Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu u delu o suđenju u razumnom roku, utvrdivši povredu zbog trajanja radnog spora od skoro sedam godina. Deo žalbe koji se odnosi na pravično suđenje (pogrešna primena prava) odbačen je jer nema elemenata proizvoljnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8592/2014
18.05.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr T amaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Š . iz Čačk a, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ust avna žalba D. Š . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačk u u predmetu P1. 582/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Čačku P1. 838/07) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Š . iz Čačk a podnela je Ustavnom sudu, 27. novembra 2014 . godine, preko punomoćnika Ž. J , advokata iz Čačk a, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 582/12 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Čačk u P1. 838/07), kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1069/2013 od 20. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnositeljka vodila radni spor, radi poništaja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, koji je pravnosnažno okončan nakon više od pet godina od podnošenja tužbe; da je protiv drugostepene presude izjavila reviziju Vrhovnom kasacionom sudu, koji je svojom presudom od 20. decembra 2013. godine odbio kao neosnovanu reviziju, a presudu uručio punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, tek 30. oktobra 2014. godine, dakle posle skoro godinu dana od donošenja; da je osporenom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo, s obzirom na to da je tužilji otkazan ugovor o radu na osnovu pravilnika koji nije stupio na snagu, što je samo po sebi dovoljno da rešenje o otkazu ugovora o radu čini nezakonitim.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na s uđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje, te da naloži Vrhovnom kasacionom sudu da ponovo odluči o reviziji izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1200/13 od 6. juna 2013. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvr šio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 582/12 (inicijalno predmet O pštinskog suda u Čačku P1. 838/07), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 14. decembra 2007. godine podnela Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog poslodavca – AD „H.“ iz Čačka, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P1. 838/07 .

Do donošenja presude zakazano je deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana zbog nedostatka procesnih uslova, odnosno dokaza da je tuženi uredno primio poziv za ročište. U sprovedenom dokaznom postupku, sud je izvršio uvid u potrebnu dokumentaciju i saslušao tužilju i zakonskog zastupnika tuženog, u svojstvu parničnih stranaka.

Presudom Opštinskog suda u Čačku P1. 838/07 od 2. jula 2009. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi kao nezakonito predmetno rešenje tuženog, kojim je otkazan ugovor o radu, zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je raspoređena.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 191/10 od 7. septembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje , i potvrđena presuda Opštinskog suda u Čačku P1. 838/07 od 2. jula 2009. godine, sa obrazloženjem da je na osnovu potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno postupio prvostepeni sud kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje obrazlažući odluku razlozima koje, kao pravilne, prihvata i Apelacioni sud.

Tužilja je izjavila reviziju protiv navedene drugostepene presude.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 268/11 od 28. marta 2012. godine ukinute su presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 191/10 od 7. septembra 2010. godine i presuda Opštinskog suda u Čačku P1. 838/07 od 2. jula 2009. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju revizijskog rešenja, između ostalog, navedeno je da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo , a zbog čega je nepot puno utvrđeno činjenično stanje; da je odredbom člana 179. tačka 9) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljenjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla, te da pravilna primena navedene zakonske odredbe podrazumeva da poslodavac dokaže da je došlo do promene (tehnološke, ekonomske, organizacione) koja je uslovila prestanak potrebe za radom zaposlenog.

U ponovnom prvostepenom postupku, koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 582/12, sud je zakazao četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki. U sprovedenom dokaznom postupku izvršen je uvid u kompletnu pismenu dokumentaciju i saslušani su svedoci i tužilja i tuženi u svojstvu parničnih stranaka.

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1. 582/12 od 19. februara 2013. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je poništeno kao nezakonito predmetno rešenje tuženog, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu i obavezan tuženi da tužilji naknadi parnične troškove.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1200/13 od 6. juna 2013. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u čačku P1. 582/12 od 19. februara 2013. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi kao nezakonito predmetno rešenje tuženog na osnovu kojeg joj je otkazan ugovor o radu i obavezana tužilja da tuženom naknadi parnične troškove.

Tužilja je izjavila reviziju protiv drugostepene presude.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1069/13 od 20. decembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1200/13 od 6. juna 2013. godine i odbijen kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

U obrazloženju osporene revizijske presude, između ostalog, navedeno je: da je u toku prvostepenog postupka utvrđeno da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu broj 16/07 od 21. avgusta 2007. godine, na poslovima administrativnog tehničara; da tužilja ima treći stepen stručne spreme i završen kurs za daktilografa „A“ klase; da je Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova od 16. avgusta 2007. godine kod tuženog bilo sistematizovano sedam radnih mesta, sa po jednim izvršiocem; da je , kada je kupljen većinski paket akcija tuženog, počev od maja meseca 2007. godine, došlo do smanjenja obima posla svih zaposlenih, pa je tako za poslove koje je obavljala tužilja bilo potrebno dva sata rada; da tuženi nije obavljao svoju delatnost – trgovinu građevinskim materijalom, a jedini izvor prihoda mu je bila zakupnina od objekata koje je izdavao u zakup, imao je gubitke, a zarade je zaposlenima isplaćivao sa 16 meseci zakašnjenja, sredstvima pozajmljenim od većinskih akcionara; da je direktor tuženog doneo odluku broj 223 od 12. novembra 2007. godine, da zbog smanjenja obima poslov i loše materijalne situacije prestaje potreba za radom određenog broja zaposlenih, zbog čega je neophodno doneti nov Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova; da su Pravilnikom tuženog broj 224 od 12. novembra 2007. godine, sisitematizovana tri radna mesta , i to – radno mesto direktora društva, radno mesto inženjera građevinarstva i radno mesto ekonom iste za finansije i računovodstvo; da je odlučeno da će navedeni Pravilnik biti objavljen na oglasnoj tabli tuženog 12. novembra 2007. godine; da je Pravilnik objavljen na oglasnoj tabli tuženog koja se nalazila u kancelariji direktora tuženog; da je rešenjem o otkazu ugovora o radu broj 223/07 od 20. novembra 2007. godine, tužilji prestao radni odnos na osnovu člana 179. tačka 9) Zakona o radu i člana 46. tačka 9. Pravilnika o radu od 16. avgusta 2007. godine, zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je raspoređena, a isplaćena joj je otpremnina u iznosu od 127.544,000 dinara; da je od šestoro zaposlenih, kod tuženog prestala potreba za radom troje lica, te da je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev tužilje i poništio odluku o otkazu ugovora o radu jer je zaključio da sporni Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji od 12. novembra 2007. godine nije bio na snazi u vreme donošenja osporenog rešenja, a da tuženi nije dokazao da je došlo do smanjenja obima posla zbog koga prestaje potreba za obavljanjem poslova administrativnog tehničara.

Dalje, u obrazloženju presude, navedeno je: da je drugostepeni sud zauzeo drugačije stanovište u ovom sporu, a koje prihvata revizijski sud; da prema odredbama člana 179. tačka 9 ) Zakona o radu , poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi, između ostalog, i na situaciju ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionoh promena, prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla; da je pravilna ocena drugostepenog suda, a na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, da je kod tuženog u navedenom periodu došlo do ekonomskih promena (poslovanje tuženog sa gubitkom, loših finansijskih rezultata, činjenica da nije obavljao osnovnu delatnost – trgovinu građevinskim meterijalom, da mu je jedini izvor prihoda bilo izdavanje lokala u zakup i da je pozajmljivao novac da bi zaposlenima isplatio zarade i to sa 16 meseci zakašnjenja), zbog kojih je došlo do smanjenja obima posla na svim radnim mestima tuženog uključujući i poslove administrativni tehničar koje je obavljala tužilja; da je u sporu u kojem se ocenjuje zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu, sud vezan pre vega činjeničnim razlozima, koji su utvrđeni u datoj situaciji; da je tačna činjenica da je izrekom osporenog rešenja konstatovano da je tužilji otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je bila raspoređena, a da je u obrazloženju konstatovano da je zbog smanjenog obima posla i loše materijalne situacije prestala potreba za radom tužilje, što nije isto, jer se poslovi koje je obavljala tužilja i dalje obavljaju kod tuženog; da ovakva konstatacija u izreci osporenog rešenja ne može uticati na zakonitos t pobijanog rešenja, jer kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud , izreka i obrazloženje ožalbenog rešenja čine celinu čiju zakonitost sud ispi tuje; da je u vezi sa navedenim, ocenjeno da je i dalje postojala potreba za obavljanjem administrativno-tehničkih poslova, ekonomsko-finansijskih i poslova prodavca, ali u smanjenom obimu, pa kako tužilja za obavljanje drugih poslova – ekonomsko-finansijskih poslova i poslova prodavca nije imala potrebnu stručnu spremu, to je pravilno doneta odluka kojom joj prestaje radni odnos iz razloga što se prilikom otkaza ugovora o radu trojice radnika tuženog, vodilo računa da ostala tri radnika koja nastavljaju sa radom imaju odgovarajuću školsku spremu da mogu da obavljaju i poslove na kojima je znatno smanjen obim posla; da posebno valja istaći činjenicu da tužilja saslušana kao parnična stranka nije osporila činjenicu da je kod tuženog zaista došlo u navedenom periodu do smanjenja obima svih poslova, uključujući i poslove administartivnog tehničara koje je ona obavljala, te da zbog svega navedenog navodi revizije ne dovode u pitanje pravilnost i zakonitost pobijanog rešenja.

Pisani otpravak revizijske presude je 30. oktobra 2014. godine dostavljen punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustav a, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je parnični p ostupak započeo podnošenjem tužbe, 14. decembra 2007 . godine Opštinskom sudu u Čačku, a da je okončan presudom Vr hovnog kasacionog suda Rev2. 1069/2013 od 20. decembra 2013. godine, koja je pun omoćniku tužilje dostavljena 30. oktobra 2014. godine, iz čega proizlazi da je podstupak trajao šest godina i deset meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, bi moglo da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno ako se ima u vidu da je parnica vođena radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretn om predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnositeljku .

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo tokom sprovedenog postupka, u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje u ovoj pravnoj stvari.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da postupanje nadležnih sudova nije bilo efikasno, ni delotvorno. Ovakav zaključak Sud je izveo imajući u vidu da su u sprovedenom sudskom postupku donete dve prvostepene presude, dve drugostepene presude, jedno revizijsko rešenje i jedna revizijska presuda, iz čega proizlazi da je predmet razmatran pre d sudom najviše instance dva pu ta i da je vraćanje predmeta na ponovno odlučivanje nižestepenim sudovima rezultiralo produženjem njegovog trajanja, odnosno dovelo je do toga da spor o prestanku radnog odnosa, iako je hitne prirode i podrazumeva brzo i prioritetno rešavanje, traje gotovo sedam godina, pri čemu je revizijska presuda Rev2. 1069/2013 od 20. decembra 2013. godine, kojom je postupak okončan, dostavljena punomoćniku tužilje tek nakon deset meseci, 30. oktobra 2014. godine.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja postupka, kao i da je imala legitiman interes da sud u primerenom roku okonča predmetnu parnicu koju je vodili u svojstvu tu žilje radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, koja je za nju bila i od egzistencijalnog značaja.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 582/12 (inicijalno predmet Opš tinskog suda u Čačku P1. 838/07), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, a budući da podnositeljka ustavne žalbe nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnositeljki ustavne žalbe.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe da je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnositeljku ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi Rev2. 1069/13 od 20. decembra 2013. godine dao jasne i logične zaključke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se kao nezakonito poništi rešenje tuženog na osnovu kojih joj je prestao radni odnos. Naime, u sprovedenom sudskom postupku je utvrđeno da prema odredbama člana 179. tačka 9) Zakona o radu, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi, između ostalog, i na situaciju ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionoh promena, prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla; da je kod tuženog došlo do ekonomskih promena (poslovanje tuženog sa gubitkom, loših finansijskih rezultata, činjenica da nije obavljao osnovnu delatnost – trgovinu građevinskim meterijalom, da mu je jedini izvor prihoda bilo izdavanje lokala u zakup i da je pozajmljivao novac da bi zaposlenima isplatio zarade i to sa 16 meseci zakašnjenja), zbog kojih je došlo do smanjenja obima posla na svim radnim mestima tuženog uključujući i poslove administrativni t ehničar koje je obavljala tužilja, pa kako tužilja za obavljanje drugih poslova – ekonomsko-finansijskih poslova i poslova prodavca nije imala potrebnu stručnu spremu, to je pravilno doneta odluka kojom joj prestaje radni odnos iz razloga što se prilikom otkaza ugovora o radu trojice radnika tuženog, vodilo računa da ostala tri radnika koja nastavljaju sa radom imaju odgovarajuću školsku spremu da mogu da obavljaju i poslove na kojima je znatno smanjen obim posla.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti