Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Svakom podnosiocu dosuđena je naknada nematerijalne štete od 800 evra, dok je žalba odbačena u delu o meritumu spora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Stefanović, Stanije Tadić, Snežane Guljpe i Zorana Joviči na, svih iz Novog Sada, i Milana Jevtića iz Futoga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mirjane Stefanović, Stanije Tadić, Snežane Guljpe, Zorana Jovičina i Milana Jevtića i utvrđuje da j e u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 1346/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 699/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakog u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirjana Stefanović iz Novog Sada i druga lica navedena u uvodu i tački 1. izreke podnel a su , 7. novembra 2012. godine, preko punomoćnika Enike Veg, advokata iz Novog Sada Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1346/10 od 18. marta 2010. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4442/10 od 25. avgusta 2011. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 936/11 od 26. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Os novnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 1346/10.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveli: da su u svojstvu tužilaca, 11. januara 2002. godine , podneli tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog AD „BB Minakva“ iz Novog Sada, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa; da su sudovi osporenim presudama arbitrerno primenili materijalno pravo, jer su zauzeli stav da je Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta tuženog stupio na snagu istog dana kada je i objavljen – 26. decembra 2001. godine, a što je suprotno članu 120. Ustava Republike Srbije iz 1990. godine; da je takvo stanovište suprotno i Odluci Ustavnog suda IU-125/2006 od 17. jula 2008. godine, s obzirom na to da u navedenom pravilniku nisu navedeni razlozi za stupanje akta na snagu danom objavljivanja; da je podnosiocima nezakonito uskraćeno pravo na rad kod poslodavca. Istakli su zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava, na čiju povred u ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1346/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe i još sedmoro lica podneli su, u svojstvu tužilaca, 11. januara 2002. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog AD „BB Minakva“ iz Novog Sada, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, vraćanja tužilaca na rad i naknade štete u visini izgubljene zarade. Po tužbi je formiran predmet P. 139/02.

Prvo ročište u postupku je održano 6. juna 2002. godine.

Tužioci su 26. novembra 2002. godine precizirali tužbeni zahtev, dok su tužbu povukli u delu kojim je tražena naknada štete zbog izgubljene zarade.

U toku 2003. i 2004. godine održano je sedam ročišta i izvedeni dokazi saslušanjem jednog svedoka i tužilaca kao parničnih stranaka.

Presudom Opštinskog suda P. 139/02 od 22. februara 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2583/05 od 12. januara 2006. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda P. 139/02 od 22. februara 2005. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 699/06, a prvo ročište je održano 15. marta 2006. godine. Do kraja 2006. godine održano je još jedno ročište (3. novembra), dok ročišta zakazana za 12. maj i 29. jun nisu održana na predlog punomoćnika tužilaca, odnosno na predlog punomoćnika tuženog.

U periodu od 2007. do kraja 2009. godine u postupku je održano 14 ročišta i izvedeni su dokazi ponovnim saslušanjem tužilaca kao parničnih stranaka, kao i saslušanjem troje svedoka. Takođe, sud je, pored ostalog, izveo dokaze uvidom u ugovore o radu tuženih, rešenja o otkazu ugovora o radu, Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta (u daljem tekstu: Pravilnik), Pojedinačni kolektivni ugovor kod tuženog iz 1998. godine, zapisnik sa sastanka odbora sindikata zaposlenih i tuženog, odluku tuženog broj 2902/01.

Nakon 1. januara 2010. godine, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1346/10 od 18. marta 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su tužioci bili zaposleni kod tuženog; da je v. d. direktora tuženog 26. decembra 2001. godine na osnovu Zakona o radu iz („Službeni glasnik RS“, broj 70/01) i Statuta privrednog društva doneo Pravilnik, kojim je bilo predviđeno da stupa na snagu danom objavljivanja na oglasnoj tabli privrednog društva, da je tuženi 29. decembra 2001. godine doneo odluku broj 2902/01, kojom je predviđeno da usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena poslodavac smanjuje broj zaposlenih na pojedinim poslovima i zadacima ili ukida pojedine poslove i zadatke, te da po tom osnovu zaključno sa 31. decembrom iste godine prestaje radni odnos 13 zaposlenih kod tuženog, kao i da će im biti isplaćene otpremnine; da je od ukupno 250 zaposlenih prestala potreba za radom 13 zaposlenih, što predstavlja manje od 10% zaposlenih, te nije donet program za rešavanje viška zaposlenih; da je tuženi na osnovu navedene odluke , 29. decembra 2001. godine , doneo osporena rešenja o prestanku radnog odnosa tužilaca; da je tužiocima pre podnošenja tužbe isplaćena otpremnina; da je v. d. direktora tuženog bio ovlašćen da donese osporena rešenja; da se sud nije upuštao u ocenu ustavnosti i zakonitosti Pravilnika, jer je razmatranje tih pitanja u nadležnosti Ustavnog suda; da se tuženi prilikom donošenja rešenja pozvao na odredbu člana 101. stav. 1. tačka 8) Zakona o radu, te parnični sud ne može da ceni osporena rešenja sa stanovišta celishodnosti i opravdanost i njihovog donošenja. Protiv navedene presude tužioci su izjavili žalbu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4442/10 od 25. avgusta 2011. godine potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1346/10 od 18. marta 2010. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 936/11 od 26. aprila 2012. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4442/10 od 25. avgusta 2011. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je Pravilnik tuženog danom donošenja objavljen na oglasnoj tabli tuženog i da je istog dana stupio na snagu; da je na taj način Pravilnik učinjen dostupnim zaposlenima i javnosti, te je tako stupio na snagu u skladu sa Ustavom; da je njime predviđeno smanjenje broja izvršilaca na poslovima koje su obavljali tužioci; da tuženi nije bio u obavezi da donese prigram o višku zaposlenih, jer je prestao radni odnos 13 zaposlenih, što je manje od 10% ukupnog broja zaposlenih; da su pravilno nižestepeni sudovi ocenili da je u konkretnom slučaju bilo uslova za primenu otkaznog razloga iz člana 101. stav. 1. tačka 8) Zakona o radu, te da su osporena rešenja doneta u zakonom propisanoj proceduri. Revizijska presuda je 8. oktobra 2012. godine dostavljena punomoćniku tužilaca.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja, jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , pokrenut 11. januara 2002. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 936/11 od 26. aprila 2012. godine, trajao preko deset godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, bila su složenija, imajući u vidu da je na strani tužilaca učestvovalo čak 12 lica, te da su su u postupku izvedeni dokazi saslušanjem više svedoka, kao i tužilaca, te čitanjem spisu priložene veoma obimne i raznovrsne dokumentacije.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioce ustavne žalbe, kao tužioce, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražen poništaj rešenja kojim je tužiocima prestao radni odnos, te vraćanje tužilaca na rad. Ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud je utvrdio da oni nisu značajnije doprineli dužem trajanju postupka, imajući u vidu da samo jedno ročište u toku 2006. godine (12. maja) nije održano na predlog punomoćnika tužilaca.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dužem trajanju postupka doprinelo pre svega neefikasno postupanje Opštinskog suda, a imajući u vidu hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da je prvo ročište u postupku održano skoro šest meseci nakon podnošenja tužbe, a da je tokom 2006. godine održano samo dva ročišta, te da Opštinski sud nije doneo novu prvostepenu presudu ni nakon skoro četiri godine, pošto je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2583/05 od 12. januara 2006. godine ukinuta presuda Opštinskog suda P. 139/02 od 22. februara 2005. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje, već je nakon 1. januara 2010. godine postupak nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu.

Polazeći navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 1346/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 699/06) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, stoga , ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, doprinos podnosilaca, kao i složenost postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neefikasnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu navoda podnosilaca da su im osporenim presudama Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1346/10 od 18. marta 2010. godine, Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4442/10 od 25. avgusta 2011. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 936/11 od 26. aprila 2012. godine povređena prav a na pravično suđenje i na rad, iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, zbog toga što su sudovi arbitre rno primenili materijalno pravo, jer Pravilnik tuženog nije stupio na snagu u skladu sa Ustavom, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosioca ne predstavljaju ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, već podnosioci nezadovoljni ishodom parničnog postupka u suštini traže da Ustavni sud kao instancioni sud ispita zakonitost osporenih presuda.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti