Odluka Ustavnog suda o pogrešnoj primeni prava u regresnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava drugostepenu presudu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Redovni sudovi su proizvoljno primenili pravo obavezujući vozača, a ne samo vlasnika neosiguranog vozila, da regresira štetu Garantnom fondu.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. T. iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. oktobra 2016. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba O. T. i utvrđuje da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43421/10 od 22. juna 2012. godine i presudom Višeg suda u Leskovcu Gž. 1298/13 od 24. decembra 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gž. 1298/13 od 24. decembra 2013. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43421/10 od 22. juna 2012. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. O. T. iz Novog Sada podnela je Ustavnom sudu, 29. novembra 2014. godine, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43421/10 od 22. juna 2012. godine i presude Višeg suda u Leskovcu Gž. 1298/13 od 24. decembra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.
Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakla: da su sudovi u osporenim presudama zanemarili odredbu člana 104. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica kojom je jasno propisano da se u sporovima za naknadu štete prouzrokovane neregistrovanim motornim vozilom regresni zahtev ostvaruje od vlasnika motornog vozila koji nije zaključio ugovor o obaveznom osiguranju; da su sudovi svoje odluke zasnovali na odredbi člana 104. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica u odnosu na drugotuženog, a u odnosu na prvotuženu, ovde podnositeljku ustavne žalbe, na odredbi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je Zakon o osiguranju imovine i lica lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, što potvrđuje i sudska praksa u presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5987/10 od 28. septembra 2011. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3029/12 od 3. aprila 2013. godine. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio da su osporenim presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43421/10 od 22. juna 2012. godine i Višeg suda u Leskovcu Gž. 1298/13 od 2 4. decembra 2013. godine prvotužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe i drugotuženi , pravnosnažno obavezani da tužiocu, Garantnom fondu, na ime regresa solidarno isplate određeni novčani iznos, sa kamatom. U obrazloženju navedenih sudskih odluka je istaknuto da je u toku postupka utvrđeno da je prvotužena, upravljajući neosiguranim vozilom čiji je vlasnik drugotuženi Đ. U, 13. maja 2008. godine u Novom Sadu, prouzrokovala saobraćajnu nezgodu u kojoj je povređen R. J, te da je povodom tog štetnog događaja, u toku postupka utvrđeno, da je na osnovu vansudskog poravnanja zaključenog između tužioca i oštećenog isplaćena šteta u iznosu od 287.970,33 dinara. Viši sud je ocenio pravilnim zaključak nižestepenog suda da je štetu koju je tužilac isplatio prouzrokovala prvotužena, te je primenom odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima odgovorna za štetu, a drugotuženi primenom odredbe člana 104. st. 1. i 2. Zakona o osiguranju imovine i lica, jer je bio dužan da se osigura motorno vozilo. Ocenjujući kao neosnovan žalbeni navod prvotužene da je, u konkretnom slučaju, jedino pasivno legitimisano lice vlasnik neosiguranog vozila, drugostepeni sud je, ukazujući na sadržinu člana 176. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da tužilac ima pravo da se regresira od oba tužena solidarno, jer je navedenom odredbom regulisana obaveza naknade štete.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174.); da umesto imaoca stvari, i isto kao on, odgovara lice kome je imalac poverio stvar da se njome služi, ili lice koje je inače dužno da je nadgleda, a nije kod njega na radu (član 176. stav 1.); da isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade, sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu (član 939. stav 1.).
Zakonom o osiguranju imovine i lica ("Službeni list SRJ", br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99 ), koji je bio na snazi u vreme nastanka štetnog događaja, bilo je propisano: da se sredstva garantnog fonda koriste za naknadu štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva za koji nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju u smislu ovog zakona (član 99. stav 2. tačka 1)); da se šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva čiji vlasnik nije zaključio ugovor o obaveznom osiguranju, a bio je dužan da se osigura prema odredbama ovog zakona, naknađuje u istom obimu i prema istim uslovima kao da je bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju i da se regresni zahtev, po isplati naknade štete, ostvaruje od vlasnika motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva koji nije zaključio ugovor o obaveznom osiguranju, i to za isplaćeni iznos naknade štete, kamatu i troškove (član 104.).
5. Budući da se navodima ustavne žalbe, pored ostalog, ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ustavnih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe, da je za posledicu imala povredu ustavnih prava.
Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu zahteva povodom kojeg je tražena sudska zaštita i razloge na kojima se zasnivaju osporene presude, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da su uslovi pod kojima dolazi do personalne subrogacije, na koju se pozivaju redovni sudovi , propisani članom 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema pomenutoj zakonskoj odredbi, dejstva subrogacije nastaju momentom isplate ugovorene naknade iz ugovora o osiguranju i od tog momenta osiguravač se legitimiše za isticanje regresnog zahteva prema odgovornom licu - štetniku. Dakle, ugovor između osiguranika i osiguravača je pravni osnov da se isplatom naknade iz osiguranja prava osiguranika prenesu na osiguravača prema licu koje je po bilo kom osnovu odgovorno za štetni događaj.
S druge strane, sredstva Garantnog fonda mogu se koristiti isključivo u slučajevima taksativno navedenim u članu 99. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica. Jedan od tih slučajeva je i kada je šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila za koje nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju. Iz iznetog sledi da nepostojanje ugovora o obaveznom osiguranju dovodi do nastanka obaveze naknade štete na strani Garantnog fonda. Dalje, članom 104. stav 2. pomenutog zakona propisano je da se po isplati naknade štete, regresni zahtev ostvaruje od vlasnika motornog vozila za koje nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju. Pomenuta zakonska odredba ne predviđa mogućnost da Garantni fond ostvaruje regresni zahtev prema drugim licima odgovornim za štetu, pa stoga Garantni fond isplatom naknade štete pričinjene neosiguranim vozilom ne može da stupi u prava trećih oštećenih lica prema licu koje je odgovorno za štetu u smislu odredaba Zakona o obligacionim odnosima. Ovo iz razloga, što je, kako je prethodno rečeno, osnov za korišćenje sredstava Garantnog fonda odsustvo ugovora o obaveznom osiguranju, pa se korišćenje sredstava Garantnog fonda ne može izjednačavati sa Zakonom o obligacionim odnosima propisanom odgovornošću za štetu bilo po osnovu krivice, bilo po osnovu rizika. Dakle, radi se o obavezi Garantnog fonda da u slučaju nastanka štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila za koje nije bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju isplati štetu oštećenom licu. Ispunjenjem te obaveze, Garantni fond, saglasno članu 104. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica, stiče pravo da se regresira od vlasnika neosiguranog vozila jer je njegovim, a ne propustom lica koje je vozilo koristilo, nastupila obaveza na strani Garantnog fonda.
Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da su redovni sudovi, i pored izričite odredbe iz člana 104. stav 2. Zakona o osiguranju imovine i lica, primenom pravila o odgovornosti za štetu po osnovu krivice iz člana 154. stav 1. Zakona obligacionim odnosima, kao i primenom pravila o odgovornosti po osnovu rizika iz člana 176. Zakona o obligacionim odnosima, izveli pravni zaključak da je, u konkretnom slučaju, jedan od regresnih dužnika i podnositeljka ustavne žalbe, kao lice koje je upravljalo opasnom stvari - motornim vozilom za koje vlasnik nije zaključio ugovor o obaveznom osiguranju solidarno sa vlasnikom neosiguranog vozila. Po nalaženju Ustavnog suda, postupajući redovni sudovi su izvodeći ovakav pravni zaključak, izgubili iz vida zakonom propisane slučajeve zbog kojih dolazi do nastanka obaveze na strani Garantnog fonda, što je za posledicu imalo proizvoljnu primenu materijalnog prava na štetu podnositeljke, jer je vlasnik vozila bio taj koji je imao obavezu da zaključi ugovor o osiguranju za štete pričinjene trećim licima, te je samo njegovim propustom i aktivirana odgovornost za isplatu štete na strani Garantnog fonda, koji nema funkciju osiguravača. Ovakav stav Ustavni sud je već zauzeo u Odluci Už-5230/2012 od 2. jula 2015. godine, koja je objavljena u "Službenom glasniku R epublike Srbije", broj 69/15 od 7. avgusta 2015. godine.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 43421/10 od 22. juna 2010. godine i Višeg suda u Leskovcu Gž. 1298/13 od 2 4. decembra 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.
6. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da u ponovnom postupku Viši sud u Leskovcu donese novu odluku o žalbi podnosi teljke izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.
7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.