Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao duže od sedam godina. Povreda je posledica neefikasnog postupanja upravnih organa i višestrukog ponavljanja postupka. Utvrđenje povrede predstavlja dovoljnu satisfakciju podnositeljki.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Latinke Radosavljević iz Zaječara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Latinke Radosavljević i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 6002 Zaječar u predmetu int. broj 12-30 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Latinke Radosavljević izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 12490/11 od 5. septembra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Latinka Radosavljević iz Zaječara podn ela je, 24. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika Gorana Stamenkovića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 12490/11 od 5. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je , pored ostalog, navedeno: da je kao „dokaz“ o ukidanju radnog mesta na koje je bila raspoređena podnositeljka ustavne žalbe upotrebljena potvrda koju je izdala Uprava za organizaciju, umesto overenog prepisa izvoda formacije; da je na taj način „fingirano postojanje dokaza koga nema“; da je u momentu prestanka službe podnositeljke došlo do smanjenja broja izvršilaca na jednom radnom mestu, a ne do njegovog ukidanja, što se moglo utvrditi pribavljanjem izvoda iz formacije ili uvidom u personalni dosije V.Š, koja je rešenjem broj 4-112 od 15. septembra 2004. godine postavljena na isto formacijsko mesto kao i podnositeljka, ali je ostala na službi u VP 6002 Zaječar.

Povreda prava na pravično suđenje obrazlaže se i navodima o različitom odlučivanju Upravnog suda o tužbama protiv "istog tuženog organa" radi poništaja konačnih rešenja o prestanku službe civilnih lica u Vojsci.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku obrazlaže se time da je osporeni postupak trajao oko osam godina, što, samo po sebi, ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka, a podnositeljka tome nije doprinela, već je preduzimala sve zakonom propisane mere da ne dođe do odugovlačenja.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, naloži Ministarstvu odbrane da podnositeljku vrati na radno mesto na kome je bila raspoređena pre „nezakonitog prestanka službe“, kao i da joj na ime naknade štete isplati sve zaostale zarade i izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3.1. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 5002 Beograd Up-2 broj 21-22/010, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 6002 Zaječar int. broj 12-30 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da podnositeljki ustavne žalbe, postavljenoj na formacijsko mesto "pomoćni radnik", PKV 13/280, prestaje služba „po potrebi službe“, bez njene saglasnosti, u MO i VSCG, 10. maja 2005. godine.

Rešavajući o žalbi podnositeljke izjavljenoj 22. aprila 2005. godine, VP 1097 Niš je 26. maja 2005. godine donela rešenje Up-2 broj 140-2/05 kojim je istu odbila kao neosnovanu.

O tužbi podnositeljke podnetoj protiv navedenog konačnog rešenja, odlučio je Vrhovni sud Srbije presudom U-SCG 1175/06 od 5. juna 2008. godine, kojom je uvažio tužbu i poništio pobijano rešenje. Taj sud je našao da tuženi organ nije ocenio navode žalbe kojima se ukazuje da podnositeljki nije ukinuto radno mesto, niti u spisima predmeta ima dokaza o tome da je upravni postupak pravilno sproveden. Navedena presuda je 9. februara 2009. godine dostavljena VP 5002 Beograd, kao stvarno i mesno nadležnom organu za rešavanje o žalbi.

Postupajući u izvršenju navedene presude Vrhovnog sud a Srbije , VP 5002 Beograd je 6. maja 2009. godine donela rešenje Up-2 broj 21-7, kojim je odbijena kao neosnovana žalba podnositeljke izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da su u ponovnom postupku pribavljene sledeće isprave: potvrda Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane broj 130-2 od 30. januara 2009. godine u kojoj stoji da je Odlukom ministra odbrane o organizacijsko-mobilizacijskim prom enama u MO i VSCG str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine izvršena izmena i dopuna formacije 9. pbr, formacija broj 311.821, tako što je određeno da se u logističkom bataljonu, broj 45001, u 2. četi (za intendantsku podršku), u kuvarskom vodu, u 1. odeljenju, ukida formacijsko mesto "pomoćni radnik", CL, PKV, GRM i bb 13/280, a rok za realizaciju odluke je bio 10. april 2005. godine; potvrda Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 11550-2 od 5. novembra 2008. godine iz koje proizlazi da u vreme prestanka službe podnositeljke nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije; izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Zaječar broj 2900-037-37/08 od 13. januara 2009. godine iz koje proizlazi da u periodu od 8. aprila do 10. maja 2005. godine nije bilo prijavljenih potreba za prijemom pomoćnih radnika; da su navedeni dokazi više puta dostavljani podnositeljki, ali da se ona u ostavljenom roku nije izjasnila.

Upravni sud je presudom U. 9784/10 (2009) od 4. marta 2011. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio drugostepeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da naknadno pribavljene potvrde i izveštaj ne sadrže pozivanje na propis koji njihove izdavaoce ovlašćuje da vode službene evidencije, odnosno da se radi o ispravama koje imaju značaj javnih isprava, u skladu sa članom 161. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, u vezi sa stavom 1. tog člana Zakona.

Podnositeljka ustavne žalbe je posebnim podneskom od 14. juna 2011. godine tražila od drugostepenog organa da donese rešenje u izvršenju navedene presude Upravnog suda, a potom je 27. juna 2011. godine podnela zahtev sudu za donošenje rešenja u izvršenju svoje presude.

Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 21-22/09 od 10. oktobra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. Taj organ je u ponovnom postupku pribavio nove isprave, i to: potvrdu Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane broj 848-2 od 25. maja 2011. godine u kojoj su navedeni isti podaci kao i u ranije izdatoj potvrdi od 30. januara 2009. godine; potvrdu Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 3903-2 od 12. jula 2011. godine u kojoj je navedeno da se podositeljki nije moglo obezbediti jedno od prava iz člana 144. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije zbog toga što su, saglasno Odluci ministra odbrane str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine, pored rasformiranja jednog broja jedinica i ustanova i ukidanja više formacijskih i radnih mesta na kojima su bila raspoređena civilna lica na službi u Vojsci, ukinuta i sva upražnjena (odnosno nepopunjena) formacijska i radna mesta civilnih lica, kako u Vojsci tako i u ustanovama Ministarstva odbrane, pa je podnositeljki obezbeđeno pravo na jednokratnu otpremninu, saglasno odredbi člana 144. stav 2. navedenog zakona (Ustavni sud konstatuje da je u toj potvrdi, takođe, navedeno da je radno mesto podnositeljke ukinuto pomenutom Odlukom ministra odbrane od 8. aprila 2005. godine); izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Zaječar broj 2910-037-11/11 od 8 . jula 2011. godine u kome je navedeno da su traženi podaci dati na način na koji se vodi propisana evidencija.

Upravni sud je rešenjem Ui. 78/11 od 2. februara 2012. godine odbio zahtev podnositeljke za donošenje rešenja po presudi Upravnog sud a U. 9784/10 (2009) od 4. marta 2011. godine , jer je tuženi organ 10. oktobra 2011. godine doneo rešenje po žalbi, protiv koga je pokrenut upravni spor.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 12490/11 od 5. septembra 2013. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je ocenio da je pravilno tuženi organ utvrdio da je ukinuto radno mesto na kome je podnositeljka bila postavljena i da su se stekli uslovi propisani odredbom člana 143. tačka 9) Zakona da joj prestane služba u Vojsci, bez njene saglasnosti.

3.2. Činjenice koje se odnose na postupak odlučivanja o prestanku službe u Vojsci S.M. iz Niša , u kome je doneta presuda Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 22896/10 od 1 . marta 2012. godine, kojom podnositeljka ustavne žalbe ukazuje na nejednako postupanje suda, su:

Presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 22896/10 od 1. marta 2012. godine uvažena je tužba S.M. i poništeno rešenje VP 1102 Beograd int. broj 2487-4 od 30. aprila 2010. godine, kojim je odbijena žalba tužilje izjavljena protiv rešenja VP 3323 Niš int. broj 4-1188/1 od 22. jula 2005. godine. Navedenim prvostepenim rešenjem odlučeno je da tužilji 31. avgusta 2005. godine prestaje služba u Vojsci, na osnovu odredbe člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Upravni sud je u obrazloženju ove presude ocenio da tuženi organ u izvršenju presude tog suda U. 5916/10 (2008) od 17. oktobra 2010. godine nije postupio u skladu sa datim nalogom, odnosno nije pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje. Ovo iz razloga što se tuženi organ poziva na akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-676/2008 od 25. jula 2008. godine, akt Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 7576-7 od 9. septembra 2008. godine i akt Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane - Uprava za organizaciju int. broj 632-2 od 6. aprila 2010. godine, kojim se dokazuje da je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu sa tri na dva. Po nalaženju Upravnog suda, potvrde izdate 2008. i 2010. godine ne mogu predstavljati dokaz da je prvostepeni organ raspolagao podacima koji su u njima sadržani u vreme donošenja rešenja od 22. jula 2005. godine.

3.3. Činjenice koje se odnose na postupak odlučivanja o prestanku službe u Vojsci S.D. iz Niša , u kome je doneta presuda Upravnog suda U. 12194/10 (2009) od 21 . januara 2011. godine, kojom podnositeljka ustavne žalbe ukazuje na nejednako postupanje suda, su:

Presudom Upravnog suda U. 12194/10 (2009) od 21 . januara 2011. godine uvažena je tužba S.D. i poništeno rešenje VP 1102 Beograd Up-2 broj 5/09 od 8. septembra 2009. godine, kojim je odbijena žalba tužilje izjavljena protiv rešenja VP 3323 Niš int. broj 1633-1 od 23. jula 2007. godine. Navedenim prvostepenim rešenjem odlučeno je da tužilji 31. avgusta 2007. godine prestaje služba u Vojsci, na osnovu odredbe člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Upravni sud je u obrazloženju ove presude ocenio da tuženi organ u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U. 8206/07 od 26. septembra 2008. godine nije postupio u skladu sa datim nalogom, odnosno nije pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje. Ovo iz razloga što se u spisima predmeta ne nalazi dokaz o tome da je radno mesto na kome je tužilja bila raspoređena, ukinuto ili da je na tom radnom mestu smanjen broj izvršilaca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu ( član 144. stav 1. tač. 1) i 2)).

Odredbom člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 6002 Zaječar int. broj 12-30 , mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 22. aprila 2005. godine, kada je podnositeljka izjavila žalbu u upravnom postupku, do 5. septembra 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 12490/11. Dakle, nešto duže od sedam godina i četiri meseca.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je ukinuto radno mesto na koje je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređena ili je na tom radnom mestu došlo do smanjenja broja izvršilaca , a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnositeljki pre prestanka službe obezbedi neko od prava koja joj po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije se radno mesto ukinuto ili se smanjuje broj izvršilaca . U pogledu značaja koji je za podnositeljku imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o zakonitosti rešenja na osnovu koje joj je prestala služba za nju bila od egzistencijalnog značaja.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog vojnog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku službe podnositeljke ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom nije raspolagao dokazima da je predviđeno ukidanje tog radnog mesta, niti da je podnosi teljki prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da drugostepeno rešenje bude poništeno u prvom upravnom sporu. Iako je drugostepeni organ u ponovnom postupku pribavio isprave koje su sadržale odlučne činjenice koje su bile predmet dokazivanja, Upravni sud ih nije prihvatio kao dokaze, jer nisu bile izdate u propisanom obliku da bi imale značaj javnih isprava. Stoga je drugostepeni organ bio u obavezi da, postupajući po primedbama suda, pribavi nove isprave izdate u određenoj formi kako bi se mogle smatrati javnim ispravama.

Kad je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je imao u vidu da je promena propisa o nadležnosti sudova za odlučivanje o tužbi podnositeljke ustavne žalbe objektivno uticala na trajanje prvog po redu upravnog spora, ali je našao da to ne može opravdati nepostupanje Suda Srbije i Crne Gore i sporije odlučivanje Vrhovnog suda Srbije. Ustavni sud je, takođe, primetio da Upravni sud u naredna dva upravna spora nije odstupio od standarda razumnog trajanja postupka, prihvaćenih u praksi ovog suda.

Pri tome je Ustavni sud uzeo u obzir stanovište koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije , broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on a mogla da utiče na brže rešavanje drugostepenog organa o žalbi protiv prvostepenog rešenja, u postupku izvršenja presude Vrhovnog suda Srbije od 5. juna 2008. godine. Takođe, podnositeljka se nije odazivala poziv ima drugostepenog organa u 20 09. i 2011. godini da uzme učešće u postupku povodom naknadno pribavljenih dokaza, što je odložilo donošenje rešenja.

Iako su postojali određeni objektivni razlozi za duže trajanje ovog postupka, kao i određeni doprinos podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa, kao i sporije odlučivanje sudova u prvom upravnom sporu, prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije istak la zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnositeljke.

6. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pravo na pravično suđenje povređeno time što je u upravnom postupku utvrđeno da je ukinuto radno mesto na koje je bila raspoređena, iako je došlo do smanjenja broja izvršilaca na tom radnom mestu, što je, po njenom mišljenju, posledica propuštanja da se kao dokaz, pre svega, upotrebi overeni izvod iz odluke ministra odbrane.

Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda. Ustavni sud ukazuje na to da nije nadležan da ocenjuje dokaze izvedene u upravnom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka upravnih organa i suda u upravnom sporu o pojedinim izvedenim dokazima, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i dokaza priloženih uz nju, kao i sadržine osporenih akata, ne proizlazi da su upravni organi i sud proizvoljno cenili izvedene dokaze, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka službe podnositeljke u Vojsci moralo utvrditi da li je radno mesto na koje je raspoređena ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mestu i da li je moguće da joj se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. U konkretnom slučaju, pre prestanka službe podnositeljke ustavne žalbe nisu bile utvrđene navedene činjenice, već je drugos tepeni organ imao zadatak da, postupajući po primedbama nadležnih sudova u upravnom sp oru, u dopunjenom postupku utvrdi te činjenice i donese novo rešenje zasnovano na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi ocenio da je u upravnom postupku pravilno utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnositeljka ustavne žalbe bila raspoređena i da joj se pre prestanka službe nije moglo obezbediti jedno od prava koja joj po navedenim zakonskim odredbama pripadaju.

Ustavni sud ukazuje da u situaciji kada su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno utvrđene, drugostepeni organ može dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa (član 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku), iz čega sledi da se nakon donošenja prvostepenog rešenja u upravnom postupku mogu utvrđivati činjenice koje su bile od značaja za donošenje tog rešenja. Imajući u vidu da se te činjenice u određenim slučajevima mogu utvrditi jedino na osnovu izveštaja i potvrda nadležnih organa i organizacija sa podacima o kojima se vodi službena evidencija, Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravno prihvatljiv stav Upravnog suda da se i nakon donošenja prvostepenog rešenja mogu pribavljati dokazi na kojima se zasniva to rešenje (videti Odluku Ustavnog suda Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine ).

Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni organ u ponovnom postupku na osnovu potvrde Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane broj 848-2 od 25. maja 2011. godine i potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 3903 -2 od 12. jula 2011. godine, utvrdio da je Odlukom ministra odbrane str. pov. broj 904-2 od 8. aprila 2005. godine izvršena izmena i dopuna formacije broj 311.821, tako što je, pored ostalog, ukinuto radno mesto na kome je bila raspoređena podnositeljka ustavne žalbe. Ustavni sud napominje da je dopušteno dokazivati da su u javnoj ispravi činjenice neistinito potvrđene, odnosno da je isprava neispravno sastavljena, ali da podnositeljka to ne može činiti u postupku po ustavnoj žalbi, ako to prethodno nije činila u postupku ocene zakonitosti rešenja pred nadležnim organom, odnosno sudom. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je drugostepeni organ više puta pozivao podnositeljku da se izjasni o naknadno pribavljenim dokazima , što ona nije učinila. Takođe, Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje kako dokaze izvedene u postupku koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe, tako i predložene dokaze koji nisu izvedeni.

S obzirom na navedeno , Ustavni sud je ocenio da su ustavnopravno prihvatljivi razlozi na kojima se temelji ocena Upravnog suda u osporenoj presudi o tome da je drugostepeno rešenje protiv koga je podneta tužba u upravnom sporu zakonito.

7. Ustavni sud je potom u okviru prava na pravnu sigurnost, kao elementa istaknute povrede prava na pravično suđenje, razmatrao razloge ustavne žalbe i priložene sudske odluke kojima podnositeljka nastoji da dokaže da su nadležni sudovi različito odlučiva li u pravnoj stvari prestanka službe civilnih lica u Vojsci.

Prilikom ocene navoda podnositeljke o različitom postupanju sudova u osporenoj presudi i u dostavljenim presudama, Ustavni sud je ispitivao da li u upravnim postupcima koji su okončani upravnim aktima čija je zakonitost ocenjivana u upravnim sporovima u navedenim predmetima, postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja.

Ustavni sud je prvo uzeo u obzir presudu Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 22896/10 od 1. marta 2012. godine, kojom je u upravn om spor u uvažena tužba S.M. U posmatranom slučaju u dopunjenom upravnom postupku je naknadnim pribavljanje m dokaza utvrđeno da je na radnom mestu na ko me je bila raspoređena tuži lja došlo do smanjenja broja iz vršilaca, a ne do ukidanja radnog mesta, kao u slučaju podnosi teljke ustavne žalbe. Stoga je očigledno da ne postoji identitet činjeničnog osnova u upravnim postupcima koji su prethodili donošenju navedene presude i u upravnom postupku koji je prethodio donošenju osporene presude Upravnog suda. Razlog uvažavanja tužbe navedenog lica bila je neprihvatljivost naknadno pribavljenih isprava kao dokaza zbog datuma njihovog izdavanja . Sa druge strane, u osporenoj presudi, kao i u presudama kojima su ranije uvažavane tužbe podnositeljke ustavne žalbe, nije bila sporna validnost naknadno pribavljenih isprava sa stanovišta datuma njihovog izdavanja, već sa stanovišta njihove forme. Osim toga, pitanje pribavljanja potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe podnositeljke ustavne žalbe nije se moglo postaviti u upravnom sporu u kome je doneta osporena presuda, jer je Upravni sud sledio u međuvremenu zauzeti pravni stav, koji je , u skladu sa procedurom predviđenom Sudskim poslovnikom , usvojen na sednici svih sudija tog suda održanoj 29. oktobra 2012. godine. Na taj način je obezbeđeno uspostavljanje pravne sigurnosti i jednakosti pred zakonom u budućim upravnim sporovim (videti Odluku Ustavnog suda Už - 83/2013 od 8. oktobra 2015. godine).

Kad je reč o presudi Upravnog suda U. 12194/10 (2009) od 21. januara 2011. godine, Ustavni sud je konstatovao da je razlog uvažavanja tužbe S.D. bio nedostatak dokaza o tome da je radno mesto na kome je tužilja bila raspoređena, ukinuto ili da je na tom radnom mestu smanjen broj izvršilaca. Stoga je očigledno da ne postoji identitet činjeničnog osnova ni u postupcima koji su prethodili donošenju osporene i dostavljene presude Upravnog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni suda je našao da navodi ustavne žalbe i priloženi dokazi ne daju osnova za tvrdnju o povredi prava podnosioca na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 2. izreke.

9. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti