Pravo na restituciju naslednika daljeg naslednog reda u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Upravnog suda i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Proizvoljan je stav da naslednici daljeg naslednog reda nemaju pravo na restituciju ukoliko naslednik bližeg reda nije podneo zahtev za vraćanje imovine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. R . i M . M, oboje iz Kruševca, V . M . iz Vrnjačke Banje i J . S. iz sela P, kod Trstenik a, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. septembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. R, M . M, V . M . i J . S . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1910/17 od 15. septembra 201 7. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1910/17 od 15. septembra 201 7. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01536/2015-13 od 9. januara 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. R . i M . M, oboje iz Kruševca, V . M . iz Vrnjačke Banje i J . S . iz sela P, kod Trstenik a, podneli su Ustavnom sudu, 10. oktobra 2017. godine , preko punomoćnika M. K, advokata iz Kruševca, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1910/17 od 15. septembra 201 7. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl ana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi : da su podnosioci zakonski naslednici bivšeg vlasnika imovine čije je vraćanje traženo, i to naslednici drugog naslednog reda; da su postojali naslednici prvog naslednog reda, ali da ti naslednici nisu podnosioci zahteva, niti su živi, pa zbog toga neće ili ne mogu da naslede; da bivši vlasnik i njegova supruga nisu imali dece, a da „navodna usvojenica B.“ nije usvojena, iako u ostavinskom rešenju Sreskog suda u Kruševcu O. 181/61 od 24. oktobra 1961. godine stoji ta konstatacija; da podaci o usvojenju ne postoje, niti je Centar za socijalni rad Kruševac, kao jedini organ nadležan za usvojenje, postojao do 1964. godine, što se utvrđuje iz uverenja Istorijskog arhiva Kruševac od 25. januara 2017. godine, kao i obaveštenja Centra za socijalni rad Kruševac od 2. februara 2017. godine; da je kao dokaz o tome da navedeno lice nije zakonski naslednik bivšeg vlasnika dostavljen i izvod iz matične knjige umrlih za suprugu bivšeg vlasnika.

Prema navodima ustavne žalbe, podnosioci su osporenom presudom lišeni svojih naslednih prava, a iz nje istovremeno proizlazi da bivši vlasnik nema zakonskih naslednika, što je netačno, jer su podnosioci pružili dokaze o tome da su zakonski naslednici.

Ustavnom žalbom se predlaže da Sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt, te utvrdi pravo podnosilaca na naknadu troškova pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporen i akt , spise predmeta Agencije za restituciju – Područna jedinica Kragujevac broj 46-0 26897/2014 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Kragujevac (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-026897/2014 od 3. septembra 2015. godine odbijen je kao neosnovan zahtev N. R, M . M, V . M . i J . S, ovde podnosilaca ustavne žalbe, za vraćanje imovine oduzete od bivšeg vlasni ka D. M . U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, konstatovano da su podnosioci zahteva na usmenoj raspravi održanoj 28. avgusta 2015. godine naveli: da bivši vlasnik nije imao biološku decu, a da im nije poznato da li je preminula B. V, koja se brinula o bivšem vlasniku za vreme njegovog života; da su oni praunuci bivšeg vlasnika po pok. unucima brata bivšeg vlasnika , odnosno unuka p o pok. bratancu bivšeg vlasnika. Agencija je iz pravnosnažnog rešenja Sreskog suda u Kruševcu O. 181/61 od 24. oktobra 1961. godine utvr dila da se opoziva rešenje tog suda o nasleđivanju od 8. septembra 1961. godine i stavlja van snage (stav 1. dispozitiva), te da se za naslednike zaostavštine pok. D . M . oglašavaju kći-usvojenica B . V. i udova S . M, te je ocenila da podnosioci zahteva nisu aktivno legitimisan i za ostvarivanje prava na povraćaj imovine i obeštećenje, budući da nisu direktni potomci bivšeg vlasnika . U rešenju Agencije je dalje navedeno, da kako je u postupku raspravljanja zaostavštine iza smrti bivšeg vlasnika utvrđeno da se kao jedini zakonski naslednici oglašavaju njegova supruga i ćerka-usvojenica, podnosioci zahteva nisu zakonski naslednici bivšeg vlasnika, te samim tim nisu ni legitimisani za ostvarivanje prava po osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Agencija je, saglasno iznetom, podneti zahtev odbila kao neosnovan, na osnovu člana 47. stav 12, u vezi sa član om 5. navedenog z akona.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00- 01536/2015-13 od 9. januara 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosilaca ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog rešenja Agencije. U drugostepenom rešenju je najpre konstatovano da su podnosi oci u žalbi ukaza li na sledeće: da usvojenica B. V . nije bila maloletna u vreme „usvojenja“, već se samo brinul a o bivšem vlasniku tokom njegovog život a; da pobijanim rešenjem nije utvrđeno da li se radi o potpunom usvojenju; da zakonski naslednici prvog naslednog reda „nisu podneli zahtev, niti su živi“, pa treba smatrati da neće ili ne mogu da naslede. Drugostepeni organ je dalje naveo: da su podnosioci zahteva srodnici bivšeg vlasnika po njegovom bratu, a njihovom dedi, odnosno pradedi; da su neosnovani navodi žalbe da je morao biti sačinjen ugovor o potpunom usvojenju, a da je u protivnom ništavo rešenje Sreskog suda u Kruševcu O. 181/61 od 24. oktobra 1961. godine ; da postupajući organ nije vlastan da ocenjuje da li je pri donošenju tog rešenja bilo n eophodno posedovanje kakvog akta kojim se dokazuje adoptivno srodstvo između ostavioca i naslednika; da se iz navedenog ostavinskog rešenja jasno vidi pravna veza između bivšeg vla snika i njegove ćerke-usvojenice, a istom je poklonjena vera kao relevantnom i pouzdanom dokazu. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je adoptivno srodstvo izjednačeno sa krvnim srodstvom, te da usvojenik spada u prvi nasledni red, drugostepeni organ je pobijano rešenje ocenio pravilnim i zasnovanim na zakonu.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1910/17 od 15. septembra 201 7. godine odbijena je tužba podnosilaca ustavne žalbe kojom su pobija li zakonitost navedenog rešenja Ministarstva finansija, a Upravni sud je odluku zasnovao na isti m razlozima koji su navedeni u rešenju drugostepenog organ a o odbijanju žalbe. Upravni sud je ocenio neosnovanim navode tužbe da podnosioci kao zakonski naslednici drugog naslednog reda imaju pravo na podnošenje zahteva za vraćanje imovine, budući da su Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju „propisana lica koja to pravo imaju, a da li će to pravo koristiti ili ne, to je samo njima dato pravo i njima data mogućnost i zakon ne propisuje mogućnost prenošenja tog prava na druga lica“.

Rešenjem Sreskog suda u Kruševcu O. 181/61 od 24. oktobra 1961. godine oglašene su za naslednike na zaostavštini pok. D. M . kći-usvojenica „B . žena D . V .“ i S. udova D . M. U obrazloženju rešenja je konstatovano da je iz smrtovnice i izjava zainteresovanih stranaka utvrđeno da je pok. D . M . umro 8. avgusta 1961. godine bez testamenta, a da je od najbližih srodnika ostavio kćer-usvojenicu B, kao i udovu S .

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se pod „korisnikom vraćene imovine ili obeštećenja“ ( dalje u tekstu: korisnik) podrazumeva lice kome se vraća imovina, odnosno utvrđuje pravo na obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom (član 3. tačka 12)) ; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim - njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona ( član 5. stav 1. tačka 1)); da zahtev sadrži podatke o pravnoj vezi podnosioca zahteva sa bivšim vlasnikom (član 42. stav 3. tačka 6)); da se u z zahtev prilažu, u originalu ili overenoj fotokopiji, sledeći dokazi: za podatke iz stava 3. tačka 6) ovog člana - izvod iz matične knjige, rešenje o nasleđivanju, izvod iz registra pravnih lica, odnosno drugi dokaz na osnovu kojeg se može nesumnjivo utvrditi pravna veza podnosioca zahteva sa bivšim vlasnikom (član 42. stav 4.); da zahtev mora da sadrži podatke iz stava 3. tač. 1), 2), 5) i 6) ovog člana i da se uz zahtev obavezno prilažu i dokazi iz stava 4. tač. 1), 3) i 4) ovog člana (član 42. stav 7.).

Odredbama člana 47. nave denog Zakona predviđeno je: da Agencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenje kojim utvrđuje, između ostalog, korisnika i imovinu koja se vraća, odnosno za koju se daje obeštećenje (stav 1.); da se r ešenjem iz stava 1. ovog člana utvrđuje korisnik, odnosno korisnici, i to bivši vlasnik - ako je u životu, odnosno zakonski naslednici bivšeg vlasnika - na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji, a ako takvog rešenja nema, rešenjem će se odrediti korisnici samo u slučaju kad je iz dostavljene dokumentacije moguće nesporno utvrditi sve zakonske naslednike (stav 5.); da će se u slučaju kad je rešenjem iz stava 1. ovog člana određeno više korisnika, svakom od njih odredi ti pripadajući deo imovine, odnosno obeštećenja, prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji ili na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred prvostepenim organom (stav 6.); da a ko se korisnici i njihovi udeli ne mogu utvrditi primenom odredaba st. 5. i 6. ovog člana, prvostepeni organ će podnosioce zahteva za ostvarivanje prava po ovom zakonu, saglasno članu 45. ovog zakona, uputiti da ova pitanja, kao prethodna, reše pred nadležnim sudom (stav 7.); da u postupku iz stava 7. ovog člana, nadležni sud u vanparničnom postupku, shodnom primenom pravila po kojima se raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje, pri čemu se sud ne upušta u to da li ta lica ispunjavaju propisane uslove za ostvarivanje ovih prava po odredbama ovog zakona (stav 8.); da p odnosioci zahteva za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona koji po odredbama ovog člana nisu određeni za korisnike, mogu svoja prava ostvariti u parničnom postupku - podnošenjem tužbe protiv lica koja su određena za korisnike, odnosno zakonske naslednike (stav 11.) ; da će, u slučaju da utvrdi da ne postoji zakonski osnov za vraćanje ili obeštećenje, organ iz stava 1. ovog člana doneti rešenje o odbijanju podnetog zahteva (stav 12.) .

Odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, 46/95, 101/03 i 6/15) predviđeno je: da na osnovu zakona, ostavioca nasleđuju – njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci (član 8. stav 1.); da se nasleđuje po naslednim redovima (član 8. stav 2.); da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda (član 8. stav 3.); da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug (član 9. stav 1.); da drugi nasledni red čine ostaviočev bračni drug i ostaviočevi roditelji i njihovo potomstvo (član 12. stav 1.); da ako ostaviočev roditelj ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (braća i sestre ostavioca), njegovi unuci i praunuci i njegovi dalji potomci, po pravilima koja važe kada ostavioca nasleđuju njegovi potomci (član 13. stav 1.); da ako ostaviočevi roditelji ne mogu ili neće da naslede, njihov deo nasleđuju njihovi potomci, onako kako je određeno u prethodnom stavu (član 13. stav 2.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatra ju da ima ju pravo na vraćanje imovine odu zete od bivšeg vlasnika, iako su zakonski nasledni ci drugog naslednog reda, budući da zakonski naslednici prvog naslednog reda „nisu podnosioci zahteva, niti su živi“, pa zbog toga neće ili ne mogu da naslede. Podnosioci, takođe, ističu da bivši vlasnik i njegova supruga nisu imali dece, da je supruga bivšeg vlasnika preminula, a da „navodna usvojenica B .“ nije usvojena, iako je tako označena u ostavinskom rešenju Sreskog suda u Kruševcu O. 181/61 od 24. oktobra 1961 . godine, na koje se pozivaju upravni organi i Upravni sud.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud dalje ukazuje na pravna stanovišta koja je izrazio u odlukama objavljenim na internet stranici: www.ustavni.sud.rs. u vezi sa određivanjem pojma zakonskog naslednika u smislu odredaba o Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju:

- pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje imaju svi živi zakonski naslednici istog naslednog reda na jednake delove; zauzimanje drugačijeg shvatanja, po mišljenju Suda, protivilo bi se razlozima zbog kojih je navedeni zakon donet i svrsi koja se sprovođenjem tog zakona želi ostvariti…s obzirom na to da su nakon smrti bivšeg vlasnika predmetne imovine preminuli svi zakonski naslednici utvrđeni rešenjem o nasleđivanju iza njegove smrti, Ustavni sud je ocenio da je pre donošenja rešenja o vraćanju oduzete imovine moralo biti utvrđeno koji potomci bivšeg vlasnika su njegovi zakonski naslednici u smislu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, radi pravilnog utvrđivanja njihovog udela u pravu na povraćaj oduzete imovine (Odluka Už-6369/2016 od 24. januara 2019. godine);

- u slučaju da neki zakonski naslednik bivšeg vlasnika ne podnese zahtev za vraćanje oduzete imovine, ta imovina se vraća u svojinu nas ledniku, odnosno nas lednicima koji su takav zahtev podneli (Odluka Už-9103/2016 od 21. marta 2019. godine).

- lica koja imaju pravo na povraćaj oduzete imovine na osnovu odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nisu naslednici u pravnom smislu, jer nema objekta nasleđivanja, budući da imovina koja se vraća ili se za nju dobija obeštećenje nije u vlasništvu bivših vlasnika, nego države ili drugih pravnih subjekata (videti, između ostalih, Odluku Už- 8905/2016 od 4. aprila 2019. godine).

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao da je Agencij a svoju ocenu da podnosioci ustavne žalbe nisu zakonski naslednici bivšeg vlasnika, zasnovala na činjenici da su rešenjem Sreskog suda u Kruševcu O. 181/61 od 24. oktobra 1961. godine, donetim u postupku raspravljanja zaostavštine iza smrti bivšeg vlasnika, za njegove zakonske naslednike oglaš ene supruga i ćerka-usvojenica. Drugostepeni organ nije ocenio navode žalbe da zakonski naslednici prvog naslednog reda nisu podneli zahtev za vraćanje imovine, pa treba smatrati da neće ili ne mogu da naslede, već se isključivo bavio dokaznom snagom rešenja o nasleđivanju za utvrđivanje činjenice postojanja adoptivnog srodstva između ostavioca i naslednika. Prema stanovištu Upravnog suda izraženom u osporenoj presudi, lica koja imaju pravo da podnesu zahtev za vraćanje imovine mogu to pravo koristiti ili ne, pri čemu Zakon o vraćanju imovine i obeštećenju ne propisuje mogućnost prenošenja tog prava na druga lica.

Ustavni sud je imao u vidu da je predmetnim rešenjem Agencije odbijen u celini zahtev podnosilaca ustavne žalbe kao neosnovan, da je to rešenje doneto po isteku zakonom propisanog roka za podnošenje zahteva za ostvarivanje prava po osnovu odredaba Zakona, a da se iz njega ne može utvrditi da li je lice koje je rešenjem Sreskog suda u Kruševcu O. 181/61 od 24. oktobra 1961. godine oglašeno za zakonskog naslednika bivšeg vlasnika kao njegova usvojenica podnelo zahtev za vraćanje predmetne imovine, odnosno obeštećenje. Ovaj sud stoga smatra da se u postupku koji je okončan osporenim aktom najpre moralo odgovoriti na pitanje da li činjenic a (ne)podnošenja zahteva za vraćanje imovine utiče na primenu pravila da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa nas lednike daljeg naslednog reda i, s tim u vezi, da li se kao zakonski naslednik u smislu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju može utvrditi lice koje nije podnelo zahtev za vraćanje imovine.

Razmotrivši navedene odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, Ustavni sud je konstatovao : da se pod korisnikom podrazumeva lice kome se rešenjem Agencije vrać a imovina , odnosno daje obeštećenje; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima bivši vlasnik – ako je u životu, odnosno njegovi zakonski naslednici, koji su utvrđeni u skladu sa odredbama Zakona o nasleđivanju i odredbama tog zakona; da dokazi priloženi uz zahtev moraju omogućiti nesumnjivo utvrđenje pravn e vez e između lica koje podnosi zahtev i bivšeg vlasnika ; da se zakonski naslednici utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika ili iz dostavljene dokumentacije, ako je nesporno ko su ta lica, a da se njihovi udeli utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju, odnosno na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred Agencijom; da ako se zakonski nasledni ci bivšeg vlasnika i njihov i udel i u pravu na povraćaj oduzete imovine ne mogu utvrditi na navedene načine, sud u vanparničnom postupku, shodnom primenom pravila po kojima se raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje ; da se kao zakonski naslednik u smislu odredaba Zakona ne može utvrditi lice koje nije u životu u vreme donošenja rešenja Agencije, odnosno rešenja suda u vanparničnom postupku .

Ustavni sud dalje konstatuje da iz navedenih odredaba Zakona o nasleđivanju proizlazi: da se, na osnovu zakona, nasleđuje po naslednim redovima; da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda; da su među zakonskim naslednicima u prvom naslednom redu, pored ostalih, usvojenici ostavioca i njihovi potomci; da u drugom naslednom redu ostavioca nasleđuju njegovi roditelji i njihovo potomstvo, po pravu predstavljanja.

Po nalaženju Ustavnog suda, u situaciji kada je zakonski naslednik daljeg naslednog reda podneo zahtev za vraćanje imovine oduzete od bivšeg vlasnika, za odluku o njegovom zahtevu od značaja je činjenica da li je zakonski naslednik bližeg naslednog reda, podnošenjem zahteva za restituciju , manifestova o volju da ostvar i prava po osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Ovaj sud, naime, smatra da se, u slučaju da zakonski naslednik bližeg naslednog reda ne podnese zahtev za vraćanje imovine oduzete od bivšeg vlasnika, ta imovina vraća u svojinu nasledniku daljeg naslednog reda koji je takav zahtev podneo. Zauzimanje drugačijeg shvatanja, po mišljenju Suda, protivilo bi se razlozima zbog kojih je navedeni zakon donet i svrsi koja se sprovođenjem tog zakona želi ostvariti. Ustavni sud stoga smatra da nema ustavnopravnog utemeljenja pravni sta v Upravnog suda u osporenoj presudi iz koga proilazi da pravo na restituciju ne mogu ostvariti zakonski naslednici daljeg naslednog reda, bez obzira na to što zakonski naslednici bližeg naslednog reda nisu živi ili nisu podneli zahtev za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje.

Kako u postupku koji je okončan osporenim aktom nije utvrđeno da li je lice koje je pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju oglašeno za zakonskog naslednika bivšeg vlasnika podnelo zahtev za vraćanje predmetne imovine, Ustavni sud smatra proizvoljnom ocenu Upravnog suda da je zahtev podnosilaca ustavne žalbe ne osnovan.

Nalazeći da osporena presuda nije obrazložena na način koji otklanja sumnju u arbitrernost odlučivanja, Ustavni sud je , ne prejudicirajući odluku u predmetnoj upravnoj stvari, utvrdio povredu prava podnosilaca na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je , imajući u vidu prirodu utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredb i člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1910/17 od 15. septembra 201 7. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01536/2015-13 od 9. januara 2017. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta ostalih prava zajemčenih Ustavom, istaknutih u ustavnoj žalbi, jer je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništ io osporeni akt.

U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, između ostalih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Pravo na restituciju naslednika daljeg naslednog reda u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti