Povreda prava na suđenje u razumnom roku u brakorazvodnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parnici za razvod braka i izdržavanje koja je trajala skoro osam godina, te dosudio podnositeljki naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8586/2020
18.06.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, dr Bojan Tubić, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i Jelena Deretić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. B. iz Miloševca kod Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. B. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P2. 231/17, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo S. B. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. B. iz Miloševca kod Velike Plane je 27. avgusta 2020. godine, izjavila preko punomoćnika R. D, advokata iz Žabara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P2. 231/17. Kako se odredbom člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantuje pravo koje se jamči i odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud eventualnu povredu ovog prava ceni u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da je ovaj brakorazvodni spor, bez njene krivice, trajao skoro osam godina, čime joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Od Ustavnog suda traži da joj utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u iznosu od 1000 evra i na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2000 evra. Takođe, tražila je troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Velikoj Plani P2. 231/17, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

S. M. (sada B.) iz Miloševca, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 22. oktobra 2012. godine Osnovnom sudu u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani tužbu protiv N.M, radi razvoda braka i izdržavanja.

Do donošenja prve prvostepene presude, parnični sud je zakazao 20 ročišta, od kojih četiri nisu održana (jedno zbog donošenja izmena godišnjeg rasporeda poslova osnovnog suda – 25. decembra 2012. godine, jedno jer stranke nisu bile uredno pozvane – 15. januara 2013. godine i dva zbog štrajka advokata – 7. oktobra i 18. novembra 2014. godine – što je produžilo trajanje postupka za četiri meseca). U ovom delu postupka, sud je saslušao tužilju i tuženog u svojstvu stranaka, te doneo rešenje P2. 1372/12 od 29. avgusta 2013. godine, kojim je usvojio privremenu meru i obavezao tuženog da tužilji na ime izdržavanja plaća mesečno 5.000,00 dinara, počev od pravnosnažnosti rešenja.

Osnovni sud u Velikoj Plani, doneo je prvu prvostepenu presudu P2. 1372/12 od 24. avgusta 2015. godine, kojom: u stavu prvom izreke razvodi brak stranaka; u stavu drugom izreke obavezuje tuženog da tužilji na ime izdržavanja plaća 8.000,00 dinara mesečno; u stavu trećem izreke odbija kao neosnovan tužbeni zahtev za preko dosuđenog do traženog iznosa na ime mesečnog izdržavanja.

Tužilja je izjavila žalbu 16, a tuženi 19. oktobra 2015. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž2. 131/16 od 24. februara 2016. godine, kojim se predmet vraća prvostepenom sudu radi dopune postupka.

Osnovni sud u Velikoj Plani je doneo dopunsku presudu P2. 1372/12 od 9. avgusta 2016. godine, kojom: u stavu prvom izreke dosuđuje tužilji i kamatu od dana podnošenja tužbe, pa do donošenja presude; u stavu drugom izreke određuje da tuženi plaća kamatu i na dosuđeni iznos od dana donošenja presude.

Tužilja je izjavila žalbu 19. avgusta 2016. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž2. 1036/16 od 12. januara 2017. godine, kojim vraća predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka.

Tuženi je 18. aprila 2017. godine izjavio žalbu protiv dopunske presude.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž2. 420/17 od 3. jula 2017. godine, kojim ukida prvostepenu presudu P2. 1372/12 od 24. avgusta 2015. godine u st. 2, 3. i 4. izreke i dopunsku presudu P2. 1372/12 od 9. avgusta 2016. godine i predmet u tim delovima vraća na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, predmet je dobio broj P2. 231/17.

Do donošenja druge prvostepene presude, parnični sud je zakazao osam ročišta, od kojih četiri nisu održana (jedno bez obrazloženja, dva zbog nepropisnog sastava veća i jedno jer se tuženi nalazio u inostranstvu). Tokom ovog dela postupka, sud je izveo dokaz saslušanjem stranaka.

Osnovni sud u Velikoj Plani, doneo je drugu prvostepenu presudu P2. 231/17 od 28. januara 2019. godine, kojom je: u stavu prvom izreke obavezao tuženog da tužilji na ime izdržavanja plaća 5.000,00 dinara mesečno počev od 28. januara 2019. godine; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za preko dosuđenog do traženog iznosa od 15.000,00 dinara na ime mesečnog izdržavanja; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje koji je preciziran 9. juna 2015. godine, kojim je tražila plaćanje izdržavanja u iznosu od 20.000,00 dinara mesečno.

Tužilja je izjavila žalbu 11. marta, a tuženi 12. marta 2019. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, nakon održane rasprave, doneo presudu Gž2. 334/19 od 26. novembra 2019. godine, kojom je ukinuo prvostepenu presudu i obavezao tuženog da na ime izdržavanja tužilje plaća mesečno po 7.000,00 dinara, počev od podnošenja tužbe, s tim što će zaostale neisplaćene rate da isplati odjednom, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, koja obaveza izdržavanja može trajati najduže pet godina od prestanka braka, odnosno dana pravnosnažnosti presude o razvodu braka, dok je u preostalom delu odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu iznosa od još 13.000,00 dinara, te odličio da svaka stranka snosi svoje troškove.

Tužilja je izjavila reviziju 11. februara 2020. godine.

Vrhovni kasacioni sud je doneo presudu Rev. 2254/20 od 4. juna 2020. godine kojim je delimično usvojio reviziju tužilje, pa preinačio drugostepenu presudu, tako što je obavezao tuženog da tužilji na ime izdržavanja plaća mesečno iznos od još 5.000,00 dinara (ukupno 12.000,00 dinara), počev od dana podnošenja tužbe, s tim što će zaostale neisplaćene rate da isplati odjednom u roku od 15 dana od prijema presude, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti, pa do isplate, s tim da obaveza izdržavanja može trajati najduže pet godina od prestanka braka (od dana pravnosnažnosti presude 22. oktobra 2015. godine). U preostalom delu je revizija odbijena kao neosnovana, a revizijski sud je obavezao tuženog da tužilji na ime revizijskog postupka isplati iznos od 33.000,00 dinara i odbio zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.)

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni spor pokrenut 22. oktobra 2012. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Smederevu, a da je okončan 4. juna 2020. godine, donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2254/20. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao sedam godina i osam meseci, što prima facie može da ukaže da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen u toj meri koja bi mogla opravdati trajanje spora od skoro osam godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, koja je imala procesno svojstvo tužilje u ovoj parnici, Ustavni sud smatra da je imala pravni interes da se o njenom tužbenom zahtevu, odluči u razumnom roku. Ustavni su je ocenio i da podnositeljka svojim ponašanjem nije doprinela dužini trajanja postupka.

Osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje prvostepenog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja, te je shodno tome, Ustavni sud našao da i pored toga što je prvostepeni sud zakazao i održao veliki broj ročišta, da zapravo na istima nije dovoljno koncentrisao dokaze, tj. nije ih izvodio kontinuirano, da su tokom prvostepenog postupka donete dve prvostepene presude, od kojih je prva delimično bila ukinuta i predmet u tom delu vraćen na ponovno suđenje, pa je o tužbenom zahtevu u prvom stepenu konačno odlučeno tek nakon više od pet godina, što su sve svakako činjenice koje su uticale na dužinu trajanja postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da dva ročišta koja nisu održana zbog generalnog štrajka advokata, ne mogu staviti na teret sudu (period od četiri meseca). Ustavni sud ocenjuje da sve navedeno predstavlja objektivne okolnosti koje se ne mogu staviti na teret sudu i da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju prihvata Ustavni sud, samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P2. 231/17.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. Zakon, 103/15, 10/23, 92/23 i 47/26), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno je cenio dužinu trajanja parničnog postupka, da se u periodu od četiri meseca kada nisu održavana ročišta zbog štrajka advokata što se ne može staviti sudu na teret, životni standard u državi, kao i činjenicu da će utvrđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnositeljka nalazila u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se priznaje u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u brakorazvodnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti