Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Revizijski sud nije dao dovoljne i jasne razloge za svoju odluku i propustio je da odgovori na ključne revizijske navode o odgovornosti tuženog za štetu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. R . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. marta 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. R . i utvrđuje da je presudom Vrho vnog kasacionog suda Rev. 380/16 od 23. novembra 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 380/16 od 23. novembra 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1690/13 od 29. aprila 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. R . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu , 11. oktobra 2017. godine, preko punomoćnika K. M , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 380/16 od 23. novembra 2016. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1690/13 od 29. aprila 2015. godine i presude Višeg suda u Beogradu P. 21226/10 od 6. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, povreda prava na pravično suđenje učinjena mu je proizvoljnom i arbitrernom primenom procesnog i materijalnog prava na njegovu štetu. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je osporena revizijska presuda primer arbitrernog postupanja od strane suda, jer je Vrhovni kasacioni sud utvrdio drugačije činjenično stanje od onog utvrđenog u prvostepenom postupku. U tom smislu, podnosilac je ukazao na konstataciju re vizijskog suda o aktivnom učešću podnosioca u nalaženju stana, iako prvostepeni sud to nije utvrdio u svojoj presudi. Podnosilac je osporio i zaključak suda da je zbog učešća u nalaženju stana on bio u obavezi da proveri zemljišnoknjižno stanje za predmetni stan. Takođe, podnosilac je naveo da tvrdnja revizijskog suda da je tužilac znao za sporno pitanje vlasništva nakon zaključenja ugovora i njegove overe, nema podlogu u izvedenim dokazima u prvostepenom postupku. Podnosilac je istakao i da je revizijski sud u osporenoj presudi propustio da oceni revizijske navode relevantne za primenu materijalnog prava (čl. 154, 172. i 185. Zakona o obligacionim odnosima) , kao što su navodi kojima se ističe da je tuženi obavezan da naknadi štetu i u slučaju da je rešenje o dodeli stana i garaže nezakonito i navodi kojima osporava ocenu suda o nezakonitosti tog rešenja (da se na rešenje niko nije žalio, da je ono pravnosnažno i da nije stavljeno van snage) . S tim u vezi, podnosilac je naveo da revizijski sud nije cenio odlučne činjenice, ističući posebno da je sud propustio da uzme u obzir da je postupak dodele stana i garaže sproveo tuženi preko svojih organa. Podnosilac smatra, da čak i da je rešenje o dodeli stana nezakonito, da bi on imao pravo na naknadu štete , jer je istu pretrpeo krivicom tuženog. Iz navedenih razloga, podnosilac smatra da je revizijski sud arbitrerno primenio materijalno pravo. Podnosilac je osporio i nižestepene presude donete u predmetnom parničnom postupku, i to drugostepenu zbog toga što je taj sud bez rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje i zbog pogrešne primene materijalnog prava, a prvostepenu zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, te da poništi osporenu revizijsku presudu.

Dopunom ustavne žalbe od 12. oktobra 2018. godine, podnosilac je ukazao na praksu Vrhovnog kasacionog suda, koja govori u prilog osnovanosti navoda ustavne žalbe, prilažući sentencu iz presude, utvrđene na sednici Građanskog odeljenja od 24. aprila 2018. godine, koja je objavljena u Biltenu Vrhovnog kasacionog suda broj 1/2018. Prema navodima podnosioca, Vrhovni kasacioni sud je u presudi Rev. 1749/15 od 16. decembra 2016. godine zauzeo stav da je davalac otkupljenog stana odgovoran za štetu pričinjenu trećim licima usled utvrđene ništavosti ugovora o otkupu stana i ugovora o kupoprodaji, i to prema članu 172. Zakona o obligacionim odnosima. Podnosilac je u dopuni ponovo istakao da je on pretrpeo štetu usled razloga koji je skrivio tuženi, a usled čega i ima pravo na naknadu štete

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 21226/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu P. 21226/10 od 6. novembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženi I. „D .“ Beograd da mu preda u svojinu stan, čija je struktura, površina i dr. bliže označena u izreci, i garažu odgovarajuće površine, u roku od 15 dana od prijema presude , ili da mu u istom roku isplati protivvrednost u iznosu od 24.000.000,00 dinara , sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom ; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac svoj primarni tužbeni zahtev zasnovao na odredbi člana 185. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da je odgovorno lice dužno da uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala; da je u tužbi navedeno da je tuž ilac bio vlasnik stana i garaže, koje pravo je izgubio krivicom tuženog, pa je zato tuženi, kao odgovorno lice, duž an da mu uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala; da je tužilac naveo da su ugovori o otkupu stana i garaže oglašeni ništavim, ali da time tuženi nije oslobođen obaveze naknade štete tužiocu, koju je on pretrpeo isključivo krivicom tuženog; da po oceni suda, imajući u vidu odredbe Pravilnika o stambenim odnosima tuženog ( čl. 54. i 55.), a polazeći od nesporne činjenice da pre donošenja rešenja tuženog broj 5398 od 26. januara 1996. godine (kojim su tužiocu dati u zakup na neodređeno vreme predmetni stan i garaža) nije sproveden postupak utvrđivanja reda prvenstva pred stambenom komisijom tuženog, koji prethodi donošenju navedenog rešenja, proizlazi zaključak da je to rešenje doneto protivno odredbama Pravilnika o stambenim odnosima i Zakona o stanovanju, te da stoga ne može da proizvodi pravno dejstvo, a da to dalje znači da tužilac na osnovu ovog rešenja, kao ni na osnovu zaključenog ugovora o zakupu stana od 28. februara 1996. godine, nije stekao svojstvo zakupca stana; da se ovo odnosi i na zakup garaže, posebno imajući u vidu i to da navedeni Pravilnik i Zakon o stanovanju nisu predviđali mogućnost davanja u zakup garaže; da činjenica da je tužilac sa tuženim kasnije zaključio ugovore o otkupu stana i garaže (čija je ništavost utvrđena u sporu koji je vođen po tužbi I. K. – vlasnika predmetnih nepokretnosti, protiv tužioca i tuženog u ovom postupku, iz razloga što je tuženi raspolagao tuđim stanom i garažom) nije od značaja za odluku u ovoj stvari; da , u konkretnoj situaciji, kada ne postoji valjan pravni osnov kojim se stiče svojstvo zakupca na neodređeno vreme, budući da je sporno rešenje protivzakonito, kada je tuženi raspolagao tuđim stanom i garažom, kada je tužilac bio nesavestan, jer je znao ili je mogao znati da je sporno rešenje o davanju u zakup protivno odredbama navedenog Pravilnika, po shvatanju toga suda, tužiocu ne pripada pravo na predaju odgovarajućeg stana i garaže, odnosno pravo na naknadu štete u novcu, u smislu člana 185. Zakona o obligacionim odnosima; da sud smatra da jedino u slučaju da je tužilac na zakonit način stekao svojstvo zakupca, odnosno pravo zakupa na neodređeno vreme, koje nije mogao da ostvari iz razloga koji je skrivio tuženi, i da je usled toga pretrpeo štetu, imao bi pravo na naknadu štete kako je to propisano u navedenom članu Zakona.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1690/13 od 29. aprila 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena je ožalbena presuda Višeg suda u Beogradu P. 21226/10 od 6. novembra 2012. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da iz stanja u predmetu sledi da je tužiocu rešenjem direktora tuženog broj 5398 od 26. januara 1996. godine dat u zakup stan u Beogradu, D. 3a, broj 14, na prvom spratu, sa garažom u suterenu, da se tužilac uselio u predmetni stan sa porodicom, te da je tužilac 13. juna, odnosno 1. avgusta 1997. godine, zaključio ugovor o otkupu predmetnog stana i ugovor o otkupu garaže, kao i da je svoje obaveze po tim ugovorima u potpunosti izvršio; da je do 2008. godine tužilac sa porodicom živeo u tom stanu, a kada se iselio pošto je pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1882/99 od 7. oktobra 2005. godine utvrđeno da su ništavi ugovori o otkupu stana i otkupu garaže koji su zaključeni između tužioca i tuženog, a koji su overeni 13. juna, odnosno 8. decembra 1997. godine; da je pravnosnažnom delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3472/08 od 8. septembra 2008. godine usvojen tužb eni zahtev tužioca I. K. i obavezan tuženi da predmetni stan i garažu isprazni od lica i stvari i tako ispražnjene preda tužiocu; da je odlukom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2243/06 od 13. marta 2007. godine potvrđena prvostepena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1882/99 od 7. oktobra 2005. godine i odbijene su žalbe tuženih (B. R . i I . „D .“ Beograd), te da je odlukom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2792/07 od 5. marta 2008. godine odbijena kao neosnovana revizija tuženog B. R, izjavljena protiv navedene drugostepene presude; da je u pravnosnažnom postupku u kome je utvrđena ništavost ugovora o otkupu stana i garaže , tužilac I. K. u tom sporu dokazao da je u trenutku raspolaganja predmetnim stanom bio jedini zemljišnoknjižni vlasnik stana i garaže, jer je stan kupio od S. z . „I .“ 1992. godine, nakon čega je tuženi Institut kupio stan od nevlasnika – S . z . „B.“, koja istim nije mogla da raspolaže; da je tužilac podneo tužbu tvrdeći da je kao deficitarni kadar i profesor univerziteta zasnovao radni odnos sa tuženim i da mu je obećano rešavanje stambenog pitanja, što je bio i uslov za zasnivanje radnog odnosa, te da je iseljenjem iz predmetnog stana i garaže njemu naneta šteta; da tužilac tužbenim zahtevom traži da mu se preda drugi stan i garaža ili da mu se isplati u novcu visina vrednosti stana i garaže, a koji zasniva na ispunjenju ugovora i na naknadi štete za koju smatra da mu je pričinjena; da odluku prvostepenog suda, kao pravilnu i zakonitu, prihvata i ovaj sud kao drugostepeni; da se neosnovano žalbom ukazuje da je tužilac pretrpeo štetu krivicom tuženog, jer je stekao vlasništvo na legalan način, a krivica tuženog se ogleda u tome što mu je dodelio stan i garažu koji je pribavio od nevlasnika na nezakonit način i kojim nije bio ovlašćen da raspolaže, te da je tuženi dužan da tužiocu naknadi štetu, u smislu člana 185. Zakona o obligacionim odnosima; da drugostepeni sud nalazi da tužilac neosnovano traži da sud obaveže tuženog da mu dodeli odgovarajući stan ili da mu isplati novčanu protivvrednost stana i garaže iz kojih je iseljen, po osnovu ispunjenja ugovora, jer se ne može tražiti ispunjenje ništavog ugovora, a kako su ugovori o otkupu i „ugovor o zakupu“ stana i garaže oglašeni ništavim, to saglasno članu 103. Zakona o obligacionim odnosima, takav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo; da se, u skladu sa članom 122. Zakona o obligacionim odnosima prigovor neispunjenja ugovora može isticati samo u odnosu na ugovore koji proizvode pravno dejstvo, što ovde nije slučaj; da je neo snovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete u smislu člana 185. Zakona o obligacionim odnosima, jer je potrebno da je šteta nastala, tako što je prouzrokovana radnjom štetnika, da postoji uzročno-posledična veza između štete i štetne radnje i da postoji protivpravnost; da je, po oceni ovog suda, pravilno nalaženje prvostepenog suda da šteta tužiocu nije nastala, u smislu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima; da tužilac nije stekao u vlasništvo stan i garažu, budući da su ništavi ugovori na osnovu kojih su te nepokretnosti otkupljene, a rešenje kojim mu je dodeljen stan je nezakonito, pa nije došlo do umanjenja njegove imovine; da tužilac ima pravo da od tuženog traži samo ono što je tuženom dao po osnovu ugovora koji je ništav, u skladu sa odredbom člana 104. Zakona o obligacionim odnosima, a to je u ovom slučaju otkupna cena stana i garaže, što međutim nije predmet ovog spora; da tužilac nema pravo da traži od tuženog drugi stan i garažu, jer to nije posledica ništavosti ugovora, shodno navedenoj zakonskoj odredbi, niti postoji neki drugi dužničko-poverilački odnos stranaka iz koga bi proizlazila takva obaveza tuženog; da je pravilno nalaženje prvostepenog suda da tužilac nema pravni osnov za ponovnu dodelu stana niti za isplatu protivvrednosti stana iz koga je iseljen.

Protiv navedene drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju, i to zbog pogrešne primene materijalnog prava - član 407. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku. Tužilac je u reviziji osporio zaključak nižestepenih sudova o neosnovanost i tužbenog zahteva zbog činjenice da je rešenje o dodeli stana i garaže nezakonito . Prema navodima tužioca, manjkavosti u postupku donošenja rešenja o dodeli stana i garaže ne utiču na njegovu valjanost, niti pak oslobađaju tuženog da tužiocu naknadi pretrpljenu štetu. Tužilac je navodeći da sud nije vezan za pravni osnov naveden u tužbi, istakao da iz tužbe, podnesaka tužioca i izjava datih na ročištu nesumnjivo proizlazi da tužilac potražuje naknadu štete, te da su stoga bez značaja za rešavanje ove pravne stvari navodi drugostepenog suda da se ne može tražiti ispunjenje ništavog ugovora. Pored toga, tužilac je osporio i stanovište nižestepeni h sudova da on nije pretrpeo štetu. U prilog tome, tužilac je naveo da je tužilac kriv za zaključenje ugovora o otkupu stana i garaže, jer je pr odao tužiocu tuđu nepokretnost.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 380/16 od 23. novembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1690/13 od 29. aprila 2015. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno; da je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja (koje je prethodno izneto i koje je suštinski identično činjeničnom stanju iz obrazloženja drugostepene presude), pravilan stav nižestepenih sudova da tužilac nema pravni osnov za sticanje svojine na stanu i garaž i, niti postoji osnov za isplatu traženog iznosa; da je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan stav nižestepenih sudova da je rešenje tuženog od 26. januara 1996. godine, kojim su tužiocu dati u zakup stan i garaža, doneto protivno odredbama tada važećeg Pravilnika o stambenim odnosima tuženog, a koji je u članu 55. propisivao da odluku o dodeli stanova na korišćenje (neophodnim kadrovima) donosi direktor K, na osnovu rang liste koju utvrđuje Komisija imenovana od strane direktora, a rang lista se sačinjava na osnovu propisanih kriterijuma; da u konkretnom slučaju nisu poštovane odredbe Pravilnika, jer je upravo sam tužilac, samo uz dozvolu tadašnjeg direktora K, preko agencije za nekretnine odabrao predmetni stan, razgledao ga i izvestio direktora da mu odgovara, posle čega je tužiocu dat stan u zakup, kao i garaža, iako po navedenom opštem aktu tuženog uopšte nije postojala mogućnost davanja u zakup garaža; da je tužilac, na osnovu ovakvog rešenja, zaključio sa tuženim ugovor o zakup, a potom i ugovor o otkupu stana i garaže, na kojima je nosilac prava svojine bilo treće lice, što je utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom; da tužilac neosnovano traži da mu tuženi preda u svojinu stan i garažu, ili isplati njihovu protivvrednost, jer ne može da zahteva izvršenje ovakvog rešenja, s obzirom na to da se, prema članu 122. Zakona o obligacionim odnosima, koji se ovde primenjuje po analogiji, prigovor neispunjenja ugovora može isticati samo kod ugovora koji proizvode pravno dejstvo, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud; da tužilac, pored toga, svoj tužbeni zahtev zasniva i na tvrdnji, što ističe i u reviziji, da mu je tuženi prouzrokovao štetu, jer mu je prodao tuđe nepokretnosti; da ovi navodi, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani, zato što je tužilac bio aktivni učesnik postupka nalaženja stana koji će mu se dati u zakup, koji je i odabrao, zbog čega je upravo on morao izvršiti i dostupne provere s tim u vezi, pa da je to uradio mogao je utvrditi zemljišnoknjižno stanje u pogledu stana na kome je kao vlasnik tada bila upisana S. z . „I .“, po rešenju Dn 5826/94, a osim toga mogao je utvrditi da se upisani zemljišnoknjižni vlasnik ne pojavljuje u ulozi prodavca u ugovoru, na osnovu koga je tuženi kupio taj stan, a što će sve kasnije biti razlozi za proglašenje ništavim ugovora o otkupu stana i garaže; da je tužilac nesumnjivo posle zaključenja ugovora o otkupu stana i garaže i njegove overe – 13. juna 1997. godine znao da je sporno pitanje vlasništva tuženog, zato što nije mogao da upiše svoje pravo svojine na osnovu ugovora o otkupu, ali prema tuženom do ove tužbe (2. februar 2009. godine) nije postavio nikakav zahtev; da imajući u vidu navedeno, nisu ispunjeni uslovi propisani članom 108. Zakona o obligacionim odnosima za odgovornost tuženog usled zaključenja ništavih ugovora, odnosno nema uslova za naknadu štete u smislu člana 185. Zakona o obligacionim odnosima; da su stoga neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu ZOO) propisano je: da je ug ovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora odgovoran svome saugovaraču za štetu koju trpi zbog ništavosti ugovora, ako ovaj nije znao ili prema okolnostima nije morao znati za postojanje uzroka ništavosti (član 108.); da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158.); da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala (član 185. stav 1.); da ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je za ostatak štete dati naknadu u novcu (član 185. stav 2.).

Pravilnikom o stambenim odnosima, K. „D .“, od 22. novembra 1994. godine, koji se primenjivao u vreme sprovođenja postupka dodele predmetnog stana, bilo je uređeno i pitanje rešavanja stambenih potreba neophodnih kadrova, te je bilo propisano: da u cilju realizacije programa rada iz domena osnovne delatnosti, kao i u cilju uvođenja novih medicinskih procedura, Upravni odbor K . može odlučiti da se na bavi određen broj stanova koji će se dodeljivati neophodnim kadrovima (član 54.); da odluku o dodeli stanova na korišćenje iz člana 54. ovog pravilnika donosi direktor K. na osnovu rang liste koju utvrđuje Komisija imenovana od strane direktora, da se rang lista sačinjava na osnovu propisanih merila, bliže označenih u tač 1. do 8 . ovog člana, kao i da se protiv rang liste i odluke direktora može izjaviti prigovor Upravnom odboru K, te da će nakon konačne odluke o dodeli stana, direktor K. zaključiti ugovor o zakupu stana i ugovor o otkupu stana, u skladu sa zakonom (član 55.).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu i stav Vrhovnog kasacionog suda o pitanju odgovornosti davaoca otkupljenog stana za štetu pričinjenu trećim licima izražen u presudi Rev. 1749/15 od 16. decembra 2016. godine (videti veb-stranicu Vrhovnog kasacionog suda na: www.vk.sud.rs), a povodom koje je na sednici Građanskog odeljenje Vrhovnog kasacionog suda od 24. aprila 2018. godine utvrđena i sentenca koja glasi: „Davalac otkupljenog stana odgovoran je za štetu pričinjenu trećim licima usled utvrđene ništavosti ugovora o otkupu stana i ugovora o kupoprodaji “ ( videti Bilten Vrhovnog kasacionog suda, broj 1/2018, strana 36 . i str. 113. do 116 .). U obrazloženju navedene presude je, pored ostalog, navedeno: da tužena opština, koja je davalac otkupljenog stana za predmetnu naknadu štete odgovara po propisu iz člana 172. ZOO, a ne po članu 158. ZOO; da je, u konkretnom slučaju, tužena odgovorna, jer je omogućila otkup stana iako za to nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi, usled čega je utvrđena ništavost pravnih poslova i tužilja je izgubila pravo svojine na stanu, te je stoga tužena dužna da joj naknadi štetu u visini tržišne vrednosti stana (čl. 155. i 190. ZOO); da je odgovornost iz člana 172. ZOO poseban vid objektivne odgovornosti, bez obzira na krivicu, a zasniva se na pretpostavci i obavezi da pravno lice, odnosno državni organ poznaje propise i pravila službe u obavljanju svoje delatnosti; da, u konkretnom slučaju, tužena odgovara tužilji kao trećem licu kome je prouzrokovana šteta radnjama organa tužene, u smislu člana 172. ZOO, a ne kao saugovarač iz člana 108. ZOO.

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, pre svega, zasniva na navodima o proizvoljnoj primeni procesnog i materijalnog prava od strane Vrhovnog kasacionog suda , kao i na propustu toga suda da obrazloži osporenu odluku u pogledu odgovornosti tuženog po osnovu prouzrokovanja štete .

Ustavni sud najpre konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora osporena odluka sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, stav 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, stav 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog s uda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Ipak, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke, od 16. decembra 1992. godine, stav 33.).

U konkretnom slučaju, Apelaci oni sud u Beogradu je u osporenoj drugostepenoj presudi ocenio da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete u smislu člana 185. ZOO, jer je potrebno da je šteta nastala, tako što je prouzrokovana radnjom štetnika, da postoji uzročno-posledična veza između štete i štetne radnje i da postoji protivpravnost. Drugostepeni sud smatra da je pravilno nalaženje prvostepenog suda da šteta tužiocu nije ni nastala, prema članu 155. ZOO, ovo iz razloga što tužilac nije stekao u vlasništvo predmetni stan i garažu, budući da je utvrđena ništavost ugovora o otkupu tih nepokretnosti, a rešenje kojim mu je dodeljen stan je nezakonito, tako da nije došlo do umanjenja njegove imovine. Stoga drugostepeni sud nije ni razmatrao druge navedene pretpostavke odgovornosti za štetu .

Ustavni sud nalazi da iz obrazloženja osporene revizijske presude ne proizlazi da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio takvu ocenu drugostepenog suda – o nepostojanju štete kao pretpostavci odgovornosti po osnovu prouzrokovanja štete (tzv. deliktna odgovornost) . Ovo ne samo iz razloga što osporena presuda ne sadrži takvu konstataciju, već i zbog toga što revizijski sud svoju ocenu o neosnovanosti navoda podnosioca da mu je tuženi prouzrokovao štetu , jer mu je prodao tuđe nepokretnosti, zasniva na tome da nisu ispunjeni uslovi propisani članom 108. ZOO za odgovornost tuženog usled zaključenja ništavih ugovora, kao poseban vid odgovornosti za štetu. Ustavni sud je imao u vidu da je za nastupanje odgovornosti za štetu, prema članu 108. ZOO , potrebno : da je jedan od ugova rača kriv za zaključenje ništavog ugovora, da postoji uzročni odnos između štete i zaključenja ništavog ugovora, kao i da je oštećeni ugovarač savestan. Iz obrazloženja osporene revizijske presude sledi da se sud bavio samo pitanjem savesnosti podnosioca kao oštećenog ugovarača – da li je znao ili je prema okolnostima morao znati za postojanje uzroka ništavosti, te da je upravo iz razloga što je utvrdio njegovu nesavesnost, ocenio da nisu ispunjeni uslovi za nastupanje odgovornosti tuženog iz člana 108. ZOO. Naime, revizijski sud je našao da je podnosilac bio aktivan učesnik postupka nalaženja stana, koji će mu se dati u zakup, zbog čega je upravo on morao izvršiti dostupne provere s tim u vezi, pa da je to uči nio mogao je utvrditi zemljišnoknjižno stanje za predmetni stan – da je tada kao vlasnik bila upisana S. z . „I .“ po rešenju Dn 5826/94, te da je osim toga mogao utvrditi da se to pravno lice ne pojavljuje u ulozi prodavca u ugovoru po kome je tuženi kupio taj stan, a što će sve kasnije biti razlozi za utvrđenje ništavosti ugovora o otkupu stana i garaže. Takođe, u osporenoj revizijskoj presudi je navedeno i da je tužilac nesumnjivo posle zaključenja ugovora o otkupu stana i garaže i njegove overe – 13. juna 1997. godine znao da je sporno pitanje vlasništva tuženog, zato što nije mogao da upiše svoje pravo svojine na osnovu ugovora o otkupu, ali prema tuženom do ove tužbe nije postavio nikakv zahtev.

Ustavni sud najpre konstatuje da iz činjeničnog stanja utvrđenog u predmetnom postupku ne proizlazi da je tužilac bio „aktivni učesnik“ postupka nalaženja stana , koji će mu se dati u zakup, na način na koji to apostrofira Vrhovni kasacioni sud. Ovo iz razloga što iz obrazloženja prvostepene presude sledi da se u sprovedenom dokaznom postupku u vezi sa pitanjem učešća podnosioca u postupku nalaženja stana izjasnio samo podnosilac kao tužilac - kada je saslušan kao stranka, navodeći da je određena agencija za promet nekretnina bila zadužena od strane tuženog za nalaženje stana i da je on, po pozivu te agencije, pogledao stan koji je agencija imala u ponudi, te da je nakon toga obavestio direktora tuženog da mu odgovara stan koji je agencija našla. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je odredbama čl. 54. i 55. tada važećeg Pravilnika o stambenim odnosima bilo propisano da tuženi preko svojih organa, donosi odluku da se nabave stan ovi koji će se dodeljivati neophodnim kadrovima , kao i da sprovodi postupak dodele stanova na korišćenje. Međutim, Vrhovni kasacioni sud nije uzeo u obzir navedene odredbe Pravilnika, u kontekstu činjenica utvrđenih u predmetnoj parnici, kada je izveo zaključak da je podnosilac kao učesnik u postupku nalaženja stana trebalo da izvrši provere i utvrdi ko je zemljišnoknjižni vlasnik na predmetnom stanu , kao i da je podnosilac mogao da utvrdi da se to lice ne pojavljuje kao prodavac u ugovoru na osnovu koga je tuženi kupio stan. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da kada je reč o nabavci stanova od strane tuženog radi njihovog dodeljivanja neophodnim kadrovima, da to svakako podrazumeva da je tuženi lice koje zaključuje ugovor o kupoprodaji sa vlasnikom stana, dok podnosilac kao lice kome se stan daje u zakup u tome nema nikakvo učešće i ne mora o tome imati bilo kakva saznanja, a drugačije i ne proizlazi iz činjenica utvrđenih u predmetnom postupku. Takođe, Ustavni sud nalazi da propusti tuženog prilikom sprovođenja postupka dodele stan a i garaže , a koji su utvrđeni u predmetnom parničnom postupku, ne mogu uticati na drugačiju ocenu o tome ko odlučuje o nabavci stana ( koja prethodi postupku dodele) i ko je, prema tome, i u obavezi da izvrši odgovarajuće provere u vezi sa stanom koji nabavlja.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da konstatacija Vrhovnog kasacionog suda o tome da je tužilac znao za sporno pitanje vlasništva posle overe ugovora o otkupu stana – 13. juna 1997. godine , zato što nije mogao da upiše pravo svojine na osnovu tog ugovora, nije utemeljena na činjeničnom stanju utvrđenom u predmetnom sporu, budući da iz osporene prvostepene presude ne proizlazi da je činjenica o nemogućnosti upisa utvrđena, niti da je uopšte i razmatrana tokom postupka. Nezavisno od toga, Ustavni sud smatra da je pokretanjem postupka za utvrđenje ništavosti ugovora o otkupu stana i garaže ( 1999. godine) podnosilac svakako znao da je sporno pitanje vlasništva na predmetnim nepokretnostima. Međutim, u vezi sa tvrdnjom revizijskog suda da podnosilac, iako je znao da je pitanje vlasništva sporno , nije do podnošenja tužbe u predmetnom sporu (2009. godine) protiv tuženog postavio nikakav zahtev, a navodeći to u prilog nesavesnosti podnosioca, Ustavni sud ukazuje da je navedeni parnični postupak za utvrđenje ništavosti ugovora okončan tek 5. marta 2008. godine donošenjem revizijske odluke, a u k ome su na strani tuženih zajedno bili i podnosilac i tuženi u ovom sporu, te da je podnosilac, po pravilu, tek nakon okončanja tog postupka i mogao zahtevati naknadu štete od tuženog.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da Vrhovni kasacion i sud u osporenoj presudi nije dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge na kojima zasniva svoju pravnu ocenu o neispunjenosti uslova za odgovornost tuženog po osnovu krivice za zaključenje ništavog ugovora, prema članu 108. ZOO .

Sa druge strane, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac u reviziji posebno isticao da on u predmetnom sporu potražuje naknadu štete, koja mu je prouzrokovana krivicom tuženog, pozivajući se na odredbe člana 158. ZOO i osporavajući drugostepenu presudu upravo iz tog razloga . Međutim, Vrhovni kasacioni sud se uopšte nije izjasnio o tim navodima, niti je pak cenio pravni zaključak drugostepenog suda o nepostojanju pretpostavki za deliktnu odgovornost. Ustavni sud nalazi da je pitanje oblika odgovornosti tuženog za naknadu štete od značaja za odlučivanj e o predmetnom tužbenom zahtevu. Ovo iz razloga što su zakonom propisani drugačiji uslovi za odgovornost po osnovu krivice za ništavost ugovora (član 108. ZOO) i za deliktnu odgovornost uopšte, uključujući i odgovornost po osnovu krivice (član 158. ZOO). To se, pre svega , odnosi na pitanje savesnosti oštećenog, koja predstavlja uslov za odgovornost po osnovu krivice za ništavost ugovora, dok to nije pretpostavka za postojanje deliktne odgovornosti, već se ponašanje oštećenog (njegov doprinos nastanku štete ili visini štete) , po pravilu, uzima u obzir samo pr ilikom odmeravanja visine naknade štete, u skladu sa članom 192. ZOO. Stoga, Ustavni sud nalazi da je za ocenu osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva i rešavanje spornog pravnog pitanja – odgovornost tuženog za štetu nastalu usled utvrđene ništavosti ugovora o otkupu stana i garaže, bilo neophodno da se Vrhovni kasacioni sud izjasni o tim revizijskim navodima podnosioca . Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i stav Vrhovnog kasacionog suda izražen u presudi Rev. 1749/15 od 16. decembra 2016. godine, a povodom koje je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 24. aprila 2018. godine utvrđena i sentenca , prema kojoj davala c otkupljenog stana odgovoran za štetu pričinjenu trećim licima usled utvrđene ništavosti ugovora o otkupu stana i ugovora o kupoprodaji, i to prema pravilu sadržanom u članu 172. ZOO.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da revizijski sud nije ispoštovao jednu od garancija prava na pravično suđenje, i to onu koja se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku.

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 380/16 od 23. novembra 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1690/13 od 29. aprila 2015. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Kako je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda i odredio ponovno odlučivanje o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv osporene pravnosnažne presude, to nije posebno cenio navode podnosioca kojima osporava i nižestepene presude sa stanovišta označenog ustavnog prava.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti