukoliko predmetni postupak nije pravnosnažno okončan, da preduzmu sve mere kako bi se isti okončao u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i ponašanje samog podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti