Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Razlog za dugo trajanje postupka je neažurno postupanje sudova, uključujući dvogodišnji zastoj i kašnjenje u odlučivanju po žalbi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. L . iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. juna 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. L . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 78699/10 ( inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1318/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od č etiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. L . iz Zrenjanina podneo je Ustavnom sudu, 5. januara 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3335/14 od 30. oktobra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je okončan donošenjem osporene presude .

Obrazlažući tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac iznosi hronološki tok predmetnog postupka, te ukazuje na okolnosti koje su po njegovom mišljenju dovele do toga da postupak bude pravnosnažno okončan nakon više od deset godina. Povrede ostalih prava vidi u navodno arbitrernoj primeni procesnog i materi jalnog prava. Predlaže da Ustavni sud utvrdi da su mu osporenom presudom povređena označena prava, te da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i materijalne štete koju opredeljuje u visini iznosa koji je bio predmet parničnog spora .

2. Saglasno odredbi člana 170 Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78699/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M. L . iz Zrenjanina , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je sa drugim tužiocima 1. jula 2003. godine zajedničku tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene DZ Srbija i Crn a Gora, radi naknade štete . P o naredbi postupajućeg sudije iz spisa je izdvojena tužba M . L . po kojoj je formiran nov predmet P1. 1318/03.

Tužena je 19. februara 2004. godine dostavila odgovor na tužbu, a prvo ročište je održano 2. jula 2004. godine. Na sledećem ročištu od 2. decembra 2004. godine, sud je odredio da se od Fonda za soci jalno osiguranje pribave podaci o tome kolike su penzije isplaćene tužiocu u periodu od 1. maja 2000. do 30. aprila 2003. godine , a nakon što je traženi izveštaj dostavljen, rešenjem P1. 1318/03 od 19. aprila 2005. godine je odredio da se zastane sa postupkom do okončanja postupka radi rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije.

U spisima predmeta nema podataka o tome da li je i kada Vrhovni sud zauzeo stanovište povodom spornog pravnog pitanja. Rešenjem P1. 1318/03 od 24. marta 2006. godine sud je naložio punomoćniku tužioca da ispravi i dopuni tužbu, što je on i učinio i kao tuženu označio Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane, nakon čega je sud zakazao ročište za 4. jun 2007. godine. U nastavku postupka prvostepeni sud je zakazao osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri ročišta nisu održana, i to zbog sprečenosti postupajućeg sudije, punomoćnika tužioca i zato što veštačenje nije bilo obavljeno u ostavljenom roku. Zbog izostanka stranaka sa ročišta od 4. juna 2008. godine, sud je doneo rešenje o povlačenju tužbe, ali je ono na ročištu održanom 12. marta 2009. godine stavljeno van snage i postupak nastavljen. U nastavku postupka održana su još dva ročišta (10. juna i 14. oktobra 2009. godine). U dokaznom postupku je obavljeno finansijsko ve štačenje i dopuna tog veštačenja. Nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 78699/10.

Rešenjem P. 78699/10 od 23. novembra 2010. godine, sud je odredio prekid postupka, radi rešavanja kao prethodnog pravnog pi tanja – pi tanje ustavnosti i zakonitosti člana 75. Zakona o vojsci Jugoslavije pred Ustavnim sudom Srbije.

Rešavajući o žalbi tužene Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 207/11 od 13. marta 2013. godine ukinuo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78699/10 od 23. novembra 2010. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78699/10 od 30. oktobra 2013. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete za razliku penzije za traženi period isplati određeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3335/14 od 30. oktobra 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78699/10 od 30. oktobra 2013. godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 78699/10 od 2. jula 2014. godine.

Osporena presuda je zasnovana na stanovištu da je odredba člana 75. Zakona o vojsci Jugoslavije osnov za utvrđivanje celokupnih sredstava u budžetu za plate zaposlenih u Vojsci, a ne osnov za obračun plate koja se utvrđuje i isplaćuje na način propisan članom 71. pomenutog zakona i Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civ ilnih lica u Vojsci Jugoslavije, te da stoga nema nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, što bi bio osnov odgovornosti za štetu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima . U prvostepenoj presudi je istaknuto i da se primena odredaba Zakona o vojsci Jugoslavije, kojim su regulisana ukupna sredstva za plate zaposlenih, ostvaruje kroz odluke S avezne Vlade, ministra odbrane i starešine, kao i da se zakonitost tih akata može ispitivati u upravnom postupku.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 5. decembra 2014. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02) bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri niti veća od pet neto zarada iz ovog stava, da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 70% , a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira, da ako su ukupna sredstva za plate iz stava 1. ovog člana veća od sredstava koja bi se utvrdila primenom propisa koji se odnose na utvrđivanje sredstava za isplatu zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji se nalazi sedište Saveznog ministarstva za odbranu, Savezna vlada može umanjiti do 20% iznose sredstava za plate utvrđene prema odredbama stava 1. ovog člana (član 75.).

Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02) bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska), da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu čl. 75. i 137. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci, da ministar odbrane, u okviru ukupnih iznosa novčanih sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53.).

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započeo 1. jula 2003. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3335/14 od 30. oktobra 2014. godine, iz čega proizlazi da je osporeni postupak trajao 11 godina i tri meseca .

Navedeno trajanje parničnog postupka od preko 11 godina, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri , pre svega, činjenično složen , imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje, da je u sprovedeno m postupku obavljeno ekonomsko-finansijsko veštačenje i dopuna tog veštačenja, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, imao legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku i da je svojim ponašanjem nije bitno ut icao na dužinu trajanja postupka.

Međutim, imajući u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome „samo ona kašnjenja za koja je država odgovorna mogu da opravdaju zaključak da je prekoračen razuman rok “ (videti presudu Proszak protiv Poljske , od 16. decembra 1997. godine), Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru standarda razumnog roka. Naime, po nalaženju Ustavnog suda, osnovni razlog neprimereno dugog trajanja predmetnog postupka jeste neažurno i neefikasno postupanje redovnih sudova. Ovakva ocena proizlazi ne samo iz činjenice da je prvo ročište bilo zakazano godinu dana nakon podnete tužbe, već i iz činjenice da je postupak dve godine bio u zastoju (od 19. aprila 2005, kada je određen zastoj, do 4. juna 2007. godine, kada je održano ročište) . Pri tome, u spisima predmeta nema podataka o zauzimanju pravnog stava o spornom pravnom pitanju, povodom čijeg rešavanja je zastoj u postupku bio određen. Pored navedenog, veštačenje nije obavljeno u primerenom roku, a sud nije koristio procesna ovlašćenja koja su mu bila na raspolaganju, a kojima bi obezbedio da veštak dostavi nalaz u ostavljenom roku. Ovak vo postupanje prvostepenog suda, dovelo je do toga da prvu presudu donese nakon sedam godina od podnošenja tužbe.

Ustavni sud nalazi da je dužini trajanja postupka doprineo i drugostepeni sud pošto je o žalbi protiv rešenja o prekidu postupka odlučio nakon više od dve godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem redovnih sudova podnosi ocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava , ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda . Ovakav stav Evropski sud za ljudska prava je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini iznosa koji je bio predmet parničnog spora, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete, ukoliko je takav zahtev postavljen, a koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini iznosa koji je bio predmet parničnog spora nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3335/14 od 30. oktobra 2014. godine, Ustavni sud je zaključio da se podnosilac nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, u suštini, žali na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na naknadu materijalne štete odlučivali zakonom ustanovljeni sudovi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa Zakonom o parničnom postupku utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom merodavnih propisa kojima su ta prava bila uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju ustavnopravno prihvatljiv osnov za donošenje osporene presude. Iz navedenih razloga osporenom presudom, po shvatanju Ustavnog suda, nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad. Stoga su navodi podnosioca ustavne žalbe izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni procesnog i materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava. U stavna žalba ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi prava podnosioca na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda u suštini traži da kao instancioni sud prei spita i oceni zakonitost osporene presude ( isti stav Ustavni sud je, pored ostalih odluka , zauzeo u Rešenju Už-408/2011 od 19. maja 2013. godine i Odluci Už-1733/2011 od 6. novembra 2013. godine).

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1 . izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti