Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković, i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. K . i B . A, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A . K . i B . A . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27424/13 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, i to A . K . u iznosu od 1 .000 evra, a B . A . u iznosu od 8 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba A . K . i B . A . izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27424/13 od 27. januara 2015. godine i presude Apelaci onog suda u Beogradu Gž. 2090/15 od 7. oktobra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. K . i B . A, oboje iz Beograda , podneli su Ustavnom sudu, 26. decembra 2015. godine, preko punomoćnika G. V, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 3. izreke zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke.

Podnosioci ustavne žalbe, obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, navode da, u konkretnom slučaju, postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja, budući da je tužba podneta 4. jula 2002. godine, a da je postupak pravosnažno okončan 7. oktobra 2015. godine, dakle nakon 13 godina. Takođe, podnosioci osporavaju i navedene presude u delu kojim je odlučeno o glavnom zahtevu, kao i u delu kojim je rešeno o troškovima postupka. U ustavnoj žalbi se predlaž e da se utvrdi povreda označenih prava , te da se ponište osporene presude i da se podnosiocima odredi naknada nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 1000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27424/13 (ranije spis Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2009/02) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Nakon što je rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu prekinut postupak raspravljanja zaostavštine pok. R . A . i sud učesnike u postupku uputio da pokrenu parnični postupak radi dokazivanja ništavosti svojeručnog testamenta, tužioci A. K . i Z . A . podneli su 4. jula 2002. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene M . B, radi utvrđe nja ništavosti zaveštanja.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 34 ročišta za glavnu raspravu od kojih je 20 održano, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i sedam svedoka, kao i grafološkim veštačenjem, i to najpre od strane veštaka grafologa S.M, a zatim i od strane Komisije sudskih veštaka, kao i neuropsihijatrijskim veštačenjem. Ostalih 14 ročišta nije održano bez krivice tužilaca – i to pet zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog toga što su se spisi nalazili kod veštaka, jedno zbog štrajka advokata, jedno zbog smrti tužioca , a ostala ročišta nisu održavana uglavnom zbog procesnih smetnji – neuredne dostave i nedolaska svedoka. U periodu od 27. novembra 2006. do 5. februara 2008. godine postupak je bio u prekidu zbog smrti tužioca Z. A . na čije je mesto stupila njegova supruga B. A.

U toku postupka, najpre, je doneta presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18182/10 od 4. novembra 2011. godine, čijim stavom trećim izreke je određeno da tužioci solidarno tuženoj naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 150.000 dinara, sa obrazloženjem da je odluka o troškovima doneta na opredeljen zahtev punomoćnika tužene. Navedena prvostepena presuda je ukinuta u žalbenom postupku, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2018/12 od 10. maja 2013. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku je doneta osporena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27424/13 od 27. januara 2015. godine kojom je, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca A. K . i B . A, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se utvrdi da je apsolutno ništavo zaveštanje sada pok. R . K, sačinjeno 12. maja 2001. godine u formi pisanog zaveštanja pred svedocima, a koje je proglašeno na zapisniku pred Trećim opštinskim sudom u Beog radu dana 13. maja 2002. godine; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se poništi navedeno zaveštanje , a stavom trećim izreke obavezani su tužioci da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos od 200.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka presude pod pretnjom posledica prinudnog izvršenja.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2090/15 od 7. oktobra 2015. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao nesnovana žalba tužilaca i potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27424/13 od 27. januara 2015. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je , na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti , utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2090/15 od 7. oktobra 2015. godine, kojom je pravnosnažno okončan predmetni postupak , proteklo 13 godina i tri meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka prima facie izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da su se u predmetnom parničnom postupku postavila relativno složena činjenična i pravna pitanja, koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak.

U pogledu ponašanja podnosilaca ustavne žalbe i njihovih pravnih prethodnika, Ustavni sud je ocenio da podnosioci nisu doprineli dužini trajanja osporenog sudskog postupka. Ustavni sud je zaključio da su podnosioci ustavne žalbe i njihovi pravni prethodnici imali legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao prvostepeni sud. Naime, Ustavni sud utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka bile donete dve prvostepene presude, od koji je jedna bila ukinuta u celini, pri čemu je prvostepeni sud doneo prvu presudu tek nakon devet godina i četiri meseca od podnošenja tužbe. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluku u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine) . Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da 14 ročišta nije održano, s tim da pet ročišta za glavnu raspravu nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, te da određeni broj ročišta nije održan zbog neuredne dostave poziva. Ustavni sud ukazuje se da period od 27. novembra 2006. do 5. februara 2008. godine, kada je postupak bio prekinut zbog smrti tužioca Z . A, kao i činjenica da jedno ročište nije održano zbog štrajka advokata , ne mo gu staviti na teret sudijama koji su vodili parnicu čije je trajanje osporeno ustavnom žalbom. U postupku koji je nastavljen, na strani tužioca je umesto preminulog Z. A . stupio njegov pravni sledbenik – supruga B . A.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete , i to A . K , krećući se u granicama postavljenog zahteva, u iznosu od 1 .000 evra, a B . A . u iznosu od 800 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, složenost postupka i postupanje prvostepeno g suda, kao i činjenicu da je podnositeljka B . A . tek 5. februara 2008. godine stup ila u parnicu u svojstvu tužioca na mesto njenog pravnog prethodnika. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznosi predstavljaju adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe prevashodno pretrpeli zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 27424/13 od 27. januara 2015. godine i presude Apelaci onog suda u Beogradu Gž. 2090/15 od 7. oktobra 2015. godine u delu kojim je odlučeno u pogledu glavnog zahteva , Ustavni sud je ocenio da se ti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog prava, podnosioci ustavne žalbe obrazlažu, pre svega, nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odnosno da osporava valjanost ocene prethodno izvedenih dokaza (veštačenja) od strane postupajućih sudova, a što ne predstavlja argumentovane ustavnopravne razloge koji bi vodili meritornom odlučivanju Suda.

U vezi tvrdnje podnosilaca da im je osporenim presudama u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da se ti navodi, takođe, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Pri tom, uvažavajući mogući značaj ove pravne stvari za podnosioce , Ustavni sud je konstatovao da su navodi i razlozi ustavne žalbe koje se odnose na troškove postupka takvog karaktera da ne pokreću neko opšte pitanje o eventualnoj povredi prava na pravično suđenje, koje bi moglo biti od ustavnopravne važnosti za odlučivanje Ustavnog suda.

Konačno, u vezi tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe „da tužena nije opredelila troškove postupka ni po vrsti ni po visini, ni pismeno, niti usmeno, na poslednjoj glavnoj raspravi održanoj 27. januara 2014. godine “, Ustavni sud ukazuje da stranke u parničnom postupku nisu u obavezi da na poslednjem održanom ročištu opredele iznos troškova postupka za koje traže naknadu, već je odredbom člana 163. stav 3. Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13, 74/13 i 55/14) predviđeno da je zahtev za naknadu troškova stranka dužna da stavi najdocnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima. Takođe, Ustavni sud konstatuje i da je prvobitno donetom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 18182/10 od 4. novembra 2011. godine određeno da tužioci solidarno tuženoj naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 150.000 dinara, sa obrazloženjem da je odluka o troškovima doneta na opredeljen zahtev punomoćnika tužene.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavn om sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u tački 3. izreke

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti