Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog smetanja poseda

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog smetanja poseda koji je trajao skoro 16 godina. Iako je podnosilac doprineo odugovlačenju, Sud je ocenio da je neefikasno postupanje sudova bilo odlučujući razlog za prekoračenje roka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća s. u. t. u. "N. C ." DOO, D, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Preduzeća s. u. t. u. "N. C ." DOO i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11509/10 (inicijalno predmet P. 6877/96 ranijeg Drugog o pštinskog sud a u Beogradu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće s. u. t. u. "N. C ." DOO, Dobanovci, je 9. novembra 2012. godine, preko punomoćnika V. K, advokata iz Beograda, izjavilo ustavnu žalbu protiv drugog stava izreke rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 18791/10 od 12. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. U stava Republike Srbije, te povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. U stava, u parničnom postupku koji je vo đen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11509/10 (inicijalno predmet P. 6877/96 ranijeg Trećeg o pštinskog sud a u Beogradu).

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac još 1996. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužen og R.P. iz Beograda, radi smetanja poseda; da je spor pravnosnažno okončan posle više od 16 godina, iako se radilo o sporu u kome je sud dužan hitno da postupa; da je enormnoj dužini trajanja ovog postupka u znatnoj meri doprineo tuženi, izbegavajući prijem poziva radi saslušanja; da je osporenim rešenjem u drugom stavu izreke potvrđeno prvostepeno rešenje u delu odluke o troškovima - da svaka stranka snosi svoje troškove postupka; da ova odluka o troškovima, po mišljenju podnosioca, nije pravična, bez obzira što je tužilac delimično uspeo u sporu, jer je tuženi taj koji je spor izazvao i nesporno izvršio smetanje poseda; da se pravosnažnim odbijanjem zahteva tužioca za restituciju, jer ona posle toliko godina nije moguća, praktično omogućava licu koje je izvršilo čin smetanja poseda da ne snosi nikakve posledice svog protivpravnog ponašanja, a da, istovremeno, ovakvom odlukom o troškovima "tužilac bude onemogućen, da bar na taj način bude obeštećen". Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi da je došlo do povrede označenih ustavnih prava, te poništi rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 18791/10 od 12. septembra 2012. godine u drugom stavu izreke. Podnosilac nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozv ao i na povredu čl ana 6 . Evropske konvencije za zaštitu lj udskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud ukazuje da su prava garantovana navedenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud njihovu eventualnu povredu ispituje u odnosu na Ustav.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11509/10 (ranije predmet P. 6877/96 Drugog opštinskog suda u Beogradu) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe, "M." DD Beograd, u svojstvu tužioca, podneo je 2 9. oktobra 1996. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tesktu: Opštinski sud) p rotiv tuženog R.P. iz Beograda, zbog smetanja poseda izvršenog 29. oktobra 1996. godine na potkrovlju zgrade u Z. ulici broj 3-9 u Beogradu od strane tuženog R.P. iz Beograda, koji je izbacio izvođače radova tužioca, pokidao kablove od struje, te vrata u poslovnom prostoru tužioca zatvorio daskama sa namerom da u tom istom prostoru izgradi stan za sebe, kao i zbog omogućavanja ponovnog korišćenja poslovnog prostora tako što će se on vratiti u prvobitno stanje, a sa predlogom za izdavanje privremene mere. Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 6877/96. Nakon jednog održanog ročišta, Opštinski sud je na sledećem ročištu 28. novembra 1996. godine dao nalog punomoćniku tužioca da u roku od 15 dana uredi tužbu, izjasni se na navode tuženog da li su radnici tužioca probili zidove i dostavi dokaze da je tužilac bio u posedu. Rešenjem Opštinskog suda P. 6877/96 od 10. marta 1997. godine je odbačena tužba tužioca kao neuredna, ali je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5610/97 od 24. juna 1997. godine, po žalbi tužioca, ukinuto navedeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak. Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 4200/97. Nakon dva održana ročišta od pet zakazanih, doneto je rešenje Opštinskog suda P. 4200/97 od 28. maja 1998. godine (ispravljeno rešenjem od 21. oktobra 1998. godine) kojim je usvojena privremena mera i naloženo tuženom da u roku od tri dana omogući tužiocu nesmetan povratak u potkrovlje uz vraćanje postorija u prvobitno stanje. Preostala tri ročišta nisu održana jer je jednom postupajući sudija bio sprečen, jednom jer je izostala uredna dostava poziva tuženom i jednom jer njegov punomoćnik nije dostavio punomoćje. U daljem toku postupka u 1999. godini, održano je jedno ročište, od tri zakazana (jedno nije održano zbog proglašenja ratnog stanja, a drugo jer tuženom nije uredno uručen poziv), Opštinski sud je rešenjem P. 4200/97 od 12. avgusta 1999. godine stavio van snage privremenu meru usvojenu prethodno navedenim rešenjem, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7919/99 od 22. decembra 1999. godine potvrđeno je to rešenje, te odbijena žalba tužioca, s obzirom na to da na osnovu naknadno prezentiranih dokaza, između ostalog i građevinskih dozvola kojima raspolažu obe strane u postupku, zbog promenjenih okolnosti, ima mesta stavljanju van snage usvojene privremene mere.

Do zaključenja glavne rasprave 18. oktobra 2005. godine bilo je zakazano još 16 ročišta za glavnu raspravu. Održano je sedam ročišta, dok preostalih devet ročišta nije održano iz sledećih razloga: jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri na predlog punomoćnika tužioca, te zbog izostanaka uredno pozvanih svedoka ili zbog neuredne dostave poziva za svedoke. Na održanim ročištima saslušano je šest svedoka, te izvedeni pismeni dokazi.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 4200/97 od 18. oktobra 2005. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kao i zahtev tuženog za naknadu troškova postupka. Odlučujući o žalbi tužioca od 17. februara 2006. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4195/06 od 23. maja 2006. godine ukinuo navedeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 3861/06. Tokom 2006. godine nije održano nijedno ročište od dva zakazana, jer je, najpre, punomoćnik tužioca tražio odlaganje zbog statusnih promena kod tužioca zbog kojih je uredio tužbu na ročištu 6. septembra 2006. godine, te kao tužioca označio podnosioca ustavne žalbe, a zatim su obe strane saglasno predložile odlaganje radi mirnog rešenja spora. Sve do 18. decembra 2008. godine, kada su se punomoćnici izjasnili da nije došlo do mirnog rešenja spora, nijedno ročište nije bilo zakazano, a sud je više puta ponavljao naloge punomoćniku tužioca da se izjasni o daljem toku postupka. Na prvom narednom ročištu zakazanom za 24. februar 2009. godine, punomoćnici stranaka su ponovo saglasno tražili odlaganje radi mirnog rešenja spora, ali se, nakon toga, punomoćnik tužioca na pitanja suda o daljem toku postupka, nije izjašnjavao sve do podneska od 9. novembra 2009. godine kada je istakao da više nije u izgledu mirno rešenje spora.

Nakon izvršene reorganizacije sudstva u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, pod brojem P. 11509/10. Nakon dva održana ročišta, te pozivanja tuženog radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, po predlogu tužioca, kome se protivio punomoćnik tuženog jer ne raspolaže adresom tuženog i smatra da tužilac ovaj postupak vodi samo radi troškova postupka, te nakon stavljanja van snage rešenja o saslušanju tuženog na narednom ročištu, zaključena je glavna rasprava.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11509/10 od 28. aprila 2010. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, tako što je u prvom stavu izreke navedenog rešenja utvrđeno smetanje poseda, a u drugom stavu izreke odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu ponovo omogući korišćenje poslovnog prostora zgrade, tako što će se ulazna vrata osloboditi, prostor vratiti u prvobitno stanje, te da se tuženi ubuduće uzdržava od takvih radnji, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Trećim stavom izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove. Protiv navedenog rešenja, obe parnične stranke su izjavile žalbe, i to punomoćnik tužioca samo protiv trećeg stava izreke rešenja - upravo protiv rešenja o troškovima postupka, navodeći iste razloge kao i u ustavnoj žalbi. Punomoćnik tuženog je izjavio žalbu protiv usvajajućeg dela rešenja za smetanje poseda, u stavu prvom izreke, te protiv rešenja o troškovima, u stavu trećem izreke. U delu obrazloženja navedenog rešenja koje se odnosi na troškove postupka je navedeno da je sud, ceneći uspeh stranka u sporu, doneo odluku da svaka stranka snosi svoje troškove.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 18791/10 od 12. septembra 2012. godine preinačeno je ožalbeno rešenje u prvom stavu izreke samo u pogledu datuma smetanja poseda, dok je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i tuženog i potvrđen treći stav izreke rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11509/10 od 28. aprila 2010. godine. U obrazloženju ovog rešenja, drugostepeni sud je, između ostalog, povodom potvrđujuće odluke o troškovima postupka, naveo da je prvostepeni sud pravilno odlučio kad je konstatovao da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, s obzirom na postignuti uspeh stranaka u sporu, a pogotovu s obzirom na to da je odbijen tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na restituciju, a usvojen u pogledu smetanja poseda. Punomoćniku podnosioca ustavne žalbe je 10. oktobra 2012. godine uručeno drugostepeno rešenje.

4. Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 36/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. "27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) i Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11).

Zakonom o parničnom postupku, koji je važio u vreme započinjanja parničnog postupk a, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će pri određivanju rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja poseda sud uvek obraćati pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 440.); da će se raspravljanje o tužbi zbog smetanja poseda ograničiti samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja poseda i nastalog smetanja i da je isključeno pretresanje o pravu na posed, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti poseda ili o zahtevima za naknadu štete (član 441.). U Zakonu o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine , primenjuje na predmetni parnični postupak, odredba člana 435. ima gotovo identičnu sadržinu .

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 29. oktobra 1996. godine, podnošenjem tužbe pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe Drugom opšt inskom sudu u Beogradu, te da je okončan 10. oktobra 2012. godine, kada je tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, uručeno drugostepeno rešenje kojim je od bijena njegova žalba.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno traja o skoro 16 godina.

Imajući u vidu potrebu hitnog rešavanja predmeta po tužbi zbog smetanja državine, i to u roku od 90 dana, saglasno odredbi člana 448. Zakona o parničnom postupku, navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud je ocenio da, iako je u ovom predmetu bilo relativno složenih pravnih, činjeničnih i procesnih pitanja, to nije moglo odlučujuće uticati na skoro šesnaestogodišnje trajanje postupka.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman interes da postupajući sudovi u razumnom roku odluče o osnovanosti nj egovog tužbenog zahteva , bez obzira na to kakav je ishod spora usledio.

Ispitujući ponašanje tuži oca, Ustavni sud je utvrdio da su tužilac, osnosno njegov punomoćnik , suprotno svojoj procesnoj ulozi, u znatnoj meri doprineli trajanju postupka time što je punomoćnik tužioca u četiri navrata tražio odlaganje ročišta zbog sprečenosti da prisustvuje ili radi dostavljanja dokaza, a posebno jer se, nakon više predloga za odlaganje ročišta radi mirnog rešenja spora, nije blagovremno izjašnjavao po nalozima suda o daljem toku postupka . U konkretnom slučaju, tužilac, kome po procesnom položaju pripada aktivno delovanje u cilju okončanja postupka, učinio je da, mimo obaveze savesnog korišćenja procesnih prava koja mu zakonom pripadaju, period trajanja postupka produži za nekoliko godina , što se objektivno ne može staviti na teret postupajućih sudova, niti državnih organa Republike Srbije.

Međutim, i pored doprinosa tužioca dužini trajanja postupka, a posmatrajući osporeni period suđenja, stoji da je nadležni prvostepeni sud odlučio prvi put tek posle skoro devet godina, a nakon te odluke, ukinute 23. maja 2006. godine, sledeću odluku je doneo posle skoro četiri godine. U postupku po žalbi pred Višim sudom u Beogradu, postupak je trajao preko dve godine, tako da je odlučujući razlog prekoračenja okvira razumnog roka, i pored propisanog instruktivnog roka za rešavanje u sporovima za smetanje poseda, bilo, ipak, neefikasno postupanje, prevashodno prvostepenog, a delom i drugostepenog suda.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređen o prav o podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) , ustavnu žalbu usvojio , kao u prvom delu izreke i utvrdio da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Nasuprot navodima ustavne žalbe, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 18791/10 od 12. septembra 2012. godine u delu odluke o troškovima postupka, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog rešenja. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom ponavlja navode iz žalbe protiv prvostepenog rešenja, o kojima se Viši sud već detaljno izjasnio. Pritom, podnosilac je, ne dovodeći u pitanje delimični uspeh povodom glavne stvari i prvostepenu odluku u delu kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev u vezi restitucije, i posle pravnosnažnog okončanja spora, ostao nezadovoljan jedino odlukom o troškovima, što je i glavni razlog ustavne žalbe.

Kako Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog smetanja poseda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti