Odbijena ustavna žalba zbog nepostojanja povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu protiv rešenja Poreske uprave i presude Vrhovnog suda Srbije o utvrđivanju poreza na ekstra imovinu. Sud je utvrdio da žalba ne sadrži ustavnopravne razloge, već osporava činjenično stanje i primenu zakona, što nije u nadležnosti Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Bogoljuba Karića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Bogoljuba Karića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 6809/06.

2. Odbacuje se ustavna žalba Bogoljuba Karića izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije, Poreska uprava – Regionalni centar Beograd broj 731.1-496/2004-IV-02 od 23. oktobra 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije U. 6809/06 od 10. aprila 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bogoljub Karić iz Beograda je 23. jula 2008. godine, preko punomoćnika Vere Čabarkapa, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u tački 2. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavna žalba je podneta i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 6809/06.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporeno rešenje Ministarstva finansija Republike Srbije, Poreska uprava – Regionalni centar Beograd broj 731.1-496/2004-IV-02 od 23. oktobra 2006. godine doneto u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U. 2867/04 od 15. juna 2006. godine, kojim je uvažena tužba i poništeno rešenje istog organa broj 731.1-28/2002- IV-02 od 10. maja 2004. godine; da je, uprkos činjenici da su presude u upravnim sporovima obavezne i da je nadležni organ posle poništaja rešenja u upravnom sporu vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka, nadležni upravni organ zasnovao novo rešenje na istom činjeničnom stanju kao i prethodno, poništeno rešenje; da je i Vrhovni sud Srbije donošenjem osporene presude postupio protivno svom ranije zauzetom stavu, iako presuda koju je prethodno doneo ne obavezuje samo upravne organe i stranke u postupku, već i sud koji je takvu presudu doneo, ukoliko sednica odeljenja ili Opšta sednica Vrhovnog suda Srbije nisu zauzeli drugačiji pravni stav; da je drugostepeni upravni organ donošenjem osporenog rešenja preuzeo nadležnost prvostepenog organa, na taj način što je u konkretnom slučaju sproveo kompletan upravni postupak a doneo rešenje kao da se radi o dopuni postupka; da je donošenjem osporene presude nakon godinu i po dana od dana podnošenja tužbe, Vrhovni sud Srbije povredio i pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Rešenjem Ministarstva finansija Republike Srbije, Poreska uprava – Regionalni centar Beograd broj 731.1-28/02-IV-02 od 10. maja 2004. godine poništeno je rešenje Republičke uprave javnih prihoda – Odeljenje za utvrđivanje i naplatu javnih prihoda Savski venac broj 431-11/6031 od 23. oktobra 2001. godine (stav 1.) i utvrđen jednokratni porez na ekstra imovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti podnosiocu ustavne žalbe za deo reprezentativnog objekta u Beogradu, ulica Tolstojeva broj 29, površine 292,99 m² u iznosu od 469.454,41 DEM, preračunato u dinarima 16.645.020,36 (stav 2.).

Protiv navedenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu, o kojoj je Vrhovni sud Srbije odlučio presudom U. 2867/04 od 15. juna 2006. godine, kojom je tužba uvažena i poništeno navedeno rešenje.

Ministarstvo finansija Republike Srbije, Poreska uprava – Regionalni centar Beograd, postupajući po primedbama Vrhovnog suda Srbije datim u navedenoj presudi, donelo je osporeno rešenje broj 731.1-496/2004-IV-02 od 23. oktobra 2006. godine kojim je poništeno rešenje Republičke uprave javnih prihoda – Odeljenje za utvrđivanje i naplatu javnih prihoda Savski venac broj 431-11/6031 od 23. oktobra 2001. godine (stav 1.) i utvrđen jednokratni porez na ekstra imovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti podnosiocu ustavne žalbe za deo reprezentativnog objekta u Beogradu, ulica Tolstojeva broj 29, površine 267,66 m² u iznosu od 420.830,11 DEM, odnosno 17.409.194, 57 dinara (stav 2.).

Protiv navedenog drugostepenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je pokrenuo upravni spor podnošenjem tužbe Vrhovnom sudu Srbije 18. decembra 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 10. aprila 2008. godine doneo osporenu presudu U. 6809/06, kojom je tužba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je tuženi organ postupio po primedbama Vrhovnog suda Srbije datim u presudi U. 2867/04 od 15. juna 2006. godine i na osnovu potpuno utvrđenog činjeničnog stanja izvršio utvrđivanje jednokratnog poreza na ekstra imovinu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe; da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, izgradio rezidencijalni – reprezentativni objekat u ulici Tolstojevoj broj 29, ukupne površine 745,11 m², od čega deo od 267,66 m² bez građevinske dozvole, što se prema odredbi člana 3. stav 1. tačka 14. Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak i ekstra imovinu stečene iskorišćavanjem posebnih pogodnosti ("Službeni glasnik RS", br. 36/01 i 37/01) smatra iskorišćavanjem posebnih pogodnosti koje podležu obavezi plaćanja jednokratnog poreza, jer se u konkretnom slučaju radi o izgradnji reprezentativnog stambenog objekta čija je površina veća od dozvoljene; da je sam tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, u prijavi za legalizaciju dela objekta za koji ne poseduje građevinsku dozvolu podnetoj Odeljenju za građevinske i stambene poslove opštine Savski venac označio da je površina predmetnog objekta izgrađenog bez građevinske dozvole 268 m², pa se u tom smislu stavom 2. izreke drugostepenog rešenja poreska obaveza utvrđuje na osnovu stvarne bespravno izgrađene površine od 267,66 m².

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povreda ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe koja su u žalbi označena, već punomoćnik podnosioca parafrazira razloge iznete u tužbi podnetoj Vrhovnom sudu Srbije protiv konačnog upravnog akta Ministarstva finansija Republike Srbije, Poreska uprava – Regionalni centar Beograd. Podnosilac ustavne žalbe od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud ispita zakonitost osporenih pojedinačnih akata, smatrajući da utvrđeni porez nije pravilno obračunat.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova ili konačnih upravnih akata. U postupku ustavnosudske zaštite po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i da li su osporenim pojedinačnim aktima podnosiocu ustavne žalbe uskraćena druga ustavna prava - u konkretnom slučaju pravo na imovinu. U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim aktom organa uprave i presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno navedeno Ustavom zajemčeno pravo. Ovo posebno jer u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, a imajući u vidu sadržinu odredbe člana 58. stav 1. Ustava, nije ni odlučivano o nekom imovinskom pravu podnosioca, već o visini poreske obaveze, kao fiskalne dažbine koju je dužan da plati na ekstra imovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti.

Imajući u vidu da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji su Zakonom propisani kao obavezni za njeno podnošenje, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 6809/06, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca neosnovani iz razloga što je Vrhovni sud Srbije o tužbi podnetoj 18. decembra 2006. godine odlučio osporenom presudom U. 6809/06 od 10. aprila 2008. godine, odnosno u roku kraćem od jedne godine i četiri meseca od dana podnošenja tužbe, što se, po stanovištu ovog Suda, ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijena ustavna žalba zbog nepostojanja povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti