Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji traje preko 16 godina. Nalaže se nadležnom sudu da hitno okonča postupak, ističući da dužina trajanja nije opravdana.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-862/2009
22.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Josipa Kovača iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Josipa Kovača i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9004/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u ostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Josip Kovač iz Beograda je 4. juna 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji se pred Prvim opštinskim sudom vodio u predmetu P. 9004/06. Podnosilac ustavne žalbe je istakao da su mu navedena ustavna prava povređena jer već 14 godina vodi spor protiv VMA, koji još uvek nije okončan. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku 21. septembra 2011. godine od Osnovnog suda u Beogradu tražio na uvid spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9004/06, međutim dobijeno je obaveštenje da se spisi navedenog predmeta nalaze u Višem sudu u Beogradu. Zatim su 17. oktobra 2011. godine dopisom Ustavnog suda traženi spisi od Višeg suda u Beogradu, da bi bilo dobijeno obaveštenje da se spisi nalaze u Apelacionom sudu u Beogradu gde su zavedeni pod brojem Gž. 2728/10. Dopisom Ustavnog suda od 28. oktobra 2011. godine od Apelacionog suda u Beogradu su traženi navedeni spisi pa kako nisu dobijeni, 25. novembra 2011. godine poslata je urgencija Apelacionom sudu u Beogradu da u što hitnijem roku dostave spise. Međutim, traženi spisi nisu dostavljeni.

Ustavni sud je zatim uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 17. aprila 1995. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane - Vojnomedicinska Akademija, radi naknade štete.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 7699/03 od 30. novembra 2005. godine u stavu I izreke obavezana je tužena Državna zajednica Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane – Vojno medicinska akademija da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade nematerijalne štete, isplati, i to na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 200.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha 150.000,00 dinara, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne sposobnosti 450.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženja 60.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu II izreke tužbeni zahtev se za deo preko dosuđenih iznosa odbija kao neosnovan, dok je u stavu III izreke obavezana tužena da tužiocu naknadi parnične troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8378/06 od 26. juna 2006. godine, odlučujući po žalbi tužene, ukinuta je prvostepena presuda P. 7699/03 od 30. novembra 2005. godine u st. I i III izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je nejasno na osnovu kojih dokaza je prvostepeni sud zaključio da postoji odgovornost tužene za štetu; da se pozivanje prvostepenog suda da je zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva izveo na osnovu slobodnog sudijskog uverenja ne može prihvatiti jer samo načelo slobodne ocene dokaza ili slobodnog sudijskog uverenja karakteriše odsustvo zakonom utvrđenih pravila o izboru dokaza, o rangiranju dokaza i načinu ispitivanja dokaza; da slobodna ocena dokaza podrazumeva i slobodno odlučivanje suda koje će dokaze izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica; da odsustvo zakonskih propisa o izboru i oceni dokaza ne znači apsolutnu slobodu suda u oceni dokaza; da je sud dužan da koristi rezultate savremenih naučnih dostignuća i iskustava u odgovarajućim oblastima, a razlozi za određeno uverenje moraju biti objektivno prihvatljivi; da je u obrazloženju presude sud dužan izložiti analizu izvedenih dokaza; da propuštanje suda da iskaze svedoka, nalaza i mišljenja veštaka oceni i u svetlu činjenica koje proizlaze iz pismenih dokaza koji se nalaze u spisima, predstavlja povredu odredaba člana 8. Zakona o parničnom postupku; da će u ponovnom postupku prvostepeni sud na pouzdan način utvrditi sve relevantne činjenice koje se odnose na pripremu tužioca za operaciju, sam tok operacije i nastale posledice posle operacije, a zbog kojih tužilac trpi štetu koja je predmet spora, tako što će ponovo saslušati tužioca u svojstvu parnične strane i kao svedoka lekara VMA koji je operisao tužioca, na okolnost da li su tužiocu predočene sve rizične posledice operacije koja mu je predstojala, imajući u vidu da se u tom delu iskazi tužioca i saslušanog svedoka razlikuju, zbog čega će prvostepeni sud, nakon njihovog saslušanja oceniti da li je potrebno i njihovo suočenje na navedene okolnosti, a sve u cilju potpunog i pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja; da će prvostepeni sud ponovo oceniti od kakvog je značaja nalaz i mišljenje konkretnog veštaka kao i nalaz i mišljenje Medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Novom Sadu iz kojih proizlazi da je operacija izvršena uspešno i da nije bilo propusta u radu operatora i asistenta prve operacije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koje je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakon o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92,31/93, 24/94, 12/89, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, propisivao je: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje od 23. februara 2005. godine, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

Period ocene razumnosti dužine trajanja predmetnog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione tmporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 11 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe – 17. aprila 1995. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9004/06.

Po oceni Suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje nadležnih sudova.

Naime, od podnošenja tužbe 17. aprila 1995. godine do dana odlučivanja o ustavnoj žalbi prošlo je 16 godina i osam meseci a parnični postupak još uvek nije okončan, što se može zaključiti iz činjenice da se spisi predmeta nalaze u Apelacionom sudu u Beogradu.

Navedeno šesnaestogodišnje trajanje parničnog postupka i po oceni Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, predstavlja nerazumno dug period koji se ničim ne može opravdati.

Iako je navedeni parnični postupak zahtevao izvođenje velikih broja dokaza u smislu saslušanja svedoka kao i veštačenja od strane raznih veštaka medicinske struke, to ne može ni u kom slučaju biti opravdanje za trajanje parničnog postupka skoro 17 godina. Takođe, Ustavni sud nalazi da je predmet tužbenog zahteva bio značajan za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da se radilo o zahtevu za naknadu štete značajnog novčanog iznosa.

Dakle, polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim i neefikasnim postupanjem nadležnih sudova u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9004/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je krećući se u okviru zahteva podnosioca ustavne žalbe, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke i odredio način otklanjanja štetnih posledica konstatovane povrede Ustavom zajemčenih prava, tako što je u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u što kraćem roku.

5. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o povredi prava na pravično suđenje u postupku koji još uvek traje, odnosno koji nije okončan.

Stoga je u tom delu ustavna žalba odbačena na osnovu člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Na osnovu izloženog i člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti