Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko 12 godina. Zbog neefikasnosti upravnih organa, podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za inženjering, proizvodnju, promet i usluge "MASTER FRIGO" d.o.o. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. maja 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća za inženjering, proizvodnju, promet i usluge "MASTER FRIGO" d.o.o. Beograd i utvrđuje da je presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6211/07 od 9. aprila 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Poništava se presuda Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. i određuje da nadležan sud donese novu odluku po tužbi podnosioca.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Preduzeće za inženjering, proizvodnju, promet i usluge "MASTER FRIGO" d.o.o. Beograd je 23. jula 2008. godine, preko punomoćnika Tatjane Sudžum, advokata iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je povređeno načelo pravnosnažnosti rešenja iz člana 13. Zakona o opštem upravnom postupku, jer je pravnosnažno izvršeno carinjenje izmenjeno bez pravnog osnova; da je Vrhovni sud Srbije pogrešno primenio odredbu člana 105. stav 5. Carinskog zakona, jer carinjenje predmetne robe nije izvršeno na osnovu neistinitih ili nepotpunih podataka, što je, po mišljenju podnosioca, neophodno da bi se mogla menjati ranije utvrđena carinska obaveza; da je nepravilno primenjena Carinska tarifa, jer je hlađenje u mašinama za mužu sporedna funkcija dok traje osnovna namena te mašine; da Vrhovni sud Srbije nije cenio nijedan razlog tužbe, a naročito okolnost da carinski organ nije odbio ni prihvatio dokazni predlog tužioca za preduzimanje uviđaja na licu mesta koji, po shvatanju tužioca, ima ključni značaj za utvrđivanja glavne funkcije pomenutih uređaja; da presuda Vrhovnog suda Srbije ne sadrži razloge za odbijanje tužbe. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije U. 6211/07 od 9. aprila 2008. godine, rešenje Ministarstva finansija Republike Srbije, Uprava carina, Komisija za žalbe Uprave carina Beograd 01/5 broj U/II-578/07 od 10. maja 2007. godine i rešenje Carinarnice Subotica broj UP-385/2-05 od 16. januara 2007. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Ministarstvo finansija Republike Srbije, Carinarnica Subotica je 16. januara 2007. godine, donelo je rešenje UP-385/2-05 kojim je određeno da se menjaju odgovarajući podaci u deklaraciji JCI UV-4 broj 8026 od 19. aprila 2004. godine, tako što je na strani podnosioca ustavne žalbe utvrđen carinski dug za robu carinjenu po datoj deklaraciji u iznosu od 276.661,45 dinara, s tim što je navedeno da je isti dug izmiren.

Protiv ovog rešenja podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu, koja je rešenjem Ministarstva finansija Republike Srbije, Uprava carina, Komisija za žalbe uprave carina 01/5 broj U/II-578/07 od 10. maja 2007. godine odbijena kao neosnovana.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog konačnog upravnog akta podneo tužbu. Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 9. aprila 2008. godine doneo osporenu presudu U. 6211/07 kojom je tužba odbijena, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnom sporovima. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je Odeljenje carinske istrage 11. decembra 2006. godine izvršilo naknadnu kontrolu, između ostalih, i predmetne deklaracije JCI UV-4 broj 8026 i tom prilikom je utvrđeno, na osnovu priložene dokumentacije uz deklaraciju i uvidom u katalog proizvođača, da roba nije ispravno svrstana po Carinskoj tarifi i da je treba svrstati u tarifni stav 8418.69 00 90 Carinske tarife sa stopom carine 7%, o čemu je sačinjen i zapisnik; da je zapisnik dostavljen i podnosiocu radi upoznavanja sa činjenicama utvrđenim u postupku naknadne kontrole, na koji se isti i izjasnio, ali nije dostavio nove dokaze koji bi uticali na utvrđivanje drugačijeg činjeničnog stanja; da je na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno obračunat iznos carinskog duga prema tarifnom stavu carinske tarife; da su u obrazloženju osporenog rešenja dati jasni i pravilni razlozi, koje je prihvatio i Vrhovni sud Srbije, s obzirom na to da je, i po oceni ovog suda, u sprovedenom postupku naknadne kontrole deklaracije JCI UV4 od 19. aprila 2004. godine, u smislu člana 105. stav 5. Carinskog zakona, uz učešće tužioca, pravilno utvrđeno da predmetna ocarinjena roba spada u uređaje za hlađenje koji se svrstavaju u tarifni stav broj 8418.69 00 90 Carinske tarife sa stopom carine 7%.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (58. stav 4.).

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Carinskog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 73/03, 61/05, 85/05, 62/06 i 9/10), kojima je propisano: da robu koja je u skladu sa odredbama člana 64. ovog zakona dopremljena carinskom organu ili do drugog mesta koje je carinski organ odredio ili odobrio, deklariše lice koje je unelo robu u carinsko područje ili lice koje je preuzelo odgovornost za robu posle njenog ulaska, ili od njih ovlašćeno lice (član 68.); da se u sprovođenju carinskog postupka za koji je roba deklarisana primenjuju propisi koji važe na dan prihvatanja deklaracije, ako nije drukčije propisano (član 94.); da carinski organ može, po službenoj dužnosti ili na zahtev deklaranta, proveravati ispravnost deklaracije i posle puštanja robe (član 105, stav (1)), da carinski organ može posle puštanja robe, radi provere tačnosti podataka navedenih u deklaraciji, da izvrši kontrolu komercijalnih dokumenata i podataka u vezi sa uvozom i izvozom te robe ili u vezi sa naknadnim komercijalnim poslovima sa tom robom (stav (2)), da ako se naknadnom proverom deklaracije utvrdi da su propisi koji uređuju carinski postupak primenjeni na osnovu neistinitih ili nepotpunih podataka, carinski organ će, u skladu sa propisima, preduzeti potrebne mere za pravilno sprovođenje postupka, u skladu sa novim okolnostima (stav (5)).

Odredbom člana 1. Zakona o carinskoj tarifi („Službeni glasnik RS“, br. 23/01 i 40/01), koji se primenjivao na dan prihvatanja carinske deklaracije, bilo je propisano da se na robu koja se uvozi u carinsko područje Savezne Republike Jugoslavije plaća carina po stopama utvrđenim u Carinskoj tarifi, koja je odštampana uz ovaj zakon i čini njegov sastavni deo.

Saglasno napomeni 2. odeljka XVI, glave 84. Carinske tarife („Službeni glasnik RS“, br. 23/01, 61/07 i 5/09), mašine i aparati koji odgovaraju naimenovanju iz jednog ili više tarifnih brojeva od 84.01 do 84.24 i istovremeno odgovaraju naimenovanju iz jednog ili više tarifnih brojeva od 84.25 do 84.80, svrstavaju se u odgovarajuće tarifne brojeve 84.01 do 84.24, a ne u tarifne brojeve 84.25 do 84.80, pod uslovom da napomenom 3. uz odeljak XVI nije drukčije propisano; napomenom 3. uz odeljak XVI propisano je da ako iz tarifnih brojeva ovog odeljka ne proizlazi drukčije, da se kombinovane mašine koje se sastoje od dve ili više mašina, spojene tako da obrazuju integralnu celinu, i druge mašine podešene za obavljanje dve ili više dopunskih ili alternativnih funkcija, svrstavaju kao da se sastoje samo od one komponente ili da predstavljaju samo onu mašinu koja obavlja glavnu funkciju.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) propisano je: da se rešenje protiv koga se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti upravni spor (pravnosnažno rešenje), a kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su stranci određene neke obaveze može poništiti, ukinuti ili izmeniti samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom (član 13).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio u vreme pokretanja postupka, bilo je propisano: da sud rešava spor, po pravilu, na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku (člana 38. stav 1.); da ako sud nađe da se spor ne može raspraviti na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku zbog toga što u pogledu utvrđenih činjenica postoji protivrečnost u spisima, što su one u bitnim tačkama nepotpuno utvrđene, što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, ili ako nađe da su u upravnom postupku povređena pravila postupka što je bilo od uticaja na rešavanje stvari, osporeni upravni akt poništiće presudom i u tom slučaju nadležni organ je dužan da postupi onako kako je u presudi određeno i da donese nov upravni akt (član 38. stav 2.); da ako bi poništenje osporenog upravnog akta po stavu 2. ovog člana i ponovno vođenje postupka pred nadležnim organom izazvalo za tužioca štetu koja bi se teško mogla ispraviti, ili ako je na osnovu javnih isprava ili drugih dokaza u spisima predmeta očigledno da je činjenično stanje drukčije od onog koje je utvrđeno u upravnom postupku ili ako je u istom sporu već poništen upravni akt, a nadležni organ nije u potpunosti postupio po presudi, sud može i sam utvrditi činjenično stanje i na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja doneti presudu, odnosno rešenje (član 38. stav 3.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u sprovedenom postupku odlučio na osnovu činjenica utvrđenih u postupku pred carinskim organima. Sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, 9. decembar 1994. godine, § 29). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (odluke u predmetima: Georgiadis protiv Grčke, 29. maj 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, 19. februar 1998. godine, § 43). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente ( odluka u predmetu: Van der Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine, § 61). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda. Ovaj zahtev je utoliko značajniji ukoliko stranka nije bila u mogućnosti da usmeno iznese svoju stvar u toku postupka (odluka u predmetu Helle protiv Finske, 19. decembar 1997. godine, § 60).

Podnosilac je u podnetoj tužbi ukazao da je u pogledu utvrđenih činjenica u postupku izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, kao i da postoje protivurečnosti u osporenom rešenju carinskog organa. Naime, u drugostepenom rešenju nije obrazloženo zašto su neosnovani navodi podnosioca da je u pitanju mašina koja kao glavnu funkciju obavlja mužu. Drugim rečima, pravilno utvrđenje šta je glavna funkcija predmetne mašine predstavlja odlučnu činjenicu čijim postojanjem se opredeljuje visina uvozne carine od 1% ili 7%. Naknadno tumačenje carinskog organa o glavnoj funkciji uvezene mašine tužilac je osporio stavljanjem dokaznog predloga da se uviđajem stručne komisije carinskog organa na licu mesta neposrednom upotrebom aparata utvrdi da li je njegova glavna funkcija muža ili hlađenje mleka. Iako tužilac smatra da je takav dokaz od ključnog značaja, carinski organ nije dao nikakve razloge zbog koji nije prihvatio izvođenje dokaza uviđajem na licu mesta.

Imajući u vidu da je tužbom pobijano drugostepeno rešenje zasnovano isključivo na zapisniku o naknadnoj kontroli čija je istinitost osporena, Ustavni sud je razmotrio da li se neizjašnjavanje Vrhovnog suda Srbije o dokaznom predlogu tužioca može u konkretnom slučaju razumno protumačiti kao prećutno odbijanje predloženog dokaza. Zbog značaja koji je tužilac pridao izvođenju ovog dokaza, kao i u svetlu činjenice da se ni carinski organ nije osvrnuo na ovaj dokazni predlog, teško je razlučiti da li je Vrhovni sud Srbije jednostavno prevideo ovaj tužiočev dokazni predlog ili je smatrao da bi ga trebalo odbiti. U tom slučaju, međutim, otvara se pitanje iz kojih razloga bi predlog tužioca za izvođenjem uviđaja na licu mesta trebalo odbiti (odluka u predmetu: „Hiro Balani protiv Španije“, 9. decembar 1994. godine, § 28). Na taj način je dovedeno u pitanje pravo tužioca da stvarno uzme učešća u postupku. Naime, stvarno učešće deklaranta u postupku naknadne kontrole ne podrazumeva samo pravo formalnog predlaganja dokaza kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, već i obavezu organa koji postupak sprovodi da obrazloži razloge zbog kojih takvi dokazni predlozi nisu prihvaćeni. Stoga je Ustavni sud ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje i ujedno poništio osporenu presudu, kao meru otklanjanja utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, uz određivanje da nadležni sud o izjavljenoj tužbi podnosioca ustavne žalbe donese novu, obrazloženu odluku, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke i u tački 2. izreke.

Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da Ustavni sud utvrdi i povredu prava na imovinu, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o tužbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda naznačenog prava biti preispitana po navedenom pravnom sredstvu u upravnom sporu pred nadležnim sudom, zbog čega je Sud ustavnu žalbu u ovom delu odbio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević