Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neosnovanosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih sudskih odluka, nalazeći da podnositeljka nije navela ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava, već je tražila instancionu kontrolu zakonitosti, za šta Ustavni sud nije nadležan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Iljane Milosavljević iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Iljane Milosavljević izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Kruševcu P. 755/08 od 3. decembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Kruševcu Gž. 273/09 od 19. februara 2008. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2126/10 od 23. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Iljana Milosavljević iz Kruševca je 5. juna 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kruševcu P. 755/08 od 3. decembra 2008. godine i presude Okružnog suda u Kruševcu Gž. 273/09 od 19. februara 2008. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 36. i 67. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka je 30. juna 2011. godine preko punomoćnika Predraga Savića, advokata iz Beograda, podnela dopunu ustavne žalbe protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2126/10 od 23. marta 2011. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 32, 36. i 67. Ustava.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi detaljno navodi činjenice koje je isticala u podnetoj tužbi, kao i ceo tok postupka pred prvostepenim sudom, ukazujući na pogrešno tumačenje odredaba materijalnog prava od strane tog suda. Dalje je u ustavnoj navedeno da je za razliku od osporene prvostepene presude koja ima "nepotrebno široko obrazloženje", drugostepena presuda "previše oskudno obrazložena, očigledno zbog nedostataka argumenata". U dopuni ustavne žalbe je, između ostalog, navedeno: da je podnositeljka izjavila reviziju protiv osporene drugostepene presude, te da je revizija odbijena kao neosnovana osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2126/10 od 23. marta 2011. godine; da je revizijski sud potpuno zanemario sve revizijske razloge, da je izmenio činjenično stanje, te da je konstatovao "ono što nije predmet spora, da je nastupila navodna konvalidacija ugovora o kreditu kome nedostaje zakonska forma, te da je na osnovu promenjenog činjeničnog stanja doneo odluku"; da bi podnositeljka "postigla uspeh u parnici da je imala kvalifikovanog punomoćnika – advokata, na kojeg bi po zakonu imala pravo na osnovu konzumiranog siromaškog prava, a o čemu prvostepeni sud nije nikada odlučio, a viši sudovi su zanemarili propuste". Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu tako što će utvrditi da su joj povređena načela i prava iz čl. 21, 32, 36. i 67. Ustava, da poništi osporene presude, da utvrdi pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne i materijalne štete, da odloži izvršenje naplate dospele sudske takse, kao i da joj dosudi troškove nastale za podnošenje ove ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

3. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu ili uskraćivanje označenog Ustavom zajamčenog prava na pravično suđenje, već iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka, nezadovoljna ishodom okončanog sudskog postupka, osporava zakonitost osporenih sudskih odluka. Naime, podnositeljka je u ustavnoj žalbi izložila tok predmetnog postupka, navodeći, pored ostalog, i iz kojih razloga smatra da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo. Prema tome, podnositeljka ustavne žalbe nije navela argumente koji bi bili potkrepljeni dokazima da je u sprovedenom postupku došlo do povrede njenog prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa označenom povredom prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe nije pružila dokaze da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali na drugačiji način, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda navedenog prava. Ustavni sud, takođe, ukazuje da pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. ustava garantuje, pre svega, dvostepenost u odlučivanju o pravima i obavezama, a koja je bila obezbeđena u konkretnom slučaju time što je podnositeljka izjavila žalbu protiv osporene presude, o kojoj je i odlučeno donošenjem osporene drugostepene presude. Pored toga, podnositeljka ustavne žalbe je iskoristila i pravo da se zakonitost osporene presude ceni u postupku po reviziji pred Vrhovnim kasacionim sudom, u kome je doneta osporena revizijska presuda. Međutim, Ustavni sud ukazuje da pravo na pravno sredstvo ne garantuje povoljan ishod postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo osnova. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da su navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava garantovanih članom 36. Ustava očigledno neosnovani.

Ocenjujući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim odlukama podnositeljka ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisana. U ustavnoj žalbe nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi da je podnositeljki zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na pravnu pomoć iz člana 67. st. 1. i 3. Ustava, sa obrazloženjem da bi "postigla uspeh u parnici da je imala kvalifikovanog punomoćnika – advokata, na kojeg bi po zakonu imala pravo na osnovu konzumiranog siromaškog prava, a o čemu prvostepeni sud nije nikada odlučio, a viši sudovi su zanemarili propuste", Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da navodi podnositeljke ustavne žalbe ne odgovaraju činjenicama. Naime, nakon podnošenja tužbe, podnositeljka je podneskom od 20. septembra 2007. godine tražila da sud odluči o njenom predlogu za oslobađanje od plaćanja sudskih taksa, ali je u istom podnesku istakla da "zbog jednostavnosti postupka, iako neuka stranka, nije predložila postavljanje besplatnog punomoćnika iz reda advokata". Podnositeljka ustavne žalbe je tek nakon okončanja prvostepenog postupka, podneskom od 6. januara 2009. godine, tražila da joj prvostepeni sud postavi punomoćnika radi izjavljivanja žalbe, a potom i revizije. Takođe, u ustavnoj žalbi koja je podneta 5. juna 2009. godine podnositeljka je izjavila da nije podnela reviziju protiv osporene drugostepene presude, ali je uvidom u spise predmeta prvostepenog suda utvrđeno da je podnositeljka, preko advokata Predraga Savića, pre podnošenja ustavne žalbe podnela reviziju 4. juna 2009. godine, o kojoj je meritorno odlučeno, i protiv koje je podnositeljka podnela dopunu ustavne žalbe, te ne stoje navodi da podnositeljka nije imala pravnu pomoć u postupku pred revizijskim sudom. Ustavni sud je imao u vidu da je prvostepeni sud pogrešio što formalno nije odlučio o predlogu podnositeljke za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi, međutim prvostepeni sud je na ročištu održanom 3. juna 2008. godine podnositeljki ponovo naložio plaćanje takse za tužbu jer nije dostavila uverenje o siromaškom pravu od Centra za socijalni rad u Kruševcu, koje bi moglo predstavljati osnov za oslobađanje podnositeljke od plaćanja predmetne takse, a što podnositeljka nije učinila ni u daljem toku postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

4. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neosnovanosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti