Povreda prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu privrednog društva, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao 11 godina. Takođe, utvrđena je i povreda prava na pravno sredstvo, jer je sud odbacio prigovor podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Su da Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „D.“ DOO V. P , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „D.“ DOO V. P . i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli u predmetu I. 1675/15 (ranije predmet Opštinskog suda u Topoli I. 686/05) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „D.“ DOO V. P . i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Aranđelovcu IPV(I). 90/16 od 30. novembra 2016. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se rešenje Osnovnog suda u Aranđelovcu IPV(I). 90/16 od 30. novembra 2016. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca ustavne žalbe koji je izjavljen protiv rešenja Osnovnog suda u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli I. 1675/15 od 19. aprila 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „D.“ DOO V. P . podnelo je Ustavnom sudu, 30. januara 2017. godine, preko punomoćnika R. D, advokata iz Žabara, ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Aranđelovcu IPV(I). 90/16 od 30. novembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli u predmetu I. 1675/15.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je osporenim rešenjem odbačen njegov prigovor protiv rešenja o zaključenju izvršnog postupka, te da je takvo postupanje nadležnog suda „očigledno proizvoljno, nepravično i nezakonito“; da je postupak u ovom predmetu trajao neprihvatljivo dugo. Istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe, kao i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli I. 1675/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo je 28. novembra 2005. godine Opštinskom sudu u Topoli predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika M. S. iz Božurnje, radi naplate potraživanja u iznosu od 24.400,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom i troškovima, a na osnovu verodostojne isprave – računa broj 000931 od 30. avgusta 2002. godine. Predloženo je da se izvršenje sprovede popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika.

Opštinski sud u Topoli je usvojio predloženo izvršenje rešenjem I. 686/05 od 30. novembra 2005. godine.

Službeno lice je izlazilo na teren 16. marta 2007. i 22. avgusta 2008. godine, kada je na zapisniku o popisu i proceni konstatovano da izvršni dužnik nije zatečen na adresi. Nakon ponovnog izlaska na teren 9. novembra 2009. godine, službeno lice je konstatovalo da kod izvršnog dužnika nisu pronađene stvari podobne za popis.

Nakon 1. januara 2010. godine, postupak je nastav ljen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu – Sudska jedinica u Topoli.

Po nalogu suda, izvršni poverilac se podneskom od 12. februara 2010. godine izjasnio da se postupak izvršenja nastavi popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika, te uzimanjem izjave o imovini od dužnika.

Na zapisnicima o naplati od 10. i 28. decembra 2010. godine konstatovano je da je izvršni dužnik dobrovoljno isplatio iznose od 19.750,00 i 15.000,00 dinara, dok je na zapisniku od 18. januara 2011. godine konstatovano da je dužnik isplatio ukupno 20.200,00 dinara, te da je dug isplaćen u celini, nakon čega je sastavljena službena beleška da se predmet arhivira.

Podneskom od 7. jula 2015. godine, izvršni poverilac je urgirao nastavak postupka, tražeći od suda da mu „uz već dosuđene osnovne troškove rešenjem o izvršenju, prizna i sve dalje troškove koje je izvršni dužnik u ovom postupku prouzrokovao poveriocu nakon usvajanja rešenja o izvršenju“.

Rešenjem Osnovnog suda u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli I. 1675/15 od 19. aprila 2016. godine zaključen je izvršni postupak, sa obrazloženjem da je izvršni dužnik uplatama od 10. i 28. decembra 2010. godine i 18. januara 2011. godine isplatio dug u celini. U pouci o pravnom leku navedeno je da protiv ovog rešenja izvršni poverilac može izjaviti prigovor u roku od pet radnih dana od dana prijema rešenja, što je izvršni dužnik i učinio.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Aranđelovcu IPV(I). 90/16 od 30. novembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbačen je prigovor izvršnog poverioca, kao nedozvoljen, dok je u stavu drugom izreke, naloženo prvostepenom sudu da o navodima prigovora odluči kao o zahtevu za otklanjanje nepravilnosti. U obrazloženju je, pored ostalog, navedeno da Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne predviđa da se prigovor može izjaviti protiv pobijanog rešenja. U spisima predmeta postoji beleška službenog lica u kojoj je navedeno „odbija se zahtev za otklanjanje nepravilnosti“, ali akt donet po zahtevu ne postoji u spisima.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ br. 31/11, 99/11, 109/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14) (u daljem tekstu: ZIO) , koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se u postupku izvršenja i obezbeđenja shodno se primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno (član 10.); da se odluke u izvršnom postupku donose u obliku rešenja ili zaključka, te da se rešenjem o izvršenju dozvoljava izvršenje na imovini izvršnog dužnika, pod uslovima i obimu određenim ovim zakonom, kao i da se zaključkom suda određuje sprovođenje poje dinih radnji i upravlja postupkom (član 36. st. 1, 2. i 3.); da je pravni lek u postupku izvršenja i obezbeđenja određenog u izvršnom postupku prigovor (stav 1.), a da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da j e prigovor dozvoljen (član 39. st. 1. i 2.); da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (član 75.); da iz drugih razloga predviđenih ovim ili drugim zakonom izvršni dužnik može u svakoj fazi izvršnog postupka, ali najkasnije do prvog nadmetanja za prodaju predmeta izvršenja ili pre dosuđenja stvari izvršnom poveriocu, da izmiri dug, zajedno sa ugovorenom, odnosno zakonskom zateznom kamatom i troškovima izvršnog postupka koji su nastali do trenutka izmirenja duga (član 76, naslovljen „obustava izvršenja“, stav 3.) i da se po namirenju izvršnog poverioca donosi odluka o zaključenju izvršnog postupka (član 77.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) propisano je: da je sud vezan za svoja rešenja ukoliko se ona ne odnose na upravljanje parnicom ili ako ovim zakonom nije drugačije propisano, te da ako se rešenje ne dostavlja pismeno, ono prema strankama ima dejstvo čim je objavljeno (član 363. sr. 3. i 4.); da se rešenja koja sud donosi izvan ročišta saopštavaju strankama dostavljanjem overenog prepisa rešenja (član 364. stav 1.); da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba, ako zakonom nije drugačije propisano (član 399. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac podneo predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Topo li 28. novembra 2005. godine, te da je postupak okončan donošenjem rešenja Osnovnog suda u Aranđelovcu IPV(I). 90/16 od 30. novembra 2016. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni izvršni postupak trajao 11 godina, s tim što je izvršni sud u januaru 2011. godine utvrdio da je izvršni dužnik isplatio dug u celini.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo naročito složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je trebalo odlučiti o podnetom predlogu za izvršenje i sprovesti odgovarajuće radnje kako bi izvršni poverilac namirio svoja potraživanje .

Ocenjujući značaj postavljenog zahteva za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je postavljeni zahtev bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da je predlogom za izvršenje traženo namirenje potraživanja po osnovu verodostojne isprave. Ispitujući ponašanje podnosioca u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac nakon donošenja rešenja o izvršenju, pa do izjašnjenja od 12. februara 2010. godine da se postupak izvršenja nastavi popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika, kao i uzimanjem izjave o imovini od dužnika, ponašao potpuno pasivno i nije urgirao sprovođenje izvršenja. Takođe, nakon što je sud 18. januara 2011. godine konstatovao da je izvršni dužnik u celini namirio dug, poverilac je tek nakon skoro četiri i po godine, dana 7. jula 2015. godine, urgirao nastavak postupka, navodeći da izvršni dužnik nije namirio dug u celini.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je Opštinski sud u Topoli nije postupao ažurno u postupku, imajući u vidu da je od donošenja rešenja o izvršenju 30. novembra 2005. godine, sprovođenje izvršenja pokušano tek 16. marta 2007. godine i ponovo 22. avgusta 2008. godine, kada je na zapisniku o popisu i proceni službeno lice konstatovalo da izvršni dužnik nije zatečen na adresi. U novembru 2009. godine službeno lice je konstatovalo da kod izvršnog dužnika nisu pronađene stvari podobne za popis. Kada je reč o postupanju sudova nakon 1. januara 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio da je nadležni izvršni sud u januaru 2011. godine utvrdio da je izvršni dužnik namirio dug u celini, ali je formalni akt o zaključenju izvršnog postupka donet tek 19. aprila 2016. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli u predmetu I. 1675/15 (ranije predmet Opštinskog suda u Topoli I. 686/05) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, kao što su dužina trajanja izvršnog postupka, životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu i navedeno pasivno ponašanje podnosioca tokom trajanja postupka, a naročito u periodu nakon januara 2011. godine, kao i okolnost da je u tom periodu izvesno podnosilac skoro sasvim namirio svoje ukupno potraživanje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

7. Ispitujući ustavnu žalbu u odnosu na osporeno rešenje Osnovnog suda u Aranđelovcu IPV(I). 90/16 od 30. novembra 2016. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac suštinski kroz istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. ističe povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, smatrajući da je sud trebalo meritorno da odluči o njegovom prigovoru .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je rešenjem Osnovnog suda u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli I. 1675/15 od 19. aprila 2016. godine zaključen izvršni postupak, sa obrazloženjem da je izvršni dužnik uplatama od 10. i 28. decembra 2010. i 18. januara 2011. godine isplatio dug u celini, te je data pouka da izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe može izjaviti prigovor, a što je on i učinio. Međutim, osporenim rešenjem Osnovnog suda u Aranđelovcu IPV(I). 90/16 od 30. novembra 2016. godine njegov prigovor je odbačen kao nedozvoljen, uprkos pouci datoj u prvostepenom rešenju, sa obrazloženjem da Zakonom o izvršenju i obezbeđenju nije predviđeno da se prigovor može izjaviti protiv pobijanog rešenja.

Ustavni sud, zatim, konstatuje da se u postupku izvršenja sud donosi odluke u formi rešenja ili zaključka, s tim što se zaključkom sprovode pojedine radnje i upravlja postupkom, te da se izvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem. Citiranim članom 76. ZIO, kojim je bilo propisano da se po namirenju izvršnog poverioca donosi odluka o zaključenju izvršnog postupka, nije izričito predviđeno u kojoj formi se donosi navedena odluka. Takođe, ZIO nije izričito predvideo ni da je protiv odluk e o zaključenju izvršnog postupka dozvoljen prigovor kao pravni lek. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju rešenjem o zaključenju izvršnog postupka okončan postupak u kome je podnosilac ustavne žalbe mogao da u celini naplati svoje potraživanje na osnovu verodostojne isprave, iz čega proizlazi zaključak da navedeni akt ne predstavlja akt procesnog karaktera, već odluku kojom je odlučeno o njegovom pravu. S obzirom na pravo stranke koje se jemči članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je na stanovištu da kada se rešenjem u izvršnom postupku odlučuje, kao u konkretnom slučaju, o pravima i obavezama stranaka, one imaju pravo na pravni lek, odnosno pravo na prigovor, u skladu sa članom 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, te da u toj situaciji ima mesta shodnoj primeni odredaba Zakona o parničnom postupku, i to odredbe člana 399. stav 1. kojom je predviđeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakonom nije drugačije propisano. Stoga je i podnosiocu ustavne žalbe, kao izvršnom poveriocu, pripadalo pravo da protiv osporenog rešenja kojim je zaključen izvršni postupak podnese prigovor veću prvostepenog suda, a o čemu je i poučen u prvostepenom rešenju, te da o njegovom prigovoru, nadležni sud meritorno odluči ukoliko su ispunjene druge procesne pretpostavke.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je rešenjem Osnovnog suda u Aranđelovcu IPV(I). 90/16 od 30. novembra 2016. godine povređeno pravo podnosi oca ustavn e žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavn u žalbu usvojio u ovom delu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tačke 3. izreke.

7. Ustavni sud je, u tački 4. izreke, u skladu sa odredbom člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice povrede prava mogu otkloniti poništajem rešenja Osnovnog suda u Aranđelovcu IPV(I). 90/16 od 30. novembra 2016. godine i određ ivanjem da isti sud ponovo odluči o prigovoru podnosioca ustavne žalbe koji je izjavljen protiv rešenja Osnovnog suda u Aranđelovcu – Sudska jedinica u Topoli I. 1675/15 od 19. aprila 2016. godine.

8. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i odredio otklanjanje štetnih posledica povrede prava , to se nije posebno upuštao u razmatranje navoda o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

9. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti