Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju neuredne ustavne žalbe

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu Sahini Jetule jer punomoćnik podnosioca, ni nakon naloga Suda, nije u ostavljenom roku otklonio nedostatke koji su onemogućavali postupanje po žalbi, kao što je dostava specijalnog punomoćja i drugih neophodnih podataka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-8593/2019
23.02.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , Lidija Đukić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. „R .“ Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 2 023. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba J. „R .“ Beograd izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00273/2017-13 od 9. marta 2017. godine i presude Upravnog suda U. 5427/17 od 13. jun a 201 9. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. „R .“ Beograd, preko punomoćnika O . Đ, advokata iz Beograda, podnela je Ustavnom sudu, 23. avgusta 201 9. godine, ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede načela iz člana 20. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, kao i „prava na pravnu sigurnost iz člana 36. “ Ustava . Ustavnom žalbom se, takođe, ističe povreda čl. 6. i 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je navedeno:

- da je podnosilac po zakonitom pravnom osnovu, teretnim pravnim poslom – kupoprodajnim ugovorom zaključenim 27. februara 1969. godine, stekao pravo korišćenja na k.p. br. …/9, …/10 i …/2, kao i pravo svojine na zgradi – vila „T .“, po ceni od 500.000,00 dinara;

- da je podnosilac predmetni objekat dogradio, odnosno nadzidao svojim sredstvima, pa je reč o uvećanom objektu iz člana 17. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, što dokazuje rešenje Službe za katastar nepokretnosti Čajetina od 16. maja 2016. godine;

- da je predmetni objekat izgrađen bez odobrenja za izgradnju i da je zbog toga kao vlasnik upisana Republika Srbija, a podnosilac je upisan kao držalac tog objekta;

- da je vraćanjem predmetne imovine u naturalnom obliku u postupku restitucije podnosilac ostao bez „svog prava svojine i upisanog stvarnog prava korišćenja“, na štetu javnog interesa, protivno članu 10. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju;

- da je pogrešno primenjena odredb a člana 18. stav 1. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju , jer u njoj nije navedeno da se odnosi na obavljanje osnovne delatnosti ustanova;

- da je predmetni objekat izuzet od vraćanja u smislu odredaba člana 18. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, jer predstavlja dobro od opšteg interesa i tačke 8) te odredbe Zakona, jer je u pitanju nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja;

- da se predmetno zemljište ne može vratiti na osnovu odredbe člana 22. stav 3. istog zakona;

- da je Agencija za restituciju neistinito prikazala od čega se sastojala predmetna vila u vreme oduzimanja i nije navela na osnovu kog dokaza je to utvrdila.

Ustavnom žalbom se, pored ostalog, predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporene akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu sadržine osporenih akata i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Beograd (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-008621/2013 od 12. januara 2017. godine, u tački 1. dispozitiva, usvojen je zahtev, vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine zakonskim naslednicima bivše vlasnice Ž . M, rođene Đ, na objektu postojećem na k.p. broj …./9 KO Čajetina, označenom kao objekat turizma izgrađen bez odobrenja za izgradnju, spratnosti po+pr+1sprat+pk, u državnoj svojini Republike Srbije, čiji je držalac J. „R .“, Beograd (podnosilac ustavne žalbe), kao i na gradskom građevinskom zemljištu na k.p. br. …/9 i …/10 KO Čajetina, u državnoj svojini Republike Srbije, sa pravom korišćenja podnosioca ustavne žalbe, koje su oduzete od bivše vlasnice rešenjem Sreske komisije za eksproprijaciju sreza Zlatiborskog u Čajetini broj 3/48 od 18. oktobra 1948. godine. Agencija je u obrazloženju najpre konstatovala da je navedenim rešenjem iz 1948. godine eksproprisana uz novčanu naknadu u korist Narodne Republike Srbije nedovršena i nedograđena vila na Zlatiboru, sa pripadajućim placem veličine 29a 47 m2 označenim brojem …/9, u svojini Ž. Đ, ćerke N. Đ, koja se sastoji od podruma, garaže u podrumu, „sa prizemnim spratom i još jednim spratom i sobom pod krovom, sa devet odeljenja“. U rešenju Agencije je dalje navedeno: da je katastarska parcela broj …/9 KO Čajetina, na kojoj je izgrađen predmetni objekat, podeljena 1951. godine na k.p. br. …/9 i …/10; da je ugovorom zaključenim 27. februara 1969. godine između DP R. „B .“ (pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe) kao kupca i opštine Č. kao prodavca preneto na kupca pravo korišćenja na k.p. br. …/2, …/9 i …/10, zajedno sa zgradom-vilom „T.“ po ceni od 500.000 dinara i određeno da će se primopredaja kupljene nepokretnosti smatrati izvršenom u momentu overe tog ugovora u nadležnom sudu; da je iz dopisa Odseka za urbanizam i prostorno planiranje Opštine Čajetina od 22. septembra i 22. decembra 2016. godine utvrđeno da za predmetni objekat nema podataka o izdatoj pravnosnažnoj lokacijskoj ili građevinskoj dozvoli, te da nisu podneti zahtevi za legalizaciju koji se odnose na predmetne parcele; da je predstavnik podnosioca na usmenoj javnoj raspravi izjavio da je predmetni objekat, „verovatno nakon oduzimanja kompletno završen, odnosno da je te radove država o svom trošku izvodila“, a da su, od njegovog dolaska u posed predmetnog objekta, vršeni tokom godina razni radovi na tekućem sanacionom održavanju, unutrašnjem uređenju i investicionom održavanju objekta; da je sudski veštak građevinske struke u nalazu i mišljenju konstatovao da je predmetna vila u gabaritima u kakvim je i izgrađena, te da ima nepromenjenu spratnost; da je u listu nepokretnosti broj … KO Čajetina upisano da su k.p. br. …/9 i …/10 i predmetni objekat u državnoj svojini Republike Srbije, a da je podnosilac ustavne žalbe držalac tog objekta i nosilac prava korišćenja na navedenim parcelama. Agencija je, imajući u vidu da je nalaz veštaka u saglasnosti sa navodima iz dopisa Odseka za urbanizam i prostorno planiranje Opštine Čajetina, utvrdila da predmetni objekat nakon izgradnje nije dograđen ili nadzidan, odnosno da nije pretrpeo bilo kakve izmene u pogledu spratnosti ili gabarita. Dalje je utvrđeno da vraćanjem predmetnog objekta ne može biti bitno ometen rad i funkcionisanje podnosioca ustavne žalbe, jer ničim nije dokazano da se, čak ni povremeno, u tom objektu obavlja osnovna delatnost, već se, naprotiv, iz iskaza predstavnika podnosioca može zaključiti da on prvenstveno služi za odmor zaposlenih i njihovih porodica. Agencija je, posebno imajući u vidu odredbe člana 9. stav 1, člana 15. st. 1. i 2, člana 17, člana 18. stav 1. i člana 23. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, ocenila da su ispunjeni uslovi za vraćanje predmetnih nepokretnosti u naturalnom obliku. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da je sporne nepokretnosti stekao teretnim pravnim poslom, Agencija je našla da su ispunjeni uslovi iz čl. 9. i 15. Zakona, jer je podnosiocu na osnovu ugovora sa opštinom Čajetina preneto samo pravo korišćenja predmetnih nepokretnosti, „a čemu u prilog ide i činjenica da je imovina koja je predmet zahteva upisana kao državna svojina Republike Srbije , a R. je samo držalac“.

Osporenim rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00273/2017-13 od 9. marta 2017. godine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena pr otiv predmetnog rešenja Agencije. Drugostepeni organ je našao da su ispunjeni uslovi za vraćanje predmetnih nepokretnosti u naturalnom obliku, jer se ne radi o izgrađenom građevinskom zemljištu u smislu člana 22. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i ne postoji smetnja iz člana 18. stav 1. tačka 3) tog zakona.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 5427/17 od 13. jun a 201 9. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe kojom je pobijao zakonitost navedenog konačnog upravnog akta. Upravni sud je prihvatio razloge navedene u osporenom rešenju Ministarstva finansija i ocenio neosnovanim navode tužbe u vezi sa nalazom i mišljenjem veštaka i održavanjem slikarske kolonije u predmetnom objektu. Taj sud je, takođe, našao da nisu od značaja navodi tužbe da je aktom Zavoda za zaštitu spomenika kulture K . od 20. februara 2019. godine izvršeno evidentiranje dobra – objekta vila „T .“ na Zlatiboru, kao dobra koje uživa prethodnu zaštitu, radi predlaganja predmetne nepokretnosti za kulturno dobro – spomenik kulture.

3.2. Rešenjem Službe za katastar nepokretnosti Čajetina broj 952-02-9-182/2016 od 16. maja 2016. godine upisana je promena spratnosti objekta turizma broj 1, površine u gabaritu 78 m2, prizemlje 1, izgrađenog na k.p. broj …/9, tako da novo stanje glasi: „objekat turizma broj 1, površine u gabaritu 78 m2, ispod zemlje 1, prizemlje 1, iznad zemlje 1, potkrovlje 1.“ Navedena promena je izvršena po službenoj dužnosti , na osnovu zapisnika o izvršenom uviđaju i zahteva Agencije za restituciju broj 46-008621/2013 od 20. aprila 2016. godine.

Zavod za zaštitu spomenika kulture K . je aktom od 20. februara 2019. godine obavestio Opštinu Čajetina da je tog dana izvršio evidentiranje dobra objekta vila „T.“ na Zlatiboru kao dobra koje uživa prethodnu zaštitu, radi predlaganja predmetne nepokretnosti za kulturno dobro – spomenik kulture.

4. Odredb om člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da su odredbama člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovana prava zajemčena odredb om člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede prava na pravično suđenje ceni u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedene odredbe Ustava, relevantne su i o dredbe sledećih zakona:

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se pod pojmom „neizgrađeno građevinsko zemljište“ podrazumeva zemljište na kome nisu izgrađeni objekti, na kome su izgrađeni objekti suprotno zakonu i zemljište na kome su izgrađeni samo objekti privremenog karaktera (član 3. tačka 13)) ; da je o bveznik vraćanja podržavljene imovine u naturalnom obliku, pored ostalih, Republika Srbija, privredno društvo ili drugo pravno lice čiji je osnivač Republika Srbija, koje je, na dan stupanja na snagu ovog zakona, vlasnik, držalac ili nosilac prava korišćenja, odnosno raspolaganja na podržavljenoj imovini - u odnosu na pravo koje mu pripada (član 9.); da sticalac imovine koji je, nakon podržavljenja imovine, u skladu sa zakonom, stekao pravo svojine, ostaje vlasnik i držalac stvari i njegova stečena prava ne smeju biti povređena (član 10.); da se ovim zakonom vraćaju nepokretne i pokretne stvari u javnoj svojini Republike Srbije, autonomne pokrajine odnosno jedinice lokalne samouprave, u državnoj, društvenoj i zadružnoj svojini, osim stvari u svojini zadrugara i društvenoj i zadružnoj svojini koje je imalac stekao uz naknadu (član 15. stav 1.); da se objekat, u smislu ovog zakona, smatra uvećanim ukoliko je dograđen ili nadzidan u skladu sa zakonom, čime je uvećana bruto površina, a da se izvođenje građevinskih radova unutar postojećeg gabarita i volumena ne smatra uvećanjem objekta (član 17. stav 1.); da se ne vraća pravo svojine na nepokretnostima koje na dan stupanja na snagu ovog zakona imaju namenu, odnosno status nepokretnosti koje su po Ustavu i zakonu isključivo u javnoj svojini (član 18. stav 1. tačka 1)), nepokretnosti koje služe za obavljanje delatnosti ustanova iz oblasti zdravstva, vaspitanja i obrazovanja, kulture i nauke ili drugih ustanova, kao javnih službi, osnovanih od strane nosilaca javne svojine, a čijim bi vraćanjem bio bitno ometen rad i funkcionisanje tih službi (član 18. stav 1. tačka 3)) i Dvorski kompleks na Dedinju, čiji se status uređuje posebnim zakonom, kao i druga nepokretna kulturna dobra od izuzetnog značaja u državnoj svojini (član 18. stav 1. tačka 8)); da se ne vraća građevinsko zemljište na kome su izgrađeni objekti koji nisu predmet vraćanja u naturalnom obliku u skladu sa članom 18. ovog zakona, kao ni neizgrađeno građevinsko zemljište za koje postoji pravnosnažno rešenje o lokacijskoj dozvoli u vreme stupanja na snagu ovog zakona (član 22. stav 3.); da se ne vraća građevinsko zemljište na kome je izgrađen objekat bez građevinske dozvole, koje u postupku legalizacije bude određeno kao zemljište za redovnu upotrebu objekta (član 22. stav 5.); da se bivšem vlasniku na neizgrađenom građevinskom zemljištu u javnoj svojini, na kome je kao vlasnik ili korisnik upisana Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, građevinsko zemljište vraća u skladu sa odredbama ovog zakona (član 23. stav 1. ).

Odredbama Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS “, br. 72/11…108/16) propisano je: da ustanove čiji je osnivač Republika Srbija imaju pravo korišćenja na nepokretnim i pokretnim stvarima u javnoj svojini koje su im prenete na korišćenje (član 18. stav 6.) ; da p ravo korišćenja na nepokretnosti u javnoj svojini iz člana 18. ovog zakona prestaje u slučajevima utvrđenim tim zakonom, kao i u drugim slučajevima utvrđenim zakonom (član 22. stav 12. ); da sredstva koja na dan stupanja na snagu ovog zakona koriste, pored ostalih, ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, danom stupanja na snagu ovog zakona postaju sredstva u javnoj svojini Republike Srbije (član 72. stav 2 .).

Odredbom člana 28. stav 6. Statuta Javne medijske ustanove „ Radio-televizija Srbije” („ Službeni glasnik RS “, br. 140/14 i 30 /15), predviđeno je da ta ustanova raspolaže stvarima u javnoj svojini na kojima ima pravo korišćenja u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje javna svojina.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno, pored ostalog, time što su predmetne nepokretnosti vraće ne zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika u naturalnom obliku, protivno odredbama člana 15. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (dalje u tekstu: Zakon) . Podnosilac, s tim u vezi, ističe da mu je na osnovu kupoprodajnog ugovora, zaključenog sa Opštinom Čajetina 27. februara 1969. godine, preneto pravo korišćenja na predmetnim katastarskim parcelama i zgradi – vila „T .“, po ceni od 500.000,00 dinara.

Ustavni sud najpre konstatuje da se pravom na pravično suđenje, garantovanim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, jemči zaštita od arbitrernosti u odlučivanju sudova i drugih državnih organa i organizacija. Naime, obrazloženja sudskih odluka, odnosno odluka drugih nadležnih organa, koja ne sadrže ozbiljne, relevantne i dovoljne razloge za ocenu kakva je odlukom data, upućuju na zaključak o arbitrernosti u procesnom i/ili materijalnopravnom smislu.

Primenjujući navedeno pravilo na konkretan slučaj, Ustavni sud je navode ustavne žalbe ispitivao radi utvrđenja može li se način na koji su obrazloženi osporeni akti smatrati arbitrernim i , posebno, da li je Upravni sud ispunio svoju Ustavom utvrđenu ulogu u postupku sudske kontrole zakonitosti pojedinačnih akata upravnih organa.

Ustavni sud je najpre konstatovao da se osporeni akti zasnivaju na oceni da ne postoje zakonom predviđene smetnje za vraćanje predmetn og zemljišta u naturalnom obliku – budući da je reč o zemljištu u državnoj svojini Republike Srbije , koje se ne smatra izgrađenim u smislu odredaba Zakona , ni za vraćanje objekta koji je izgrađen na k.p. broj …/9 KO Čajetina, jer podnosilac nije dostavio dokaz da taj objekat koristi za obavljanje svoje osnovne delatnosti. Donosioci osporenih akata nisu razmotrili navode podnosioca ustavne žalbe kojima je ukaz ivao na to da su predmetne nepokretnosti izuzete od vraćanja u naturalnom obliku, jer su stečene teretnim pravnim poslom.

Ispitujući da li je prilikom odlu čivanja o zahtevu za vraćanje predmetnih nepokretnosti u naturalnom obliku trebalo imati u vidu da je podnosilac ustavne žalbe pravo korišćenja na tim nepokretnostima ste kao uz naknadu, Ustavni sud je najpre konstatovao da su, prema odredbama Zakona, obveznici vraćanja podržavljene imovine u naturalnom obliku, pored ostalih, Republika Srbija i pravno lice čiji je osnivač Republika Srbija, koje je držalac ili nosilac prava korišćenja na podržavljenoj imovini, kao i da se načelo zaštite stečenih prava ne odnosi na pravo korišćenja, već samo na pravo svojine stečeno nakon podržavljenja u skladu sa zakonom. Po nalaženju Ustavnog suda, u slučaju kada je pravo korišćenja na nepokretnosti stečeno uz naknadu nije moguće njeno vraćanje u naturalnom obliku, ali samo ako je ta nepokretnost u društvenoj ili zadružnoj svojini. S druge strane, kad je reč o nepokretnostima koje su u javnoj svojini, izuzeci od vraćanja u naturalnom obliku ni su vezani za način sticanja prava korišćenja na tim nepokretnostima, već za njihovu namen u, odnosno status. U slučaju kada pravo korišćenja na nepokretnosti ima ustanova kao javna služba osnovana od strane nosioca javne svojine, prilikom odlučivanja o zahtevu za vraćanje imovine u naturalnom obliku najpre se ispituje da li ta nepokretnost služi za obavljanje delatnosti te javne službe, a potom, da li bi njenim vraćanjem bio bitno ometen rad i funkcionisanje t e službe. Iz toga dalje sledi da se nepokretnost vraća, a time i pravo korišćenja prestaje ako ta nepokretnost ne služi za obavljanje delatnosti ustanove ili ako njenim vraćanjem ne bi bio bitno ometen rad i funkcionisanje t e službe. Ovaj sud je, takođe, konstatovao da, prema navedenim odredbama Zakona o javnoj svojini , ustanove čiji je osnivač Republika Srbija imaju pravo korišćenja na nepokretnim stvarima u javnoj svojini koje su im prenete na korišćenje, ali to p ravo prestaje ne samo u slučajevima utvrđenim Zakonom o javnoj svojini, već i u drugim slučajevima utvrđenim posebnim zakonom.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud smatra da je sa ustavnopravnopravnog stanovišta prihvatljiv zaključak koji proizlazi iz osporenih akata, da za odlučivanje o predmetnom zahtevu za restituciju nije od značaja način sticanja prava korišćenja na predmetnim nepokretnostima .

U vezi sa navodima ustavne žalbe da se odredba člana 18. stav 1. tačka 3) Zakona ne odnosi na obavljanje osnovne, već bilo koje registrovane delatnosti ustanova, Ustavni sud je konstatovao da se ustanove osnivaju radi obezbeđivanja ostvarivanja prava utvrđenih zakonom i ostvarivanja drugog zakonom utvrđenog interesa, prevashodno u oblasti obrazovanja, nauke, kulture, fizičke kulture, zdravstvene i socijalne zaštite ( član 3. stav 1. Zakona o javnim službama). Budući da su izuzeci od vraćanja nepokretnosti u naturalnom obliku Zakonom predviđeni za javne službe iz tih oblasti samo ako bi vraćanjem nepokretnosti bio bitno ometen rad i funkcionisanje tih službi, ovaj sud nalazi da je predmet zaštite samo osnovna delatnost ustanove kao javne službe i da povremeno ili stalno obavljanje druge registrovane delatnosti u objektu koji je predmet zahteva za restituciju, nije smetnja za vraćanje tog objekta. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe javna medijska ustanova čiji je osnivač Republika Srbija i da je u postupku pred Agencijom utvrđeno da predmetni objekat prvenstveno služi za odmor zaposlenih i njihovih porodica, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivom ocenu iznetu u osporenim aktima da ne postoji smetnja predviđena odredbom člana 18. stav 1. tačka 3) Zakona za vraćanje predmetnog objekta .

U ustavnoj žalbi se, takođe, navodi da je rešenje Službe za katastar nepokretnosti Čajetina broj 952-02-9-182/2016 od 16. maja 2016. godine dokaz da je reč o uvećanom objektu u smislu člana 17. Zakona . Ustavni sud je, s tim u vezi, konstatovao da je navedenim rešenjem, na zahtev Agencije, izvršena promena spratnosti predmetnog objekta na osnovu zapisnika o izvršenom uviđaju, te da s u podaci o gabaritu i spratnosti objekta – nakon izvršene promene spratnosti, identični podacima iz rešenja Sreske komisije za eksproprijaciju sreza Zlatiborskog u Čajetini broj 3/48 od 18. oktobra 1948. godine . Sud je, takođe, imao u vidu da je podnosilac u postupku pred Agencijom istakao da je predmetni objekat „verovatno nakon oduzimanja kompletno završen, odnosno da je te radove država o svom trošku izvodila“, a da je on izvodio radove na tekućem i investicionom održavanju , kao i da je iz dopisa nadležnog organa utvrđeno da za predmetni objekat nema podataka o izdatoj pravnosnažnoj lokacijskoj ili građevinskoj dozvoli, te da nisu podneti zahtevi za legalizaciju koji se odnose na predmetne parcele. Stoga, po nalaženju ovog suda, nema osnova za tvrdnju podnosioca da je predmetni objekat uvećan u smislu člana 17. Zakona.

Polazeći od toga da je u katastru nepokretnosti upisano da je predmetno zemljište u državnoj svojini Republike Srbije i da je na njemu izgrađen objekat bez odobrenja za gradnju, Sud smatra ustavnopravno prihvatljiv om ocenu Ministarstva finansija i Upravnog suda da je reč o neizgrađenom građevinskom zemljištu u javnoj svojini i da je Agencija o delu zahteva za vraćanje predmetnog zemljišta odluč ila pravilnom primenom odredaba čl. 15, 17, 22. i 23. Zakona .

Ocenjujući navode ustavne žalbe da je predmetni objekat izuzet od vraćanja u smislu odredaba člana 18. stav 1. tačka 1) Zakona, jer predstavlja dobro od opšteg interesa, kao i tačke 8) te odredbe Zakona, jer je u pitanju nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 10. stav 1. Zakona o javnoj svojini određeno da su d obra od opšteg interesa u javnoj svojini, u smislu tog zakona, stvari koje su zakonom određene kao dobra od opšteg interesa, pored ostalog, kulturna dobra. Saglasno o dredbi člana 56. stav 1. Zakona o kulturnim dobrima, Narodna skupština Republike Srbije utvrđuje kulturna dobra od izuzetnog značaja. Polazeći od navedenih odredaba Zakona, a imajući u vidu da je predmetni objekat samo evidentiran, radi predlaganja za spomenik kulture, Sud smatra da on ne može biti izuzet od vraćanja na osnovu odredaba člana 18. stav 1. tač. 1) i 8) Zakona . Sledstveno, ne može na osnovu odredbe člana 22. sta v 3. Zakona biti izuzeto od vraćanja ni građevinsko zemljište na kome se nalazi predmetni objekat.

Polazeći od činjenica utvrđenih u predmetnom upravnom postupku, Ustavni sud je našao da nemaju utemeljenja navodi ustavne žalbe da su predmetne nepokretnosti eksproprisane od N. Đ, da je Agencija neistinito prikazala od čega se sastojao predmetni objekat u vreme oduzimanja i da nije navela na osnovu kog dokaza je to utvrdila. Takođe, nisu od uticaja na drugačije odlučivanje Suda navodi ustavne žalbe kojima se ukazuje na to da veštačenje nije odredilo službeno lice koje vodi postupak, te da je obavljeno u suprotnosti sa zadatkom veštačenja i bez prisustva predstavnika podnosioca, budući da je nalaz veštaka koji je dostavio podnosilac zahteva za vraćanje imovine samo potvrdio činjenice koje je Agencija utvrdila na osnovu drugih dokaza.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je našao da u osporen im aktima materijalno i procesno prav o nije primenjeno na način koji se može oceniti kao proizvoljan ili diskriminatorski, te je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U ustavnoj žalbi se, takođe, ističe: da je nezakonito vraćen predmetni objekat koji uopšte nije bio predmet oduzimanja, jer tada nije ni postojao u sadašnjem stanju i obliku; da „u praksi restitucije ne postoji primer da je Agencija za restituciju vratila oduzetu imovinu bez dokaza o pravu svojine i bez dokaza da je ta imovina uopšte postojala u vreme oduzimanja“; da Agencija „u takvom slučaju“ odbacuje zahtev za vraćanje imovine kao neuredan. Po nalaženju U stavnog suda, ovi navodi se ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi „prava na pravnu sigurnost iz člana 36.“ Ustava , pri čemu podnosilac nije dostavio dokaze o nejednakom postupanju Upravnog suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji .

Prema navodima ustavne žalbe, vraćanjem predmetne imovine u naturalnom obliku u postupku restitucije podnosilac je ostao bez „svog prava svojine i upisanog stvarnog prava korišćenja“, na štetu javnog interesa, protivno članu 10. Zakona. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe upisan kao držalac predmetnog objekta i nosilac prava korišćenja na predmetnom zemljištu , Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe o povredi prava na imovinu ne mogu dovesti u vezu sa članom 10. Zakona , kojim je predviđena zaštita prava svojine stečenog u skladu sa zakonom.

Kako se odredbama člana 20. stav 2. Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, ne jemči nijedno konkretno ljudsko pravo ili sloboda, već ova odredba utvrđuje zabranu smanjenja d ostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava, kao jedno od načela u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, Ustavni sud ukazuje na to da do povrede označenog ustavnog načela može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog Ustavom garantovanog prava ili slobode. Imajući u vidu prethodno iznetu ocenu o povredi označenih ustavnih prava, S ud konstatuje da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu ni sa istaknutom povredom načela iz člana 20. Ustava.

U vezi sa povredom člana 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na koju ukazuje podnosilac, Ustavni sud konstatuje da se odredbama tog člana ne garantuju prava ili slobode, već se propisuje zabrana delatnosti ili akata usmerenih na poništavanje bilo kog prava i slobode garantovanih tom konvencijom ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom.

Ustavni sud je stoga u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju neuredne ustavne žalbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti