Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Iako je podnosilac delimično doprineo odugovlačenju, pretežna odgovornost leži na neefikasnom postupanju suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. D . iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba R. D . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 431/07 (kasnije predmet Osnovnog suda u Kruševcu P. 4188/10), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. D . iz Kruševca izjavio je , 9. novembra 2012. godine , ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Kruševcu Gž. 366/12 od 20. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 4188/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Viši sud u Kruševcu osporenom presudom odbio žalbu podnosioca ustavne žalbe kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu „a da pri rešavanju žalbe nije rešio nijedan žalbeni razlog, a da je žalbu rešio na osnovu neizjavljenog žalbenog razloga“, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje; da je parnični postupak čija se dužina osporava trajao duže od 13 i po godina , zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 4188/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odluči vanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe (advokat po zanimanju), podneo je 3. februara 1999. godine Opštinskom sudu u Kruševcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) predlog za izdavanje platnog naloga tražeći da sud naloži tuženima M. N . i M . N . da mu isplate iznos od 44.993 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom po osnovu neisplaćene advokatske nagrade i troškova. Postupajući po navedenom predlogu, Opštinski sud je doneo rešenje Pl. 4/99 od 4. februara 1999. godine kojim je izdao platni nalog.

Tuženi su 23. juna 1999. godine izjavili prigovor protiv rešenja Pl. 4/99 od 4. februara 1999. godine, ističući da su oni tužiocu isplatili u celosti iznos za njegov rad.

Pred Opštinskim sudom je 23. septembra 1999. godine održano ročište za glavnu raspravu na kome je sud, pored ostalog, izdao nalog pisarnici da se tom predmetu radi uvida združe jedan parnični i dva izvršna predmeta. Do kraja 1999. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu.

U toku 2000. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu, dok tri ročišta nisu održana - od toga jedno „zbog odsutnosti postupajućeg sudije“ (23. maj), jedno „zbog nepostojanja procesnih pretpostavki za održavanje ročišta“ (5. oktobar) i jedno zbog toga što tuženi nisu bili uredno pozvani (25. decembar).

Tokom 2001. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu. Opštinski sud je na ročištu održanom 12. jula odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Veštak je 23. novembra 2001. godine sudu vratio spise neobavljenog posla uz napomenu da mu tužilac nije dostavio potrebnu dokumentaciju radi veštačenja.

Opštinski sud je dopisima od 11. marta i 25. juna 2002. godine nalagao tužiocu da dostavi dokumentaciju koja je potrebna da bi se mogao izvesti dokaz ekonomsko-finansijskim veštačenjem, da bi tužilac 13. novembra 2002. godine na ročištu za glavnu raspravu predložio da sud dostavi veštaku spise predmeta i da se navedeno veštačenje obavi na osnovu podataka koji se nalaze u spisima predmeta i predmeta koji su mu združeni.

Veštak je 15. juna 2004. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje, a tužilac je 1. novembra 2004. godine istakao zahtev za izuzeće veštaka, ujedno ističući i primedbe na nalaz i mišljenje. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 10. novembar 2004. godine nije održano, jer tuženi nisu bili uredno pozvani, dok na ročište zakazano za 8. decembar 2004. godine tužilac nije došao, pa je Opštinski sud doneo rešenje kojim je odredio mirovanje postupka.

Postupajući po predlogu tužioca za povraćaj u pređašnje stanje, Opštinski sud je na ročištu održanom 9. februara 2005. godine dozvolio povraćaj, a rešenje o mirovanju postupka od 8. decembra 2004. godine je stavio van snage. Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 16. mart, 14. april i 24. maj 2005. godine nisu održana, jer tuženi nisu bili uredno pozvani. Opštinski sud je dopisom zatražio od SUP Kruševac izveštaj o adresi tuženih, koji je sudu dostavljen 31. maja 2005. godine. Kako na ročište za glavnu raspravu zakazano za 21. jul 2005. godine tuženi nisu došli, a bili su uredno pozvani, Opštinski sud je istoga dana doneo presudu zbog izostanka P. 976/99, kojom je održao na snazi platni nalog Pl. 4/99 od 4. februara 1999. godine i obavezao tužene da tužiocu naknade parnične troškove.

Tuženi su 14. decembra 2005. godine izjavili žalbu protiv navedene presude, da bi Opštinski sud 9. februara 2006. godine na ročištu, po žalbi postupao kao po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje i rešenjem dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, ujedno stavljajući van snage presudu zbog izostanka P. 976/99 od 21. jula 2005. godine. Na narednom ročištu za glavnu raspravu održanom 23. marta 2006. godine, Opštinski sud je prihvatio predlog tužioca i rešenjem odredio izvođenje dokaza novim ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Veštak je 7. juna 2006. godine dostavio nalaz sudu, a tužilac je podneskom od 13. juna „precizirao“ tužbeni zahtev u skladu sa nalazom veštaka, ujedno ukazujući da na njega nema primedaba. Podneskom od 19. juna 2006. godine tuženi su u celosti osporili nalaz veštaka. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 5. jul 2006. godine nije održano „zbog odsutnosti sudećeg sudije“. Do kraja 2006. godine ročišta zakazana za 3. oktobar i 14. novembar nisu održana (zbog potrebe da sud pribavi određene podatke i zbog slave tuženih), da bi Opštinski sud nakon ročišta održanog 7. decembra zaključio glavnu raspravu i istoga dana doneo presudu P. 229/06, kojom je, u stavu prvom izreke , delimično održao na snazi platni nalog izdat rešenjem Pl. 4/99 od 4. februara 1999. godine na ime glavnog duga u iznosu od 44.993 dinara, dok je ukinuo platni nalog u delu koji se odnosio na kamatu. U stavu drugom izreke presude usvojen je tužbeni zahtev, pa su obavezani tuženi da na ime glavnog duga po osnovu pruženih advokatskih usluga (u jednom parničnom i dva izvršna postupka) pored iznosa iz stava prvog izreke, isplate tužiocu dodatnih 78.690,28 dinara, sa pripadajućom zateznom kamatom, stavom trećim izreke obavezani su tuženi da tužiocu da isplate i zakonsku zateznu kamatu počev od 10. septembra 1999. godine, dok su stavom četvrtim tuženi obavezani da tužiocu naknade troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tuženih, Okružni sud u Kruševcu je doneo rešenje Gž. 429/07 od 28. februara 2007. godine kojim je ukinuo prvostepenu presudu, a spise predmeta vratio Opštinskom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom predmet je dobio novi broj - P. 431/07, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 16. maja 2007. godine. Na sledećem ročištu održanom 13. juna 2007. godine izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka, a tužilac je „istakao da će dostaviti sudu podnesak sa određenim dokazima u pisanom obliku“, pa je sud doneo rešenje kojim je odredio da se zastaje sa postupkom u toj pravnoj stvari.

Iz više službenih beleški postupajućeg sudije od 21. avgusta 2007, 4. decembara 2007, 23. aprila 2008. i 21. avgusta 2009. godine proizlazi da tužilac nije dostavio podnesak sa dokazima, na šta se obavezao na ročištu za glavnu raspravu održanom 13. juna 2007. godine.

Konačno, Opštinski sud je ročište za glavnu raspravu zakazao za 24. septembar 2009. godine, ali ono nije održano, jer punomoćnik tuženih nije došao iako je bio uredno pozvan. Naredno ročište je održano 15. oktobra 2009. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Veštak je 15. decembra 2009. godine dostavio nalaz sudu, a tužilac je podneskom od 3. marta 2010. godine „precizirao“ tužbeni zahtev u skladu sa nalazom veštaka, ujedno ukazujući da na njega nema primedaba.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 3. mart 2010. godine pred Osnovnim sudom u Kruševcu (u daljem tekstu: Osnovni sud) nije održano, jer punomoćnik tuženih nije bio uredno pozvan, dok je naredno ročište održano 8. aprila 2010. godine. Izjašnjavajući se na navode tuženih, veštak je 31. maja 2010. godine dostavio sudu podnesak označen kao – dopuna veštačenja. Do kraja 2010. godine održana su još dva ročišta za glavnu raspravu.

Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 3. februar i 17. mart 2011. godine nisu održana, jer je punomoćnik tuženih tražio odlaganje ročišta, odnosno nije bio uredno pozvan. Nakon ročišta održanog 26. aprila 2011. godine, Osnovni sud je zaključio glavnu raspravu i istoga dana doneo presudu P. 4188/10, kojom je u stavu prvom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime glavnog duga i kamate isplate iznos od 104.554,50 dinara, u stavu drugom izreke je ukinut u celosti platni nalog izdat rešenjem Pl. 4/99 od 4. februara 1999. godine, dok je u stavu trećem izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje parnične troškove.

Postupajući po žalbi tužioca, Viši sud u Kruševcu (u daljem tekstu: Viši sud) je doneo osporenu presudu Gž. 366/12 od 10. septembra 2012. godine kojom je potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda P. 4188/10 od 26. aprila 2011. godine, a žalbu tužioca odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog je navedeno: da je tužilac izjavio žalbu protiv prvostepene presude, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. st av 1. i stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava; da je u žalbi navedeno da svi dokazi nisu ocenjeni brižljivo i savesno, svaki zasebno i svi zajedno, te da je učinjena bitna povreda iz člana 361. stav 1. u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku; da presuda ima nedostatke zbog kojih se ne može ispitati, jer joj je izreka nerazumljiva i protivrečna razlozima presude koje je sud naveo, da sud nije na zakonit način ocenio dokaz izveden ekonomsko-finansijskim veštačenjem, te da se iz pobijane presude ne vidi koje je materijalno pravo primenjeno; da je Viši sud razmotrio spise predmeta u vezi sa navodima iz žalbe i po službenoj dužnosti , u smislu člana 372. Zakona o parničnom postupku, našavši da je žalba neosnovana; da je prvostepeni sud prihvatio iskaz tuženog M . N . da je tužiocu potpisao „blanko“ obračun koji mu je navodno bio potreban radi dostavljanja upravi prihoda, da je dogovor između stranaka bio da mu posle svakog ročišta isplaćuje izvesnu sumu koju bi tužilac zahtevao; da mu je više puta isplaćivao novčane iznose, kao i 1.000 nemačkih maraka nakon dostavljanja opomene zbog neizmirenja duga; da su plaćali posle svakog održanog ročišta onoliko koliko je tužilac tražio; da je u svom iskazu tužena M . N . istakla da je tužilac kao punomoćnik zastupao tužene, kao i da je potpisala „blanko“ obračun, te da je tužiocu isplaćen dug u celosti , i to po dogovoru nakon svakog ročišta, dok nije prihvatio navode tužioca date tokom saslušanja da mu tuženi nisu isplatili ukupno dugovani iznos za zastupanje u navedenim predmetima, na osnovu čega je utvrdio da n e postoji potraživanje tužioca prema tuženima; da se presuda u sporu male vrednosti može pobijati samo zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kao i zbog pogrešne primene materijalnog prava, a ne i iz drugih razloga predviđenih članom 360. stav 1. Zakona o parničnom postupku; da prvostepena presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, na koju se ukazuje u žalbi; da je na utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut 3. februara 1999. godine kada je podnosilac ustavne žalbe podneo predlog za izdavanje platnog naloga, a da je pravnosnažno okončan 10. septembra 2012. godine, donošenjem osporene drugostepene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao duže od 13 i po godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen da bi mogao opravdati trinaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman pravni interes da ce o njegovoj tužbi odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem u određenoj meri doprineo odugovlačenju postupka. Naime, veštak ekonomsko-finansijske struke je 23. novembra 2001. godine vratio spise sudu uz napomenu da mu podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokumentaciju potrebnu za izradu nalaza i mišljenja, pa je Opštinski sud nakon toga dopisima pozivao podnosioca da dostavi potrebnu dokumentaciju, da bi podnosilac tek godinu dana kasnije - 13. novembra 2002. godine predložio da se veštačenje obavi samo na osnovu podataka koji se nalaze u spisima predmeta. Podnosilac ustavne žalbe je takođe odgovoran i za period od 8. decembra 2004. godine (kada je određeno mirovanje postupka, jer tužilac nije došao na ročište za glavnu raspravu iako je bio uredno pozva n), pa do 9. februara 2005. godine kada je Opštinski sud dozvolio povraćaj u pređašnje stanje, a rešenje o mirovanju postupka od 8. decembra 2004. godine stavio van snage. Konačno, na ročištu održanom 13. juna 2007. godine podnosilac je ukazao da će „dostaviti sudu podnesak sa određenim dokazima u pisanom obliku“, pa je Opštinski sud doneo rešenje kojim je odredio da se zastane sa postupkom u toj pravnoj stvari, dok podnosilac ne dostavi dokaze na koje se pozvao. Kako podnosilac nije dostavio navedeni podnesak ni nakon dve godine, Opštinski sud je zakazao ročište za glavnu raspravu za 24. septembar 2009. godine. Opisanim pasivnim ponašanjem i nezainteresovanošću da se postupak u najkraćem roku okonča, podnosilac je doprineo odugovlačenju parničnog postupka za tri godine i pet meseci.

Ipak, i pored označenog doprinosa podnosioca, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje Opštinskog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud ukazuje da i bez podrobnije analize čitavog toka parničnog postupka, činjenica da je on trajao duže deset godina (ne računajući period za koji podnosilac ustavne žalbe snosi odgovornost), sama po sebi je dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 431/07 (kasnije predmet Osnovnog suda u Kruševcu P. 4188/10).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu izreke.

Budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljen om protiv presude Višeg suda u Kruševcu Gž. 366/12 od 20. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Dakle, u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako su dokazi cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako je uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu navode ustavne žalbe i sadržinu osporenog drugostepenog akta, Ustavni sud ukazuje da je Viši sud iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom, izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da je podnosiocu ustavne žalbe isplaćen u celosti dug po osnovu pruženih usluga za advokatsko zastupanje i da je zbog toga tužbeni zahtev neosnovan. Tvrdnja podnosioca da Viši sud pri rešavanju žalbe nije rešio nijedan žalbeni razlog, a da je žalbu rešio na osnovu neizjavljenog žalbenog razloga je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba procesnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Višeg suda u Kruševcu Gž. 366/12 od 20. septembra 2012. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti