Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za poništaj testamenta koji je trajao 17 godina i sedam meseci. Podnositeljki se dodeljuje naknada nematerijalne štete od 1.800 evra, dok se žalba u ostalom delu odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj . V . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. decembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. V . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51819/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 425/97) podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. V . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 26. novembra 2014. godine, ustavnu žalbu protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51819/10 od 6. septembra 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4520/13 od 29. avgusta 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava nasleđivanj a, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 59. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51819/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno da tužena bila strani državljanin koja živi u Nemačkoj od 1973. godine, te da nije mogla da stekne pravo svojine na nepokretnosti ukoliko nije bila stalno nastanjena u Jugoslaviji u relevantnom momentu, o čemu su sudovi morali da vode računa po službenoj dužnosti. Dalje je navedeno da je neosnovano odbijen predlog da se izvede dokaz medicinskim veštačenjem na okolnost poslovne sposobnosti ostavioca, budući da je on , između ostalog, bio alkoholičar i bolestan od tuberkuloze. Navedeno je i da je sporni testament bio simulovani pravni posao, jer je ostavilac, hteo da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju, ali da za to nisu bili ispunjeni uslovi. Podnositeljka je navela i da je ostavilac celokupnu svoju imovinu ostavio tuženoj, čime je povređeno pravo na nužni deo, o čemu sud treba da vodi računa, pri čemu u sporn om testamentu nije navedeno da ostavilac isključuje nužne naslednike iz nasledstva. Takođe, podnositeljka je navela da je, u konkretnom slučaju, trebalo primeniti Zakon o parničnom postupku iz 1977. godine, jer je drugostepena ukidajuća odluka doneta 2003. godine, odnosno u vreme važenja navedenog zakona, ali da su sudovi potpuno nepravilno primenjivali odredbe Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. U pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, podnositeljka je navela da je predmetni parnični postupak trajao 17 godina i sedam meseci, a da se ne radi o naročito složenom postupku, kao i da je predmet spora bio od izuzetnog značaja za nju i ostale zakonske naslednike, pri čemu ona svojim ponašanjem nije doprinela dugom trajanju postupka. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude, kao i da utvrdi pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 51819/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe i još šest lica su, 29. januara 199 7. godine, kao tužioci, podneli tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene G.K. kojom su tražili da se utvrdi da je ništav testament sada pok. M.M, njihovog brata, odnosno sina, kojim je tuženoj ostavio određen stan . Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 425/97.

Pripremno ročište u ovom predmetu održano je 13. maja 1997. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu, zakazano za 29. septembar 1997. godine, nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a naredno, zakazano za 5. decembar 1997. godine – zbog smrti dvoje tužilaca. Tužioci, njih pet od prvobitnih sedam, obavestili su 16. decembra 1997. godine sud da oni nastavljaju predmetni postupak. Naredno ročište zakazano je za 27. avgust 1998. godine, ali ono, na zahtev tužilaca nije održano. Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je još 14 ročišta, od kojih je deset održano. Od četiri neodržana ročišta, tri nisu održana. zbog sprečenosti postupajućeg sudije , a jedno, zakazano za 11. april 2002. godine, jer još nije bilo odlučeno o zahtevu jednog od tužilaca, podnetom 27. decembra 2001. godine, za izuzeće postupajućeg sudije. U toku ove faze postupka dva puta je izveden dokaz saslušanjem tužilaca , a dvoje tužilaca je saslušano i treći put, dok je dokaz saslušanjem tužene izveden dva puta. Takođe, saslušana su i tri svedoka, izvršen uvid u određenu dokumentaciju, a sud je tražio zdravstveni karton od određenog doma zdravlja, ali on nije pronađen.

Presudom Četvrtog opštinskog suda P. 425/97 od 1. jula 2002. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca. Ova presuda dostavljena je tužiocima 11. novembra 2002. godine, koji su žalbu izjavili 25. novembra 2002. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 806/03 od 28. januara 2003. godine, spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu na dopunu postupka, budući da žalba tužilaca nije bila dostavljena tuženoj na odgovor.

Nakon što su spisi predmeta ponovo dostavljeni drugostepenom sudu radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi, Okružni sud u Beogradu je 21. maja 2003. godine doneo rešenje kojim je ukinuo presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 425/97 od 1. jula 2002. godine i predmet vratio istom sudu, ali drugom veću, na ponovno suđenje. U obrazloženju označenog rešenja navedeno je, između ostalog, da je potrebno , s obzirom na to da se osporava poslovna sposobnost ostavioca, pribaviti izveštaj od nadležnih institucija da li je ostavilac bio njihov pacijent, kao i da se utvrdi, imajući u vidu izjave tužilaca da je ostavilac konzumirao alkohol, da li je on zbog tog razloga u vreme sačinjavanja testamenta bio poslovno sposoban.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 2716/03. Prvo ročište u ovoj fazi postupka zakazano je za 13. oktobar 2003. godine, ali ono nije održano jer nije izvršena promena veća, u skladu sa nalogom drugostepenog suda. Ni naredna dva ročišta, zakazana za 5. februar i 31. mart 2004. godine, nisu održana, prvo - jer poziv nije upućen punomoćniku tužilaca, te on nije došao na raspravu , a drugo – na zahtev tužilaca. Nakon četiri održana ročišta, ročište zakazano za 9. februar 2005. godine nije održano jer nisu došli punomoćnici tužilaca. Takođe, na ročište zakazano za 15. april 2005. godine ovi punomoćnici nisu došli, te je Četvrti opštinski sud u Beogradu istog dana doneo rešenje da se tužba smatra povučenom. Protiv ovog rešenja tužioci su 28. aprila 2005. godine izjavili žalbu, sa predlogom za vraćanje u pređašnje stanje. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2716/03 od 7. jula 2005. godine nije dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje. Rešavajući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu je 20. oktobra 2006. godine doneo rešenje, kojim je ukinuo rešenje Četvrtog opštinskog suda u B eogradu, predmet vratio istom sudu na ponovni postupak, a prvostepenom sudu naložio da ispita okolnosti od značaja za odluku o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, izvođenjem dokaza na odgovarajuće okolnosti.

U ponovnom postupku po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje zakazana su tri ročišta, od kojih jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, nakon čega je Četvrti opštinski sud u Beogradu, na ročištu održanom 23. maja 2007. godine, doneo rešenje kojim je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo rešenje tog suda od 15. aprila 2005. godine.

U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 2183/07, a Četvrti opštinski sud u Beogradu je zakazao devet ročišta, od kojih su tri održana. Od šest neodržan ih ročišta, jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno – zbog prestanka funkcije sudiji porotniku, tri – zbog nedolaska svedoka, koji je zbog toga kažnjen, a jedno – na zahtev tužilaca . U ovoj fazi postupka izveden je dokaz saslušanjem dvoje tužilaca i tužene. Takođe, na zahtev suda tri ustanove za psihijatrijske bolesti su obavestile sud da sada pok. ostavilac nije bio njihov pacijent.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni postupak nastavljen je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, a predmet je dobio broj P. 51819/10. U ovoj fazi postupka zakazano je sedam ročišta, od kojih su četiri održana. Od tri neodržana ročišta, jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno jer tužioci nisu dostavili punomoćje za novog advokata, a jedno na zahtev tužilaca.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51819/10 od 6. septembra 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca. Označena presuda dostavljena je parničnim strankama 16. januara 2012. godine.

U postupku po žalbi tužilaca izjavljenoj protiv označene prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je 19. aprila 2012. godine doneo rešenje kojim je vratio spise predmeta Prvom osnovnom sudu Beogradu, radi dopune postupka, jer tužioci nisu dostavili punomoćje za advokate koji su ih zastupali.

Rešenjem P. 51819/10 od 29. marta 2013. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu odbacio je žalbu jednog od tužilaca, jer nije dostavio punomoćje za advokata koji je u njegovo ime izjavio žalbu, niti je u ostavljenom roku odobrio ovu radnju.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4520/13 od 29. avgusta 2014. godine, odbijena je kao neosnovana žalba četvoro tužilaca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51819/10 od 6. septembra 2011. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je, između ostalog, da je pravilna ocena prvostepenog suda da su neosnovani navodi tužilaca da ostavilac u vreme sačinjavanja testamenta nije bio sposoban za rasuđivanje jer je konzumirao alkohol. U obrazloženju je nadalje navedeno da u spisima predmeta nema medicinske dokumentacije koja bi ukazala na postojanje psihičkih tegoba ostavioca i kojom bi se eventualno dovela u sumnju njegova poslovna sposobnosti, dok iz iskaza njegovog lekara (opšte prakse) proizlazi da njegovo konzumiranje alkohola nije bilo u meri koja zahteva upućivanje neuropsihijatru, a iz izveštaja neuropsihijatrijskih bolnica sa teritorije Grada Beograda proizlazi da on nije bio njihov pacijent. Stoga, kako je navedeno u obrazloženju osporene drugostepene presude, u nedostatku relevantne medicinske dokumentacije i eventualno drugih dokaza o postojanju psihičkih tegoba kod ostavioca, prema oceni drugostepenog suda, pravilno je odbijen predlog tužilaca da se izvede dokaz veštačenjem radi utvrđivanja da li je ostavilac bio poslovno sposoban.

Tužioci su protiv osporene drugostepene presude izjavili reviziju, koja je odbačena kao nedozvoljena, rešenjem Vrhovnog kasacionog suda od 13. marta 2018. godine, a koje je revidentima dostavljeno 1. oktobra 2019. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.)

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 29. januara 1997. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 29. avgusta 2014. godine, trajao 17 godina i sedam meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okvir u standarda razumnog roka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava , što potvrđuje i činjenica da je prvostepeni postupak ukupno trajao skoro 13 i po godina, u kom periodu su tužioci čak tri puta saslušani (jedan od njih i četiri puta) , a dva puta je izveden dokaz saslušanjem tužene. Pri svojoj oceni, Ustavni sud je imao u vidu i da je u ovom periodu odlučivano o predlogu tužilaca, među kojima i podnositeljke ustavne žalbe, za vraćanje u pređašnje stanje, ali kako je ovaj dodatni postupak trajao dve godine, ocenio je da se razumno moglo očekivati da taj postupak bude okončan u kraćem vremenskom periodu.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio činjenično i pravno posebno složen.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka imala interes da se predmetni postupak efikasno okonča. Međutim, podnositeljka je, prema oceni Ustavnog suda, u izvesnoj meri, doprinela navedenoj dužini trajanja tog postupka. Tako, tri ročišta ni su održana za predlog tužilaca, jedno jer nisu dostavili punomoćje za zastupanje, a jedno jer njihovi punomoćnici nisu došli na ročište. Takođe, nedolaskom na još jedno od zakazanih ročišta i pored urednog poziva, prouzrokovano je vođenje dodatnog postupka (po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje).

Međutim, Ustavni sud je ocenio da opisani doprinos podnositeljke ne može da bude opravdanje za navedenu dužinu trajanja postupka, već da odgovornost za to pretežno leži na parničnom sudu, koji nije preduzeo sve mere neophodne da bi se taj postupak sproveo u skladu sa načelom efikasnosti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je, neefikasnim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nem aterijalne štete u iznosu od 1.800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, opisan doprinos podnosioca, kao i životni standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine , kao i presude koje su kasnije donete, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa praksom Evropskog suda, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U predmetnom slučaju, Ustavni sud je, uvidom u osporene akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, ocenio da podnositeljka ustavne žalbe nije dala prihvatljive ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su u toku postupka sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno procesno ili materijalno pravo proizvoljno primenjeno. Suprotno njenim navodima, Ustavni sud je ocenio da osporene presude sadrže dovoljne i jasne razloge za iznete stavove o (ne)osnovanosti tužbenog zahteva, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava, budući da u toku postupka nije utvrđeno da postoje razlozi na ništavost spornog testamenta, kako onih koji se odnose na formu testamenta, tako i onih koji se odnose na sposobnost ostavioca za rasuđivanje u vreme sačinjavanja testamenta i njegove volje da testamentom, kao jednostranim pravnim poslom, raspolaže svojom imovinom . Takođe, Ustavni sud je konstatovao da su sudovi, posle početka primene Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, saglasno odredbi člana 492. Zakona, postupak vodili primenjujući ovaj zakon.

U vezi sa navodom podnositeljke koji se odnose na sposobnost tužene (koja je 1973. godine otišla iz Beograda da živi u inostranstvu) da bude testamentalni naslednik, Ustavni sud ukazuje da navedeno podnositeljka nije isticala u toku prethodno vođene parnice. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba supsidijarno pravno sredstvo, te isticanjem takvih činjenica i okolnosti prvi put u ustavnoj žalbi stavlja Ustavni sud u položaj instacionog suda, a što nije njegova Ustavom utvrđena nadležnost.

U pogledu navoda kojima se ističe da je testamentalnim raspolaganjem došlo do povrede nužnog dela o čemu je sud morao da vodi računa , Ustavni sud, nezavisno od činjenice da podnositeljka, saglasno merodavnom Zakonu o nasleđivanju iz 197 4. godine, nije bila nužni naslednik, ukazuje na to da osporeni postupak nije vođen radi smanjenja testamentalnog raspolaganja zbog povrede nužnog dela , već za utvrđenje ništavosti testamenta.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju sudova, ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosi teljka, nezadovoljna ishodom okončanog parničnog postupka, od Ustavnog suda, zapravo, traž i da kao instancioni sud preispita i oceni zakonitost osporen ih presud a.

U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka kao dokaz za koji smatra da potkrepljuje njenu tvrdnju dostavila izvod iz jedne presude Vrhovnog suda Srbije donete u postupku za utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se izvodi iz sudske prakse ne mogu smatrati dokazima o eventualnom postojanju povrede ustavnog prava.

Budući da podnositeljka povredu prava nasleđivanja zasniva na postojanju povrede prava na pravično suđenje, te kako je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnje o povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, to je i navode o povredi prava zajemčenog članom 59. stav 1. Ustava ocenio ustavnopravno neprihvatljivim.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporen ih presud a Prvog osnovnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. stav 1. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“ broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti