Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Poništava se rešenje Prekršajnog apelacionog suda jer je odbacivanje zahteva za sudsko odlučivanje zbog nepotpisanog prekršajnog naloga, uprkos podnetom potpisanom podnesku, predstavljalo preterani formalizam i uskratilo pristup sudu.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi A. B . iz Sombora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. novembra 2023. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba A. B . izjavljena protiv rešenja Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu Prž. 10010/19 od 11. juna 2019. godine i utvrđuje se da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredom člana 32. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se rešenje Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu Prž. 10010/19 od 11. juna 2019. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Prekršajnog suda u Novom Sadu Pr. 4062/19 od 18. aprila 2019. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. A. B . iz Sombora podneo je Ustavnom sudu, 22. avgusta 2019. godine, preko punomoćnika S. Nj, advokata iz Novog Sada , ustavnu žalbu protiv rešenja Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu Prž. 10010/19 od 11. juna 2019. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21. i 32. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac se istovremeno pozvao na povredu čl. 6. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koje Ustavni sud ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.
Ustavnom žalbom se osporava rešenje kojim je odbijena kao neosnovana žalba okrivljenog A. B, ovde podnosioca, i potvrđeno prvostepeno rešenje o odbacivanju zahteva za sudsko odlučivanje po izdatom prekršajnom nalogu Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije – Policijska uprava u Novom Sadu, SPI, PI Zapad broj 185110919166 od 27. marta 2019. godine, koji je izdat podnosiocu ustavne žalbe zbog učinjenog prekršaja iz člana 332a stav 1. tačka 2 ) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima – korišćenje mobilnog telefona bez opreme koja omogućava telefoniranje bez angažovanja ruku za vreme vožnje, a kojim prekršajnim nalogom mu je izrečena novčana kazna u iznosu od 10.000,00 dinara.
Podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na pristup sudu time što je osporenim rešenjem pravnosnažno odbačen zahtev za sudsko odlučivanje o izdatom prekršajnom nalogu, iako je podnosilac dostavio potpisani, uredan podnesak koji je naslovljen kao zahtev za sudsko odlučivanje iz koga se zaključuje da okrivljeno lice (podnosilac) traži sudsku zaštitu i to pravo mu ne može biti uskraćeno, bez obzira na to što prekršajni nalog koji je priložen uz podnesak, nije potpisan.
Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Pr. 4062/19 Prekršajnog suda u Novom Sadu, između ostalog, utvrdio:
- da je protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, 27. marta 2019. godine izdat prekršajni nalog od strane Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije – Policijska uprava u Novom Sadu, SPI, PI Zapad br. 185110919166 zbog prekršaja iz člana 332a stav 1. tačka 2) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima – korišćenje mobilnog telefona bez opreme koja omogućava telefoniranje bez angažovanja ruku za vreme vožnje ; za navedeni prekršaj je predviđena novčana kazna u iznosu od 10.000 dinara;
- da je okrivljeni 8. marta 2019. godine podneo Prekršajnom sudu u Novom Sadu zahtev za sudsko odlučivanje uz koji je dostavio nepotpisan prekršajni nalog izdat od strane Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije – Policijska uprava u Novom Sadu, SPI, PI Zapad br. 185110919166 , kao i punomoćje;
- da je napred navedeni zahtev za sudsko odlučivanje potpisan od strane A. B , dok prekršajni nalog nije potpisan;
- da je rešenjem Prekršajnog suda u Novom Sadu Pr. 4062/19 od 18. aprila 2019. godine odbačen zahtev za sudsko odlučivanje kao nepotpisan;
- da je osporenim rešenjem Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu Prž. 10010/19 od 11. juna 2019. godine odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljenog, a rešenje Prekršajnog suda u Novom Sadu Pr. 4062/19 od 18. aprila 2019. godine je potvrđeno.
U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da iz stanja u spisima proizilazi da je A. B . dostavio sudu nepotpisan prekršajni nalog broj 185110919166, zbog čega je izgubio pravo na sudsko odlučivanje, te kod takvog stanja stvari, okolnost da je okrivljeni sudu dostavio podnesak naslovljen kao zahtev za sudsko odlučivanje i koji je potpisao, nije od značaja za drugačije odlučivanje u konkretnoj pravnoj stvari jer, kako je već navedeno, potrebno je sudu dostaviti potpisan prekršajni nalog, pa je pravilno prvostepeni sud odbacio zahtev za sudsko odlučivanje kao nepotpisan, shodno članu 176. stav 1. Zakona o prekršajima.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, između ostalog, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije. (član 21. stav 2.); da je zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. stav 3.); da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.);
Zakonom o prekršajima („Službeni glasnik RS“, br. 65/13, 13/16 i 98/16) je, između ostalog, propisano: da se prekršajni postupak pokreće rešenjem suda na osnovu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, izdatog prekršajnog naloga povodom koga je podnet zahtev za sudsko odlučivanje (član 167.); da se prekršajni nalog izdaje kada je za prekršaj zakonom ili drugim propisom od prekršajnih sankcija predviđena samo novčana kazna u fiksnom iznosu (član 168. stav 1.); da za prekršaje iz stava 1. ovog člana ne može se podneti zahtev za pokretanje prekršajnog postupka (član 168. stav 2.); da prekršajni nalog sadrži, između ostalih, sledeće pouke i upozorenja – da lice protiv koga je izdat prekršajni nalog koje ne prihvata odgovornost za prekršaj ima pravo da u roku od osam dana od prijema prekršajnog naloga podnese zahtev za sudsko odlučivanje tako što će lično ili preko pošte predati prekršajni nalog nadležnom prekršajnom sudu uz naznačenje suda kome se zahtev podnosi u skladu sa članom 174. stav 1. ovog zakona, kao i da će prekršajni nalog postati konačan i izvršan po proteku roka od osam dana od dana prijema ako lice protiv koga je izdat prekršajni nalog u tom roku ne plati novčanu kaznu ili ne zahteva sudsko odlučivanje o izdatom prekršajnom nalogu u skladu sa članom 173. stav 2. ovog zakona (član 171. stav 1. tač. 3) i 5 )); da se prekršajni nalog sastoji od originala i dve kopije. Original se uručuje licu protiv koga se izdaje prekršajni nalog, a kopije zadržava organ koji izdaje prekršajni nalog (član 172. stav 1.); da se prekršajni nalog uručuje prisutnom licu za koga se smatra da je učinilo prekršaj u momentu otkrivanja prekršaja. Lice protiv koga je izdat prekršajni nalog svojim potpisom na odgovarajućem mestu u nalogu potvrđuje njegov prijem (član 172. stav 2.); da ako prisutno lice protiv koga se izdaje prekršajni nalog odbije da primi nalog, službeno lice će ga upozoriti na posledice odbijanja prijema, uneti u nalog zabelešku o odbijanju prijema, dan i čas kada je prijem odbijen čime se smatra da je prekršajni nalog uručen (član 172. stav 6.); da lice protiv koga je izdat prekršajni nalog ukoliko ne prihvata svoju odgovornost može nadležnom sudu u roku od osam dana od prijema prekršajnog naloga, lično ili putem pošte, da dostavi potpisan prekršajni nalog, koji pod ovim uslovima predstavlja zahtev za sudsko odlučivanje o prekršajnom nalogu (u daljem tekstu zahtev za sudsko odlučivanje) (član 174. stav 1.); da lice protiv koga je izdat prekršajni nalog dostavljanjem zahteva za sudsko odlučivanje nadležnom sudu stiče svojstvo okrivljenog u prekršajnom postupku (u daljem tekstu: okrivljeni) (član 174. stav 2.); da ako okrivljeni sudu dostavi zahtev za sudsko odlučivanje putem pošte, uz potpisan prekršajni nalog može priložiti i svoju pisanu odbranu i dostaviti ili predložiti dokaze (član 174. stav 4.); da će sud rešenjem odbaciti neblagovremen ili nepotpisan zahtev za sudsko odlučivanje (član 176. stav 1.); da ukoliko sud zahtev okrivljenog za sudsko odlučivanje na osnovu izdatog prekršajnog naloga ne odbaci. doneće rešenje o pokretanju prekršajnog postupka (član 177. stav 1.).
5. Ustavni sud konstatuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi, po pravilu, odbacivao ustavne žalbe podnosilaca kojima se osporavaju rešenja prekršajnih sudova kojima je odbačen kao nepotpisan zahtev za sudsko odlučivanje, a koji podnosioci su se nalazili u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao ovde podnosilac ustavne žalbe (videti npr. rešenja Už-11862/2018 od 25. februara 2021. godine, Už-5852/2020 od 25. maja 2021. godine i Už-8632/2020 od 27. januara 2022. godine).
Ustavni sud dalje konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) 2. novembra 2022. godine dostavio tuženoj Republici Srbiji na odgovor predstavku u predmetu Bošnjački protiv Srbije, broj predstavke 37630/19. U činjenicama predmeta, kako ih je predstavio ESLjP, navedeno je da je podnosiocu izdat prekršajni nalog zbog saobraćajnog prekršaja, da je podnosilac potom podneo potpisani zahtev za sudsko odlučivanje, pri čemu je priložio i sam prekršajni nalog, ali da je njegov zahtev pravnosnažno odbačen, jer prekršajni nalog nije potpisan u skladu sa članom 174. Zakona o prekršajima. Navedeno je, takođe, da je Ustavni sud odbacio njegovu ustavnu žalbu, jer je ocenjeno da podnosilac nije pretrpeo značajniju štetu. Polazeći od navedenog, ESLjP je od Tužene Republike Srbije zatražio da dostavi svoja zapažanja u pogledu pitanja da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pristup sudu iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Koncencija), pri čemu je ukazano na sledeću praksu ESLjP od značaja za ovaj predmet: Evaggelou protiv Grčke (broj predstavke 44078/07, presuda od 13. januara 2011. godine, st. 17-24 .); Zubac protiv Hrvatske (VV) (broj predstavke 40160/12, presuda od 5. aprila 2018. godine, st. 96-99 .) i Nowinski protiv Poljske (broj predstavke 25924/06, presuda od 20. oktobra 2009. godine, st. 31-34 .).
Imajući u vidu da je citirani predmet Bošnjački protiv Srbije „komuniciran“ Republici Srbiji sa pozivom na odgovorajuću praksu ESLjP koja se tiče povrede prava na pristup sudu, te da se predmet tiče bitno slične činjenične i pravne situacije kao i konkretan predmet pred Ustavnim sudom, Ustavni sud je odlučio da u ovom predmetu preispita svoju dosadašnju praksu u pogledu spornog pravnog pitanja – nepotpisanog prekršajnog naloga i prava na pristup sudu.
6. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim rešenjem Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu Prž. 10010/19 od 11. juna 2019. godine povređeno pravo na pristup sudu , kao ele ment prava iz člana 32. Ustava.
Prilikom razmatranja ovih navoda, Ustavni sud je pošao od prakse ESLjP prema kojoj se pravo na pravično suđenje, garantovano članom 6. stav 1. Konvencije, mora tumačiti u svetlu vladavine prava, čiji je jedan od osnovnih aspekata princip pravne sigurnosti. Pravila koja regulišu formalne korake koje treba preduzeti i rokovi koje treba poštovati prilikom korišćenja pravnog sredstva, imaju za cilj da obezbede pravilno sprovođenje pravde i poštovanje pomenutog principa pravne sigurnosti. Imajući navedeno u vidu, navedena pravila ili način na koji se primenjuju, ne bi trebalo da onemoguće stranke u postupku da koriste dostupni pravni lek (videti presude ESLjP: Beleš i drugi protiv Češke Republike , broj predstavke 47273/99, od 12. novembra 2002. godine, stav 49; Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke , broj predstavke 39442/98, od 16. novembra 2000 godine, stav 20; Miragall Escolano i drugi protiv Španije , predstavka broj 38366/97 i druge, od 25. januara 2000. godine, stav 36.).
Pored toga, pravo na pristup sudu nije apsolutno, već može biti ograničeno, posebno kada su u pitanju uslovi dopuštenosti zahteva, budući da po svojoj prirodi podrazumevaju normiranje od strane države koja uživa određeno polje slobodne procene u tom pogledu. Međutim, ova ograničenja ne smeju licima ograničiti ili umanjiti pristup sudu na takav način ili u tolikoj meri tako da bude narušena sama suština prava. Na kraju, takva ograničenja neće biti kompatibilna sa članom 6. stav 1. Konvencije ako ne teže legitimnom cilju ili ako ne postoji razuman odnos proporcionalnosti između upotrebljenih sredstava i cilja koji se želi postići (videti presude ESLjP: Yagtzilar i drugi protiv Grčke , broj predstavke 41727/98, od 6. decembra 2001. godine, stav 23; Truhli protiv Hrvatske , broj predstavke 45424/99, od 28. juna 2001. godine, stav 25; Nowinski protiv Poljske , broj predstavke 25924/06, presuda od 20. oktobra 2009. godine, stav 31.).
ESLjP je isticao i da „prekomerni formalizam“ može biti u suprotnosti sa zahtevom da se obezbedi praktično i delotvorno pravo na pristup sudu prema članu 6. stav 1. Konvencije i da se ovo obično dešava u slučajevima posebno stroge konstrukcije procesnog pravila, koje sprečava da se zahtev podnosioca predstavke ispita u meritumu, sa pratećim rizikom da će njegovo ili njeno pravo na delotvornu zaštitu suda biti povređeno. ESLjP je, takođe, naglašavao pitanja pravne sigurnosti i pravilnog sprovođenja pravde, kao dva centralna elementa za pravljenje razlike između preteranog formalizma i prihvatljive primene procesnih pravila. Konkretno, ESLjP smatra se da je pravo na pristup sudu narušeno kada pravila prestanu da služe ciljevima pravne sigurnosti i pravilnog sprovođenja pravde i kada formiraju neku vrstu barijere koja sprečava stranku u postupku da se o njegovom ili njenom slučaju odluči u meritumu (Zubac protiv Hrvatske (VV), broj predstavke 40160/12, presuda od 5. aprila 2018. godine, st. 97. i 98 .).
Ustavni sud pre svega načelno napominje da se prekršajni nalog izdaje kada je za prekršaj propisana samo novčana kazna u fiksnom iznosu. Ukoliko lice prihvati odgovornost i u roku od osam dana od dana prijema prekršajnog naloga plati polovinu izrečene kazne oslobađa se plaćanja druge polovine izrečene novčane kazne. Lice protiv koga je izdat prekršajni nalog može prihvatiti odgovornost za prekršaj i nakon isteka roka od osam dana od prijema prekršajnog naloga ako pre postupka izvršenja dobrovoljno plati celokupan iznos izrečene novčane kazne. Lice protiv koga je izdat prekršajni nalog, koje ne prihvati odgovornost za prekršaj, ima pravo da u roku od osam dana od njegovog prijema potpisan prekršajni nalog lično ili preko pošte dostavi nadležnom prekršajnom sudu. Potpisani prekršajni nalog se tada smatra zahtevom za sudsko odlučivanje. Dostavljanjem zahteva za sudsko odlučivanje (potpisanog prekršajnog naloga) nadležnom sudu lice protiv koga je izdat prekršajni nalog stiče svojstvo okrivljenog u prekršajnom postupku.
Dakle, po stanovištu Ustavnog suda, prekršajni postupak se na osnovu čl. 167. st. 1. i 2. Zakona o prekršajima pokreće zahtevom za sudsko odlučivanje, podnetim na osnovu izdatog prekršajnog naloga, i to u roku od osam dana od prijema naloga ili navedenog datuma pokušanog uručenja istog (član 172. stav 6.). Stoga, inicijalni akt za pokretanje prekršajnog sudskog postupka je zahtev za sudsko odlučivanje po prekršajnom nalogu. Lice protiv koga je izdat prekršajni nalog, može po članu 174. Zakona o prekršajima u istom roku dostaviti sudu potpisani prekršajni nalog, u kom slučaju on predstavlja zahtev za sudsko odlučivanje , odnosno inicijalni akt. Tada prekršajni nalog mora biti potpisan. Ta mogućnost međutim ne isključuje pravo lica da postupak pokrene podnošenjem zahteva u formi posebnog podneska, koji u tom slučaju predstavlja inicijalni akt za sudski postupak i stoga taj zahtev – podnesak, mora biti potpisan od strane podnosioca da bi sud po njemu postupao. U prilogu tog zahteva dostavlja se prekršajni nalog, koji u tom slučaju ne mora biti potpi san, a naznačeni datumi prijema, odnosno pokušanog uručenja omogućavaju ocenu blagovremenosti podnetog zahteva (član 172. Zakona o prekršajima).
Mogućnost da se sudski postupak inicira dostavljanjem prekršajnog naloga koji u tom slučaju stiče svojstvo inicijalnog akta je pogodnost za podnosioca i treba da mu olakša pristup sudu. U tom slučaju prekršajni nalog kao i svaki drugi inicijalni akt mora biti potpisan (član 171. stav 1.) da bi sud po istom mogao postupati.
Prema članu 171. stav 6. Zakona o prekršajima koji je naslovljen kao „ispitivanje zahteva za sudsko odlučivanje“, sud će odbaciti zahtev koji je neblagovremen ili nepotpisan. To znači samo kada se sudu dostavi prekršajni nalog koji predstavlja zahtev – inicijalni akt za sudski postupak, isti mora biti potpisan, da zahtev ne bi bio odbačen.
Ako se međutim, lice na koje se prekršajni nalog odnosi, ne koristi ovom mogućnošću olakšanog pokretanja sudskog postupka, već podnese zahtev za sudsko odlučivanje kao posebni podnesak i isti potpiše, dostavljajući u prilogu nepotpisan prekršajni nalog, takav zahtev se ne može po članu 171. stav 1. Zakona o prekršajima odbaciti kao nepotpisan (jer je isti potpisan) bez obzira što je prekršajni nalog koji je dostavljen kao prilog ostao nepotpisan. U tom slučaju zahtev je inicijalni akt za sudski postupak i samo on mora biti potpisan da bi sud po njemu postupao, a ne i prilozi dostavljeni uz njega (prekršajni nalog).
Ustavni sud je iz dokumentacije podnete uz ustavnu žalbu nesumnjivo utvrdio da lice na koga se prekršajni nalog odnosi nije potpisalo prekršajn i nalog, ali je uz taj nalog dostavio podnesak naslovljen kao „zahtev za sudsko odlučivanje“ u kome je jasno označen broj i datum izdavanja prekršajnog naloga, i da je taj podnesak potpisan od strane lica na koga se prekršajni nalog odnosi. Ustavni sud smatra da to što je uz podnesak naslovljen kao zahtev za sudsko odlučivanje dostavljen nepotpisan prekršajni nalog u originalu ne može biti razlog za odbacivanje zahteva za sudsko odlučivanje jer bi se na taj način podnosiocu uskratilo pravo na pristup sudu iz člana 32. Ustava. Naime, u članu 176. stav 1. Zakona o prekršajima govori se o odbacivanju nepotpisanog zahteva za sudsko odlučivanje, a ne nepotpisanog prekršajnog naloga (koji ukoliko nije potpisan i dostavljen samostalno nema svojstvo zahteva shodno članu 174. Zakona o prekršajima). Postupajući prekršajni sudovi u konkretnom slučaju zanemaruju činjenicu da je prekršajni nalog podnet kao prilog uz poseban podnesak naslovljen kao zahtev za sudsko odlučivanje koji je potpisan od strane i lica na koga se prekršajni nalog odnosi i njegovog branioca. Ustavni sud ukazuje da je dostavljanjem podneska koji je naslovljen kao zahtev za sudsko odlučivanje s pozivom na broj prekršajnog naloga po kome se traži sudsko odlučivanje i dostavljanjem naloga uz zahtev, a imajući u vidu i činjenicu poštovanja zakonom propisanog roka, podnosilac izrazio jasnu i nedvosmislenu nameru da zahteva sudsko odlučivanje po izdatom prekršajnom nalogu. Navedeno, naročito imajući u vidu činjenicu da je podnesak naslovljen kao zahtev za sudsko odlučivanje potpisan od strane lica na koga se prekršajni nalog odnosi. Sud smatra da je podnosilac u konkretnom slučaju ispunio sve pretpostavke koje se odnose na pokretanje prekršajnog postupka, predviđene članom 167. stav 1. tačka 2) Zakona o prekršajima. Ustavni sud je stoga utvrdio da nije bilo osnova da se zahtev odbaci kao nepotpisan.
Takođe, Ustavni sud primećuje da je u konkretnom slučaju, odbacivanjem kao nepotpisanog zahteva za sudsko odlučivanje, a koji je podneo podnosilac ustavne žalbe, postupajući prekršajni sud ispoljio preterani formalizam. Naime, Ustavni sud podseća da je u svojoj praksi Evropski sud za ljudska prava u nizu situacija smatrao relevantnim pozivanje na preterani formalizam, kao na primer, u presudi Maširević protiv Srbije (predstavka broj 30671/08, presuda ESLjP od 11. februara, 2014. godine), koja se, kao i većina drugih primera ove vrste iz prakse ESLjP, ticala ograničenja pristupa sudu, odgovarajućim mehanizmima, koji se svode na preterani formalizam, odnosno preterano formalno rezonovanje redovnih sudova.
Ustavni sud načelno konstatuje da preterani formalizam može biti kao u tom primeru ispoljen od strane državnih organa, odnosno konkretno, redovnih sudova, ali isto tako, preterani formalizam se može manifestovati i od strane lica koja su u sudskom postupku imaoci/nosioci određenih prava i dužnosti, odnosno imaju odgovarajući položaj u postupku ili teže da u nekom sudskom postupku ostvare svoja prava ili prava za koja smatraju da im pripadaju. Ustavni sud posebno ukazuje na to da je prigovor preteranog formalizma od naročitog značaja kada se preterani formalizam ispoljava u postupcima i odlukama nadležnih državnih organa, kao što se i dogodilo u konkretnom slučaju.
S obzirom na prethodno utvrđeno, Ustavni sud je ocenio da su odbačajem zahteva za sudsko odlučivanje kao nepotpisanog, relevantne odredbe Zakona o prekršajima primenjene očigledno pogrešno i arbitrerno na štetu podnosioca ustavne žalbe i da su odredbe tumačene uz preterani formalizam, te je stoga utvrdio da je osporenim pojedinačnim aktom podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. Ustava, i to u pogledu prava na pristup sudu kao elementa navedenog prava.
Imajući u vidu napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu i određivanjem da taj sud ponovo odluči o žalbi okrivljenog A. B , izjavljenoj protiv rešenja Prekršajnog suda u Novom Sadu Pr. 4062/19 od 18. aprila 2019. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.
7. U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije dostavio dokaz u prilog svojih tvrdnji, te je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
Snežana Marković, s.r.